Oštrice čovečanstva

Izgubljena u nekom svetu gde vetar nemilosrdno kovitla sve oko sebe i gde me pritišću svakojake obaveze, vraćala sam se kući iz škole. Ovih dana sam poprilično obuzeta nekim pitanjima na koje bezuspešno tražim odgovore. Problem je u mojoj ličnosti - prokleti perfekcionista.

Uglavnom, šetajući tako zamišljena, ponekad ne primećujem stvarni svet oko mene, u kome postoje stvarni auti i stvarne bicikle. U nekom trenutku se u potpunosti isključim i više nisam u stanju da pratim išta. I odjednom, nađem se ispred ljudi koji čekaju da ja pređem ulicu.

Juče je bio neki specijalan dan, po nečemu specijalni od drugih dana. Iskreno, ne znam šta je davalo tu notu celom danu, ali se osetilo u vazduhu da je drugačiji. Baš sam bila nešto duboko razočarana u ljudsku rasu i znam da sam proklinjala svaki mogući trenutak što sam čovek.

Stavila sam mp4 i doslovno sam nabila slušalice u uši. Htela sam da pobegnem od sveta. Poučena ranijim iskustvima, sada sam stala i pogledala levo-desno, da li neko ide i da li mogu da pređem put. U daljini sam videla nekog čoveka na bicikli koji je lelujao, čas levo, čas desno. Instinktivno sam se povukla par koraka unazad.
Taj prizor pijanog čoveka me je dosta potresao. Recimo, ako njega sada zgazi auto, da li ću ja biti kriva što ga nisam zaustavila? A šta ako sam ga zaustavila, a on me udario?
Uostalom, nemoguće je odlučiti bilo šta u tom trenutku, skroz se zaledi čovek. Zapitate se kako on živi, da li je siromašan, da li ima ko da se stara o njemu itd.
Još više mi se zgadio ljudski rod, i nekako, obeshrabrena sam pošla dalje kući.

Potištena, spuštala sam se niz ulicu. Na ćošku je bila jedna kuća i mama i njeno dete su stajali na prozoru, tj. posmatrali svet kroz staklo. Posle par minuta sam podigla glavu i videla da je devojčica stala sama na prozoru. Imala je plavu kosu, crven rajf i neko crveno odelo. Odjednom ona meni mahne. I nastavi da maše, šireći osmeh do oba uha. Onako, pozdrav pun elana, entuzijazma, pozitivne energije. Toliko sam se obradovala tom njenom činu da je to prosto nemoguće opisati rečima. Isto tako energično, sa ogromnim osmehom sam joj i ja mahala.
Jedna devojčica sa crvenim rajfom nije svesna, niti će ikada biti koliko je usrećila jednu mrzovoljnu osobu u tom trenutku.

Vetar je nastavio sa radom u košavskom ritmu, a ja sam još uvek držala onaj blentav osmeh na licu. Interesantno je što je ta devojčica vratila moju veru i nadu u čovečanstvo. Koliki su jak kontrast njih dvoje - pijanica i devojčica. Jedan lik nam pokazuje koliko čovek može nisko da padne i upozorava nas, a drugi služi da nas podseća da volimo ljude oko sebe i da veselimo uprkos svemu što nam se događa jer smo bez osmeha nula.
I dalje, njih dvoje su ravnopravni članovi ljudske rase i zato je ovaj svet tako divan.