Trip

Iznurena ispitom, putem i vozom iz pakla, leškarila sam sa prijateljicom u našim sedištima. Odjednom, pojavi se neki dečko na stanici u Novom Sadu koji je seo na sedište koje se nalazi na drugoj strani voza.

Fatamorgana me ufatila i počela sam da haluciniram, pa sam došla do prostog zaključka - taj dečko je Skaj Vikler koji govori mađarski.

Bila sam oduševljena, zaista. Mislim da mi je bilo savršeno tada. Krišom sam ga posmatrala, pokušavajući da razaznam o čemu priča sa prijateljem.

Nadala sam se da Vikler silazi u istom gradu kao i ja, ali je on sišao u Malom Iđošu. Pratila sam ga kroz prozor.

Izgubio se u daljini i moja iluzija se raspršila u milion kapljica.

Kako je došao, tako je i otišao.

Detinjarije

Pre svega, želela bih da svi čestitaju gospođici Knežević na izuzetnoj gluposti.

Hvala, hvala.
Sada, kada sam dovoljno posramljena, mogu da nastavim. Pogledala sam tuđe blogove i došla do zaključka da se stalno jedan motiv provlači, a to je prijemni ispit. Očigledno da ja nemam takvih problema, jer upravo sada mogu sebi da priuštim luksuz da pišem post. Divota, ne?

Ukratko rečeno, da me nema, trebalo bi me izmisliti. Jedina sam budala koja je sebi dozvolila da se zaglavi sa četiri knjige i neizvesnim prijemnim četiri dana do prijemnog. Mašala! I, ono što je apsolutno interesantno u celoj situaciji, sada sam umorna i želim da idem da spavam. I verovatno ću i otići.

Ah, da, propustila sam ono fantastično u celoj priči! Ovaj prijemni mi je jedina opcija, pošto, zašto bih polagala još nešto? Uvek mogu da čuvam ovce! Naravno, ako mi to dozvole...
A verovatno neće.

I, tako, mrzim sebe. Mislim da je to prikladno za kraj.

Čestitke svima koji su iole pametniji od gospođice Knežević!

Sumrak bogova

Opet u čekaonici. Flora je mrzela čekaonice. Napetost, iščekivanje, neverica. Krhkost ljudske duše. Čekanje. Patnja. Čekajući nekoga ili nešto. Neizbežne životne istine.
Nikada nije videla ništa vedro u čekaonicama. Za Floru su čekaonice bile monstrumske nakazne mašine za cepkanje duše.
Prvi put je sedela u čekaonici kada su joj baku dovezli u bolnicu. Uskoro je izašao doktor i pozvao Florinu mamu na razgovor. Flora je razgledala čekaonicu u međuvremenu. Posmatrala je ljude kako čekaju, kako se svađaju, kako ćute i kako se nerviraju. Nije mogla da izdrži među tim tužnim licima, pa je pogledala u plafon. Gledala je u žuti svod sve dok čekaonicu nije proparao plač njene majke. Flora se stresla i zavukla ispod svog kaputa želeći da pobegne daleko od ovog očaja.

Vremenom, Flora je bila sve češći i češći gost čekaonice. Prošle godine ju je napustio otac. Dok je čekala u čekaonici. A sada čeka vesti o Lili F., svojoj profesorici klavira i svojoj prijateljici.

Otišla je do automata. Da spere ukus sećanja.

Lili F. je prebačena u sobu 111. Sačekajte doktora.

U redu.

...

Opet u čekaonici. Kada bi Faun napravio kratki rezime svog života, čekaonica bi bila glavni motiv. Lili F. ga je uvek ostavljala u čekaonici. Sa sobom bi uvek nosio knjigu ili strip, da mu vreme mine. Vreme u čekaonici mu je prolazilo. Ne brzo, ne sporo. Samo je prolazilo.
Čekanje Lili F. je ponekad bilo zaista iscrpno, pošto je Lili F. želela svakom ponaosob da se zahvali što su došli na njen koncert i da još malo čavrljaju.
Faun je čak i više od nje osetio njenu slavu.
Kada je otišao u internat, očekivao je manje čekaonica. Međutim, čekajući internat, Lili F. je završila u bolnici. Doktori su rekli da je u pitanju premor. Lili F. je pozvala Fauna da uđe u njenu sobu. Čim je ušao, Lili F. mu je rekla da sedne na onu stolicu i da mama mora malo da se odmori. Faun je seo na stolicu i gledao u plafon, u žuti svod koji se na trenutke učinio kao Sunce koje se spušta dole. Čekao je da mu se Lili F. obratio, ali Lili F. je spavala. Faun je uzeo ćebe sa ormara i prekrio se njime, nastavljajući da gleda ono ogromno Sunce koje ga greje umesto majčinske ljubavi.

Kako je vreme prolazilo, Faun je sve više i više mrzeo čekaonice. Kada su ga nazvali iz bolnice u stan, čekao je vesti o unapređenju, a sada, i još jednom, zahvaljujući Lili F. svoje vreme troši na čekanje u čekaonici. Otišao je do pulta da bi se raspitao za Lili F. kod medicinskih sestara.

