Još jedna godina

Da li sam ikada napomenula kako mrzim rastanke?

E, takvi dani mi se približavaju brzinom svetlosti. I mrzim sebe, ceo svet, čitavu vasionu zbog toga jer to nije fer. U knjizi iz biologije se nigde ne spominje odrastanje i rastanak kao životni proces, a svi ga tako karakterišu.

Boli me jer znam da ću za mesec dana da se oprostim od svojih prijatelja. Doduše, formalno, a neformalno za nekoliko meseci kada odu na fakultet. Iako uvek kažemo da ćemo ostati u kontaktu, to nije istina. Jednostavno, različiti gradovi, različite obaveze, različito vreme. Slobodno mogu da zaboravim na debatni klub i naše okupljanje ponedeljkom uveče, plakanje i smeh na debatnim kampovima, odbacivanje mene do moje kuće, izlasci u Boss da proslavimo okupljanje porodice.

Sve to nestaje, kao kap rose na cvetu. I ta kap se sutra ujutru stvori, istina. Ali se opet, u jutru, uništi i kao da nikada tamo ni nije bila. I nema naznake o njenom ponovnom stvaranju.

Dok se sada polako pakujem (idem za Prag), obuzima me neka čudna nostalgija. Homesick, rekao bi Englez. Prisećam se svih trenutaka koje sam doživela zajedno sa mojim prijateljima na kampu.
I svesna sam da se to više nikada neće ponoviti. I da je sve to prošlo vreme koje se nikada neće vratiti, čak ni u našem sećanju više neće biti isto.

Imam još godinu dana da budem sa mojim društvom iz razreda i vršnjacima. I onda, svako na svoju stranu, odnosno, kuda ih put odnese. Onda opet dođe do onog životnog ciklusa i kraj.
Znam da nije sve tako crno, ali je tamnosivo.

Uglavnom, volela bih da svi padnemo jednu godinu, bićemo više zajedno.
A najviše od svega hoću sebi da poželim srećan 18. rođendan! Ne znam šta bih sebi poželela, kao što ne znam ni svake godine. Eto, neka položim vozački iz prvog puta i da se nađem sa prijateljima, tj. da bude okupljanje. Ostalo će valjda doći samo.

Srećan rođendan, Naive!