Danas nam je divan dan, divan dan... (oxymoron)

SREĆAN ROĐENDAN MOM BLOGU!

Želim da nastavim da pišem ovako sarkastično, da napadam sve probleme društva (kao neke rok grupe šezdesetih i sedamdesetih godina), da se borim protiv nepravde u svom imaginarnom svetu i da uživam u čarima svoje mašte stvarajući fikcije. Želim da se moj blog ne promeni!


Evo, sada kada sam obeležila prvi rođendan, jednu značajnu godišnjicu u životu gimnazijalca, želela bih da nastavim sa svojim daljim izlaganjem.

Pre tačno godinu dana sam sela za kompjuter i napisala svoj post o obavezama koje me čekaju. Iskreno, kada bih sada pravila kompletnu analizu i paralelu (ali neću jer me užasno mrzi i moram psihički da se pripremim za sutra), došla bih do činjenice da je ostao status quo. Uglavnom.

Ali, ne mogu da odolim da ne napišem veoma kratki presek. Naime, škola opet počinje i to me neverovatno rastužuje. Shvatila sam da me više privlače vannastavne aktivnosti od škole, ali na moju veliku žalost, bez škole nema tih aktivnosti. Uglavnom, ne vidim razlog zašto bi naš život bio jednostavan... Besmisleno, skroz besmisleno.

Opet se otvara pitanje predsednika parlamenta. Naravno, čini mi se da ove godine neće imati neki izbor, pošto je ovo demokratska zemlja, verovatno će me izabrati. Iako postoji nada da ne budem. I jako bih volela da ta nada preraste u verovatnoću, a verovatnoća u sigurno.

Dalje, sekretar prosvete na pokrajinskom nivou je ostao isti, što znači da ćemo opet imati produženo prvo polugodište. Sada bih tu sigurnost zamenila sa verovatnoćom, a verovatnoću sa nadom. Doduše, od toga ništa neće biti. Eh, tako je život karte delio.

Kada sam kod karata, još uvek nemam sreće. Neki kažu da imam lošu sreću. Ne bih to tako rekla, to je iluzija. Stvarnost je da nemam sreće jer sreća u mom mini univerzumu ne postoji. To je po defaultu.

I dalje želim da poboljšam sve što radim. Sve aspekte mogu života da unapredim na jedan bolji, moćniji nivo. Ali, izgleda da su te želje nemoguće pošto već godinu dana to želim. Doduše, čovek se uči dok je živ i ja stojim iza toga u ovom trenutku.

Eto, to je neki kraj. Ostala je još ona rečenica - Budimo viđeni, neka nas čuju!
Mislim da sam to prilično dobro obuhvatila kvizom, akcijama i debatama. Barem sam nešto ispunila...

Ne želim da ovo bude patetičan kraj, kao, zahvaljujem se svim čitaocima koji su mi pružali podršku u najcrnjim danima itd.

Znate vi svi to i znate da je ovo moj svet i da ste veoma bitni činioci u njemu.

P.S. Hvala na želji za srećan prvi dan u školi (samo da znaš, rasplakala sam se na 4:40).

Otvoreno pozorište

Žalosno je kada se čovek ne oseća sigurno u svojoj kući. Imala sam priliku da to iskusim i mogu vam reći, to je da sedneš i da plačeš.

Naime, pre par dana su pokušali da nam provale u kuću. I to za vreme dok je nestala struja. Navelo me je da razmišljam o tome dosta dugo. Svesna sam da živim u zemlji gde je proizvodnja papira za toalet bolje organizovana nego pravosudni sistem, ali, da li su ove krađe toliko potrebne?
Čini mi se da to više ne rade iz potrebe, nego iz nekog bolesnog hira. Ovo više nije krađa, to je postalo čisto otimanje.

Najgore od svega je što ti ljudi ne misle na posledice. Oni kada su to radili nisu razmišljali da je u kući bila porodica gde otac i majka imaju teških zdravstvenih problema, previše emotivnog sina i ćerku koja svaki čas prelazi sa jedne strane na drugu stranu zdravog razuma. Ne, oni su sebična đubrad koja ne razmišljaju o tome! I upravo ta činjenica me ljuti!

Svi smo mi zajedno bili u devedesetima, kroz iste uslove i standarde smo prolazili, kroz rat, neimaštinu, krajnju bedu i očaj. I sada, umesto da postoji neki osećaj kolegijalnosti, ne, sada, isti ti saborci otimaju drugima. Kada se samo setim mitinga na kome je širen patriotizam duž glavnog grada... To su bolesni i sebični ljudi. Ne, oni čak i nisu ljudi. Oni su ništa, šljam.

