Svet na dlanu

Zovem se Naive i rasista sam.

Tako sam barem videla sebe pre nekoliko nedelja. Da bi tvrdnja bila jasnija, moram se vratiti na početak priče.

Naime, nedavno sam se našla u jednoj državi koja ima povećani broj imigranata usled dešavanja na Bliskom Istoku i severu Afrike. Iako je ova država prva na udaru, krajnji cilj su uglavnom države na severu Evrope.

Pre mog dolaska sam gledala reportaže na nacionalnim stanicama te države i gnušala se na pomisao kako se domoroci udružuju protiv dođoša. Kako se organizuju, štite bodigardima i šire mržnju. Tada, svesna ljudskih prava, a opet, udaljena od centra događanja, sam se zapitala kako lokalci nemaju srca i odmah isključuju nekoga jer je osoba druge boje.

I ubrzo posle sam se našla na  ulicama nepoznatog grada te države, gledala ljude koji prolaze pored mene, čuvala kofer i ranac kao oči u glavi, jer, videh crnce. Imigrante.  Koji su jači i veći od mene. Koji  znaju kraj, za razliku od mene. Koji verovatno imaju iskustva u otimanju torbi i u čemu sve ne još. Upravo tada sam shvatila da sam rasista.

Sutradan je trebalo da obavim nešto. Ušla sam u najbliži lokal u tom kvartu. Pun crnaca i kojeg zalutalog Arapina. Nisam bila srećna, strahovala sam za svoj novčanik. Posle nekog vremena sam izašla, jer više nisam imala strpljenja da čekam. A zapravo nisam više mogla da toliko pratim svačije pokrete i poglede.

Kasnije tog dana sam išla u razgledanje stanova. Otišla sam u jedan stan gde me je vlasnica pitala gde odsedam trenutno. Kad sam joj rekla koji je kvart u pitanju, videla sam zabrinut izraz lica. Odmah sam dodala kako taj kvart nije siguran, jer ima mnogo imigranata, na šta je ona potvrdno odgovorila i rekla da je tokom dana u redu, dok uveče nije preporučljivo. Odmahnula sam glavom u znak odobravanja i pošla, jer, uskoro će mrak.

Taj kvart, kako sam ga nazvala, imigrantski, je stožer crnaca i sveta s Bliskog istoka. Tamo se nalazi policijska jedinica koja reguliše pitanje boravka stranaca. Potom, tamo je železnička stanica. Pošta.  I, naravno, mesto gde se prodaje kebab.  Tik što sam stigla vozom u to mesto, na parkingu ispred stanice je stao jedan crni auto, izašao je jedan crnac u nekoj haljini, rekla bih da je u pitanju neka ceremonijalna odora, a drugi crnci su prišli i ljubili mu ruke. Samo sam skrenula pogled, ne bih li još upala u neke nevolje.

E, i to je poenta. SKRETANJE POGLEDA. Naš najveći problem je što ne znamo kako da reagujemo u takvim situacijama, nego skrenemo pogled jer su nas tako učili. Ne kradu svi Cigani, ali, svi su nam u detinjstvu govorili da se čuvamo na ulici kad vidimo Cigane jer kradu.  Urezano nam je u mozak, kao kod, da se odmah sklanjamo.  Ta generalizacija je stvorena iz određenog straha od nepoznatog, ali isto tako, niko se nije potrudio da to nepoznato pretvori u poznato. Lako je sedeti  kod kuće i podržavati manjine, njihova prava i njihovu inkluziju kad ne postoji stvarni dodir, prilika da se testira naše ponašanje. Oduvek sam bila zastupnik ideje da svi zaslužuju da imaju ista prava i obaveza, ali, eto, našla sam se u realnoj situaciji gde sam videla da je moje pređašnje vaspitanje, koje je poteklo od društva i njegovih ustanova, prevladalo moj rezon o jednakosti. I vrlo sam ubeđena da nisam jedina osoba sa takvim ishodom.

