Veoma kratko bih razmotrila dva problema.
Prvi se odnosi na nešto što pogađa samo mene, kako mi se čini.
Naime, nikada nisam umela da se organizujem. Ako tome još dodam i prokrastinaciju, učenje u sitne sate u sveopštoj panici... Ponekad se zapitam da li posedujem toliku moć pamćenja ili jednostavno imam sreće. Sve mi se više čini da treba da napravim omaž inteligenciji iz jednog prostog razloga - ići na sreću kod mene znači da će se desiti sve suprotno. Što je, naravno, poražavajuće. I drugi misle da imam izuzetno bujnu maštu. Volela bih da zaista imam tako bujnu maštu.
Nego, da ne skrećem previše s teme - o čemu se radi? Počela sam da se organizujem. Teško, mučim se, ali koliko-toliko uspevam. Nekad više, nekad manje, bitno je da ne odustajem.
Međutim, jedna od privilegija studiranja na ovom fakultetu jeste pojam nestalnosti. Jer, zašto bi jedan datum unapred određen ostao nedodirnut? Super je što mi kolokvijumska nedelja traje mesec i po dana. To je odlično, uopšte nisam pod stresom, uopšte nemam obavezu da idem na predavanja i vežbe, pa mogu na miru da učim i, najbolje od svega, uopšte nemam grižu savest kad poželim da izađem iz stana da se prošetam.
Planirala sam da što pre završim s kolokvijumima, i imala sam dobre šanse, sve se savršeno poređalo. Onda su promenili jedan termin. Evo mene i olovka u ruci, prepravljam raniji plan. Zatim su pomerili još jedan. I sasvim simptomatski sam promenila odlazak kući za neki drugi vikend. Da bi posle pomerili još jedan kolokvijum, što mi je pomerilo onaj prethodni pomereni, da bih se odlučila da napravim kompletno novi plan, jer raznorazne boje hemijske olovke s legendom u dnu više ne pomažu.
Propustila sam jedan seminar jer sam mislila da imam kolokvijum 19. novembra. Nažalost, nije bio. Prošle godine sam odložila jedan seminar, jer su mi pomerili kolokvijum izvan kolokvijumske nedelje. I ove godine sam to uradila, dva puta. Uglavnom, moje pitanje je - kako drugima uspeva?
Vidim prijatelje koji putuju, idu na konferencije, seminare, treninge, a ja gledam u slike. Kao tužno kuče. E, pa, dosta mi je toga! Ali, pitanje se odmah nameće - kako rešiti problem?
Postoje dve solucije, po mom skromnom mišljenju. Prva, veoma rizična, jeste da propustim kolokvijume i odem na sve seminare koji me interesuju. Zbog čega je rizična kad postoji popravni kolokvijum? O, pa, neki profesori ne dopuštaju da prvi izlazak na kolokvijum bude popravni. A bez položenog kolokvijuma nema izlaska na ispit. Što znači da je to već minus određenog broja ESPB, a to dovodi do samofinansiranja. I to u mnogo otežava život studenta, prvenstveno finansijski.
A druga solucija jeste da nađem nekog super kvalitetnog vrača da mi unapred kaže kad će se koji kolokvijum pomeriti da mogu da idem na seminare, pošto je to stalna komponenta, za razliku od kolokvijuma. Ako uspem da ga nađem i ako mi bude sve pogodio kako treba da bude, jedan post ću da mu posvetim, uz dodatak njegovog broja. Znate, oni su danas moderni.
Druga priča je vezana za rođendane. Pojavom socijalnih mreža se pojavila i pojava licemerno čestitanja. Naime, ne mora da me ta osoba posebno ceni i voli, ali čestitka je uvek tu na rođendan. Što je malo naporno, pošto vas naprosto tera da se zapitate zbog čega još uvek imate tu osobu u prijateljima. Ili je pratite, da ne diskriminišem socijalne mreže, barem ne previše.
Da li je sasvim u redu da jedna osoba dobije preko 200 poruka sa sadržajem kakvi pesnici mogu samo da sanjaju? Da li su to iskrene želje ili samo robovanje trendu?
Ono što me više opterećuje jeste sam sadržaj. Srećan rođendan i smajli su postali tako uobičajeni, da svi pomalo težimo da našu poruku učinimo što originalnijom. Nažalost, u tom moru genijalnosti, desi se da neko i promaši, pa čestitajući vama rođendan postane ceo mali roman o vašem upoznavanju, koliko značite, da ostanete takvi kakvi jeste, ludi ili luckasti, vaš izbor. Naravno, sve uz obilje smajlija, srca, zvezda, talasa, i ostalih, meni nepoznatih, znakova.
Na kraju ja ispadam kreten kad najbližima čestitam sa srećan rođendan je kao da se ne trudim dovoljno, da mi nije stalo. Ali, šta više da poželim? Zar to nije samo po sebi dovoljno? Ako je iskreno, to je i više nego dovoljno, jer su takve želje danas retkost.
Tako da, sledeći put kad vam čestitam rođendan, samo se setite da vas cenim i volim više nego gomila prijatelja.
Prvi se odnosi na nešto što pogađa samo mene, kako mi se čini.
