Ponekad dođu oni dani. Oni dani kada se sa nekom notom nostalgije i melanholije prisećamo osoba koja više nisu sa nama. I tog dana ih slavimo, zaboravljamo sve njihove mane, sećamo se vrlina i uzdižemo ih u nebesa. Daleko od toga da neki nisu to zaslužili, ali sada nije pravo vreme.
Kada je pravo vreme? Kada su sa nama bili, to je bilo i pravo vreme. Međutim, ponekad moramo da izgubimo mnogo toga da bismo shvatili šta smo izgubili, tj. koliko je vredno to što smo tako olako prepustili. Nažalost, ponekad izgubimo, pa ni ne shvatimo odmah, nego nastavimo da gubimo i gubimo dok ne bude prekasno. I tada dolaze ti dani, dani ispunjeni melanholijom, nostalgijom, tihim jecajima i rečima hvale.
I nas, gubitnike, hvata strah kada shvatimo da su to ti dani. I taj strah parališe i tera nas da postajemo slabići, ljudi kakvi nikada ne bismo bili, sramota za te ljude što smo izgubili. Ali, ne možeš da se odupreš. Zastaješ... Stao si... Prestaješ da razmišljaš šta dalje. I tako stagniraš. Tražiš svaku priliku da zaplačeš od bola, iznemoglosti i očajanja zbog nedostatka rešenja. I potajno varaš svest i čekaš dan kada će se ti ljudi opet pojaviti. A ne shvataš da si ti taj čovek koga čekaš.
Želeo ti to ili ne, takvi ljudi ostavljaju trag na tebe, integrišu deo njih u tebe i ti tako rasteš. I ti predstavljaš njih, njihov karakter, ideje i snove. Ali, ti si poboljšana verzija, donosiš njih i sebe, donosiš promene, donosiš snagu koja opija jačinom. Na kraju, sećanja na njih nam daju snagu koja je danas i više nego potrebna.
Ha, ja imam snage, a ti?
3 comments:
Odličan post:
Od posebnog ka opštem i od opšteg ka posebnom. :)
Imas snage?
Onda ces da rasturis sutra, tj.danas na takmicenju. :)
Nemam snage za to. XD
Imam snage za promenu. :D
Naive
Post a Comment