28. dan Borhesovog meseca

Eh, najzad dođe i ovaj dan. Iskreno, u početku sam se veoma radovala svakom danu, najviše prvom, podrazumeva se. Međutim, kako su dani prolazili, zatrpala sam se u školu i ostale vansvakakve aktivnosti, i nažalost, entuzijazam je opadao, rapidno.

Ipak, nadam se da sam uspela u svojoj nameri - da približim Borhesa. Veoma je interesantno kako časovi književnosti mogu da unište volju u čoveku da sazna nešto više ili pročita neko drugo delo osim onog obrađivanog, i verovatno me to delimično podstaklo da pokrenem virtuelnu priču o Borhesu kao neki posthumni čin kojim bih podsetila ljude na veličinu koja je prošla ovom planetom.
Zaista, trudila sam se da otkrijem Borhesovu ličnost, da pokažem da postoji nešto pored Vikipedije, i na kraju, da pokažem da je on bio čovek od krvi i mesa, a ne neki dosadni dedica koji je pisao dela da bi srednjoškolcima zagorčao život.

Borhesa smo upoznali kroz nekoliko različitih aspekata. Pre svega, kao veoma sarkastičnu osobu koja se nije uklapala u tražene profile. Zatim kao osobu koja je osećala veoma jaku privrženost prema Japanu i uopšte istočnjačkim narodima. Prepoznali smo ga kao veoma obrazovanog i načitanog čoveka koji je moral isticao kao osnovni zakon života koji svi treba da poštujemo. A na kraju smo ga upoznali kao čoveka koji je ume da voli svim svojim srcem. U tome i jeste njegova veličina.

(Ženevsko jezero)

27. dan Borhesovog meseca

Evo, obećano i dugoočekivano slovo K.

Ima previše dobrih pojmova, ali sam odabrala jedan iskren, ispunjen latentnom zaljubljenošću, što posle skoro mesec dana niko ne bi očekivao od Borhesa.

KODAMA MARIJA*

Kao sve stvari sveta, i posveta knjige je magičan čin. Mogao bih ga okarakterisati i kao najdivniji i najosećajniji način na koji izgovaram njeno ime. Ja ću sada izgovoriti njeno ime: Marija Kodama. Koliko jutara, koliko mora, koliko vrtova Istoka i Zapada, koliko Vergilija (1981).

(Marija Kodama i Horhe Luis Borhes)

*Marija Kodama (Maria Kodama, rođ. 1945), argentinska književnica, udovica H. L. Borhesa (Borhes se njome oženio neposredno pred svoju smrt 1986). Ćerka oca Japanca i majke Argentinke. Poznavala je Borhesa od svojih studentskih dana; mnogo kasnije, posle smrti Borhesove majke, od 1975. pratila Borhesa na putovanjima u inostranstvo, drugovala i sarađivala sa njim.

26. dan Borhesovog meseca

Kao što sam već ranije rekla, moja matematika ide malo naopačke. E, zbog toga danas ide slovo Š, a sutra slovo K koje sam želela da izostavim, kao i slovo I.

I danas je izbor bio težak, ali sam ipak odlučila da izaberem čoveka kojeg je Borhes izuzetno cenio i poštovao.

ŠO BERNARD*

On se potpuno razlikuje od mene; nije bio stidljiv. On je jedan od malobrojnih, veoma retkih književnika koji je uspeo da stvori herojske likove kakve gotovo da nemamo i koji su važniji od drugih. Šoovi likovi su: Julije Cezar, Beli Posnet, Lavinija, Šotover iz Đavolovog učenika, to su likovi koji žive punim životom, koji nemaju svojih ličnih muka, koji teže da dostignu uzvišeniju sudbinu. Međutim, u suštini su mnogo omiljeniji tragični likovi (1976).

(Epidaurus)

*Džordž Bernard Šo (George Bernard Shaw, 1856-1950), engleski dramski pisac, rođen u Dablinu; humorist i satiričar.

25. dan Borhesovog meseca

Eh, još malo pa kraj. Moram da priznam, slovo Dž i nije nešto specijalno, ipak, ima svega tri pojma. Ali, eto, da ispunim obavezu.

DŽOJS DŽEMS*

Bila je Džojsova greška što se posvetio romanu, njega su interesovale reči! Ulisa nisam čitao, mislim da ga niko nije čitao, ne mogu se prepoznati likovi (1981).

