Lokal-patriotizam

Porušeni nadgrobni spomenici na Jevrejskom groblju. Procena štete oko 250 000 dinara. 

Tokom noći premeštene, tj. isčupane klupe sa svojim betonskim postoljem. 

Akt vandalizma, akt vandalizma, akt vandalizma, akt vandalizma, akt vandalizma, akt vandalizma...

Brojne prijave protiv N.N. lica, ali šteta iziskuje popravke.

AKT VANDALIZMA.

Ovako su počele lokalne vesti. 

Vandali su bili germansko pleme koje je opljačkao Rim. Elem, odatle i potiče koren reči vandalizam - uništavanje ili nanošenje štete tuđoj imovini. Ono što mene zanima u celoj priči jeste šta je to toliko nagrađujuće u tome. 

Pretpostavimo moguće scenarije. Prvo što bi narod rekao, a možda čak i sociolozi i psiholozi, jeste - deca su nam neiživljena, poremećaj devedesetih, ne znaju šta će od sebe, bez budućnosti lutaju i jedino što im preostaje jeste da pokažu svoj bunt i revolt. I to, naravno, kako ikako drugačije, nego kroz destruktivno ponašanje. 

Ova teorija ne pije vodu. Ako postoji bunt i revolt jer ti je mladost u ćorsokaku (a život je ono što ti napraviš od njega, a ne mesto gde se rodiš), iskaži to drugačije. Organizuj se. Imaš osnovno ljudsko pravo na okupljanje i izražavanje mišljenja zagarantovano konvencijama. Pokaži se, pokaži svoje lice, iznesi svoje ideje. Ako neko viče da mrzi sve ovde, to je mnogo jasnije izraženo nego kad je jedna daska nogom odvaljena na klupi. 

Grafitiraj koliko želiš, budi kreativan, prenesi bes i bol, veltšmerc do kraja, ali, molim te, nemoj mi narušavati fasadu navijačkim pesmicama kojekakvih trećerazrednih fudbalskih klubova. Ili, moj favorit, prosto, jednostavno - pička. Poruka je ostala nejasna do kraja. Da li sam ja pička ili moja mama, ili, pak, tvoj drug ili možda i ti? 

Sledeći scenario jeste da je određena (recimo, neofašistička, neonacistička, antisemitistička) grupa želela da pošalje jasnu poruku kada je uništila neki određeni objekat. Bez obzira što bi trebalo da su zabranjeni ustavnim poretkom jer narušavaju isti, oni sveprisutno pokazuju da su tu i da se čuvamo. Ono što meni ne ide u glavu jeste sledeće - kako da znamo ko su ti ljudi ako im je modus operandi posle ponoći? Zar nije pomalo kukavički srušiti nadgrobne spomenike? Uvek osuđujem svaki akt vandalizma izvršen nad svetim mestima jer, bez obzira da li neko veruje u boga ili ne, groblje je groblje i svaki čovek, bio živ ili odavno mrtav, zaslužuje svoje dostojanstvo i mir. 

A kad smo kod osuđivanja, to je najveći problem. Posle ovakog nemilog događaja, kreću obaveštenja za štampu gde se oštro osuđuje akt vandalizma i izražava se nada će se počinioci uskoro biti uhvaćeni. Profesor mi je rekao da je nada za budale, jer, nadajući se, ostajemo zarobljeni u mašti, dok stvarnost teče bez nas. Upravo to poručujem i vlasti. Komunalna policija valjda postoji radi nečega. Što ne radi ovoga? Zar to i nije poenta? Nemamo Busplus sistem, dakle, mogu da budu na ulicama i da budno motre. Dosta je bilo nade i lepih želja, čestitki i pozdrava. Vreme je da se dela. Nije istina da ti počinioci nisu od ranije poznati, nije istina da ne može da se primeni odgovarajuća kazna i NE MOŽE SVE OSTATI NA OŠTROM OSUĐIVANJU AKTA VANDALIZMA I NADI U BOLJE SUTRA. NE SME.

Što se tiče tupoglavaca, besne i revoltirane omladine, kojekakvih organizacija sa opasnim namerama - budžet grada se puni i kroz doprinose koje plaćaju vaši roditelji. Popravke se finansiraju iz budžeta. Verujem da znate da saberete dva i dva.

