Ček...

Shvatih da je ovaj blog interaktivan u neku ruku, stoga, dajem vam isti zadatak kao što je nama profesorica engleskog dala pre neki dan. Imali smo parče papira i ovu Dalijevu sliku ispred sebe. Tema je bila My First Impression, što znači da naziv slike nije bitan.

Uglavnom, odvojite malo vremena i napišite vaš prvi utisak, garantujem da ćete se oduševiti (nas je profesorica ograničila sa 100 reči, a vi možete kako hoćete).

Naravno, ne bi ovo bio moj blog da i ja to ne podelim sa vama. Tako da, prvo vam preporučujem da vi napišete nešto, pa onda da pogledate moj utisak.

Setite se u kom duhu su nadrealisti pisali (reč po reč, sve je teklo jedno za drugim).

Moja prva impresija

Kao što je Ajnštajn rekao, sve je relativno, kao i vreme. To je prva misao koja mi je prošla kroz glavu kada sam ugledala ovu sliku.

Izuzetno čudno, ali ova slika me podseća koliko ima toga što treba da uradim. Satovi su izuzetno teški i kaplju na sve strane, kao i moje obaveze. Ove godine ima dosta toga i svakim danom mi je sve teže i teže da se nosim time, a očigledno je da kaplje predstavljaju rastrojenost.
Ako bih to curenje posmatrala povezano sa Suncem koje jako sija negde izvan vidika, odnosno, izvan okvira slike, setim se onih lenjih nedeljnih letnjih poslepodneva kada sam bezbrižno ležala na travi dok me topao vazduh zapljuskivao. Odmah se setim Geršvina i Summertime. Posle toga bih ležela na klupi na verandi i pila nešto ledeno, dok bi kapljice vode lenjo klizale niz čašu. One kockice leda bi se istopile baš kao i ovi satovi, a ja bih razmišljala o tome kako vreme prolazi, bez obzira na usporenost dana.

Sa druge strane, nedostatak žive prirode na slici mi odagnava srećna osećanja i uspomene na dane razbibrige. Ogoljenost drveta, tamni tonovi i more koje deluje kao da će led svakog trenutka u potpunosti da ga prekrije, upućuje me na hladnoću, ne zimu, nego početak ledenog doba.
Jarki tonovi, kao svetloplava ili jarkožuta bodu oči, i imam osećaj da je tamo toliko hladno da bi mi se smrzli prsti na nogama ako bih i sekund provela tamo. Sunce se još malo nazire, odnosno, njegov odsjaj, i to nagoveštava da će i ono uskoro nestati. Da će ostati samo vreme.
Vreme koje je stalo.

Cela ta slika nagoveštava jedno topljenje, curenje vremena u beskonačnost, ubrzanost trenutka dok se odjednom sve ne zahladi i ne zaledi. Vreme iznenada stane u jednom trenutku. Ona plava daska pored vode predstavlja odskočnu dasku u trenutak u koji mi želimo da odemo, a more jeta naša memorija. Trenutak koji izaberemo se proživljava i proživljava sve dok mi ne poželimo da nastavimo dalje. Tada onaj crveno-narandžasti sat ubrza vreme, ona jarkožuta na nebu postaje Sunce u svim svojim toplim tonovima i nastavlja se život.

Na kraju, bez obzira na naziv slike, stvarno smatram da ova slika predstavlja put u nepoznato, u sakrivene kutke naše svesti. Vraća nas u momente koje smo zaboravili i pruža nam priliku da zamrznemo vreme i još jednom proživimo taj trenutak. Pa, istražimo dubine nepoznatog!

Možda boemska rapsodija sve pojasni -

Is this the real life?
Is this just fantasy?
Caught in a landslide
No escape from reality
Open your eyes
Look up to the skies and see...

P.S. Slika se zove The Persistance of Memory, ali, i sami ćete doći do tog zaključka.