(Ulisis i sirene)

*Džems Džojs (James Joyce, 1882-1941), engleski književnik irskog porekla; pisao pesme, pripovetke i romane. Njegov neobični roman Ulis izazvao je velike polemike u svetu.

24. dan Borhesovog meseca

Vrlo često uzmem da čitam lektire i već prilikom prve dve, tri stranice odustanem. Ipak, postoji nešto što me natera da uzmem i da pročitam do kraja jer je to lektira. Mada, nisam sigurna da li dobro postupam. Jer, ako mi se nešto ne sviđa, ne bi trebalo sebe da silim, ne?

ČITANJE

Čitanje u kome ne preovladava zadovoljstvo nije korisno. Zbog toga sam govorio svojim učenicima: Ako vas neka knjiga ne zainteresuje, odmah je ostavite. Ne povodite se za slavom autora (1978).

(Zašto su onda lektire obavezne?)

23. dan Borhesovog meseca

Moram da priznam, moj izbor kućnog ljubimca je presudio prilikom izbora pojmova na slovo C. Nadam se da ćete se barem malo nasmejati.

CISTERNA

Ranije nisam znao za to... Majka mi je neposredno pred svoju smrt rekla da se na dnu svake cisterne nalazi kornjača, a u Montevideu žaba krastača. Tako ispada da sam odrastao pijući kornjačinu vodu, moja majka, koja je doživela devedeset devet godina, pila je kornjačinu vodu, na šta bismo se danas zgrozili. Ipak, to nam nije ništa naškodilo... Majka mi je takođe pričala da je ovde, u Buenost Ajresu, kada bi neko iznajmljivao ili kupovao kuću pitao: Ima li cisterna kornjaču? A odgovor bi glasio: Da, gospodine, budite bez brige. Međutim, danas bi se čovek zaprepastio na ideju o kornjači (1978).

(Da li sve ima dublji smisao i da li je taj kamen baš toliko visok?)

22. dan Borhesovog meseca

Bilo je gusto - ili homoseksualnost ili Hristos. Zahvalite se Ivi na odluci.

HRISTOS

Uvek sam imao neko posebno divljenje prema Hristu. On je putokaz istorije sveta i dalje će biti, a u budućnosti možda i više. Međutim, osećam da ima nešto što je suvišno u Hristu, ili što mu nedostaje, što ga ne čini dovoljno simpatičnim da bi bio voljen. Na primer: meni je Sokrat simpatičniji. Buda takođe. Hristos mi liči na neuverljivog političara. U trenucima mi čak liči na demagoga: kaže da poslednji mogu biti prvi. Zašto? To je nepravedno. Apsurdno je. Ili ono kada kaže da će siromašni duhom nastaniti zemlju. Zašto? Ne razumem. Još manje razumem podlu ideju da bogati neće moći da uđu u carstvo nebesko zato što su ovde na zemlji već dobili svoju nagradu. Ako je nebesko carstvo večno, kako se može uspoređivati sa prolaznošću? Nepravedno je večno prokletstvo. Ne mogu da verujem u muke koje bi se nastavile tamo posle našeg boravka na zemlji i pošto je on sam po sebi već dovoljno bolan (1976).

(Razmišljao je u metaforama; u tom smislu je jedan od najvećih pesnika sveta.)

21. dan Borhesovog meseca

Nikada nisam volela da pratim neki sport. Sećam se, dok sam trenirala plivanje, tata bi me pitao da gledam sa njim. Iskreno, i dan-danas ne razumem zašto se plivanje prenosi. Čemu gledanje osam ljudi koji plivaju u bazenu? Shvatila bih da ima nekih interesantnih preokreta, ali, ovako je samo trošenje vremena i čekanje da neko prvi ispliva.

FUDBAL

Strast za sportom, obožavanje sporta, u stvari je jedna od argentinskih mana. Kako je čudno da Engleskoj, tako mrskoj zemlji - tako nepravednoj omraženoj - nije niko zamerio što je ceo svet zarazila glupim igrama kao što je fudbal, koji predstavlja jedan od najvećih engleskih kriminala. Jednom prilikom mi je neka žena rekla: Ali siromašni ljudi su oduvek igrali fudbal na zapuštenim terenima. Pogrešila je. Kad sam bio dete, fudbal nije igran na zapuštenim terenima. Održavane su borbe petlova (1975).