Nekoliko dana kasnije, šetala sam po gradu, još uvek misleći kako sam rasista. Dok sam čekala da se promeni semafor, videla sam jednog Pakistanca koji drži za ruku neku staricu, belkinju.  I tada sam konačno shvatila da smo isti. On je u potrazi za boljim životom, kao i ja.  Ništa nas ne deli, imamo iste snove, iste probleme i oboje znamo šta znači kad pojedinci iz našeg naroda ne mogu da se prilagode sredini, krše propise i kaljaju naše ime, a da to nema veze s tim da li je neko crn ili beo, nego sa bahatim ponašanjem pojedinca.  Vreme je da počnemo da kapiramo da nas sličnosti vežu, a razlike pružaju drugačiji ugao posmatranja. Zato, svim koji ginu da proputuju ceo svet, osvrnite se oko sebe, pogledajte po komšiluku, pobedite strah od nepoznatog i učinite onog stranca da se oseća dobrodošao kao kod kuće.

Par misli o nama

Čitam vesti ovih dana i jednostavno ne mogu da se načudim gde je otišao onaj grumen zdrave logike. Ono što me je pokrenulo kao žuč jeste činjenica da je SNS predložio da se mala matura kao takva izbaci. Nažalost, trebalo je da znam, da je naslov samo vrh ledenog brega. Otvorila sam članak i počela da čitam dok nisam naišla na nešto se se protivi svemu što zastupam – Genetičar Miodrag Stojković (DS), predsednik Odbora za obrazovanje, kaže da bi to bio samo dodatni trošak roditeljima za privatne časove.  (Blic, apropo trećeg predmeta u okviru male mature)

Da pojasnim o čemu se radi. Naime, godinama pokušavamo da otkrijemo koja je magična kombinacija prelaska sa jedan na drugi sistem. I to uvek rešavamo na isti način – postupnim prelaženjem, i gotovo uvek se nađemo u istoj rupi bez dna, a to je da dobijemo loš proizvod dva sistema. Umesto da se lepo preseče i kaže, od sutra, prva generacija je ova, ide kompletno po novom sistemu, nema izuzetaka. Ne, mi to tako ne radimo. Mi imamo sto i prvih generacija, u svakoj menjamo nešto malo, da se deca ne šokiraju, da se roditelji ne sablazne, da se građanstvo ne prenerazi, a neki da se ne konsterniraju.

Sad da se vratim na priču od gore.

Dok je priča o ukradenim testovima bila u jeku, naslovi su me izluđivali, a sve na istu foru – Moje dete je išlo na časove, a sad je sve propalo! Ili Nema posla, dajem celu platu da moje dete ide na privatne! Pri tome, vrlo jasan akcenat je stavljen na to na nije dete krivo, nisu roditelji, nego ministar i ona ženska što je u grudnjaku iznela testove. Da, smisleno skroz.

Problem je u tome što se problemu pristupa na pogrešan način. 

Prvo krećemo od premise da svako dete treba da upiše srednju školu. Zakonom, ona još uvek nije obavezna. Drugo, apsolutno mi je neverovatno da jedno dete koje se školovalo osam godina (plus vrtić, ako i to računamo) nije u stanju da nakupi par bodova na srpskom (gde se sad traži i razumevanje teksta) i matematici  da bi ostvarilo prag za upis u srednje četvorogodišnje škole.  Dakle, to su osnove koje se traže za par bodova (pazite, osnove , osnovna škola, ima negde veze, ne?). 

Sledi ono što mene užasava, a to su privatni časovi jer dete ne shvata, loš profesor, i tako dalje. Privatne časove podržavam u potpunosti ako se radi o sledećim – za napredno shvatanje predmeta (ako to interesovanje koje postoji ne može da se zadovolji u okviru školskog plana i programa) i popunjavanja rupa u gradivu (ako se izostaje iz nekih opravdanih razloga, ponekad je teško uhvatiti jedan ili dva koraka koji su itekako bitni). Sve izvan toga je čista nebuloza u kojoj su roditelji portretisani kao paćenici koji odvajaju poslednji zalogaj od usta, a dete kao bespomoćno stvorenje koje hoće, ali, eto, ne može samo. Budalština, ako pitate mene. U velikoj većini slučajeva takva deca dolaze na časove bez bilo kakvog osnovnog znanja, kao da su pali s Marsa, kao da nikada nisu išli u školu. 

