Rano ujutru smo krenuli ka aerodromu Nikole Tesle. Stigla sam oko dvanaest i čekali smo da dođu ljudi iz onog Evropskog pokreta i fonda koji su išli sa nama. Dotle su nam podelili ID kartice, pasoše sa šengen vizama, majice, ruksake sve sa zvaničnim logom putovanja. Dobili smo i naše bording karte. Fenomenalan je osećaj držati to u ruci. Pošto nikada nismo leteli, objasnili su nam sve potanko. Kada se setim ostavljanje kofera, lepljenje nalepnica na ručni prtljag, skidanje kaiša i ID kartice zbog prolaska kroz skener i samo ukrcavanje u Swiss Airbus. I onaj film na početku i stjuardese sa visokim glasom, sendviči i kolači i sokovi i Swiss Chocolate bars koje smo uvek dobijali. Fantastično! Ipak, najbolji osećaj - poletanje i sletanje. Volela bih da vam opišem to, ali to treba doživeti. Prvi dan smo mrtvi umorni stigli u Kopenhagen (u daljem tekstu København), posle vezanog leta u Cirihu. Kada smo stizali u Kopenhagen, padala je kiša i jako je strašno izgledalo kroz prozor aviona. Uglavnom, uveče smo se smestili u hotel, dobili sve potrebne informacije, upoznali se sa domaćinima, i jeli fin sendvič i pili sok od jagode sa cvetom.
Sutradan, odnosno, ponedeljak je bio vezan za Parlament i Danicom. U Parlamentu smo bili dosta rano, gde je bivši ambasador u Srbiji dočekao nas i objasnio nam kako funkcioniše parlament. Sproveo nas je kroz zgradu i mogu slobodno reći da im je sala ista kao i naša. Sada, u našem parlamentu nemamo slika gde ismejavamo vladu, ali zašto da ne. Nije da nisu zaslužili. Posle objašnjenja sistema glasanja, političkog uređenja, polako smo se zaputili ka Danicomu. U Danicomu nas je sačekao jedan novinar koji nam je pričao o povezanosti medija i demokratije i ukazao nam je da mi treba da stvaramo dobru sliku o Srbiji i da sa tom dobrom poništimo lošu. Jer, nismo mi krivi zbog događanja na ovim prostorima, mi smo tu da damo sve od sebe da ispravimo tu krivu sliku. Posle izuzetnog predavanja, otišli smo do hotela na večeru. Da, u parlamentu smo jeli njihovu hranu. Dimljena riba - nikada više. Salata od šargarepe sa brusnicama - nikada više. Vole da mešaju čudne ukuse. I imaju vodu u tetrapaku za mleko. Uveče smo otišli u kuglanu koja se nalazi u podrumu hotela. Veoma interesantno iskustvo, jednom sam čak deset oborila. I da, one cipele zaista smrde, i uvek vam treba broj veći nego što inače nosite.
Utorak je bio dan za razgledanje. Prvo smo otišli do sela Dragør, staro ribarskom selo u kome se nalaze specifični tipovi kuća - sve su žute sa zelenim sitnicama, kao okno prozora ili vrata. Tog dana je bio užasan vetar, logično, bili smo na otvorenom moru. Gledali smo ka Švedskoj i mostu Øresundu. Tamo smo takođe čuli priču kako su od 7000 Jevreja samo 56 umrla, ostalo su prebacili u neutralnu Švedsku tokom Drugog svetskog rata. Kasnije smo otišli u grad, gde smo obišli centar grada, videli kraljičinu rezidenciju, Mermernu crkvu i operu koja ima par spratova ispod nivoa mora. Takođe smo otišli i do Round towera, iliti, opservatorije koja pruža prelepi vidikovac. Otišli smo i do Četvrte kraljevske biblioteke koju zovu Crni dijamant, jer je građana od granita koji je sečen pod nekim uglom i kada Sunce sija, onda stičemo utisak da je to crni dijamant. Inače, obrazovanje na Danskom kraljevskom univerzitetu je besplatno i studenti najviše vole da provode vreme u tim bibliotekama. Posle ručka u libanonskom restoranu (prste da poližeš, konačno poznata mediteranska hrana), otišli smo na krstarenje. Da, zaboravih da napomenem da se u Danskoj vreme jako brzo menja. Sunce je sijalo kada smo seli u brod, a kasnije je kiša pada, pa sneg, pa je sneg vejao u kabinu broda i kada smo pristali, Sunce je počelo kao ludo da sija. Žao mi je što nisam uspela da vidim Malu sirenu tada, ali, šta da se radi. Posle smo otišli do Nacionalnog muzeja da vidimo postavku od Vikinga pa sve do danas, ali je mene više interesovala grčka i rimska postavka.
