S obzirom da dolazi predizborna kampanja, mislim da je sasvim solidno da ja napravim antiizbornu kampanju na blogu. Iako su vladavina prava i pravna država misaone imenice građanima koji žive u državama kao što je naša i mnogo gore od naše (da, moguće je), nemam nameru da odustanem od svoje ideje, makar završila negde kao što je Goli otok (zaista me zanima šta je srpska verzija toga).
Pesimistična kao što jesam, mislim da ovoj zemlji pomoći nema još jedno 50 (slovima pedeset) godina. Možda čak i više. Samim time ne verujem u moć predizbornih programa koji su uvek sastavljeni iz klasičnih želja za rođendan - želim da svi imamo novca (para nije ispravno reći), sreće, zdravlja, da nam svima bude dobro, da imamo posao, da nam zubne proteze zdravstveno pokriva...
I tako dalje. I, zaista (ili odista, ta reč mi se baš dopada!), to ide dalje. U nedogled. Slova spojena u nasumične reči koje svojim nizovima daju rečenice - to su izborna obećanja.
Uostalom, kako da ih krivim, ipak su svi oni deca komunizma.
Da rekapituliramo: ono što sam htela reći jeste da su preizborni programi samo za period pred izbore, kad se poslednjim snagama otimaju oko desetine birača sa svojim pamfletima gde su njihovi ciljevi kao moje teze za govor. Samo, moj posao se svodi na govor, gde i ne treba mnogo umeti. Njihov je bitan momenat pretočiti teze u dela. Obično je ovaj deo nekako najslabiji.
Sledeća stavka jeste čišćenje kuće dva sata pred svadbu (mislim da je baš simpatičan naziv).
Tri godine i 7 meseci se koškaju u Vladi, jedno drugome prave zvrčke, da bi se konačno upristojili onih par meseci pred izbore i pokazali ko vredi da ostane. Šteta što se glasanje ne odvija putem SMS-a, kao u nekom ријалити шоуу, pa da se nabilduje atmosfera kao u Grand emisiji. Ceo proces prelaženja 50% i cenzusa bi konačno dobilo onu preko neophodnu dinamiku.
Do marta ćemo uživati u vestima koje izazivaju raznorazna osećanja kod gledalaca. Asfaltiranje po dve ulice u okolnim selima svaki dan, obilazak rodne kuće političara, funkcioneri u traktorima, na usijanom asfaltu mosta, u šoping centrima, ma gde god! Jer i loš publicitet je publicitet.
A naši se toga drže kao pijan plota.
Ne znam više šta da velim. Pre svega, žao mi je što je tekst preopterećen politikom, ali svečano obećavam da će i nekoliko narednih biti, pa ko ne voli - barem zna šta mu je činiti.
Zatim, nisam politički analitičar (još uvek), niti političar, ali sa svojim rezonima i pogledima na svet mogu ponešto i javno reći. I na kraju, ono što i jeste najbitnije, naziv bloga je kreiran iz proste želje za jedinstvenošću. Ipak, postoje istomišljenici, tako da se nadam da će neki ceniti ovo, makar samo kao polaznu tačku nečega što nam predstoji.
Jer, kako izgleda... biće čupavo.
Pesimistična kao što jesam, mislim da ovoj zemlji pomoći nema još jedno 50 (slovima pedeset) godina. Možda čak i više. Samim time ne verujem u moć predizbornih programa koji su uvek sastavljeni iz klasičnih želja za rođendan - želim da svi imamo novca (para nije ispravno reći), sreće, zdravlja, da nam svima bude dobro, da imamo posao, da nam zubne proteze zdravstveno pokriva...
I tako dalje. I, zaista (ili odista, ta reč mi se baš dopada!), to ide dalje. U nedogled. Slova spojena u nasumične reči koje svojim nizovima daju rečenice - to su izborna obećanja.
Uostalom, kako da ih krivim, ipak su svi oni deca komunizma.
Da rekapituliramo: ono što sam htela reći jeste da su preizborni programi samo za period pred izbore, kad se poslednjim snagama otimaju oko desetine birača sa svojim pamfletima gde su njihovi ciljevi kao moje teze za govor. Samo, moj posao se svodi na govor, gde i ne treba mnogo umeti. Njihov je bitan momenat pretočiti teze u dela. Obično je ovaj deo nekako najslabiji.
Sledeća stavka jeste čišćenje kuće dva sata pred svadbu (mislim da je baš simpatičan naziv).
Tri godine i 7 meseci se koškaju u Vladi, jedno drugome prave zvrčke, da bi se konačno upristojili onih par meseci pred izbore i pokazali ko vredi da ostane. Šteta što se glasanje ne odvija putem SMS-a, kao u nekom ријалити шоуу, pa da se nabilduje atmosfera kao u Grand emisiji. Ceo proces prelaženja 50% i cenzusa bi konačno dobilo onu preko neophodnu dinamiku.
Do marta ćemo uživati u vestima koje izazivaju raznorazna osećanja kod gledalaca. Asfaltiranje po dve ulice u okolnim selima svaki dan, obilazak rodne kuće političara, funkcioneri u traktorima, na usijanom asfaltu mosta, u šoping centrima, ma gde god! Jer i loš publicitet je publicitet.
A naši se toga drže kao pijan plota.
Ne znam više šta da velim. Pre svega, žao mi je što je tekst preopterećen politikom, ali svečano obećavam da će i nekoliko narednih biti, pa ko ne voli - barem zna šta mu je činiti.
Zatim, nisam politički analitičar (još uvek), niti političar, ali sa svojim rezonima i pogledima na svet mogu ponešto i javno reći. I na kraju, ono što i jeste najbitnije, naziv bloga je kreiran iz proste želje za jedinstvenošću. Ipak, postoje istomišljenici, tako da se nadam da će neki ceniti ovo, makar samo kao polaznu tačku nečega što nam predstoji.
Jer, kako izgleda... biće čupavo.
7 comments:
Predizborna kampanja je kod nas ista kao svud u svetu.
Obećanja i razočarenja.
Sve manje ljudi generalno u svetu i glasa na izborima sa jednim opšte prisutnim izgovorom "A za koga da glasam?"
Glasanje je pod normalnim okolnostima naša građanska i demokratska dužnost, no mi, tako jako neobrazovani narod, to ne znamo.
Šteta za nas. Šteta jer smo sami sebe najviše povredili u proteklih 20 godina.
Da, u pravu si, dokazano je da su upravo liberalne demokratije najviše podbacile što se tiče prava na glasanje, dok su određene bivše socijalističke zemlje rado prihvatile to, kao nešto novo.
I, sve dok je autoritarna politička kultura jaka, dotle će i problem s glasanjem biti prisutan.
Mada, kako situacija stoji, moguće je da će ljudi iz čistpg revolta izaći i sami već poništiti svoj glasački list. A i to je napredak.
Pa Srbin jedino i može nešto da uradi iz inata.
Eto, ja nisam Srpkinja, a tera me inat.
Generalizacija nije potrebna, jer, kao što si i sam rekao, da je predizborna kampanja svugde ista, tako je i inat svugde prisutan.
Rekoh Srbin, ne Srpkinja. ;-)
U svetu više ima apatije, manje inata. Na žalost. Inat je ponekad dobra stvar.
Naravno, muškarci su uvek u prvom planu. ;)
Takva su vremena.
Bravo, svaka čast... Mislim da svi tako mislimo, samo što se ne setimo svi da pišemo o tome :)
Post a Comment