Tramvaj zvan izvor

Pre neki dan, u tramvaju, čujem razgovor dvojice dečaka. Naime, prava drama je bila u toku, neki treći dečak je rekao jednom od dvojice da će dobiti kečeve na kontrolnom iz matematike, a dobili su petice. I onda je ovaj drugi dečak rekao najveću mudrost - znaš, neki ljudi ti žele da dobiješ loše ocene. 

Taj dečko je izrekao najveću istinu, doduše, kroz prizmu njihovog aktuelnog problema, ali, istina koja se vrlo lako može primeniti na bilo koju situaciju. Uopšteno, to bi zvučalo ovako - postoje ljudi koje ti žele zlo. Nisam ni razmišljala da taj tip odrastanja, tj. spoznavanja sveta oko sebe, počinje već sa nekih devet, deset godina. Danas je meni sasvim normalno da razmišljam da postoje ljudi koji ti umanjuju uspeh ili, štaviše, uopšte ne priznaju, koji te gaze jer su ljubomorni i, na kraju krajeva, onih koji ti uopšte ne žele ništa dobro, zbog nekih umišljenih problema. Moje pitanje je kad smo postali tako bolesni. Da li smo samo mi ovde? I, naposletku, je l' toga bilo i ranije?

Ne bih znala iskreno, ali, vodeći se da je to sastavni deo društva, rekla bih da ima svoje uzroke u nemaštini, nesreći, bedi. Tada vidimo kako su drugi bolji od nas, iz nekog nama nepoznatog razloga, i krećemo sa ljubomorom. U međuvremenu strah nas preplavi, zamrzimo osobu, jer se sve bazira na nečemu iracionalnom, i onda dolazi finale - ta osoba ne vredi ništa. Iako je sve to samo slika našeg bolesnog duha, a ne realnosti. Zbog čega ne možemo da se odupremo tome? Zbog čega ne može istinski da se radujemo zbog druge osobe? Šta je to što nam uskraćuje bilo koju vrstu radosti? 

Ne znam. Nije ni čudo što ima toliko ljudi smrknutog i namrgođenog pogleda na ulicama. Nije kriva kiša ili to što dete ne uči. Nije globalna kriza, niti gužva u saobraćaju. Krivica leži u nama, jer ne umemo da iskoristimo onu trunku humanosti i da budemo srećni i radosni zbog drugih. Da ih podržimo i poguramo. Jer, sreća se menja, dođe Sunce i nekom drugom, ali, džaba, kad od sivila duha ništa ne dopire...

Mladost

Mladost.

Sledećeg meseca punim 22. Nije loše. Prošle godine me uhvatila panika je dvadeset i dve znači samo osam godina do famoznog tridesetog rođendana, do trenutka kada bi trebalo da budem odrasla, odgovorna, zaposlena supruga i majka jednog deteta. 

I onda se desi život. Neke neočekivane situacije, prilagođavanje na iste i evo me, sledećeg meseca punim 22 i imam potpuno drugačiji plan. 

Imala sam prilike da upoznam ljude različitog kova, različitog porekla i različitog pogleda na svet i moj zaključak se svodi na sledeće - ove godine su najbolje da se iskoristi svaka prilika koja naleti i da se iscedi iz nje sve što može. Svaki period nosi nešto posebno, a za većinu je ovo dosta bezbrižan period, bez obaveza prema drugim osobama. I, naravno da treba da se iskoristi svaki slobodan trenutak i da se ugrabi svaka šansa za drugačijim danom. U suprotnosti, sa pedeset godina žalimo svaku promašenu priliku, osećamo se kao promašen slučaj i tu energiju prenosimo na druge. Nema ništa tužnije od nezadovoljnog čoveka, i to čoveka koji je nezadovoljan samim sobom. 

Dakle, za sve postoji šansa i način, ako se zaista želi. Stoga, samo napred!

La bocca della verita

Pre izvesnog vremena sam se ulogovala na fb-u, pogledala stranicu sa svojim profilom i videla da sam bila na preko 40 mesta! Kako impozantno. 

Ne znam šta me je više povredilo, to što ta mesta prikazana bez moje volje ili što imaju podatke da sam samo 26 puta bila u rodnom gradu. Bilo kako bilo, nateralo me je da se zamislim, po ko zna koji put, koliko smo danas, mi, ljudi, sa svim zagarantovanim pravima i slobodama, veći robovi od ljudi bez prava i slobode u antičkom periodu.