Naime, nikada nisam umela da se organizujem. Ako tome još dodam i prokrastinaciju, učenje u sitne sate u sveopštoj panici... Ponekad se zapitam da li posedujem toliku moć pamćenja ili jednostavno imam sreće. Sve mi se više čini da treba da napravim omaž inteligenciji iz jednog prostog razloga - ići na sreću kod mene znači da će se desiti sve suprotno. Što je, naravno, poražavajuće. I drugi misle da imam izuzetno bujnu maštu. Volela bih da zaista imam tako bujnu maštu.
Nego, da ne skrećem previše s teme - o čemu se radi? Počela sam da se organizujem. Teško, mučim se, ali koliko-toliko uspevam. Nekad više, nekad manje, bitno je da ne odustajem.
Međutim, jedna od privilegija studiranja na ovom fakultetu jeste pojam nestalnosti. Jer, zašto bi jedan datum unapred određen ostao nedodirnut? Super je što mi kolokvijumska nedelja traje mesec i po dana. To je odlično, uopšte nisam pod stresom, uopšte nemam obavezu da idem na predavanja i vežbe, pa mogu na miru da učim i, najbolje od svega, uopšte nemam grižu savest kad poželim da izađem iz stana da se prošetam.
Planirala sam da što pre završim s kolokvijumima, i imala sam dobre šanse, sve se savršeno poređalo. Onda su promenili jedan termin. Evo mene i olovka u ruci, prepravljam raniji plan. Zatim su pomerili još jedan. I sasvim simptomatski sam promenila odlazak kući za neki drugi vikend. Da bi posle pomerili još jedan kolokvijum, što mi je pomerilo onaj prethodni pomereni, da bih se odlučila da napravim kompletno novi plan, jer raznorazne boje hemijske olovke s legendom u dnu više ne pomažu.
Propustila sam jedan seminar jer sam mislila da imam kolokvijum 19. novembra. Nažalost, nije bio. Prošle godine sam odložila jedan seminar, jer su mi pomerili kolokvijum izvan kolokvijumske nedelje. I ove godine sam to uradila, dva puta. Uglavnom, moje pitanje je - kako drugima uspeva?
Vidim prijatelje koji putuju, idu na konferencije, seminare, treninge, a ja gledam u slike. Kao tužno kuče. E, pa, dosta mi je toga! Ali, pitanje se odmah nameće - kako rešiti problem?
Postoje dve solucije, po mom skromnom mišljenju. Prva, veoma rizična, jeste da propustim kolokvijume i odem na sve seminare koji me interesuju. Zbog čega je rizična kad postoji popravni kolokvijum? O, pa, neki profesori ne dopuštaju da prvi izlazak na kolokvijum bude popravni. A bez položenog kolokvijuma nema izlaska na ispit. Što znači da je to već minus određenog broja ESPB, a to dovodi do samofinansiranja. I to u mnogo otežava život studenta, prvenstveno finansijski.
A druga solucija jeste da nađem nekog super kvalitetnog vrača da mi unapred kaže kad će se koji kolokvijum pomeriti da mogu da idem na seminare, pošto je to stalna komponenta, za razliku od kolokvijuma. Ako uspem da ga nađem i ako mi bude sve pogodio kako treba da bude, jedan post ću da mu posvetim, uz dodatak njegovog broja. Znate, oni su danas moderni.
Druga priča je vezana za rođendane. Pojavom socijalnih mreža se pojavila i pojava licemerno čestitanja. Naime, ne mora da me ta osoba posebno ceni i voli, ali čestitka je uvek tu na rođendan. Što je malo naporno, pošto vas naprosto tera da se zapitate zbog čega još uvek imate tu osobu u prijateljima. Ili je pratite, da ne diskriminišem socijalne mreže, barem ne previše.
Da li je sasvim u redu da jedna osoba dobije preko 200 poruka sa sadržajem kakvi pesnici mogu samo da sanjaju? Da li su to iskrene želje ili samo robovanje trendu?
Ono što me više opterećuje jeste sam sadržaj. Srećan rođendan i smajli su postali tako uobičajeni, da svi pomalo težimo da našu poruku učinimo što originalnijom. Nažalost, u tom moru genijalnosti, desi se da neko i promaši, pa čestitajući vama rođendan postane ceo mali roman o vašem upoznavanju, koliko značite, da ostanete takvi kakvi jeste, ludi ili luckasti, vaš izbor. Naravno, sve uz obilje smajlija, srca, zvezda, talasa, i ostalih, meni nepoznatih, znakova.
Na kraju ja ispadam kreten kad najbližima čestitam sa srećan rođendan je kao da se ne trudim dovoljno, da mi nije stalo. Ali, šta više da poželim? Zar to nije samo po sebi dovoljno? Ako je iskreno, to je i više nego dovoljno, jer su takve želje danas retkost.
Tako da, sledeći put kad vam čestitam rođendan, samo se setite da vas cenim i volim više nego gomila prijatelja.
2 comments:
Jao to sa planiranjem i organizovanjem mi je totalno jasno :) Savetujem ti da uzmes jedno malo blokce i da ga stalno popunjavas :) Ako uspes na kraju nedelje da uradis pola od svakog dana, smatraj da si uspela :)
Sve sam to prenela na viši nivo - imam rokovnik i sve upisujem šareni olovkama. :D
Post a Comment