Poslednja nedelja oktobra još uvek traje. Naravno, za stanovnike ove zemlje to znači da se održava Sajam knjiga u Beogradu. Iskoristila bih reči jednog asistenta - Idite na Sajam, lepo je tamo.
Zbog čega da idemo? Zato što je stvarno lepo tamo. Hiljade i hiljade ljudi su pohrlili na Sajam da bi kupili knjige po, možda, malo nižoj ceni nego li u knjižarama. Lepo je to. Gledati kako ljudi kupuju knjige iako su mi dostupna izdanja u elektronskoj verziji. Još mi je draže gledati ljude koji imaju tačan spisak i plan koje knjige će da kupe i gde će da kupe.
S obzirom da nam stalno trube o tome kako ćemo mi činiti akademsku elitu, odlučila sam šta ću da kupim na ovogodišnjem Sajmu. Rešila sam da za četvrtak ostavim Sajam, što iz ličnih razloga, što iz činjenice da će možda biti manje ljudi.
Kada smo kod manje ljudi, juče mi je došlo da išutiram neku decu na Slaviji, jer su toliku gužvu i pometnju pravili da sam skoro propustila prevoz do fakulteta, a već sam dobro kasnila zbog neke gužve u saobraćaju. Tek kasnije mi je palo na pamet da su ta dečica trenutno u velikom, glavnom gradu. Grad koji ima Mek. Grad koji ima Knez Mihajlovu. Grad koji ima prodavnice odeće i obuće. Velegrad.
Brat mi se javio pre neki dan s vešću da dolazi na Sajam, i ja sam ga pitala gde će ići posle Sajma, pa da se vidimo. Odgovorio je da ne zna. Danas kada smo se na pet minuta videli na Sajmu, odgovorio je da idu na Ušće. Ušće?! - upitah pomalo začuđeno jer obično puste decu tokom slobodnog vremena u centar. Da, Ušće. - odgovori on.
Ubrzo se oprostimo, a ja pohitah sa prijateljicama u Halu 1, da brže-bolje pronađem knjige koje su mi potrebne jer se užasavam odvratne gužve.
Na samom ulazu u Halu su bila neka deca. Sa balonima. I lupali su se tim balonima. Kao i sve prolaznike. Kao i mene.
Hajde, zanemarih to, nastavila sam ka cilju. Sišla sam dole u centar gde su bili neki kauči. Naravno, zauzeti. Dokoni srednjoškolci koji su došli iz unutrašnjosti više nisu znali šta će od sebe, pa eto, da iskoriste ono što je Bog očigledno za njih namenio. Kada smo kod Boga, videh previše verski nastrojenih štandova - to je ono klasično propovedanje, kako Crkvi nije potreban novac, ali, ako ne daš barem nešto, onda ti neće pomoći da uspostaviš bolju saradnju sa Bogom. Tipična ekonomija.
No, da ne skrećem sa teme. Kad god sam pokušala da se približim nekom štandu da bih videla naslove, neka grupica đaka (više nisam ni pokušavala da saznam da li su u pitanju osnovnoškolci ili srednjoškolci, a i svejedno je, jer neke devojčice sa svojih trinaest godina izgledaju kao devojke sa 24 godina) bi me odgurnula ili nagazila. Samo malo ili pomerite se više nije bilo delotvorno. Posle neka dva sata na Sajmu, odlučila sam da odem. Nije bilo smisla.
Svi govore da je moj grad provincija. Moja provincija ima Mek. Uvek sam mrzela da idem u Mek kada bismo došli u Beograd na Sajam. I mrzela sam da šetam Knez Mihajlovom, jer je osećaj kao da šetam Korzom kod kuće. Prodavnice i sa jedne i sa druge strane, a ti svakako nemaš dovoljno novca da uđeš u bilo koju.
Ipak, najviše od svega mi je zasmetala činjenica da se ekskurzije i izleti ne organizuju više zbog toga da se upozna novi grad, država, kultura, nego da se šopinguje do besvesti. Sam put do Beograda je jedno 1200 dinara. Ako želiš jednu knjigu na Sajmu da kupiš (da, biću prepuna predrasuda), a to je neki bestseler, naravno da ti potrebno još hiljadu dinara. A onda razmažena derišta žele i da jedu. U Meku, naravno. Nisu valjda došli čak do Beograda da bi se smucali po kojekakvim kafićima i pekarama?! To je još nekih 500 dinara. Onda kreće šoping. To je još nekih, hajde, recimo da je to 3000 dinara, za svaki slučaj. Da zaokružimo, to je 6000 hiljada. Pre dve nedelje, cimerka i ja smo kupile hranu i hemiju za 4500 dinara.
