Božić je.

Uglavnom ne volim tradicije, jer me ponekad guše. Nikada mi neće biti jasno zašto to baš treba tako ili zašto baš ja treba da idem negde. Iskreno, niko me još nije udostojio odgovora, pa je to možda razlog zašto nisam fan tradicija na Facebook-u. Danas je sve moderno...

U skladu sa tim modernim, tradicije su out, a neke pomodarije in, očigledno. Svedok sam tog. Ceo dan sedim kod kuće, pomeram se po potrebi, a Badnje veče. Obično sam volela da idem u crkvu na ponoćku, da pevam Božićne pesme i da uživam u prepunoj crkvi i ledenom vazduhu. Nisam mogla da se nateram da ustanem. Odjednom sam počela da razmišljam da je ovo moj poslednji Božić, poslednja ponoćka, poslednja Badnja večera, sledeće godine će biti poslednji Uskrs, poslednji rođendani, sve poslednje što provodim sa porodicom. Ironija je što ne umirem, nego odlazim na fakultet (verovatno) i sama ta pomisao da ću biti odvojena od porodice mi razdire dušu na milion komadića.

Samostalna sam, snaći ću se (tome se nadam), ali, porodica će mi mnogo faliti. Čak i dok pišem ovo, ne mogu da ne ispustim jednu suzu niz obraz. Uprkos mojoj borbi ovih par dana, htela sam da barem nešto uradim za Božić. Mama je rekla da ćemo nas dve otići kod majke (njene mame) da pravimo kolače. Shvatila sam da je to najmanje što mogu da učinim za tradiciju, pa sam pristala.

Sutradan smo nas dve otišle, međutim, majka je imala toliko gostiju, da nismo stigle ni da zasučemo rukave. Majka je rekla da bi bilo dobro da dođem sutra, pa da joj onda pomognem.
Uglavnom, ustala sam jedva, ali sam obećanje ispoštovala i krenula ka majkinoj kući. Kada sam ušla unutra, ona je već bila u velikoj žurbi. Rekla je da ću ja okititi jelku dok će ona da završi ručak, pa ćemo onda zajedno da pravimo kolače.

Krenula sam da kitim jelku, gledajući da sve to savršeno ispadne. Prozirna kugla tamo, srebrna 'vamo, bela sa šljokicama gore, a ružičasta dole. Kada sam završila, sela sam da jedem sa majkom. Kroz priču sam shvatila da me ona nije pozvala samo da bismo pravile kolače, nego je htela da me nauči nečemu. Htela je da me nauči životu.

Praveći te kolače, stalno je govorila kako treba da znam kako kolač treba da izgleda, jer ako ne znam, recept mi mnogo neće pomoći. Vrlo lako se to može primeniti na svaki dan - ako ne možemo da zamislimo nešto, zašto uopšte to da radimo? Ionako nećemo prepoznati kada budemo završili to što smo započeli bez ideje.

Dalje, pričala mi je o momcima. Uvek govori kako imam dovoljno vremena i kako prvo treba da živim, odnosno, da se iživim. Možda je u pravu. I sama gledam na dvadesete kao na period zabave, zabave, zabave, zabave i zabave. A posle dolaze obaveze i dužnosti i ne želim da žalim za dvadesetima, nego da ih se ponekad setim uz uzdah.

Recept po recept, kolač po kolač, korpica po korpica, i mi smo bile gotove posle gotovo šest sati.
Naravno, kolači su ukusni, ali to nije poenta.

Žena koja može toliko da me uvredi, a istovremeno i oduševi.
Žena koja je mnogo toga uradila, i još uvek radi, ne odustajući kada je najteže.
Žena kojoj nikada ne prigovaram i koja me uvek sa pravom okrivi i spusti na zemlju.
Žena koja me podseti da je bitno biti čovek.
Žena koju ja zovem majka.

Ona nije završila mnogo škole, niti nosi bunde i profinjeno hoda galerijama. Ona ima ono najbitnije - životno iskustvo pretočeno u životnu mudrost. I najiskrenije srce koje sam ikada upoznala.

Moja majka.

Žena koja me je pripremila za odlazak u svet.

Plodovi razgovora.