Kiša zvona

Samo malo... Evo, završavam! Ah, zar ja ne mogu da idem da spavam kada hoću... Ne mogu sada... Dobro, odlazim, krećem, gasim svetlo! - gunđala je Tragedija 'šina.

Kasno je i ja sam umorna, ali me ne morate terati na spavanje. Dajte, imam sedamnaest godina, nisam klinka... - prošaputala je Tragedija.

Da, zaista je bilo kasno i ona je veoma bila umorna. Prethodnih dana je mnogo radila. Stalno škola, seminarski, iscrpljujuće svađe sa porodicom i sve ostale sitnice koje zagorčavaju harmoniju i sklad njenog haotičnog života.

Otvorila je prozor, namestila krevet i otišla do kupatila. U kupatilu je bio otvoren prozor i kroz prozor se veoma lepo video mesec. Bio je pun. Fantastično okrugao. Tragedija se naslonila na prozor i gledala je to savršenstvo. Ona više voli noć nego dan. Mnogo je zabavnije, može se više razmišljati, filozofirati i maštati. Dok je gledala Mesec, setila se da je prethodnog dana padala kiša. Eh, da sada padne kiša, malo osveženja ne bi škodilo... - prošaputa Tragedija, okrene se i pođe prema krevetu.

Tako mi je dosta svega... kiša, moja ljubav... Zar me je napustila? Zar mi više neće kosu kvasiti na onaj specijalan način kada mi se krajevi uvrnu? Zašto je sve tako prokleto dosadno? Pa, ne nalazim se valjda u učmaloj sredini... Ne znam, ne mogu više... Dosta, dosta, dosta!

Dosta, dosta, dosta, prestanite, čujem vas! - vikala je Tragedija kada su je probudila crkvena zvona. Što je, zapravo, čudno jer nema ni jedna crkva u blizini njene kuće. Najbliža je dovoljno udaljena da ne čuje kada zvone zvona. A sada kao da su joj u glavi zvona bila.

Mrzovoljna Tragedija je otišla do kupatila, pogledala se u ogledalo i videla tragediju. Neispavana, umorna, sve je muči. Imala je osećaj da više ne može sama sa sobom da izađe na kraj. Ni sa svojim problemima.
Kada bi mi ovi podočnjaci bili najmanji problem... Eh, šta se desilo sa mnom? Ne vidim ništa, nikakav smisao... Sve je prazno...

Otišla je nazad do sobe, uzela mobilni u ruke i videla da je tek šest sati. Besna je bacila mobilni i sela na pod. Nije imala više snage, morala je da zaplače, ali, tiho, da ne probudi ukućane.

Šta sam ti zgrešila da me ovako kažnjavaš? Znaš da i sama ne mogu više, molim te, ne otežavaj mi! Imaj razumevanja! Jesi li ti moj otac? - reče Tragedija gledajući u plafon. Sklopila je ruke na lice, glavu je naklonila ka podu, i nastavila svoje jecanje.

Prozor je još uvek bio otvoren. Hladan vazduh je ulazio, a nije bilo ni traga Sunčevih zraka. Tragedija je uzela ćebe, ušuškala se, i sela na krevet. Gledala je u roletne i rupice. Odjednom je skočila i otvorila orman. Povadila je odeću, otišla je do kupatila, i vratila se. Obukla je farmerke, dug džemper i braon patike. Uzela je kaput sa kapuljačom i ključeve. Rekla je mami da ide da se prošeta i da će se vratiti.

Nije ponela ni mp4 plejer, ni mobilni. Samo je izašla. Krenula je sporednim ulicama jer je znala da tamo nema nikoga. Mogla se vući, otezati ili čak i skakati, niko je ne bi video. Međutim, Tragedija je imala cilj.

Do osam je sedela u parku. Grad se tek budio, a ona je to gledala. Posmatrala je te srećne ljude koji se raduju što kiša ne pada. Ona se tome nije radovala. Ona se trentuno ničemu nije radovala. Sve je crno. Nema čak ni sivog u mom svetu. - reče Tragedija uz žalostan uzdah.

Iznad parka se naoblačilo. Tragedija je to shvatila kao znak da treba da krene. Išla je prema nadvožnjaku. Ubrzo je počeo jak vetar da duva. Svi prolaznici su se sklanjali. Tragedija je išla kontra vetru i uživala je dok joj vetar nosio kosu u nazad. Kada je stigla do zatvora, počela je kiša da pada. Sve jače i jače, i sve krupnije i krupnije kapi. Ulice su postale prazne, nigde ni automobila ni ljudi.

Tragedija je koračala do kuće njenog strica. Tamo je sela na mokru travu i posmatrala tu kuću. Nije joj ništa bilo jasno. Kao da ona to nije bila, nego da je neko drugi upravljao njom.
Počela je da plače... Naslonila se na vrata. Nije mogla da se pomeri. Kiša je i dalje padala, vetar je duvao, a ona je plakala.

Posle par minuta je potrčala ka nadvožnjaku. Trčala je svom svojom snagom. Uopšte se nije obazirala na bare u koje je pretrčala, niti joj je vetar smetao.
Stigla je do nadvožnjaka. Vetar je prestao da duva dok je kiša sve jače i jače padala. Nagnula se nad nadvožnjakom.

Ne znam šta se dešava... Kao da me nešto vodi u ponor... Zašto se uopšte trudim ako nemam satisfakciju od toga? Nema nikoga da me zaštiti od toga. Ne mogu više sama sebi da pomognem. Znaš da se trudim, ali, ne uspeva mi. Nemam tvoju podršku. Ne želim više da se zamajavam, niti da se uzaludno borim! Od sada neka bude kako ti želiš! - uzvikne Tragedija 'šina!

...

Vetar je besneo dolinom. Tragedija 'šina je ležala u kiši. Svaka kap joj je milovala nežnu kožu. Kaput joj je bio natopljen vodom, kosa joj se ukovrdžala. U poluzatvorenoj šaci je držala jin i jang.
Zvona crkve su se čula u daljini. Oblaci su se razbežali, a kiša je još uvek padala...





*Inspirisano pesmom Violet Hill (Coldplay) i današnjom kišom.