(Zapravo je sve ovde počelo. )

20. dan Borhesovog meseca

Moram da priznam, slovo U i nije nekakav izazov. Osim što ima malo pojmova, usto su još i neprivlačni. Ipak, našla sam jedan gde se malo govori o Borhesovom poreklu, i pomislih, zašto da ne.

URUGVAJ

Mnogo volim Urugvaj; moj deda, pukovnik Borhes, bio je iz Istočne republike i ja sam potomak porodice Aedo i porodice doktora Luisa Malijana Lafinura. Ovaj poslednji je bio omražen jer je govorio protiv Artigasa i gauča, a to je nešto što se tamo smatram najvećim zločinom. Sećam se slučaja kad je vršeno neko istraživanje u Montevideu u vezi sa gaučima da su svi govorili pohvalno o gauču i kada je moj stric rekao: Naš seljak (što je smatramo za omalovažavanje) zaostaje u mnogim stvarima osim, naravno, u slučaju incesta (1978).

(Kabo Polonio, Urugvaj)

19. dan Borhesovog meseca

Danas ste zahvalni Tini što je izabrala odrednicu tuga. Što se tiče same misli, moram da priznam, da sam i ja mnogo tvrdoglava, ali, na kraju, moje izvojevane pobede u diskusiji nisu toliko bitne kao mogućnost da još neko iskaže svoje mišljenje u diskusiji. Da, ako se zapitate kakve veze ima slika sa postom, ne bih umela da vam odgovorim. Neuroni su čudo.

TUGA

Imao sam mnogo tužnih trenutaka. Tri dana posle smrti moje majke bio sam ophrvan tugom koja se pojavila u obliku griže savesti. Tek kada neko umre, čovek shvati da se nije nimalo potrudio da bude bolji prema njemu dok je bio živ. U suštini je malo potrebno da bismo bili bolji prema svojoj okolini, ali ljudi više vole da se posvećuju sitnim problemima. Ja, na primer, uvek nastojim da budem u pravu kada diskutujem. Bilo bi mnogo bolje i učtivije da pustim i druge da budu u pravu (1981).

(Zahvalan sam i iznenađen, jer smatram da ono što pišem ne zaslužuje toliku pažnju.)

18. dan Borhesovog meseca

Slovo S je problem, pa sam zamolila moju prijateljicu Ivu da mi pomogne. Naravno, ona je dala par opcija, pa sam odlučila da joj uslišam želju i da spojim dva Borhesova pojma pod slovom S u jedan. Nadam se da izbor neće biti previše depresivan, mada, ako ne bude, kako ćete spoznati pravog Borhesa?

SMRT

Za mene je smrt optimizam. Verujem u smrt. Voleo bih da umrem što pre, ali tvrdoglavo nastavljam da živim. Kao mlad sam mislio da izvršim samoubistvo, sada ne. Vreme je zaduženo da izvrši naša samoubistva (1984).

(Najbolje bi bilo da Borhes nestane potpuno... zaista sam sit Borhesa.)

17. dan Borhesovog meseca

Niko mi ne priča ništa novo: tako pričam sebi o sebi samom.

Dok sam tražila idealan pojam pod slovom R, ta Ničeova misao mi je stalno prolazila kroz glavu. Naravno, na kraju sam shvatila da bi trebalo da pričam sebi o sebi samoj. I eto, došla sam do večnog grada.

RIM

Pre nekoliko godina sam prvi put posetio Rim. Nikada ga ranije nisam video pošto sam još 1954. godine počeo da gubim vid. Međutim, osetio sam ga, osetio sam njegov miris, a njegovi glasovi oživljavali su moje zapreteno znanje latinskog. Nisam mogao da razlikujem jedan deo grada od drugog, ali sam ponekad mogao razlikovati atmosferu jednog kraja od drugog. U svakom slučaju ne bih mogao da kažem koji njegov brežuljak najviše volim. I zašto da izabiram samo jedan kada želim da ih imam svih sedam (1984).

(Roma Aeterna)

16. dan Borhesovog meseca

Ima previše na slovo P kao pisac, pisanje, pesnik, poema itd. Odlučila sam da izaberem jednog umetnika jer sam se setila da smo danas na engleskom radili lekciju o umetnicima. Baš sam kreativna, ne?