Lili F. je prebačena u sobu 111. Sačekajte doktora.

U redu.

Praskozorje

Lili F. je bila Florina profesorica klavira. Zapravo, još uvek je. Valjda.
Jednog kišnog popodneva, Florina mama je prvi put odvela Floru na koncert čuvene pijanistkinje, Lili F. koji se održavao u ogromnoj koncertnoj sali. Čim su ušli u zgradu Muzeja, gde se nalazi koncertna sala, Flora je ispustila ručicu iz maminog stiska i počela da razgleda reljefne detalje. Nikada ranije nije videla tako intenzivne boje ili tako neuobičajene spojeve različitih materijala. Svojim krupnim okicama je pomno pratila svaki detalj na ogromnom svodu, gledajući gde se prostire svaki zrak naslikanog Sunca. Dok se okretala u mestu, tražeći sledeći zrak, Flora je naletela na jednu stariju ženu pitomog lica. To je bila Lili F. Žena sa zelenim očima. Lili F. je uzela Floru za ručicu i odvela je do čekaonice. Počela je da priča sa njom, da bi ubila malo preostalog vremena pred koncert. Ali, ubrzo i sasvim nesvesno, Flora se Lili F. uvukla pod kožu svojim krupnim očima i iskrenim osmehom. U tom trenutku je istrčala Florina mama, u ogromnoj panici, tražeći svoju jedinicu. Videla ju je sa Lili F. i već na pola puta je krenula da se izvinjava ako joj je Flora pričinila neku nelagodnost.

Naprotiv, Flora mi je učinila veliku čast! Htela bih nešto da vas pitam, mogu li da je podučavam klaviru?
Moju Floru? Iskreno, nikada nismo zapazili muzički talenat kod nje..
Bitan je rad. Talenat igra sporednu ulogu u životu, a rad je osovina.

I, tako je Flora krenula na časove klavira. Lili F. ju je terala da radi i radi i radi. Ne zato što je nije volela, nego baš zato što ju je volela.
Florin sudar sa Lili F. je uveliko odredio njen život. Posle časova klavira, Flora je trčala u najbližu biblioteku i satima prelistavala knjige o arhitekturi. Najviše je volela da čita o gotici.
Upisala je arhitekturu. I dalje svira klavir. Svi se dive njenom talentu, ali samo Lili F. zna da je to rad u pitanju. Povremeno Flora ode kod Lili F. da joj odsvira Devojku sa lanenom kosom, Florinu najdražu kompoziciju.

Dobar dan. Došla sam da vidim Lili F., u kojoj sobi se nalazi?

...

Lili F. je bila Faunova mama. Tatu nikada nije upoznao. Rodila ga je sa dvadeset pet godina, ali joj je karijera bila bitnija. Odlučila je da se u potpunosti posveti klaviru. Fauna su čuvali baka i deda, ali, oni nisu dugo poživeli. Lili F. je stalno govorila da će posvetiti sinu, ali ne sada. I taj trenutak, ne sada, nikada nije došao. Kada je Faun napunio šest godina, Lili F. ga je poslala u internat.
Faun je povremeno dolazi kući, kada Lili F. nije bila zauzeta koncertima ili, pak, držanjem časova.
Nikada ga nije zvala na svoje koncerte, osim kada je držala koncert u svom rodnom gradu, u koncertnoj sali Muzeja. Međutim, on bi je uvek čekao u čekaonici dok se ona pozdravljala sa gostima, a u toku koncerta bi sedeo u poslednjem redu.
Faun je odrastao bez majke. I navikao je na to. Sve je ređe i ređe dolazio kući.
Nije imao ništa zajedničkog sa svojom majkom. Mrzeo je muziku, i uz inat, okrenuo se tehnologiji, koju njegova majka prezire svim srcem. Radio je vikendima, praznicima, godinama. Postao je inženjer. Lili F. mu je ostavljala poruke na sekretarici. Na poslu, kod kuće. Nije imao vremena da odgovori. Nije želeo. Jer on majku nikada nije ni imao.

Dobar dan. Došao sam da vidim Lili F., u kojoj sobi se nalazi?

...

Još je uvek na intenzivnoj nezi.

1.38

U mojoj omiljenoj seriji (How I Met Your Mother) Tedova mama kaže da se ništa dobro ne dešava posle dva ujutru. Iskreno, pogledala sam na sat i pomislila da će ovo moje trabunjanje možda onda i vredeti nešto.


Imam vremena. Valjda. Iskrena da budem, ne znam da li je to dobro.

Pretpostavljam da svi znate da ne volim letnji i zimski raspust, jer tada imam vremena da mučim sebe činjenicom da nemam dečka dok svako ima nekoga. Obožavam sebe ponekad, zaista.

Međutim, ove godine je sve to nekako drugačije. Nemam vremena da mučim sebe. Sada samo sanjarim. Bez opasnosti i posledica. Ponekad me prijemni trgne. Ponekad i ne. Ne mogu baš reći da se prepoznajem.

