Druga šansa

Moram da priznam, pomalo sam tužna. Nema to veze s ovim snegom, gužvom, zimskom melanholijom, nedostatkom svežeg vazduha... Ma ne. Tužna sam jer smo ovde svi toliko pametni i preponosni, uz to, i sveznajući, pa nemamo potrebu da proverimo bilo šta.

Čime je izazvana ova tuga? Pojavom Busplus sistema u Beogradu.
Sećam se, to je bilo najavljivano negde krajem leta. Videvši vesti i njihov portal, zanemela sam pred prvim modernim čudom u ovoj zemlji. Naravno, godine čine svoje, pa sam se vremenom naučila da uvek treba svemu da pristupam sa dozom skepticizma, koji vremenom preraste u sarkazam, jer, uvek se master plan izjalovi.
Doduše, nikad se nisam pozabavila zbog čega se to izjalovi i zbog čega onda svi kažemo stereotipne rečenice, kao - ovo može samo u Srbiji.
E, sad kad imam konkretan primer, hajde da se pozabavim detaljnijom analizom. Ovo je amaterska studija slučaja, čisto da imate na umu to dok budete čitali nekoliko narednih redova.

Najavljeno je uvođenje novog sistema. Kažu, detalje pronađite na internet stranici. Uradim kako je rečeno, a tuga me savlada odmah - nejasno, nedovoljno informacija, vrlo maglovito, što nas, skeptike, odmah tera u konstruisanje teorija zavere. Rekoh sebi, verovatno su u početnoj fazi svega, sačekaću malo, pa će verovatno da isprave i dopune.

Posle nekog vremena, kad sam se vratila u Beograd, primetila sam ugrađene validatore. Znači, do oktobra će ceo sistem da profunkcioniše, što znači da treba da napravim novu iskaznicu (u nedostatku bolje reči) za prevoz. Posle par dana razgovaram sa koleginicom i, na moje iznenađenje, saopšti mi, kako se još uvek kupuje markica i stavlja zajedno sa tom novo karticom.
Inicijalno uzbuđenje oko nove tehnologije me prošlo, pa sam odlučila negde krajem oktobra da napravim novu, jer ne vidim poentu, s obzirom da nema realnog izgleda da to zaživi pre decembra. Odoh, videh red, odoh. Došla sam kasnije, sat vremena do zatvaranja. I tad je bio red, doduše, nešto podnošljiviji. Tehnologija savremena, birokratija ista, moglo bi se zaključiti iz celog iskustva. Neko je upitao ženu na šalteru kad će ovo da zaživi, rekla je, verovatno januar. Januar prošao s jednim pomakom - validatori sad pričaju, odnosno najavljuju stanice. Zbunjena sam, ako je ženski glas, ne bi onda trebalo da su validatorke? A što ne postoji muški glas? Eh, ta rodna ravnopravnost, politička korektnost i diskriminacija...

Nego, februar. Prvi dan kako je zaživela cela tehnologija, a članci na internetu već prepuni ogročenih komentara. Naravno, bilo je tu i nekih pozitivnih, ali suština je jedna - sistem nije dovoljno ispitan i ne može se uhodavati sad.

E, tu je taj problem koji me rastužuje. Ne postoji potreba da se to proveri, da se to pusti u rad, probni rad, nego je ujedno zvanično puštanje u rad i proba. Ne može tako, jer se tako ne radi. To uvek ostavi prostor za brljanje, a iskreno, dosta mi je toga da se sve uvek vraća na doradu i preradu. Više vremena se utroši popravljajući sve što je loše, nego što bi se potrošilo na isprobavanje i eksperimentisanje pre konačne odluke (htela bih samo da podsetim na fijasko koji se desio u Austriji, kad su spremili otvaranje bolnice, a bez radnika; pisala sam o tome, i bit je da nije Srbija mesto nelogičnosti, nego da se to dešava i drugima. Samo, njima ređe, a nama češće...).

To me sve podseti na silne zakone koje Skupština donese, pa treba prerada, podseti me na sve tendere, na sve muljaže do sad. Jer, najbolje je da se odradi što pre, nebitno kakav je kvalitet, daj šta daš, pa ćemo posle ispravljati. I onda, zar ljudi s pravom nisu skeptični? Dajte da se jednom već nešto uradi skroz valjano i da se i mi, skeptici, začudimo i počnemo da verujemo u čuda, koja su nekom stabilnijem društvu, sasvim uobičajena pojava.