PIKASO PABLO

Ja sam protivnik kubizma i svih izama, ali svaka linija koju Pikaso povuče je puna života. Izgleda kao da će se iz mesta pokrenuti. A to je za crtača najvažnije: da njegove linije ne budu tvrde, da ne budu linije bez života. Moraju biti linije u kojima čovek naslućuje početak života (1978).

(Da li je pristalica pikasizma jer je Španac?)

15. dan Borhesovog meseca

Splet okolnosti me primorao da izaberem ovaj pojam pod slovom O. Međutim, videćete da Borhesova razmišljanja i kategorija u kojoj su svrstane te misli nisu baš preterano povezane.

No, da ne produžavam agoniju iščekivanja...

OSVETA

Ako mislim na neku osobu koju mrzim - sve je napisano, plagiram samog sebe - čovek zavisi od drugoga, u neku ruku je rob druge osobe. Njegov je sluga. Kao kad muškarca ostavi žena, pa jedino što on može da učini, to je da je zaboravi, jer ako to ne učini, onda samog sebe osuđuje na muke. A pre svega ako je preterano osetljiv, ako traži da se ponovo sastane sa njom, ako ponovo obilazi kraj gde ona živi. Sve je to neprijatno za onu drugu osobu koja to zna, a za njega je nesreća. Naravno da nije lako biti jak. Ali kad prođe vreme nastupa zaborav, a snaga se vraća. Jer život donosi druge stvari. Realnost je vrlo inventivna, realnost nam pruža nova interesovanja i nova poznanstva (1974).

(Ima i sunca, ponekad.)

Light a candle...

Zato što život nije ni brz ni spor, ni lep ni ružan, ni ugodan ni neprijatan. Zato što život nije fer.
Živeti znači provoditi vreme, reče Borhes.

Ona je od retkih koja je ukrotila vreme i provela život.

Zbogom.

14. dan Borhesovog meseca

Svakim danom sve više i više spuštamo naše kriterijume. Pohvale i nagrade su izgubile svoju vrednost, jer ih ima previše i dodeljuju se svakome. Izgubile su svoj značaj i specijalnost. Isto tako, danas svi mogu da imaju blog i da budu pisci. Realno, ako nagrade nisu značajne, zašto nam još uvek tako znače?

NOBELOVA NAGRADA*

Stari je skandinavski običaj da mi obećaju tu godišnju nagradu, a zatim je dodele drugom. Nagrada je veoma star običaj koji više ne može i ne treba da se prekine.

Dobio sam mnoge nagrade. U Španiji, u Parizu, Rimu, Meksiku... Takođe sam proglašen za doktora na mnogim univerzitetima: Harvard, La Plata, Tukuman, Andski univerzitet u Kolumbiji, Rio Pjedras u Portoriku... sve to dugujem mojim švedskim prijateljima koji su prvi osnovali inicijativno društvo sa idejom: Nagrada i Borhes. Kada je već jednom bilo osnovano, ovo društvo je sugerisalo ljudima iz drugih zemalja da podrže predlog, ali svi oni potiču iz Stokholma, što će reći da su svi Skandinavci, mada je Nobel najslavniji.

Pretpostavimo, iako do toga neće doći, da se Švedska akademija prevari i dodeli mi tu nagradu, ja bih bio veoma zahvalan i primio bih je, naravno, punim srcem.

Znam da je nagrada dodeljena jednom Australijancu. Nije mi poznata australijska književnosti niti znam da ona postoji; u svakom slučaju nisam imao priliku da je upoznam. Verovatno se manje mislilo na autora, a više na taj prostrani kontinet koji obiluje eukaliptusima i kengurima. A opet, ova nagrada se redovno svakih nekoliko godina dodeljuje Jevrejima, mislim da je dodeljena i jednom crncu, a bez sumnje neće proći dugo vremena, pa će se pojaviti i neki Eskim sa Nobelovom nagradom.

Umirem od želje da dobijem sledeću Nobelovu nagradu. Toliko se priča o njoj da mnogi ljudi misle kako sam je već dobio. A ne verujem da je zaslužujem. Švedski akademici sa oduševljenjem prihvataju i slažu se sa mojim mišljenjem. Čudno! Tako važna nagrada, a osobe koje je dodeljuju nisu. Zar to nije čudno? Niko se ne seća imena nekog švedskog akademika. Pa ni ja (1974).