Želim leto. I da čitam. I da ležim na travi. I pijem hladnu limunadu. I grizem kockice leda. I da leškarim. I da se baškarim. Jer, carpe diem, baby, život je jedan!

Popodne jednog fauna

Kiša pada. Ušla je unutra. Od hladnoće se pogrbila. Ubrzo se otresla od suvišne vode i bacila mokar kišobran u ćošak hodnika. Uletela je u dnevnu sobu, uzela svoje omiljeno ćebe i zaogrnula se njime.
Otišla je do kuhinje da bi napravila nešto za jelo, međutim, Flora je uvidela da bi joj jedna ogromna topla šolja čaja bolje legla. Otvorila je ormarić tražeći čaj. Dok je kopala rukom po posudama, razmišlja je o današnjem danu. Nije trebalo tako da se desi, stalno je ponavljala sebi u bradu. U nekom trenutku bi prestala da kopa po posudama i u potpunosti bi odlutala u neke neistražene kutke mašte, fanatiziranja, dnevnog sanjarenja.
No, kao što bi otišla, tako bi se i vratila. Voda je počela da kipi i u tom trenutku zgrabi kesicu čaja od mente. Sa zadovoljstvom je natopi par puta i ode u dnevnu sobu. Usput je uključila grejanje.

Sela je ispred uključenog laptopa i krenula je da gleda slike. Razgledala je slike sa putovanja, rođendana, porodičnih proslava ili najobičnijih druženja. Ponekad bi se nasmejala, a ponekad bi se samo namrštila. Ubrzo se izgubila u bujici slika i uspomena, a u vazduhu se osetio miris mente koji je parao onaj ledeni vazduh koji se ljubomorno prilepio za spoljašnu stranu prozora.
Zazvonio je telefon...

...

Kiša pada. Ušao je unutra. Prvo je skinuo onaj ogroman težak kaput koji se natopio kišom, a zatim se izuo što je najbrže mogao. Zaputio se u kupatilo gde je mokre čarape bacio u tuš kabinu. Smrznut i pokisao, odjurio je do ormara, usput duvajući u šake ne bi li se zagrejao. Našao je suvu odeću i odmah se presvukao.
Pogledao je poštu. Bilo je tamo nekih reklama koje su srećno završile u smeću, kao i dva računa za kreditnu karticu. Faun je preturao po ormarićima u nadi da je još uvek ostalo nešto za grickanje. Posle desetak minuta, odustao je od potrage i otišao do frižidera gde ga je čekalo hladno pivo. Uzevši pivo, protegnuo je noge do dnevne sobe i bacio se na kauč. Gledao je televiziju, ali ga emisija nije preterano interesovala, pa je uključio laptop.
Otišao je da baci praznu limenku, iako to nikada ne radi. Zastao je kod kuhinjskih vrata i zastao na tren, kao da ga je hvatala nesvestica.
Zazvonio je telefon...

...

Dobar dan. Zovem iz bolnice sv. Elizabete. Lili F. je doživela saobraćajnu nesreću. Ako možete...
Stižem!

Ograničena bezgraničnost

Ovih dana smo mnogo patetični. Sve nam je poslednje - poslednji čas sociologije, poslednji izlazak zajedno, poslednji ples, poslednji pas na ulici kojeg ćemo svi videti i tako dalje. Razumite me, volim ja svoje odeljenje, ali, zaista, ispada da ćemo svi da umremo. Kolektivno. Eto, poslednji kolektivni pokušaj nečega.

Ma koliko da sam pesmistična, ne volim to poslednji. Kao da dižemo ruke od svega, pa, evo, da se poslednji put potrudimo oko nečega. Iskreno, osobe koje žele da još jednom vide tog psa ili da izađu negde, one će to i uraditi. Uostalom, retko gde je odeljenje kompaktna celina. Sasvim je normalna ta fragmentacija.

Ta fragmentacija me podstiče na priču o jednom paradoksalnom sindromu koji se javlja. Nazvala sam ga retardirani sindrom aplauza u mom odeljenju. U poslednje vreme svemu plješćemo. Uđe neko u učionicu - aplauz. Izađe neko iz učionice - aplauz. Završim intervju - aplauz. Skoro dobijem jedan neopravdani - aplauz. Devojka ustane da seče tortu - aplauz. Druga devojka krene da joj pomogne - aplauz. Šampanjac je otvoren - aplauz.

Osećanje je neopisivo. Kao da pohađam specijalnu školu. I retko kada aplaudiram. Nepotrebno mi je. Štaviše, previše mi je. Negde u svojoj mržnji se setim da ljudi to rade iz jednog razloga (i ne, ne zato što nemaju pojma sa životom) - da se ovih poslednjih nekoliko meseci, nedelja, dana osećamo što bolje, bez obzira na tužnu realnost, a to je da je sutra poslednja zabava na kojoj smo svi prisutni.

Aplauz za nas!