Zabavni dan je sreda bila, definitivno. Ujutru smo otišli do Eksperimentarijuma. Mesto gde možeš da praviš talase, pojačavaš intenzitet tornada, praviš gluposti sa ogledalima, uživaš u simulaciji zemljotresa i skačeš kao manijak da bi izmerio visinu skoka. Treba nešto više reći kako mi je bilo super tamo? Ima dva nivoa, i ja jedan ceo za četiri sata nisam uspela da prođem. Poslepodne smo otišli na predavanje o složnosti različitih ljudi, odnosno, komunikacija kao najmoćnije sredstvo 21. veka. Šok, tamo je bilo voća!!! Svi smo uzeli par nečega, kao narkomani smo se tresli. Da, to je bilo prvo slatko što smo pojeli otkako smo došli. Posle smo otišli u ministarstvo spoljnih poslova gde su nas čekala dva ambasadora koja su radila u Srbiji i naša ambasadorka u Kopenhagenu. Pošto je počela da me trese groznica, trudila sam se da održim sebe budnom i nekako sam uspela. Kada sam stigla u hotel, bacila sam se u krevet i bila sam veoma tužna što sam bolesna jer su uveče išli u Tiho Brake Planetarijum - centar koji radi na popularizaciji astronomije i ujednom bioskop. Gledali su 3D film koji su mi prepričavali za doručkom, ali, složićete se, osećaj nije isti.
Sledeći dan smo otišli u Roskild (u daljem tekstu Roskilde). Upoznali smo se sa đacima u Roskilde Katedralskole. Prvi čas smo imali fizičko i naučili smo ples Elvisa Prislija, a kasnije smo igrali hokej. Posle smo bili raspoređeni u grupe i uradili smo kratku prezentaciju o Vikinzima i katedrali u Roskildu jer su nam te informacije bile potrebne. Posle smo otišli na njihove časove. Bila sam na religiji i engleskom. Prvo, začudili smo se što časovi traju 60 minuta i ako zakasniš i 15 minuta, komotno uđeš na čas bez izvinjavanja. Dalje, nešto su se organizovali u grupe i da bi došao do stola, jedan je preskočio svoj sto na sred časa. I ništa se nije desilo. Dalje, njihovi mali odmori traju 10 minuta, a pauza za ručak traje pola sata. Imaju kantinu kao u američkim serijama. I ormariće - jedna stvar kod koje sam se rasplakala. Takođe, svi drže otvorene laptopove na časovima i uglavnom vise na Facebook-u. Ili traže rešenja za zadatke koje su dobili. Veoma ležerno. Uglavnom, kasnije su nam Ceca i Natan objasnili da je oni uče analitički, uče da rešavaju probleme. Ako nama iskrsne problem, mi jedino možemo reći šta je Mundus Novus. Predmete mogu da uzimaju na tri nivoa - A, B i C. Imaju obavezne i izborne predmete i raspon ocena se kreće od -3 sve do 12. Do 0 si nedovoljan. Cele godine pišu seminarske, a na kraju imaju testove i tako im se formiraju ocene. Osnovna škola traje 11 godina, a srednja 3. Uveče smo otišli u turski restoran na večeru i svi se oduševili jer smo videli pasulj! Jednoj devojci je bio rođendan, pa smo i torte konačno dobili. Torta sa crvenim i crnim voćem - baš kakvu ja želim za svoj rođendan. Posle smo otišli do nekog underground kluba gde je neki emo bend pevao. Nije mi se svidelo.