Da, zaboravih napomenuti da neke škole smaraju, jer organizuju da se posete predstave, tamo neke bezvezne. I onda se svi oni moraju ostaviti šetnje Knezom i naći kod Konja, da se smore. A mogli su još da uživaju u razgledavanju izloga.
Rezime je da će se vratiti sa Sajma, roditelji će biti srećni jer su im deca izvidela velegrad, bili prosvećeni i prosvetljeni na Sajmu, a pored svega, tih 6000 i nije tako mnogo. To je nešto više od 1/5 prosečne plate u Srbistanu. Ali, neka, jednom je godišnje i deca su zaslužila. Za decu sve najbolje!
Da, u jednom trenutku sam rekla da ako uzmem ovu knjigu, neću imati dovoljno novca za sutrašnju autobusku kartu. Prijateljica je prvo pokupovala knjige, pa je onda izračunala da neće imati dovoljno za ručak. Druga prijateljica je sve vreme osećala grižu savest što je uzela pet knjiga po neverovatnoj ceni, jer je planirala udžbenike da kupi, a ne da udovolji svom hiru (zamislite, pet knjiga Selimovića za 900 dinara!).
Na kraju smo nas dve ogladnele. Deca su sedela ispred sa balonima, krkala pljeskavice i pili sokove od 150 dinara. Nas dve smo se oduševljavali knjigama, izgladnelošću i umorom.
Nas dve smo otišle do Meka. Ali, nismo imale vremena da se prošetamo Knezom. Zato, nadam se da su se bratovljeve nastavnice nakupovale u šoping molu. Zato se ide u Beograd.
Zbog čega da idemo? Zato što je stvarno lepo tamo. Hiljade i hiljade ljudi su pohrlili na Sajam da bi kupili knjige po, možda, malo nižoj ceni nego li u knjižarama. Lepo je to. Gledati kako ljudi kupuju knjige iako su mi dostupna izdanja u elektronskoj verziji. Još mi je draže gledati ljude koji imaju tačan spisak i plan koje knjige će da kupe i gde će da kupe.
S obzirom da nam stalno trube o tome kako ćemo mi činiti akademsku elitu, odlučila sam šta ću da kupim na ovogodišnjem Sajmu. Rešila sam da za četvrtak ostavim Sajam, što iz ličnih razloga, što iz činjenice da će možda biti manje ljudi.
Kada smo kod manje ljudi, juče mi je došlo da išutiram neku decu na Slaviji, jer su toliku gužvu i pometnju pravili da sam skoro propustila prevoz do fakulteta, a već sam dobro kasnila zbog neke gužve u saobraćaju. Tek kasnije mi je palo na pamet da su ta dečica trenutno u velikom, glavnom gradu. Grad koji ima Mek. Grad koji ima Knez Mihajlovu. Grad koji ima prodavnice odeće i obuće. Velegrad.
Brat mi se javio pre neki dan s vešću da dolazi na Sajam, i ja sam ga pitala gde će ići posle Sajma, pa da se vidimo. Odgovorio je da ne zna. Danas kada smo se na pet minuta videli na Sajmu, odgovorio je da idu na Ušće. Ušće?! - upitah pomalo začuđeno jer obično puste decu tokom slobodnog vremena u centar. Da, Ušće. - odgovori on.
Ubrzo se oprostimo, a ja pohitah sa prijateljicama u Halu 1, da brže-bolje pronađem knjige koje su mi potrebne jer se užasavam odvratne gužve.
Na samom ulazu u Halu su bila neka deca. Sa balonima. I lupali su se tim balonima. Kao i sve prolaznike. Kao i mene.
Hajde, zanemarih to, nastavila sam ka cilju. Sišla sam dole u centar gde su bili neki kauči. Naravno, zauzeti. Dokoni srednjoškolci koji su došli iz unutrašnjosti više nisu znali šta će od sebe, pa eto, da iskoriste ono što je Bog očigledno za njih namenio. Kada smo kod Boga, videh previše verski nastrojenih štandova - to je ono klasično propovedanje, kako Crkvi nije potreban novac, ali, ako ne daš barem nešto, onda ti neće pomoći da uspostaviš bolju saradnju sa Bogom. Tipična ekonomija.
No, da ne skrećem sa teme. Kad god sam pokušala da se približim nekom štandu da bih videla naslove, neka grupica đaka (više nisam ni pokušavala da saznam da li su u pitanju osnovnoškolci ili srednjoškolci, a i svejedno je, jer neke devojčice sa svojih trinaest godina izgledaju kao devojke sa 24 godina) bi me odgurnula ili nagazila. Samo malo ili pomerite se više nije bilo delotvorno. Posle neka dva sata na Sajmu, odlučila sam da odem. Nije bilo smisla.