Realno, danas, većina, može da odluči da promeni mesto stanovanja, a da se prethodno ne konsultuje sa nekim, ili, ne daj bože, traži dopuštenje od svog gospodara. Isto tako, možemo slobodno da zagovarmo određenu veroispovest ili stranačku pripadnost, da se dičimo tradicijom nacionalne manjine kojoj pripadamo, da učestvujemo u javnim dešavanjima, i tako dalje, i tako dalje, i tako dalje. Čim nas neko napadne, vikaćemo kako imamo pravo na život, a ako se odbranimo, vikaćemo kako imamo pravo na samoodbranu. Sve je to automatski, mehanički, gotovo kao da je ispran mozak. Jer mi imamo pravo. I slobodu.

Cenim da su ta dva pojma danas jedni od najrasprostranjenijih tvrdnji koje su toliko apstraktne. Šta je, uostalom, sloboda? Relativan pojam, ako mene pitate. Nekome je sloboda kad roditelji odu iz grada, a kuća ostane prazna, drugome je sloboda kad može bez ikakavog straha da javno iskaže svoje seksualno opredeljenje, a nekome je sloboda kad sanja da nije u lancu trgovine robljem. Suština koja se može izvući iz svega jeste idealno. I danas, kada smo na toliko visokom nivou napretka, ova suština slobode je toliko daleka za većinu stanovništa Zemlje. Postajemo stoka. Čipuju nas. Prate naša kretanja, iako kažu da je to iz bezbednosnog razloga i zarad nacionalnog interesa, naravno. Čim izvršite kupovinu karticom, mobilni pišti. Dajte podatke, ni ne pitate zašto. Odgovarate na suluda pitanja, jer, to je procedura, a u svetinju se ne dira, naravno. Niste prisutni na društvenim mrežama, pa opet se pojavite na nekim fotografijama odjednom. Neko od vaših prijatelja postavi fotografiju na kojoj se nalazite, ne pita vas da li može da vas označi, i, odjednom, vi se čudite odakle tih 40 i kusur mesta koje vam fb pokazuje. Drugi vas gledaju, čitaju o vama, dišu s vama. 

A zarad čega? 

Nažalost, to i dalje ostaje pitanje dana.

Neočekivani optimizam

Pre par dana sam išla sa prijateljem na kinesku hranu. I, nekako, napomenem mu da mi je prva igra na fb-u Fluffy friends. Posle jednog petominutnog intenzivnog smejanja mu kažem da ću poslati link igrice. Sutra dan sam se setila toga i odem da vidim - više ne postoji. Iako to sad nije tema, čisto da napomenem kako je četiri godine dovoljno veliki period da se stidite svojih pređašnjih postupaka i da određene stvari padnu u zaborav. No, više o tome, neki drugi put. Elem, u aplikacijama sam pronašla i misli egizstencijalnih filozofa. Reko', možemo da obrnemo krug. Počela sam od Ničea, jer sam ga za poslednji ispit radila, ali skoro da ništa nisam ni shvatila. Iskreno, nisam se ni udubljivala. Tražeći tako nešto što bih mogla da usvojim, naletela sam na misao Alberta Kamija, koju mogu samo da parafraziram - život bez rada je truo, a rad bez duše je onaj koji guši i ubija. 

To me odmah vratilo na momenat tog dana kad je majka (baka) rekla kako ne zna šta će sa sobom, jer ne radi dovoljno. Zapitala sam se da li je zaista moguće da se posle određenog vremena čovek oseti loše, i fizički i psihički, jer nema bilo kakvog rada da mu učini dan boljim (ha, eto ti na, Marks, i dehumanizujući rad je bolje od nerada!). Ubrzo sam shvatila da ja danas nisam ništa radila, osim što sam jela i istuširala se, a autonomni nervni sistem je obavio svoje. Imala sam neke planove - propali su. Nove nisam umela da iskujem. I pre sat vremena sam shvatila da mogu da idem da spavam jer zaista nemam šta da radim. Isto je tako i juče bilo. Već dva dana se povlačim po krevetu, ispod jorgana, tugujući, osećajući svetsku bol i polako trunem. Što bi otac rekao da kopnim. 

