Nedavno su mi rekli kako sam veoma hermetična u govoru. Da kažem da mi je žao? Pa, i nije baš, skoro, pa mi je drago, jer sam ceo život veoma zatvorena osoba.
Razmišljajući o zatvorenosti, shvatila sam da bih sada najviše volela da pada kiša. Ali bih bila u sobi, ne napolju. Može ona lepa aprilska kiša. Može i da grmi. Uostalom, ni magla nije na odmet, taman bih se sakrila u njoj. Uvukla bih se u svoje purpurno ćebe. A krupne kapi koje udaraju u prozor bi me mamile da dođe do prozora. Posle nekog vremena bih i otišla. Naslonila bih svoje lice na hladno staklo i razmišljala o svemu. Najviše o onom drvetu prekoputa. Divlja vanila.
Kada bih se trgla iz sanjarenja, legla bih na krevet. Ne na bokove, ipak, želim da budem budna. Međutim, ne bih se mogla dugo opirati snu. Jedino bi me još vetar budio. Onaj silan ravničarski vetar.
Kroz san bih čula neka zvona u daljini, verovatno ljudi idu na misu. A ja bih sve više i više tonula u san... Gde nema takmičenja, učenja i ostalih neobaveznih stvari i rutina.
I san bi me korio kako pričam previše komplikovano. Ipak, u pozadini još uvek čujem nešto.
Čujem...Claude Debussy - Clair de Lune
Pink Floyd - Breathe, Eclipse, The Great Gig in the Sky
The Doors - Riders on the Storm, The Crystal Ship
The Ponys - Double Vision
2 comments:
Shvatam skroz!
Jedino poslednju pesmu ne znam!
Da li shvataš skroz?
I Ruben Rubenović je mislio da shvata.
Post a Comment