Bicikl

Ponekad smo previše upućeni na svoje probleme.

Pre neki dan, dok sam se vraćala kući i proklinjala moje pametne izbore, jedan bicikl me je zaobišao. Iz proste znatiželje, valjda, bacih pogled da vidim. Dvoje ljudi. Muškarac vozi bicikl, a žena sedi iza. 

Stranci su, rekla bih, iz Azije. Prvo što sam pomislila jeste da su se ovako sigurno vozili po pirinčanim poljima. U tom momentu sam sasekla samu sebe jer sam bila i više nego bezobrazna.

Šta je njihova priča? 

Zbog čega su došli tu?

Šta su ranije radili?

Šta sada rade?

Da li su srećni? Ili, možda, srećniji?

Dok je moja mrzovoljnost delovala, oni su već nestali u daljini, a ja sam i dalje ostala sa svojim problemima. Bilo mi je potrebno par dana da mi dođe iz dupeta u glavu, što bi se reklo. 

Podignite glavu tu i tamo i videćete  da niste usamljeni slučaj sa milion problema.

Ako vam i ne pomognu direktno, barem vas teši činjenica da su se neki borili, drugi se bore, a treće tek čeka da se izbore. Jer očigledno ne postoje nerešive prepreke, samo trenutne blokade.