Par misli o nama

Čitam vesti ovih dana i jednostavno ne mogu da se načudim gde je otišao onaj grumen zdrave logike. Ono što me je pokrenulo kao žuč jeste činjenica da je SNS predložio da se mala matura kao takva izbaci. Nažalost, trebalo je da znam, da je naslov samo vrh ledenog brega. Otvorila sam članak i počela da čitam dok nisam naišla na nešto se se protivi svemu što zastupam – Genetičar Miodrag Stojković (DS), predsednik Odbora za obrazovanje, kaže da bi to bio samo dodatni trošak roditeljima za privatne časove.  (Blic, apropo trećeg predmeta u okviru male mature)

Da pojasnim o čemu se radi. Naime, godinama pokušavamo da otkrijemo koja je magična kombinacija prelaska sa jedan na drugi sistem. I to uvek rešavamo na isti način – postupnim prelaženjem, i gotovo uvek se nađemo u istoj rupi bez dna, a to je da dobijemo loš proizvod dva sistema. Umesto da se lepo preseče i kaže, od sutra, prva generacija je ova, ide kompletno po novom sistemu, nema izuzetaka. Ne, mi to tako ne radimo. Mi imamo sto i prvih generacija, u svakoj menjamo nešto malo, da se deca ne šokiraju, da se roditelji ne sablazne, da se građanstvo ne prenerazi, a neki da se ne konsterniraju.

Sad da se vratim na priču od gore.

Dok je priča o ukradenim testovima bila u jeku, naslovi su me izluđivali, a sve na istu foru – Moje dete je išlo na časove, a sad je sve propalo! Ili Nema posla, dajem celu platu da moje dete ide na privatne! Pri tome, vrlo jasan akcenat je stavljen na to na nije dete krivo, nisu roditelji, nego ministar i ona ženska što je u grudnjaku iznela testove. Da, smisleno skroz.

Problem je u tome što se problemu pristupa na pogrešan način. 

Prvo krećemo od premise da svako dete treba da upiše srednju školu. Zakonom, ona još uvek nije obavezna. Drugo, apsolutno mi je neverovatno da jedno dete koje se školovalo osam godina (plus vrtić, ako i to računamo) nije u stanju da nakupi par bodova na srpskom (gde se sad traži i razumevanje teksta) i matematici  da bi ostvarilo prag za upis u srednje četvorogodišnje škole.  Dakle, to su osnove koje se traže za par bodova (pazite, osnove , osnovna škola, ima negde veze, ne?). 

Sledi ono što mene užasava, a to su privatni časovi jer dete ne shvata, loš profesor, i tako dalje. Privatne časove podržavam u potpunosti ako se radi o sledećim – za napredno shvatanje predmeta (ako to interesovanje koje postoji ne može da se zadovolji u okviru školskog plana i programa) i popunjavanja rupa u gradivu (ako se izostaje iz nekih opravdanih razloga, ponekad je teško uhvatiti jedan ili dva koraka koji su itekako bitni). Sve izvan toga je čista nebuloza u kojoj su roditelji portretisani kao paćenici koji odvajaju poslednji zalogaj od usta, a dete kao bespomoćno stvorenje koje hoće, ali, eto, ne može samo. Budalština, ako pitate mene. U velikoj većini slučajeva takva deca dolaze na časove bez bilo kakvog osnovnog znanja, kao da su pali s Marsa, kao da nikada nisu išli u školu. 

I onda kad predsednik Odbora za obrazovanje kaže javno da će to biti teret roditeljima u vidu dodatnog opterećenja budžeta za privatne časove, ja se pokrijem od sramote umesto svih koji bi trebalo. Da smo toliko izopačeni da su nam privatni časovi postali dobar dan? Čemu onda škole? Školstvo svakako nije besplatno, troškovi postoje, pa hajde onda da izbacimo to, više novca za privatne časove i svi zadovoljni. Otpustimo profesore, zakatančimo škole, obradujmo đake da više neće biti smaranja, osim kad je vreme privatnih, jer se deca onda skenjaju, pošto je, je l' te, određena obaveza u pitanju. Mala matura u tom sistemu nema mesta, i eto, rešen problem.