I onda kad predsednik Odbora za obrazovanje kaže javno da će to biti teret roditeljima u vidu dodatnog opterećenja budžeta za privatne časove, ja se pokrijem od sramote umesto svih koji bi trebalo. Da smo toliko izopačeni da su nam privatni časovi postali dobar dan? Čemu onda škole? Školstvo svakako nije besplatno, troškovi postoje, pa hajde onda da izbacimo to, više novca za privatne časove i svi zadovoljni. Otpustimo profesore, zakatančimo škole, obradujmo đake da više neće biti smaranja, osim kad je vreme privatnih, jer se deca onda skenjaju, pošto je, je l' te, određena obaveza u pitanju. Mala matura u tom sistemu nema mesta, i eto, rešen problem. 

7 (slovima: sedam)

Da je ovo biljka, do sad bi već bila osušena. 

Ali, s obzirom da se ipak nekada i setim - 

Srećan rođendan, moj dragi blože! 

Družimo se zajedno od 1. septembra 2007. godine i jeste da bi ti ovo godine napunio tek šest, ali, imajući u vidu moje uvrnuto računanje, srećan nam 7. rođendan!

Voli te, 

Naive

P.S. Za posetioce - pripremam jedan novi projekat i jedan novi post koji neće biti tako lako progutati. Do narednog čitanja!

Lokal-patriotizam

Porušeni nadgrobni spomenici na Jevrejskom groblju. Procena štete oko 250 000 dinara. 

Tokom noći premeštene, tj. isčupane klupe sa svojim betonskim postoljem. 

Akt vandalizma, akt vandalizma, akt vandalizma, akt vandalizma, akt vandalizma, akt vandalizma...

Brojne prijave protiv N.N. lica, ali šteta iziskuje popravke.

AKT VANDALIZMA.

Ovako su počele lokalne vesti. 

Vandali su bili germansko pleme koje je opljačkao Rim. Elem, odatle i potiče koren reči vandalizam - uništavanje ili nanošenje štete tuđoj imovini. Ono što mene zanima u celoj priči jeste šta je to toliko nagrađujuće u tome. 

Pretpostavimo moguće scenarije. Prvo što bi narod rekao, a možda čak i sociolozi i psiholozi, jeste - deca su nam neiživljena, poremećaj devedesetih, ne znaju šta će od sebe, bez budućnosti lutaju i jedino što im preostaje jeste da pokažu svoj bunt i revolt. I to, naravno, kako ikako drugačije, nego kroz destruktivno ponašanje. 

Ova teorija ne pije vodu. Ako postoji bunt i revolt jer ti je mladost u ćorsokaku (a život je ono što ti napraviš od njega, a ne mesto gde se rodiš), iskaži to drugačije. Organizuj se. Imaš osnovno ljudsko pravo na okupljanje i izražavanje mišljenja zagarantovano konvencijama. Pokaži se, pokaži svoje lice, iznesi svoje ideje. Ako neko viče da mrzi sve ovde, to je mnogo jasnije izraženo nego kad je jedna daska nogom odvaljena na klupi. 

Grafitiraj koliko želiš, budi kreativan, prenesi bes i bol, veltšmerc do kraja, ali, molim te, nemoj mi narušavati fasadu navijačkim pesmicama kojekakvih trećerazrednih fudbalskih klubova. Ili, moj favorit, prosto, jednostavno - pička. Poruka je ostala nejasna do kraja. Da li sam ja pička ili moja mama, ili, pak, tvoj drug ili možda i ti? 

Sledeći scenario jeste da je određena (recimo, neofašistička, neonacistička, antisemitistička) grupa želela da pošalje jasnu poruku kada je uništila neki određeni objekat. Bez obzira što bi trebalo da su zabranjeni ustavnim poretkom jer narušavaju isti, oni sveprisutno pokazuju da su tu i da se čuvamo. Ono što meni ne ide u glavu jeste sledeće - kako da znamo ko su ti ljudi ako im je modus operandi posle ponoći? Zar nije pomalo kukavički srušiti nadgrobne spomenike? Uvek osuđujem svaki akt vandalizma izvršen nad svetim mestima jer, bez obzira da li neko veruje u boga ili ne, groblje je groblje i svaki čovek, bio živ ili odavno mrtav, zaslužuje svoje dostojanstvo i mir. 

