Saturday, October 2, 2010

Početak

Drugi grad.

Prve impresije - velik. Bučan. Prenapučen. Ljudi koji ne poštuju saobraćajna pravila, ni kao pešaci, ni kao vozači.

Druga impresija - naporan. Osvetljen. Hladan. Mračan.

Treća impresija - nije ravan. Užurbano. Neljubazno. Strano. Nepoznato.

Četvrta impresija - neudobno. Poznato na tren. Gužva. Nerviranje. Smrad.

Stižem na glavnu železničku, vučem kofer do glavne autobuske stanice, kupujem kartu, sedam u autobus, vadim svoj rokovnik, stavljam naočare i uživam u trenucima preplavljenosti srećom jer se vraćam domu.

Vraćam se malom gradu. Gde nije samoubilačka misija preći preko pešačkog prelaza. Koji nije naporan. U kome se snalazim. U kome do svega mogu stići za 10 minuta bez korišćenja prenatrpanog gradskog prevoza. Grad koji ima sporiji ritam. Gde mi je udobno. I vetrovito.
Gde je ravno. Gde je dom. Gde je srce.



3 comments:

SMiliCa said...

Drago mi je da bar neko voli Suboticu onoliko koliko je ja volim. Obožavam je <3

Nego, žao mi je što baš toliko ne voliš Bg. Možda će biti bolje kad se malo navikneš :)

Ivana said...

Nažalost, mrzim da koristim otrcane izreke koje se pojavljuju u svakoj životnoj situaciji, ali verujem da treba vremena da prođe. Ipak, Subotica je iznad svega, mogu živeti u svim gradovima sveta, ali kao što rekoh, tamo je dom. There's no place like home. :)

Zoran said...

Neki bi možda citirali ono "wherever I laid my head is home" ali ja ipak verujem da postoji i fizički prostor koji stvarno nazivamo domom.

I ja sam se nedavno pustio u beogradsko bespuće i stvarno mi nije drago što svaki dan bacim 80 minuta na prevoze, za razliku od rofnog mi grada gde je sve u radijusu od 10 minuta i to nogama. Ali, sve ima svoju cenu, rekao bih ...