Prokrastinacija i tako

Nikada nisam mislila da ću ovo reći, ali, evo - POČELA SAM DA ZABORAVLJAM PRAVOPIS!

Neki bi rekli da preterujem, ali, za mene je to alarmantno. Naime, do gimnazije sam bila koliko-toliko pismena, znala sam koje reči se pišu velikim slovom, pravilno sam rastavljala na slogove, negacija odvojeno od glagola, zajedno sa imeničkim rečima, tačka ide iza rednog broja, iza rimskih brojeva ne ide i tako dalje.
Tada sam otišla u gimnaziju, i dobila naci-profesora srpskog koji je užasno uživao u našim gramatičkim i pravopisnim greškama. Tamo sam se opismenila. Skroz na skroz. Zareze sam doktorirala. Ipak, ovaj blog sam uvek tretirala kao mesto gde važe neka moja pravila, kao da je sasvim ispravno da se rečenica počinje sa veznicima i, a, ali ili da poštujem neku svoj redosled reči u rečenici.

Ovih dana sam lenja, što i nije ništa novo, ali me sada muči i dugme razmak na tastaturi mobilnog telefona. Ranije sam i marila, pa sam dosta jako pritiskala, ali, u poslednje vreme mi je svejedno. I, zarezi su odjednom postali irelevantni. Upravo tada sam došla do zaključka - onepismenila sam se.

Međutim, izdvojila bih nešto što mi smeta i što mi je smetalo. Šta će da mi smeta, još uvek ne mogu da spoznam.

Pa, da krenemo.

Ranije:

• nebi. - jedino više iritirajućeg od ovoga može da bude ako bi u sred rečenice n bilo veliko slovo. Ja ne bih, ti ne bi, on/a/o ne bi; mi ne bismo (zajedno!), vi ne biste (zajedno!), oni/e/a ne bi.
• nepravilna glasovna promena; uglavnom kao podpredsednica, isčekivajući, radostna. Postoje određena pravila. Postoje zvučni i bezvučni suglasnici. Postoji tvorba po mestu. Molim vas, naučite to. Nije teško.
• Vi će te to uraditi. - ova rečenica je pogodna za analizu pošto ukazuje na jednu veliku glupost i jednu zanimljivost. Naime, ćete je enklitički (nenaglašeni) oblik pomoćnog glagola hteti u prezentu. Ja ću, ti ćeš, on/a/o će; mi ćemo, vi ćete, oni/e/a će. Drugo što upada u oči jeste uraditi. U srpskom jeziku favorizuju i smatraju ispravnom konstrukciju da + prezent glagola umesto infinitiva, kao što je slučaj u hrvatskom jeziku. Naravno, svi ponekad više volimo upotrebljavati infinitiv, ali s vremena na vreme mogli bismo da upotrebimo i gorepomenutu konstrukciju.
• ... - najiritantnija pojava. U istom rangu sa ?! znakom. U redu je da ih koristimo u situacijama gde je zaista neophodno izraziti da je to nedovršena misao, ili da smo se neverovatno začudili, ali, lepo je rečeno da sve što je previše jeste i preterano.

Ovih dana:

• zarez iza veznika a i ali - to se nauči. Kraj priče, nema ali.
  
• jako, puno, mnogo - za sva vremena: jako izražava intenzitet i suprotno je slabo. Puno izražava količinu i suprotno je prazno. A mnogo jeste ono što niko ne koristi kada želi da iskaže da je nešto suprotno od malo. Tako da, jako hvala, puno hvala... Zaboravite. Mnogo hvala je sasvim u redu. I hvala lepo može da prođe.
• u vezi - ne postoji. Može biti u vezi sa tim predmetom, nikako u vezi predmeta. Nikako.
• reko, proso, kazo, prepado - rek'o, pros'o, kaz'o, prepad'o. Isto važi i za il', al', reko'.
  
• glagol trebati - treba da pođem (prezent), trebalo je da pođem (perfekt), trebalo bi da pođem (futur). Glagog trebati se drugačije menja u srpskom i hrvatskom jeziku; u srpskom jeziku je bezličan.
• pasiv - u engleskom jeziku je sasvim opravdano, zato i imaju passive voice. U srpskom nema. I trebalo bi da se izbegava. Uvek može da se zameni, samo treba da budemo kreativni.
• instrumental - za društvo ide s kim, za sredstvo ide čime. Znači, došla sam busom. Ne došla sam sa busom. Osim ako bus nije nadimak. I tada treba da stoji veliko B.
  

Sad bih malo da skrenem sa priče. Pojedine reči smetaju mom poimanju srpskog jezika. Bruka, brutalno, haos, fenomenalno i mahinalno.
Uvek moram da dodam izvorno značenje kada spomenem jednu od prve tri reči. Tako kada nekome objašnavam kako je to bilo brutalno, znači da nije brukica i da je sve super prošlo, pošto smo napravili haos, nego da je to bilo svirepo i okrutno.
A što se tiče druge dve reči - uvek se setim dve narodnjačke pesme kada ih koristim u govoru. Šteta, prava šteta što se rečnik popriličnog broja ljudi tako proširuje.

Nažalost, to je sve čega se mogu setiti. Verujem da ima još mnogo. Nekako, na kraju mi izgleda sasvim iskreno i legitimno da se zahvalim svojim profesorima jezika, pri tome misleći na profesoricu engleskog i ruskog jezika, kao i gorepomenutnog profesora srpskog jezika i književnosti. Utuvili su nam (bar se nadam) da uvek treba da se potraže rešenja koja odgovaraju jeziku koji nam je maternji.

Ponosna sam što sam pismena. Tr00 sam.