A kad smo kod osuđivanja, to je najveći problem. Posle ovakog nemilog događaja, kreću obaveštenja za štampu gde se oštro osuđuje akt vandalizma i izražava se nada će se počinioci uskoro biti uhvaćeni. Profesor mi je rekao da je nada za budale, jer, nadajući se, ostajemo zarobljeni u mašti, dok stvarnost teče bez nas. Upravo to poručujem i vlasti. Komunalna policija valjda postoji radi nečega. Što ne radi ovoga? Zar to i nije poenta? Nemamo Busplus sistem, dakle, mogu da budu na ulicama i da budno motre. Dosta je bilo nade i lepih želja, čestitki i pozdrava. Vreme je da se dela. Nije istina da ti počinioci nisu od ranije poznati, nije istina da ne može da se primeni odgovarajuća kazna i NE MOŽE SVE OSTATI NA OŠTROM OSUĐIVANJU AKTA VANDALIZMA I NADI U BOLJE SUTRA. NE SME.

Što se tiče tupoglavaca, besne i revoltirane omladine, kojekakvih organizacija sa opasnim namerama - budžet grada se puni i kroz doprinose koje plaćaju vaši roditelji. Popravke se finansiraju iz budžeta. Verujem da znate da saberete dva i dva.

Tramvaj zvan izvor

Pre neki dan, u tramvaju, čujem razgovor dvojice dečaka. Naime, prava drama je bila u toku, neki treći dečak je rekao jednom od dvojice da će dobiti kečeve na kontrolnom iz matematike, a dobili su petice. I onda je ovaj drugi dečak rekao najveću mudrost - znaš, neki ljudi ti žele da dobiješ loše ocene. 

Taj dečko je izrekao najveću istinu, doduše, kroz prizmu njihovog aktuelnog problema, ali, istina koja se vrlo lako može primeniti na bilo koju situaciju. Uopšteno, to bi zvučalo ovako - postoje ljudi koje ti žele zlo. Nisam ni razmišljala da taj tip odrastanja, tj. spoznavanja sveta oko sebe, počinje već sa nekih devet, deset godina. Danas je meni sasvim normalno da razmišljam da postoje ljudi koji ti umanjuju uspeh ili, štaviše, uopšte ne priznaju, koji te gaze jer su ljubomorni i, na kraju krajeva, onih koji ti uopšte ne žele ništa dobro, zbog nekih umišljenih problema. Moje pitanje je kad smo postali tako bolesni. Da li smo samo mi ovde? I, naposletku, je l' toga bilo i ranije?

Ne bih znala iskreno, ali, vodeći se da je to sastavni deo društva, rekla bih da ima svoje uzroke u nemaštini, nesreći, bedi. Tada vidimo kako su drugi bolji od nas, iz nekog nama nepoznatog razloga, i krećemo sa ljubomorom. U međuvremenu strah nas preplavi, zamrzimo osobu, jer se sve bazira na nečemu iracionalnom, i onda dolazi finale - ta osoba ne vredi ništa. Iako je sve to samo slika našeg bolesnog duha, a ne realnosti. Zbog čega ne možemo da se odupremo tome? Zbog čega ne može istinski da se radujemo zbog druge osobe? Šta je to što nam uskraćuje bilo koju vrstu radosti? 

Ne znam. Nije ni čudo što ima toliko ljudi smrknutog i namrgođenog pogleda na ulicama. Nije kriva kiša ili to što dete ne uči. Nije globalna kriza, niti gužva u saobraćaju. Krivica leži u nama, jer ne umemo da iskoristimo onu trunku humanosti i da budemo srećni i radosni zbog drugih. Da ih podržimo i poguramo. Jer, sreća se menja, dođe Sunce i nekom drugom, ali, džaba, kad od sivila duha ništa ne dopire...

Mladost

Mladost.

