Sedamnaestično se osećam

Pre par sati sam se vratila sa seminara i ostala sam pod jakim utiskom jedne scene.
Naime, bilo je vreme da krenemo kućama. Svi su uzeli svoje kofere i krenuli prema autima, prema različitim stranama.
Na kraju smo se opet sastali na autobuskoj stanici, ali, opet smo se samo pozdravili i krenuli ka različitim stranama. Po poslednji put smo se videli. Mi smo se okrenuli na jednu stranu, a oni na drugu. Vučem za sobom kofer, vetar mi duva u lice i zanosi mi kosu unazad i imam osećaj da je to kraj, kraj svega. Okrenula sam se da ih vidim još jednom i tražila sam njihov pogled u daljini. Kada sam ga našla, nastavila sam da se borim sa vetrom i koferom. Znala sam da tako mora biti...

Shvatila sam da je motiv napuštanja veoma česta pojava u mom životu.
Uvek neki kraj, prekid, raskid, napuštanje.

Pre neki dan me je napustio jedan virtuelni prijatelj koji je pogodio moju ličnost iz dve moje rečenice. Jako sam ga volela i bila sam suviše vezana za njega. Puno sam naučila uz njega, a njega sam naučila da smo svi posebni. Obe strane su bile na dobitku, a sada smo obe na gubitku...

Prošle nedelje se završilo nešto što sam jako volela i obožavala sam da budem deo toga. Sada, to više ne postoji, niti će više ikada da postoji. Ne bih nešto dublje da ulazim u to, samo ću sebe da povređujem.

Ponekad mi viša sila oduzima ljude. Iznenadna smrt. Ah, to je otimanje! Osećam se pokradeno, prevareno i zavrnuto. Nije istina da to nije moglo na neki drugi način da se uradi! Sve je to jedna velika prevara i ja sam jadnik koji učestvuje u tome, ali, ne svojom voljom.
Previše mi je da se nosim sa takvim situacijama, nisam ja toliko jaka. Smrt je moj najveći neprijatelj. Nije meni problem što ću ja da umrem jednom, nego, što će moji najbliži da umru jednom. Briga mene za moju smrt, takav je život. Ali, nije fer da mi neko oduzme nešto što volim više od sebe...

Pre dva dana su umrle dve osobe. Jedna starija koju je bolest dokrajčila i jedna mlađa kojoj je život bio nepravdeno uzet. Ne želim ni da zamislim kako se osećaju porodice... I upravo to me je nateralo na razmišljanje.

Znam da se stalno žalim na nešto, nikada mi nije dobro i uvek sam u problemima do guše. Interesantno je kako su mi ova dva slučaja otvorila oči i shvatila sam da su moji problemi minorni. Jeste da imam specifičnih problema i briga, ali, u tom trenutku bih ispala suviše sebična ako bih svoje probleme stavila ispred svega.

Ne vrti se svet oko mene. Čak ni na moj rođendan. Jer ja to tako želim.

E, da, danas sam imala i super deo dana. Majka (baka) mi je donela buket jorgovana! Joj, savršeni rođendanski poklon! Tu ženu obožavam i nikada je ne bih menjala, čak i kada mi zvoca.
Ona me uvek vraća na pravi put kada ja skrećem i uvek mi da vremena da razmišljam. Ona mi je jedina živa majka, a ja sam njoj jedina unuka. Zato je i toliko volim.

Sve su to prolazne vrednosti i još ću puno puta biti napuštana i napuštaću, gledaću smrt u oči i suočavaću se sa smrću meni dragih ljudi. Jedino što će večno da traje jeste buket jorgovana i uspomene vezane za njega...