Pločice u kupatilu

Jednog kišnog nedeljnog jutra, ona je otišla, a on je ostao.
Posle dvadeset i kusur godina.
Voleli su se.
Valjda.
Ali, posle dvadeset i kusur godina, nestalo je to.
Kao što se vatra ugasi.
Verovatno su se voleli na početku.
Zapravo, prvo su bili savršeni.
K'o jin i jang.
Ona umetnica, meka duša, a on sportista, čvrsta ruka.
Mladi i naivni, odlučiše se za brak.
Prvih par godina kao medeni mesec.
A onda im se rodi ćerka, u početak rata.
Voleli su se, i voleli su nju.
Ali je bio rat.
I ljubav je postala potreba, ne zadovoljstvo.
Rodi se i sin.
U ratu, takođe.
Još su se više voleli, ali su sada tu ljubav i delili.
Godina za godinom i stigoše do dvadeset i kusur godina.
Njena meka duša postade još mekša.
A njegova čvrsta ruka očvrsla još više.
Razlike bole.
Varnice na sve strane.
Ali ne dobre.
Nego one koje razaraju zajednice.
Ni ognjište više nije toplo.
Ni ljubav više nije potreba.
Nego obaveza najcrnja.
I, dvadeset i kusur godina prođe.
Postadoše punoletni, kao i ćerka.
Ćerka svesno odlazi u beli svet.
A i oni polako idu.
Samo sin ostaje.
Posle dvadeset i kusur godina.
Jednog kišnog nedeljnog jutra, ona je otišla, a on je ostao.
Sada on leži i razmišlja kome pre da kaže.
Sinu ili ćerki.