Svi govore da je moj grad provincija. Moja provincija ima Mek. Uvek sam mrzela da idem u Mek kada bismo došli u Beograd na Sajam. I mrzela sam da šetam Knez Mihajlovom, jer je osećaj kao da šetam Korzom kod kuće. Prodavnice i sa jedne i sa druge strane, a ti svakako nemaš dovoljno novca da uđeš u bilo koju.
Ipak, najviše od svega mi je zasmetala činjenica da se ekskurzije i izleti ne organizuju više zbog toga da se upozna novi grad, država, kultura, nego da se šopinguje do besvesti. Sam put do Beograda je jedno 1200 dinara. Ako želiš jednu knjigu na Sajmu da kupiš (da, biću prepuna predrasuda), a to je neki bestseler, naravno da ti potrebno još hiljadu dinara. A onda razmažena derišta žele i da jedu. U Meku, naravno. Nisu valjda došli čak do Beograda da bi se smucali po kojekakvim kafićima i pekarama?! To je još nekih 500 dinara. Onda kreće šoping. To je još nekih, hajde, recimo da je to 3000 dinara, za svaki slučaj. Da zaokružimo, to je 6000 hiljada. Pre dve nedelje, cimerka i ja smo kupile hranu i hemiju za 4500 dinara.
Da, zaboravih napomenuti da neke škole smaraju, jer organizuju da se posete predstave, tamo neke bezvezne. I onda se svi oni moraju ostaviti šetnje Knezom i naći kod Konja, da se smore. A mogli su još da uživaju u razgledavanju izloga.
Rezime je da će se vratiti sa Sajma, roditelji će biti srećni jer su im deca izvidela velegrad, bili prosvećeni i prosvetljeni na Sajmu, a pored svega, tih 6000 i nije tako mnogo. To je nešto više od 1/5 prosečne plate u Srbistanu. Ali, neka, jednom je godišnje i deca su zaslužila. Za decu sve najbolje!
Da, u jednom trenutku sam rekla da ako uzmem ovu knjigu, neću imati dovoljno novca za sutrašnju autobusku kartu. Prijateljica je prvo pokupovala knjige, pa je onda izračunala da neće imati dovoljno za ručak. Druga prijateljica je sve vreme osećala grižu savest što je uzela pet knjiga po neverovatnoj ceni, jer je planirala udžbenike da kupi, a ne da udovolji svom hiru (zamislite, pet knjiga Selimovića za 900 dinara!).
Na kraju smo nas dve ogladnele. Deca su sedela ispred sa balonima, krkala pljeskavice i pili sokove od 150 dinara. Nas dve smo se oduševljavali knjigama, izgladnelošću i umorom.
Nas dve smo otišle do Meka. Ali, nismo imale vremena da se prošetamo Knezom. Zato, nadam se da su se bratovljeve nastavnice nakupovale u šoping molu. Zato se ide u Beograd.
6 comments:
Ah, da. Sve je istina. Sve.
I Selimović, i 900 dinara. Mislim, to je divno, kupiti pet knjiga za toliko malo novca. Ali, sada sam uskraćena za jednu knjigu iz nekog predmeta na fakultetu.
I, već sam ti rekla, zabranila bih da na sajam dolaze deca koja nemaju bar petnaest godina. I uvela bih niže cene za hranu. Ljudi su gladni posle toliko šetanja i razgledanja knjiga, ali ne isplati se kupiti hamurger i kolu za 300-400 dinara, jer je to možda još jedna knjiga.. Strašno.
Inače, idem i danas, ali sam odlučila da ponesem vodu od kuće i bananu. Možda mi ostane više novca za knjige.
ljepse je nahraniti dusu dobrom knjigom ;)
Naravno, samo malo ljudi to shvata. ;)
Prvo moram reći da je blog super i da sam baš uživao u čitanju ovog post-a.
Ja sam inače iz kako se to kaže u BG, iz unutrašnjosti i kupiti knjigu je ovde privilegija a otići na sajam u BG je pravi sfi. ;)).
Sve u svemu slažem se sa svime gore navedenim jer sam bio u na sajmu knjiga koj se održavao u Nišu tako da je bilo slično stim koliko sam ja primetio nije se mnogo kupovalo uglavnom razgleđivalo. Još kada je većina sa sobom ponela 1000 rsd.
Ali da čitanje jeste privilegija i to ne ponekad.
Pozdrav.
Hvala!
Da, znam, i ja sam iz unutrašnjosti, ali, ono, ponekad je baš jadno gledati šta je odlazak na Sajam postao. Ne ideš više na Sajam, nego ideš u BG.
Post a Comment