U petak smo se vratili u Roskilde, i ovaj put smo se upoznavali sa gradom. On je bio prestonica Danske i tu su sahranjivani kraljevi i kraljica Danske. Ušli smo u katedralu koja je ranije bila katolička, a sada je protestantska i imali smo zadataka da sa našim domaćinima Dancima otkrijemo grobove određenim kraljeva i kraljice. U međuvremenu sam saznala da je Nicolas moj domaćin i da kod njega idem na večeru, da okusim tradicionalnu dansku hranu. Posle smo se prošetali fjordom, zajednom sa domaćinima. Drago mi je što sam dobila Nicolasa, zato što mi je on od cele grupe najkul osoba. Dosta smo dugo šetali fjordom i čak smo se dosta distancirali od grupe. Da, tog dana mi je crkla baterija, tako da ništa nisam slikala osim katedrala. Posle smo otišli do muzeja Vikinga i videli brodove koje su koristili i pogledali kratak film o njima. E, da, da pohvalim Dance. Oni fantastično znaju engleski, zaista, bilo koga da nađete na ulici, možete bez problema da pričate. I uopšte nisu hladan skandinavski narod. Posle muzeja, otišla sam sa Nicolasom na toplu čokoladu dok smo čekali njegovog tatu. Dotle mi je ispričao da živi pored livade gde se održava Roskildski festival - jedan od tri najvećih u Evropi i ove godine dolazi Coldplay tamo. Uglavnom, omiljeni bend mu je AC/DC i bubnjar je. Radi razmene kulture, naučila sam ga da kaže neke reči i pokazala sam mu našu muzičku scenu. Omiljeni bend su mu Divlje jagode i pesma Motori čiji refren ume da peva. Njegova porodica je veoma srdačna i baš sam se oduševila kako svi dobro govore engleski, opet. Za večeru smo jeli ćufte, šparoge, pire krompir i preliv. Znači, ista hrana kao i kod nas. Za desert (hvala Bogu) probala sam nešto čije ime nisam umela da izgovorim ni posle 20-og pokušaja. Kao razblažen džem od šljive sa krem mlekom. Veoma fino. Kada smo dolazili do škole, poslušala sam njegov bend i mogu reći da ima fin glas. U školi smo imali zabavu jer je petak. I bendovi su svirali, pilo se pivo, družilo se. Realno, mislim da to nama takođe nedostaje, taj trenutak kada se svi okupe i samo se opuštaju u školi.
Subota je poslednji dan u Københavnu. Znala sam da moram kupiti starke taj dan. Dan je bio predviđen za šoping. Prvo smo otišli do ogromnog tržnog centra i nisam ništa našla, osim Sunset Boulevard gde sam jela najfiniji sendvič na celom svetu. Posle je skoro cela grupa otišla do centra grada i tamo sam bukvalno trčala sa prijateljicom po ulicama da nađemo proklete starke jer oni nemaju specijalizovanu prodavnicu, a svi nose kul starke. Naravno, razlog zašto smo trčale jeste činjenica da smo malo više vremena proveli u Hard Rock Cafeu, koji je fenomenalan. Na kraju smo ipak stigle na vreme, ali smo se probijali kroz masu bicikala jer su Danci ludi za njima. U Københavnu uopšte nisam imala osećaj da sam u glavnom gradu jer su sve zgrade dosta niske, nema puno automobila i ima dosta bicikala. Takođe, imaju metro, vozove, autobuse koji su opet izuzetno tačni. Može se reći da sam skoro sve vidove transporta isprobala, a najviše mi se sviđaju vozovi i metro. Uveče smo otišli u Bakken, zabavni park. Probala sam samo jednu vožnju i pošto mi je ta prekratila život, ostatak večeri sam provela u tamanjenju slatkiša. Za večeru smo imali roštilj i mislim da smo se nas trideset još više obradovali nego kada smo videli pasulj u turskom restoranu. Uglavnom, oprostili smo se od Klavsa i zamolili smo da prenese naše pozdrave Sine, koja je bila bolesna. Inače, to su naši domaćini iz Danida fellowshipa u Danskoj.
Sutradan smo došli na aerodrom i oprostili se od ovog divnog grada. Oko dva sata smo bili u Beogradu i izgledalo nam je kao da nikada nismo ni otišli, kao da smo ovo sve sanjali. Zato sam ja u povratku, legla u auto i nastavila da sanjam divne ljude koje sam upoznala, divne običaje koje sam iskusila i tu divnu, daleku Dansku koju sam zavolela svim svojim srcem.