Istina je da je godinama strpljivo čekam, zamišljam je. I uprkos tome što je neću dobiti, ja je iščekujem (1977).

Nobelovu nagradu za književnost dodeljuje beznačajna akademija koja bira samo osrednje književnike (1977).

Bog je uspeo sa Kiplingom i Šoom. Oni su dobili Nobelovu nagradu. Izgleda da sa mnom nije uspeo jer mi nisu dodelili. Bilo bi divno da mi je dodele. Ja sam uvek pokazivao mnogo ljubavi prema Skandinavcima. Nagrada bi bila posvećenje, kao proglašenje za sveca, mada ima dosta književnika koji su primili nagradu, a nisu proglašeni za svece (1979).

Običaj da meni ne dodele nagradu postao je skandinavska tradicija; još od mog rođenja - 24. avgusta 1899 - nisu mi je dodelili (1982).

(Možda posthumno?)

*Pretpostavlja se da Borhes nije dobio Nobelovu nagradu zato što je 1974. primajući diplomu doktora honoris causa Univerziteta u Čileu od diktatora Pinočea, u svom govoru odao priznanje njegovom režimu i time ogorčio naprednu svetsku javnost. Međutim, ako se ima u vidu njegovo celokupno držanje, Borhes je veoma napredan čovek i umetnik.

13. dan Borhesovog meseca

Pošto je danas slovo M na redu, moj brat je imao čast da izabere pojam. Oni koji ga poznaju veoma lako će uvideti zašto je baš odabrao nešto za šta je Borhes uskraćen.

MUZIKA

Zapazio sam da se u svim zemljama izmišljaju veoma lepe reči za ime slavuja i trude se da one bude što zvučnije. A sećam se i one Kitsove* poeme, koju je posvetio grčkoj urni, gde govori o muzici koja se ne čuje. Govori o zvučnim oblicima reljefa i muzici koja je nežna... i što je muzika nežnija, sve se manje čuje... i što duže svira, sve se više gube tonovi melodije...

(Pitagorejci su verovali da je u osnovu kosmosa harmonija, ista harmonija kao u muzici.)

*Džon Kits (John Keats, 1795-1821), engleski romantičarski pesnik; cenjen kao najveći umetnik engleskog stiha pored Šekspira. Napisao ode: Oda slavuju, Oda grčkoj urni, Oda jeseni i dr.

12. dan Borhesovog meseca

Reče Borhes i umre u 86. godini života.

LJUDSKI VEK

Treba živeti do sedamdeset godina. Posle toga, po Bibliji, sve je dosadno i tužno (1984).

Nel mezzo del cammin di nostra vita.

11. dan Borhesovog meseca

Zašto ljudi teže komplikuju svoj život? Verovatno da bismo svoje prljave tajne i delove ličnosti sačuvali za sebe. Pa, onda gradimo utvrđenja oko nas, čitav sistem utvrđenja. Ograđujemo se od ostalih, i umesto da sačuvamo sebe, na kraju gubimo sebe. Čemu poenta toga? Čemu poenta tih utvrđenja?

LAVIRINT

Lavirint je najočitiji simbol osećanja izgubljenosti. Mnogo puta se osećam izgubljenim. Simbol lavirinta je najočitiji simbol. Osim toga, svi čovekovi izumi imaju prilično jasan kraj. Na primer, trpezarija služi za obede, spavaća soba za spavanje, čekaonica za čekanje. A ideja da se izgradi jedan lavirint, jedna zgrada u kojoj će se izgubiti onaj ko u nju uđe, veoma je neobična (1985).

(Zašto želimo da budemo sami?)

10. dan Borhesovog meseca

Dvoumih se između Japana i javne kuće. Teška moralna dilema, kao što vidite. Međutim, zapitala sam se šta bi Borhes pre izabrao i odgovor je bio kristalno jasan.

JAPAN

Japan je tačka susretanja Istoka i Zapada i prava sinteza novog najvitalnijeg internacionalnog humanizma. To je zemlja koja je okrenuta budućnosti, suprotstavljena ponašanju Zapada koji je veoma često okrenut obnavljanju prošlosti (1984).

(Ima nešto magično u tom cvastu...)

