Ovih dana...

U poslednje vreme ne prođe ni sekunda, a da se ne zapitam koliko ljudi mogu da budu jadni. Možda nisam u toku, pa se već par nedelja održava Svetski kup jadnosti ili Olimpijada najvećih jadnika ikada. Ipak, to ne znači da svi mogu da me gaze i vređaju mene kao individuu.

Ovih dana se zaista loše osećam. Već dugo nisam pisala ovde, a to je ili zato što nemam vremena ili sam umorna ili mi se jednostavno... ovde ću da cenzurišem sebe.
Tako, sva sam bezvoljna i umorna i samo čekam da se završi poslednji čas jer znam da ću stići kući. I čekam da idem da spavam jer se tada jedino osećam sigurnom i dalekom od svega što se dešava u spoljašnjem, a bogami, i u unutrašnjem svetu.

Ovih dana sam videla i iskusila mnoge nepravde. Danas mi se desila jedna neverovatna. Nas par nije bilo obavešteno da nije trebalo da dođemo na drugi čas. Osećaj je krajnje jadan, pogotovo što je danas kiša padala, pa se osećate kako ste pokisli i iznutra i spolja.

Ovih dana me ubijaju kosti, ali je valjda to stara priča. Možda treba da unosim više Ca. Kako bi bilo moćno kada bih imala jake kosti kao što je betonska ploča! Nikada ne bih iskusila bol golenjače.

Ovih dana sam krenula na časove vožnje. Da, postala sam odrasla i odgovorna. Mada, još uvek nemam ličnu, ali radim na tome. I, da, čuvajte se na putevima. I krešite živice i povezujte drveće. Izuzetno smeta kada želite da imate čisti vidik da biste prešli raskrsnicu.




With much hate & sarcasm

Vaša mrzovoljna Naive