Sunday, February 1, 2009

Taksi

U baru smo. Primetila sam ga nekoliko blokova niže dok sam dolazila autobusom. Pre nego što sam izašla iz stana, sneg je počeo polako da pada. Kroz zamagljeni prozor autobusa sam posmatrala pahuljice, kada sam shvatila da mi je on skroz nestao iz vida.

Kada sam sišla iz autobusa, sneg je i dalje padao. Brzo sam se sklonila sa avenije u bar. On je sedeo za separeom gde su bili i ostali. Brzo sam skinula kaput, šal stavila u torbu i smestila se nasuprot njemu.

Celo veče smo ispijali piće i povremeno se nasmejali. Neretko bih mu se osmehnula istinski, više je to bilo lažno zbog društva i atmosfere.

Negde pred sami fajront, odlučila sam da se zabavim, makar to bilo, opet, lažno. Ono što mene zabavlja, to druge podstiče da misle da je meni lepo, dok se trudim da prikrijem ono lažno.
I njemu je bilo dosadno, kao i meni. Seo je pored mene, a ja sam se naslonila na njega. Nisam mogla da podignem glavu sa njegovih širokih ramena jer to to upravo bilo ono što mi je trebalo celo veče. Istomišljenik i saputnik.

Oboje smo pohitali do naših kaputa jer smo se obradovali činjenici da idemo kući. Izašli smo iz bara i dok smo čekali taksi, sneg je padao, a mi smo plesali. U jednom trenutku me je zagrlio i dugo držao, dok je sneg padao.

Taksi je stigao, i ja sam ušla u njega. On je posle mene ušao. Sedeli smo na zadnjem sedištu i skupili smo se jer je bilo ledeno. Posle nekog vremena i naše priče, moja ruka se našla ispod njegove, sasvim slučajno. On nije pomerio svoju ruku, nego smo tako ostali u tišini sedeći.

Posle toga, nonšalantno je prebacio svoju šaku na moje koleno. I dalje smo pričali i pravili se kao da se ništa značajno nije dogodilo. Dok je držao šaku na mom kolenu, osetila sam onu odvratnu nelagodu koja zaustavlja svaki mogući trenutak sreće. Sedela sam do njega kao okamenjena.

Ubrzo je pomaknuo ruku, ali na moje drugo koleno. Opet, sedela sam pored njega okamenjena, a iznutra gorim i pucam od radosti.

Naslonila sam se na njega i nepomično sam sedela. Više nisam bila u ovom svetu, nisam primetila da je sneg prestao da pada. Taksi me je ostavio blok dalje od mog stana. Izašla sam i još jednom pogledala ka taksiju. Osetila sam kako mi telo trne pri pomisli na njegov zagrljaj. Dok sam išla ka stanu, i dalje sam razmišljala o njemu. Pitala sam se da li je to istinito ili lažno... I nisam mogla da odgonetnem.

U stanu sam. Taksi je odavno prošao sa njim. Gledam kroz zamagljeni prozor mog toplog stana kako je ceo grad zavejan, a on je negde tamo.


3 comments:

S.W.C. said...

Kako latentno strastven tekst :)

Tina said...

Vrlo je.. Hmmmm.. Nevin. Onako, zraci nekom lakocom.. Kao da je u jednom dahu sve napisano. Tacno sam zamislila sve scene, i bas mi se svidja.
I eto, i ja napokon da ti ostavim komentar.. Znam da sam bichi bich :D al' sta devojka da radi? XD
Enivej, mi lajk it veri mach.
Setila sam se izraza. Prozracno. Ova prica je prozracna.

Ivana said...

Da li te to prozračno i lakoća podseća na moje objašnjavanje Tagorine poezije? :)