9. dan Borhesovog meseca

Iako sam se prevarila i svima ovde dokazala kako ne umem da sabiram sa prostim brojevima, sada moram da ubacim i slovo I koje sam veoma pravedno izbacila. Možda je trebalo da idem na privatne iz matematike, ili da menjam profesore...

E, da. I Borhes je bio profesor, ako niste znali. I, danas vam donosim njegov stav o najvećim mukama svih studenata bez obzira na godine i iskustvo.

ISPIT

Ja sam ispitivao studente na poseban način. Studenti su u većini slučajeva veoma nervozni, obično uzimaju aktemin za smirenje, žene plaču. Imao sam običaj da kažem: pre svega vam obećavam da neću postavljati pitanja, daću vam jednu temu i vi o njoj sami raspravljajte, a ja ću da slušam, ne razmišljajte o ispitu kao o posebno važnom činu... Nikada neću zaboraviti ispit koji je držao jedan profesor u vezi sa savremenom španskom književnošću. Tema je bila Kreativna zanimanja od Benavente,* a on je postavio pitanje: Šta se dešava u drugoj sceni drugog čina? I sam Benavente ne bi znao da odgovori. Pomislio sam u sebi: Kakav teror? Kao kada se postavi pitanje kad je umro neki pisac, što ni samom piscu nije poznato. Šekspir nije mogao znati da će umreti 1616. godine (1978).

(Kakvu je haljinu nosila Ana Karenjina na balu u Moskvi?)

*Hasinto Benavente (Jacinto Benavente, 1868.1954), španski dramski pisac; dobio Nobelovu nagradu 1922.

8. dan Borhesovog meseca

A, b, v, g, d, e, ž, z. Znam. Fali slovo đ. Znam, vrlo dobro znam. Malo mi se sada poremetila matematika, ali, eto, zato ću uključiti jedno od dva slova koja sam želela da izostavim. U svakom zlu neko dobro, a? Previše sam rastresena i zaboravna...

ZABORAV

Najveći nedostatak zaborava je to što on ponekad uključuje i sećanje.

Da li je onda zaborav blagoslov?

7. dan Borhesovog meseca

Moram priznati, dok sam učila Evropu u osnovnoj školi, Švajcarsku sam doživljavala kao neku egzotičnu zemlju. Sam Bog zna zašto. Uostalom, Ženeva me je oduvek intrigirala, jer osim što se nalazi u evropskoj egzotičnoj zemlji, poseduje nešto u imenu, nešto magično. I uvek sam je želela posetiti, ali mi se nikada nije ukazala prilika.

Sada, kada sam starija i pametnije, Ženeva me podseća na Kopenhagen. Ne bih umela objasniti zašto, jednostavno, zato. I, veoma mi je jasna Borhesova želja, jer, isto to osećam u vezi sa Kopenhagenom. Šta bih dala da barem opet mogu lutati tim ulicama...
Znam da ću se jednom vratiti Kopenhagenu.

ŽENEVA

Od svih gradova planete, različitih i intimnih domovina koje čovek traži i zasluži u toku svog životnog putovanja, Ženeva mi se čini nasličnija sreći. Počev od 1914. godine, njoj dugujem otkrivanje francuskog, latinskog, nemačkog, učenja Bude ili taoizma, Konrada, Lafkadija Herna* i osećanja nostalgije za Buenos Ajresom. Isto tako, ljubavi, prijateljstva, prezira, razmišljanja o samoubistvu. Pri sećanju je sve prijatno, čak i nesreća. Ovo su razlozi lične prirode. Navešću jedan sveobuhvatan utisak. Za razliku od drugih gradova, Ženeva ne zadivljuje preterano. Pariz zna da je Pariz, ugledni London zna da je London, Ženeva ne zna da je Ženeva. Tu se nalaze seni velikana, Kalvina,** Rusoa,*** Amijela**** i Ferdinanda Rodlera, ali ih niko ne pamti doživotno. Ženeva je obnovljena, slično Japanu, a da nije srušila prošlost. Ostali su da i dalje žive brdovite uličice Vjej Vil, crkve, vodoskoci, ali pored toga postoji i drugi, veliki, grad knjižara i zapadnjačkih i istočnjačkih trgovina. Znam da ću se uvek vraćati u Ženevu,***** možda i posle telesne smrti (1984).

