Žalosno je kada se čovek ne oseća sigurno u svojoj kući. Imala sam priliku da to iskusim i mogu vam reći, to je da sedneš i da plačeš.
Naime, pre par dana su pokušali da nam provale u kuću. I to za vreme dok je nestala struja. Navelo me je da razmišljam o tome dosta dugo. Svesna sam da živim u zemlji gde je proizvodnja papira za toalet bolje organizovana nego pravosudni sistem, ali, da li su ove krađe toliko potrebne?
Čini mi se da to više ne rade iz potrebe, nego iz nekog bolesnog hira. Ovo više nije krađa, to je postalo čisto otimanje.
Najgore od svega je što ti ljudi ne misle na posledice. Oni kada su to radili nisu razmišljali da je u kući bila porodica gde otac i majka imaju teških zdravstvenih problema, previše emotivnog sina i ćerku koja svaki čas prelazi sa jedne strane na drugu stranu zdravog razuma. Ne, oni su sebična đubrad koja ne razmišljaju o tome! I upravo ta činjenica me ljuti!
Svi smo mi zajedno bili u devedesetima, kroz iste uslove i standarde smo prolazili, kroz rat, neimaštinu, krajnju bedu i očaj. I sada, umesto da postoji neki osećaj kolegijalnosti, ne, sada, isti ti saborci otimaju drugima. Kada se samo setim mitinga na kome je širen patriotizam duž glavnog grada... To su bolesni i sebični ljudi. Ne, oni čak i nisu ljudi. Oni su ništa, šljam.
Uopšte me ne interesuje koji je razlog što neko krade. Nije istina da svako ne može da se zaposli. Recimo, jedan čovek ima njivu sa kukuruzima. I tu njivu treba prekopati. Kada treba da se nađe radnik, onda su glave pognute. Najbolja mi je bila izjava jednog čoveka koji ima završenu osnovnu školu i koji smatra da je kopanje prljav posao i da ruke stradaju od toga (nikada nisam gledala ljude po stručnoj spremi, ali, ovo je smejurija). Ljudi, pogledajte činjenice! Taj čovek nema predispozicije za drugi posao, ali, on smatra da može da zanoveta... Isti taj čovek treba da prehrani šetočlanu porodicu. Ali, kopanje je prljav posao.
Eto, koliko smo jadno i bolesno društvo. Umesto da se međusobno ispomažemo, mi jedni drugima isključujemo struju i pokradamo. Naravno, pošto smo senzitivirani organizmi, malo nam teže padaju takve situacije. Ali, šta je to? Mislim, nije strašno što ja sada ne mogu da spavam. Niti je tužno što se bojim zvuka motora auta kada prođe ulicom. Nije žalosno što ne smem da otvorim prozor noću. Ni najmanje nije žalosno što neki ljudi spavaju sa puškama. Nije tragično što u glavi čujem razne glasove i što vidim razne nemile scene. Istina je da svi mi moramo da umremo i činjenica je da ljudi sa ovih prostora umiru od srčanog udara.
Uostalom, kome treba ovakav život? Prepun mržnje, zavisti, lenjosti, pakosti i straha...
Naime, pre par dana su pokušali da nam provale u kuću. I to za vreme dok je nestala struja. Navelo me je da razmišljam o tome dosta dugo. Svesna sam da živim u zemlji gde je proizvodnja papira za toalet bolje organizovana nego pravosudni sistem, ali, da li su ove krađe toliko potrebne?
Čini mi se da to više ne rade iz potrebe, nego iz nekog bolesnog hira. Ovo više nije krađa, to je postalo čisto otimanje.
Najgore od svega je što ti ljudi ne misle na posledice. Oni kada su to radili nisu razmišljali da je u kući bila porodica gde otac i majka imaju teških zdravstvenih problema, previše emotivnog sina i ćerku koja svaki čas prelazi sa jedne strane na drugu stranu zdravog razuma. Ne, oni su sebična đubrad koja ne razmišljaju o tome! I upravo ta činjenica me ljuti!
Svi smo mi zajedno bili u devedesetima, kroz iste uslove i standarde smo prolazili, kroz rat, neimaštinu, krajnju bedu i očaj. I sada, umesto da postoji neki osećaj kolegijalnosti, ne, sada, isti ti saborci otimaju drugima. Kada se samo setim mitinga na kome je širen patriotizam duž glavnog grada... To su bolesni i sebični ljudi. Ne, oni čak i nisu ljudi. Oni su ništa, šljam.
Uopšte me ne interesuje koji je razlog što neko krade. Nije istina da svako ne može da se zaposli. Recimo, jedan čovek ima njivu sa kukuruzima. I tu njivu treba prekopati. Kada treba da se nađe radnik, onda su glave pognute. Najbolja mi je bila izjava jednog čoveka koji ima završenu osnovnu školu i koji smatra da je kopanje prljav posao i da ruke stradaju od toga (nikada nisam gledala ljude po stručnoj spremi, ali, ovo je smejurija). Ljudi, pogledajte činjenice! Taj čovek nema predispozicije za drugi posao, ali, on smatra da može da zanoveta... Isti taj čovek treba da prehrani šetočlanu porodicu. Ali, kopanje je prljav posao.
Eto, koliko smo jadno i bolesno društvo. Umesto da se međusobno ispomažemo, mi jedni drugima isključujemo struju i pokradamo. Naravno, pošto smo senzitivirani organizmi, malo nam teže padaju takve situacije. Ali, šta je to? Mislim, nije strašno što ja sada ne mogu da spavam. Niti je tužno što se bojim zvuka motora auta kada prođe ulicom. Nije žalosno što ne smem da otvorim prozor noću. Ni najmanje nije žalosno što neki ljudi spavaju sa puškama. Nije tragično što u glavi čujem razne glasove i što vidim razne nemile scene. Istina je da svi mi moramo da umremo i činjenica je da ljudi sa ovih prostora umiru od srčanog udara.
Uostalom, kome treba ovakav život? Prepun mržnje, zavisti, lenjosti, pakosti i straha...
2 comments:
Izgleda da se pronalazimo i u lenjosti!! :) nasla, pa cistom slucajnoscu, ako to postoji.Kad sedis i browsujes bez nekog veceg cilja - naidjes i na nesto kvalitetno! :)
"Nije istina da svako ne može da se zaposli."
To i ja pričam ljudima al jebeš ne veruju mi. Lenje budale.
Btw, dark chocolat - Modesty Blaise?:D
Post a Comment