Što se tiče drugog dela, mislim da smo to svi iskusili. Da ono što nas zanima, privlači, što volimo jeste ono što radimo s mnogo više entuzijazma, s posebnom pažnjom, jednostavno rečeno, s ljubavlju. Dok nas druge stvari teraju da kopnimo. Međutim, u ovome se smešta određeni paradoks - ako treba da izaberemo da radimo ono što volimo, a iz toga nema egzistencije, onda, šta je smisao života? Raditi ono što nas maksimalno unesrećuje, ali nam pruža hleb i krov nad glavom?

Duboko verujem u balans. Jeste taj posao koji nas umara i oduzima životnu radost i polet, ali, uvek nam ostaje slobodno vreme koje sami organizujemo. Sat vremena dnevno uvek može da se stvori za ono što nas same čini srećnim. Zbog čega se dobro osećamo. Nije mi namera da prodajem jeftinu psihologiju, nego samo da ukažem da u životu postoje i dobri trenuci. Kaže, ako ti je 98% života ispunjeno srećnim trenucima, a onih 2% lošim i ako se koncentrišemo na onih 2, osuđeni smo na propast i obrnuto, ako je 98% života loše, a 2% dobro i na njih se koncentrišemo - ishod je sreća. Stoga, hajde da gledamo dobru stranu života, biće lakše.

Svaki trag je bitan

O, blogu je bio rođendan pre par dana. Dobro, pre trinaest dana. I, to... čekaj. Sad je 2012. godina, a ja sam ga započela 2007. i to je sad već 5... ne, 6! Imam uvrnut način računanja.

Elem, 

SREĆAN TI 6. ROĐENDAN, BLOŽE MOJ DRAGI!

Voli te, 

Naive

I to je to.

Sišli smo s uma u sjajan dan,
Providan, dubok, – nama, draga, znan;

(Sima Pandurović, Svetkovina)

Dragi moji, 

Vrlo često se setim ovih stihova u poslednje vreme. Izgleda da smo kolektivno sišli s uma, ali u šta, to je još uvek pitanje koje moram da odgonetnem. 

Sad gledam komentare za novo pravilo u Busplus sistemu - ulazak na jedna, izlazak na druga vrata. Iskreno, u poptunosti to podržavam. Dojadilo mi je više da ljudi ne mogu da upamte da se penje i silazi na desnu stranu, pa će barem ovako da olakšaju. Ali, problem je što nije izvodljivo rešenje. Mogu ući na zadnja vrata, ali je ponekad tolika gužva u prevozu da ne mogu da se probijem do srednjih vrata, na koje bih morala da izađem jer nema mesta. 

Međutim, ljudi reaguju veoma burno. Kako to nije u redu, to je još jedan od načina da nam uzmu poslednji delić našeg buntovničkog duha, etc. Preteruju. Da li zbog vremena? Možda. Rekli su da je pre par dana bila solarna oluja najjače klase, pa smo kolektivno poblesavili. Ja znam da jesam. Tri dana samo plačem. Nego, da se vratim. Da li je to zbog svega što se dešava u državi, tj. zbog postizborne neizvesnosti? Čisto sumnjam, jer mislim da je zavladala još gora apatija. Jednostavno, gledamo šta se dešava i žalimo se, ali je tako teško pokrenuti se i učiniti nešto konkretno.

A zbog čega onda? 

Duboko verujem da je to zbog međusobne povezanosti. Ako sam ja meteropata i 38+ mi pokvari raspoloženje, u bilo kom sledećem kontaktu sa ljudima, ja ne mogu da nabacim osmeh. A čak i da uspem, oseća se da nije iskreno. Pa ona osoba nosi nešto svoje, pa to ja upijem. I na kraju se obe još više potresemo zbog tamo nečega što je izazvala treća osoba i polako, ali sigurno, nastaje kuršlus.

Kad sam već kod odnosa, još jednom da preporučim dragim čitaocima da se informišu o socijalnom konstrukcionizmu. Veoma je zanimljivo i pruža vam novi pogled na svet. A tome i treba da težimo. Jer, čim otkrijemo nešto novo, pozitivno, možemo da podelimo, da se oduševimo, da promenimo mišljenja drugih i zajedno dođemo do rešenje. Bilo to kako da se otkrije Higsov bozon ili kako da se uspešno realizuje ideja ulaska na prednja i zadnja vrata. Sve dok smo svi zajedno i dok smo za isto.