Znam da ću se uvek vraćati u Ženevu...

* Lafkadio Hern (Lafkadio Hearn, 1850-1904), rođen u Grčkoj, od oca Britanca i majke Grkinje; sebe je smatrao američkim piscem. Najpre britanski podanik, da bi 1895. postao državljanin Japana. Bio novinar, prevodilac, pisao priče; u Japanu pisao o kulturi te zemlje.
** Žan Kalvin (Jean Calvin, 1509-1564), verski reformator, osnivač kalvinske protestanske crkve crkve; od katoličkih progona sklonio se u Ženevi.
*** Žan Žak Ruso (Jean-Jaques Rousseau, 1712-1778, rođen u Ženevi), književnik i filozof prosvetitelj; izvršio veliki uticaj na mnoge umove svog veka, osobito na vođe Francuske revolucije.
****Anri Frederik Amijel (Henri Frédéric Amiel, 1821-1881), švajcarski književnik, poznat po zanimljivom delu Intimni dnevnik.
***** Poznato je da je Borhes umro 14. juna 1986. u svom ženevskom stanu; u Ženevi je po svojoj želji i sahranjen.

6. dan Borhesovog meseca

Slovo E je problem. Zaista. Ima mnogo finih rečenica i interesantnih misli o Evropi, ekonomskoj krizi, enciklopediji, engleskom jeziku, Edvardsu Džonatanu, estetici i etici. Nisam mogla da se odlučim šta da izaberem, pa sam izbor prepustila mojoj prijateljici Ivani.

Nadam se da ćete uživati u njenom (tako predvidivom, iako bi se Borhesu veoma dopalo) izboru.

ETIKA

Bilo bi bolje kad bi svaki čovek mislio više o samom sebi i o tome kako da postane što bolji, i to ne samo u intelektualnom nego i u moralnom smislu. To nam svima pomalo nedostaje; gledati na stvari sa etičkog stanovišta. Etika je starija od religije, a ja ne ispovedam nijednu veru.

Religija se ocenjuje jedino na osnovu morala. Etiku nije potrebno definistati, to nisu deset zapovesti nego nešto što osećamo dok radimo (1985).

U početku beše reč (logos), i reč beše u Boga, i Bog beše reč...

5. dan Borhesovog meseca

Da bih uspela Borhesa relativno verno da prikažem, ovaj put sam uzela nešto što ga čini osobom u konfliktu sa sobom. Naime, ako do sada niste uvideli, verovatno ćete kasnije, ali Borhes ističe kako je potrebno da se moral vrati u društvo kao vrednost koju smo negde u procesu razvitka izgubili.

A sledeći pojam je u kontrastu sa tom pričom. Zaista ne bih znala šta ga je navelo na to, ali, to je divota Borhesa - još jedna misterija u lavirintu njegovog uma.

DROGA

Ne znam da li sam sa drogom dobro ili loše prošao; probao sam kokain tri puta uzastopce i shvatio da je efekat isti kao kada se uzimaju bombone od mente. Verovatno se isto dešava sa marihuanom ili drugim stvarima i da se ljudi slažu sa mnom... (1972).

Kao bomboni od mente, je li?

(gaučo ispija mate čaj)

4. dan Borhesovog meseca

Možda sam sebična, ali današnji pojam sam izabrala na osnovu mog interesovanja. Naime, obožavam debatu i bavim se govorništvom (ali ne pričam u prazno kao većina ljudi na televiziji u udobnim foteljama), tako da će današnji pojam biti govor.

Međutim, uvidećete da se u Borhesovoj interpretaciji govora nalazi i sarkazam. Kako neko može da ga ne voli?!
Nego, da ne produžavam prazno pričanje...

GOVOR

Nastavnike zovu docentima; psihoanalitičare psiholozima; đubretare ekološkim zaštitnicima; policijske racije operacijama (1984).

Mislim da se ovo može povezati sa današnjim trendom mase magistara i doktora. Kao i sa trendom da prosto zanimanje molera učine interesantim preimenujući ga u dekoratera zidnih površina (ne ismejavam zanimanje molera, nego potrebu da se jedan posao učini bitnijim kada je svaki podjednako važan).

Viva academia!