Sledećeg meseca punim 22. Nije loše. Prošle godine me uhvatila panika je dvadeset i dve znači samo osam godina do famoznog tridesetog rođendana, do trenutka kada bi trebalo da budem odrasla, odgovorna, zaposlena supruga i majka jednog deteta. 

I onda se desi život. Neke neočekivane situacije, prilagođavanje na iste i evo me, sledećeg meseca punim 22 i imam potpuno drugačiji plan. 

Imala sam prilike da upoznam ljude različitog kova, različitog porekla i različitog pogleda na svet i moj zaključak se svodi na sledeće - ove godine su najbolje da se iskoristi svaka prilika koja naleti i da se iscedi iz nje sve što može. Svaki period nosi nešto posebno, a za većinu je ovo dosta bezbrižan period, bez obaveza prema drugim osobama. I, naravno da treba da se iskoristi svaki slobodan trenutak i da se ugrabi svaka šansa za drugačijim danom. U suprotnosti, sa pedeset godina žalimo svaku promašenu priliku, osećamo se kao promašen slučaj i tu energiju prenosimo na druge. Nema ništa tužnije od nezadovoljnog čoveka, i to čoveka koji je nezadovoljan samim sobom. 

Dakle, za sve postoji šansa i način, ako se zaista želi. Stoga, samo napred!

La bocca della verita

Pre izvesnog vremena sam se ulogovala na fb-u, pogledala stranicu sa svojim profilom i videla da sam bila na preko 40 mesta! Kako impozantno. 

Ne znam šta me je više povredilo, to što ta mesta prikazana bez moje volje ili što imaju podatke da sam samo 26 puta bila u rodnom gradu. Bilo kako bilo, nateralo me je da se zamislim, po ko zna koji put, koliko smo danas, mi, ljudi, sa svim zagarantovanim pravima i slobodama, veći robovi od ljudi bez prava i slobode u antičkom periodu.

Realno, danas, većina, može da odluči da promeni mesto stanovanja, a da se prethodno ne konsultuje sa nekim, ili, ne daj bože, traži dopuštenje od svog gospodara. Isto tako, možemo slobodno da zagovarmo određenu veroispovest ili stranačku pripadnost, da se dičimo tradicijom nacionalne manjine kojoj pripadamo, da učestvujemo u javnim dešavanjima, i tako dalje, i tako dalje, i tako dalje. Čim nas neko napadne, vikaćemo kako imamo pravo na život, a ako se odbranimo, vikaćemo kako imamo pravo na samoodbranu. Sve je to automatski, mehanički, gotovo kao da je ispran mozak. Jer mi imamo pravo. I slobodu.

Cenim da su ta dva pojma danas jedni od najrasprostranjenijih tvrdnji koje su toliko apstraktne. Šta je, uostalom, sloboda? Relativan pojam, ako mene pitate. Nekome je sloboda kad roditelji odu iz grada, a kuća ostane prazna, drugome je sloboda kad može bez ikakavog straha da javno iskaže svoje seksualno opredeljenje, a nekome je sloboda kad sanja da nije u lancu trgovine robljem. Suština koja se može izvući iz svega jeste idealno. I danas, kada smo na toliko visokom nivou napretka, ova suština slobode je toliko daleka za većinu stanovništa Zemlje. Postajemo stoka. Čipuju nas. Prate naša kretanja, iako kažu da je to iz bezbednosnog razloga i zarad nacionalnog interesa, naravno. Čim izvršite kupovinu karticom, mobilni pišti. Dajte podatke, ni ne pitate zašto. Odgovarate na suluda pitanja, jer, to je procedura, a u svetinju se ne dira, naravno. Niste prisutni na društvenim mrežama, pa opet se pojavite na nekim fotografijama odjednom. Neko od vaših prijatelja postavi fotografiju na kojoj se nalazite, ne pita vas da li može da vas označi, i, odjednom, vi se čudite odakle tih 40 i kusur mesta koje vam fb pokazuje. Drugi vas gledaju, čitaju o vama, dišu s vama. 

A zarad čega? 

Nažalost, to i dalje ostaje pitanje dana.