Ne mogu više ovako!
Muka mi je! Svakoga i svačega! Plašim se i plaše me...
Svakog dana imam isti problem i samo se pitam da li će ikada da prestane?
Nervira me i ne da mi da normalno živim. Smeta mi pri obavljanju najtrivijalnijih zadataka!
Čim se probudim, setim se tog problema koji će opet da me ometa ceo dan. Dan mi prođe u žaljenju što mi taj problem opet ometa planove. Uveče obećavam sebi kako ću da rešim taj problem, molim se Bogu da im da snage za to. I ujutru opet ustanem i sve ispočetka.
Sada, šta može da bude tako odvratan problem koji mi ne da da živim?
Problem je što ne zna ko sam, šta sam, niti zašto sam tu. To su glavni problemi, kasnije se samo grana i grana...
I’m going slightly mad
I’m going slightly mad
It finally happened, happened
It finally happened,
It finally happened, I’m slightly mad
Oh dear!
I’m going slightly mad
It finally happened, happened
It finally happened,
It finally happened, I’m slightly mad
Oh dear!
Ranije sa znala ko sam ja. Odjednom, pokušavam svima da udovoljim. Neke ni ne saslušam, samo u znak odobravanja klimnem glavom. Ne želim da ulazim u sukobe, pa se samo složim sa dotičnom osobom, iako imam svoje mišljenje. Postala sam ravnodušna. Ranije sam čvrsto branila svoja načela, a sada dovodim sebe u situaciju da pitam da li su to uopšte moja razmišljanja ili sam ih samo pokupila od nekoga?
There's riddles in the shadows
They're thrown the way that I'd expect
And people never seem to know
What they least suspect is coming next
They're thrown the way that I'd expect
And people never seem to know
What they least suspect is coming next
Više ne znam da li sam ovo ja ili kreacija drugih ljudi? Da li sam ja ideal roditelja i prijatelja? Da li su me oni oblikovali prema njima? Je li istina da sam ja toliko lak materijal za oblikovanje? Kao najmekša glina. Samo čekam da me nečije ruke prihvate i krenu da me oblikuju po sopstvenom nahođenju. Nije mi bitno da li ću guska ili labud da budem, bitno je da sam ja izvajana figura. Kao škart roba...
If there's a God or any kind of justice under the sky
If there's a point, if there's a reason to live or die
If there's an answer to the questions we feel bound to ask
Show yourself - destroy our fears - release your mask
If there's a point, if there's a reason to live or die
If there's an answer to the questions we feel bound to ask
Show yourself - destroy our fears - release your mask
Muka mi je više od toga. Potpuno sam ravnodušna i lenja. Svakom dopuštam da mi radi sve što želi. Napadaju mi ličnost, uništavaju je, preoblikuju pred mojim očima, a ja se jedva pomerim sa mesta! Ni da im kažem nešto, ni ne pokušavam da ih zaustavim...
Ko sam ja to postala? Zašto mi je tako svejedno, kao da se radi o drugoj osobi? Znam da sam u pubertetu i da ovo vrlo lako može da bude kriza identiteta, ali osećam da je ovo dublje i značajnije od jedne krize identiteta.
Sick of this life
Not that you'd care
I'm not the only one
With whom these feelings I share
Not that you'd care
I'm not the only one
With whom these feelings I share
Nemam pojma ko sam. I dok ovo pišem preispitujem se da li je muzika koju ja slušam muzika koju sam samu odabrala. Mada, opet i nije toliko čudno da istražujem i biram ono što se meni čini da je najbolje za mene, pa slušam svašta (osim narodnjaka i trubofolka, naravno). I ovako nam se to čini normalnim. Ali, nekim filozofskim postupcima mučim sebe danju i noću i shvatam da to možda i nije baš tipično. I mučim se i mučim se, a rešenje ni na vidiku. Ne mogu više ovako, zaista ne mogu...
The days have turned away from me
The lights no longer shine on my head
And people turn away from me
No more do they look to me with respect
The lights no longer shine on my head
And people turn away from me
No more do they look to me with respect
Imam blokadu. Na časovima kada znam nešto, ja ne mogu da se javim. Povraća mi se od tog osećaja. Dosta mi je više toga! Ne mogu to da podnesem! Da se neke druge osobe javljaju koje nemaju veze s vezom, a ja ćutim i posmatram kako se sve odvija... Neću da se pravim da je sve to u redu i da mi baš to odgovara. Ne želim to. Neću da budem paralizovana glupim strahom i osećajem nemoći. Ceo život da provedem u kajanju i žaljenju... E baš neću! Usuđujem se da kažem da NEĆU, NE ŽELIM to! Zar ja puno tražim?
You can be anything you want to be
Just turn yourself into anything you think that you could ever be
Be free with your tempo, be free be free
Surrender your ego - be free, be free to yourself
Just turn yourself into anything you think that you could ever be
Be free with your tempo, be free be free
Surrender your ego - be free, be free to yourself
Doduše, još ne znam kako ću sve to da rešim. Postepeno, pretpostavljam. I dalje će da budu mučna jutra, dani u agoniji i noći prevrtanja po krevetu.
Znam, da niko nikada neće saznati zašto je tu, ali ja bih jako volela da imam odgovore na druga dva pitanja...
1 comment:
No, hát, kad će novi post?
Post a Comment