Kahva

Sutra treba da se nađem sa prijateljicom da odemo u kafić. Kafić kao mesto gde ljudi obično dolaze da popiju kafu i proćaskaju.

Ja u životu nisam pila kafu... I uvek se osećam nelagodno kada kažem da se nađemo na kafi ili da odemo da popijemo nešto jer to znači: a) da ja pijem kafu i lažem sve vreme
b) da pijem k'o smuk i teško me je isterati iz kafane.

Naravno, nijedan odgovor nije tačan. Ipak, pošto vlada melanholična nostalgija za mojim izgubljenim detinjstvom, podeliću sa vama jedan mali detalj svog ranog života.

Naime, mama me je svugde vodila. U kolicima, na biciklima, u njenim rukama, u autu - nije bilo bitno. Bitno je bilo da sam ja uvek u pokretu. Nije ni čudo što volim da se vozim autom.
Uglavnom, mama me je koristila kao trofej, da bi pokazala drugima svoje slatko, umiljato i lepo dete. Sve prodavačice su me znale i uvek štipale za obraz, svi su se saginjali da pogledaju ko to spava u kolicima ili su me gledali kao da sam Svetsko čudo.

Što zapravo nije ni čudo. Oduvek sam previše pričala, imala sam taj slatkasti ton, lepo sam vaspitana, a i imala sam sasvim solidno obrazovanje od malih nogu. Možda sam onda i više volela ljude, bili su mi tako daleki i nedostižni, a svojim pogledom bih otopila njihova srca.

No, da se vratim šetnjama. Tako bih sa svojom mamom prolazila gradom i pričala bez prestanka. Konačno bismo stigle do kafića gde nas je čekala neka mamina prijateljica. Mama bi naručila kafu sa šlagom. Čim je dobila kafu, uvek je šolju privukla meni, a ja sam sa malenim ručicama privukla šećer i plastičnu kašičicu k meni. Kesicu šećera bih ostavila u džep, a kašičicom bih pokušala da zagrabim što više šlaga. I uvek bih imala brkove od šlaga.

Jedan od mojih omiljenih trenutaka iz detinjstva.