Zavesa

Pre svega, u ovom postu neće biti vređanja na verskoj osnovi, niti vređanja vernika, a kamoli Bog(ov)a. Takođe, ovde se ne radi o tome da li Bog postoji ili ne. Ovo je samo puko iznošenje mojih razmišljanja. Samo me interesuje mišljenje ljudi.

Posle pola godine sam opet krenula u crkvu. Kao katolik, olakšavajuća okolnost je što se pola mise sedi. Međutim, kada je u crkvi hladno kao što je sada, to je više mana nego prednost. Dok sam sedela u crkvi prvi put posle pola godine, odlučila sam da poslušam šta će svećenik reći u propovedi. Kada sam čula da je tema o bačkim Hrvatima, Bunjevcima i Šokcima, cela misa mi je presela. Bez obzira što je ta misa bila u čast jednog biskupa koji je radio na tom pitanju, to se moglo izbeći. Sigurna sam da je taj biskup mnogo drugih i daleko značajnijih stvari uradio o kojima mi ne znamo. Naravno, kroz propoved se provukla politika, a ja sam sedela u crkvi, isključena od celog sveta, blejala u vitraže i plafon, gledala da li znam ime svakog sveca i smrzavala se.

Prijateljica je došla kod mene pre mesec dana da me poseti pošto sam bila bolesna. Tek tada mi se otvorio apetit i bila sam zaista gladna, a znam da su moji doneli kolače kada su bili kod tetke. Sva srećna sam donela te kolače u sobu i shvatila da moja prijateljica ne može to da jede.
Ne zato što ne jede slatko ili je boli zub, nego drži post. Tako je, moj post, koji nisam držala, je prošao i jela sam te kolače kao teška stoka koja ne može da se pomeri sa puta kada joj trubite.
Bilo mi je žao i osećala sam se kao postni Grinč, koji joj kvari sreću i radost što drži post dok ja proždirem kolače.

Isto tako sam juče sedela u crkvi u nadi da ću ove nedelje čuti neke reči mudrosti i iz korena promeniti život kada dođem kući. Međutim, ništa mi nije držalo pažnju (iznenađenja li!) i opet sam zverala i tražila natpise na latinskom koje već napamet znam. I tada sam počela da budem intelektualac u ledenoj crkvi...

Koje su granice jednog vernika?

Nažalost, tu nisam mogla sebi da dam odgovor. Očigledno je da su beskonačne.
Odreći se namirnica koje volite na mesec dana je žrtva u neku ruku. I odlazak svake nedelje da bi čuli reč Božiju dok ne osetiš kako ti se noge kidaju od bola. Kao i hodočašća. I hramovi sa pacovima. I život u skladu sa pravilima koja su postavljena pre tri hiljade godina.

A kolika može biti zanesenost vernika verom?

Ogromna. Počevši od raznoraznih skupova, seminara, proučavanja knjiga, diskutovanja, molitvi, festivala, predavanja, klanjanja za mir do podizanja ruku dok izgovaraju molitvu.

Ima osoba koji ceo svoj život posvete Bogu ili izučavanju Boga. Ima osoba koje su spremne sve dati za veru svoju, dosta je primera u istoriji, kao što su krstaški ratovi ili džihad. Ima osoba koje će mnogo toga pregurati da bi ostali principijelni i dosledni svojoj veri.
Postoje i osobe koje će napustiti sve oko sebe radi višeg cilja. Postoje osobe koje će svim svojim telom i svom svojom dušom braniti njihovu veru.

Znači, i na ovo pitanje nema konkretnog odgovora. Ono što mi je zaista zaintrigiralo jeste koliko smo objektivni, odnosno, subjektivni...

Koliko ljudi mogu biti slepi u svojoj veri i verovanju?

I previše. Ponekad ne želimo sami sebi da priznamo da se naša crkva meša u politiku, iako u Ustavu stoji da smo sekularna država. Takođe, ne želimo da prihvatimo da vodimo besmislene ratove. I, svakako, ne želimo da verujemo da je naša crkva korumpirana i iskvarena.

To je sindrom moje kuće (sama sam ga krstila pošto ne znam pravi naziv). Žalimo se na našu kuću, ali čim izađemo iz kuće, govorimo koliko nam je lepa kuća, a sve ostale kuće u komšiluku su grozne. Kada odemo u drugi komšiluk, naš komšiluk je najlepši, dok je ovaj grozan. Kada odemo u centar grada, periferija grada gde živimo je najbolja i najlepša. A kada izađemo iz našeg grada, svi ostali gradovi su neuspela kopija našeg prelepog i divnog grada.
Prilično licemerno, ali, ljudi su takvi. I u verovanju ti ne možeš biti objektivan jer je teško prihvatiti činjenicu da si ti svoj ceo život bazirao na jednom učenju, a sada ti neki, drugi vernik, kvari to.

Dok se propoved privodila kraju, tako se i moje razmišljanje završilo jednim pitanjem, koje verujem da muči i one najtvrđe.

Šta je nagrada?

Iskreno, ne znam. Ponekad se pitam da li takvo nešto i postoji. Jer, pored svih naših žrtava i odricanja, nesreće se i dalje dešavaju. Tragedije nas i dalje pogađaju. Bolesti i dalje oduzimaju živote. I mi i dalje patimo. I plačemo. I srca nam se kidaju i lome na deliće... I to tako traje i traje...

Ipak, možda postoji neki viši cilj, viši razlog za naše patnje i tragedije, koji možda sad ne možemo da spoznamo i shvatimo... No, to nikada nećemo saznati, zar ne?

Država nastaje kada se stanovništvo podeli na bogate i siromašne, a bogati između sebe izaberu najbogatijeg da vlada.

Religija je opijum za mase. - Karl Marks

/Religion is the sigh of the oppressed creature, the heart of a heartless world, just as it is the spirit of a spiritless situation. It is the opium of the people./

Izaberite vaš pogled na svet...