3. dan Borhesovog meseca

Dvoumih se između večnosti i vremena da bih na kraju shvatila da je veoma glupo odvojiti ta dva pojma. Ipak, njegovo shvatanje večnosti je mnogo interesantnije nego vreme, jer vreme posmatra kao reku koja teče od prošlosti ka budućnosti i od budućnosti ka prošlosti.

Uostalom, uvidećete.

VEČNOST

Večnost je zbir svih prošlosti. Taj duh večnosti nastoji da se projektuje na sve postojeće stvari. A to ne može učiniti zbog svoje večnosti: mora to učiniti postepeno, sadašnjost-prošlost-budućnost.Večni život je naša neostvarljiva želja. Vreme je osnovno pitanje metafizike. Živeti znači provoditi vreme. Naša svest prelazi postpeno iz jednog stanja u drugo, a to je vreme; postepenost. Mi smo delo kako sećanja tako i zaborava (1984).

Zapamtite: Živeti znači provoditi vreme.

2. dan Borhesovog meseca

I dalje me ne napušta nada da barem neko čita ovo, i eto, tog jednog čitaoca ću da nagradim sa dva Borhesova pojma koja počinju na slovo B. Prvo sam htela da izvadim nešto iz odrednice Borhes, međutim, ovako je mnogo zanimljivije, jer posle 26 dana ćete sklopiti mozaik o Borhesu.

BESMRTNOST

Verujem u besmrtnost: ne ljudsku besmrtnost nego u kosmičku. Nastavljamo da budemo besmrtni; dugo posle naše telesne smrti ostaje naše pamćenje, a još duže od našeg pamćenja ostaju naši postupci, naša dela, ponašanje, celo to sjajno razdoblje istorije čovečanstva, mada je ne poznajemo, i bolje što je ne poznajemo (1979).

BOG

Dovoljno je da osetimo bol umnjaka, pa da ne verujemo u postojanje svemogućeg Boga (1984).


... mada je ne poznajemo, i bolje što je ne poznajemo. Da li je bolje? Ili je gore? Ako bismo poznavali, možda bismo znali da ispravimo greške, međutim, možda je ponekad lakše preći preko onoga što smo već uradili i obećati kao svojim roditeljima da ćemo se popraviti. Samo, bojim se da čovečanstvo neće doživeti to obećavam, popraviću se, od sutra okrećem novi list.

(Ponekad je sve tako jednostavno, ne?)

1. dan Borhesovog meseca

Na slovo, na slovo, na slovo... A!

(Sve se tako fino složilo - prvi februar i prvi dan u nedelji!)

Pogledavši pojmove pod slovom A, naišla sam na mnogo interesantnih rečenica, ali, kao što sam rekla, samo jedan pojam. Ipak, kada sam prvi put čitala Borhesov rečnik naletela sam na jedan pojam koji je toliko blizak i sasvim običan, a opet tako poseban i svima drag.

ADROGE

Kada se zadesim u bilo kom kraju sveta i osetim miris eukaliptusa, ja se prenesem u Adroge. Adroge je izgledao ovako: dug tih lavirint ozelenjenih ulica, gvozdenih ograda i letnjikovaca; lavirint dugih mirnih noći u kojima su moji roditelji uživali šetajući. Letnjikovci u kojima je čovek naslućivao život izvan njih. Na izvestan način sam uvek bio tamo i uvek sam tamo. Mesta se nose, mesta su u čoveku. I dalje sam među eukaliptusima i u lavirintu, mestu u kome se čovek može izgubiti. Mislim da se čovek može izgubiti i u raju. Statue su tako ružne i smešne, koje su nekad bile lepe, jedna lažna ruševina, jedno tenisko igralište. A zatim u onom istom hotelu Las Delicias, veliki salon sa ogledalima. Naravno, ogledao sam se u tim beskrajnim ogledalima. Mnoge priče, mnogi prizori, mnoge pesme koje sam smišljao nastali su u Adrogeu, ili su se u njemu dogodili. Kad god sam pričao o vrtovima, kad god sam pričao o drveću nalazio sam se u Adrogeu; mislio sam na taj grad, nema potrebe da ga imenujem (1981).


Mesta se nose, mesta su u čoveku. To je ta misao u kojoj se svi možemo pronaći. Znam po sebi - čim vidim ravnicu, srce mi govori da sam kod kuće, iako to možda nije moja ravnica. Ali je nosim u sebi.

(kuća u Adrogeu)