Prekid

Danas sam bas htela da pisem kako je divno bilo za vikend i kako mi se sreca malo osmehnula. Pa i jeste, sve do malo pre...
Zazvonio je telefon. Nisam obracala paznju, nego sam se veselila za kompjuterom.
Posle par minuta uleti mi brat i rece:"Umro je jedan covek." (nije bitno koji je, njegova zena i oni su nam jako dobri prijatelji.)
Htela sam da upitam brata da li se sali, ali u ocima sam mu videla suze. Samo sam rekla:"Kako?"
Odgovorio je da je bio infarkt. Boze, tako mlad covek, kao moj otac. Sekao je drva i odjednom prekid. Iza sebe je ostavio svoju zenu koja nema neku veliku platu, sina, koji je na prvoj godini fakulteta, cerku koja je sada upisala prvi razred srednje skole. A danas je njegova zena bila kod nas!
Kroz mene je projurio neki spooky osecaj. Nisam mogla da se ne setim svog strica koji je pre skoro dve godine na isti nacin umro. Isto sam bila vesela i isto je telefon tako zlocudno zazvonio. I na isti nacin mi je saopsteno. Ne mozes da se ne zapitas da li ima Boga. Boze, zasto to radis?
To je bio mlad covek koji je trebao da prozivi mature, vencanja, decu svoje dece. I sve se to prekine... Snovi, nade, zelje tog coveka su se naglo zavrsile, bez ikakvog upozorenja.
Da li se mi mozemo nesto pitati? Naravno da ne mozemo. To je na Svevisnjem. Ali zasto On to radi?
Zasto tera jednu celu porodicu da zivi u bedi, da placu i umiru od bola? Da li je to Bog? Da li je to njegova ljubav velika prema ljudskom rodu? Znam da svi jednom moramo umreti, ali zar ovaj covek i ljudi u slicni situacijima nisu zasluzili da dozive lepu starost i da spokojno napuste ovaj svet bola i muke?
Opet, ne mogu da ne mislim da je ovo mogao da bude moj otac ili moja majka. Oni se svaki dan nerviraju i nije im dobro. Uostalom, posle ovih 10 ratnih godina, kome moze da bude dobro?!
Ali oni dodju kuci da se odmore. Medjutim, ja ih jos vise sekiram. Ne radim ja to zato sto ne volim moje roditelje, nego jednostavno djavo mi ne da mira. Da je ovo moj otac ili majka, ja bih umrla od bola. Ne mogu da zamislim koliko ce tesko da bude nasim prijateljima.
Vise ne mogu ni da pisem.
Jedino mogu da kazem R.I.P. Srdjane i neka ti Bog podari vecni mir!
Barem to.
A za ozaloscenu porodicu... Ljudska ljubav ce sve da nadjaca!