Uopšte me ne interesuje koji je razlog što neko krade. Nije istina da svako ne može da se zaposli. Recimo, jedan čovek ima njivu sa kukuruzima. I tu njivu treba prekopati. Kada treba da se nađe radnik, onda su glave pognute. Najbolja mi je bila izjava jednog čoveka koji ima završenu osnovnu školu i koji smatra da je kopanje prljav posao i da ruke stradaju od toga (nikada nisam gledala ljude po stručnoj spremi, ali, ovo je smejurija). Ljudi, pogledajte činjenice! Taj čovek nema predispozicije za drugi posao, ali, on smatra da može da zanoveta... Isti taj čovek treba da prehrani šetočlanu porodicu. Ali, kopanje je prljav posao.

Eto, koliko smo jadno i bolesno društvo. Umesto da se međusobno ispomažemo, mi jedni drugima isključujemo struju i pokradamo. Naravno, pošto smo senzitivirani organizmi, malo nam teže padaju takve situacije. Ali, šta je to? Mislim, nije strašno što ja sada ne mogu da spavam. Niti je tužno što se bojim zvuka motora auta kada prođe ulicom. Nije žalosno što ne smem da otvorim prozor noću. Ni najmanje nije žalosno što neki ljudi spavaju sa puškama. Nije tragično što u glavi čujem razne glasove i što vidim razne nemile scene. Istina je da svi mi moramo da umremo i činjenica je da ljudi sa ovih prostora umiru od srčanog udara.

Uostalom, kome treba ovakav život? Prepun mržnje, zavisti, lenjosti, pakosti i straha...

Letovanje iz Pakla

Obećala sam sebi da neću nikada da psujem na blogu jer mi deluje veoma, kako bih rekla, netaktično jer se sve može reći drugim rečima, ali... u pizdu materinu!

Nažalost, prekršila sam svoje obećanje. I imam užasno dobar razlog. Ovo što sledi je nagomilana i odložena frustracija, pa, preporučujem vam da stavite šlemove protiv sarkazma jer kreće lavina ironije! Čuvajte se!

Pre mesec dana sam naišla na divne klipove. Par momaka iz Dalmacije su napravili teške parodije na gotovo sve što se vrti na televiziji. Između ostalog i na dečije emisije. U tom klipu su predstavili crtež koji je pobedio na konkurs ''Moje letovanje iz pakla'' (čini mi se da je tako). Uglavnom, prikazan je bager kako ruši kuću, mama plače, a tata kleči pred bagerom. Tada sam se smejala kao idiot i nisam ni slutila...

Jao, jedva čekam da idemo na more! Kako se radujem! Juhu, idemo na more! Kako sam sretna! - te reči, egzaktno prenesene, slušam već poslednjih mesec dana, možda i više.

Moji roditelji opet nisu mogli da izvade zajednički godišnji odmor, pa smo se dogovorili sa našim rođacima, tetka Y i teča X koji žive u državi Z. Prošle godine i pretprošle godine smo izvisili za more jedan dan pred polazak iz sasvim opravdanih razloga. I, iskreno, jedva sam čekala ove godine da idem na more!

Obožavam vodu i veoma je jasno zašto me odlazak na more čini neopisivo srećnom. Nisam mogla da dočekam taj srećan dan, tu divnu nedelju kada ću ja da vidim taj prelepi Jadran i tu prelepu borovu šumu čiji miris struji vazduhom dok sediš na užarenim stenama i uživaš u dokoličarenju.

U međuvremenu mi je iskrsao problem sa terminima, a i moj tata nam se pridružio, samo je mama ostala kod kuće. Par dana pred polazak sam imala neki loš predosećaj, opraštala sam se sa svima, kao da sam se spremala da umrem. Poslednju noć pred polazak sam se oprostila sa majkom i didom. Samu sebe sam zatekla u svojoj morbidnosti.

Tata se razboleo u subotu uveče, a tetkin automobil je još uvek bio u servisu, iako je tamo već tri nedelje. Putovanje smo prebacili za sredu. U utorak uveče je tetka nazvala i rekla da će automobil biti gotov u petak, ali, možemo da dođemo do njih. U sredu smo tamo i otišli, uprkos mojim silnim negodovanjem.

Da se razumemo, ja sam tolerantna osoba, ali, izgleda da imam averziju prema Z državi, Z ljudima i Z jeziku. Niko nije savršen.

Ta dva dana, tj. do petka sam slušala tetku i teču kako se svakih pet minuta prepucavaju i kako tetka ide i govori da u grickalicama ima aditiva. U salami koju ona jede sigurno nema... Uf, mrzim licemerje!

Uglavnom, dočekasmo i petak. I na automobilu je otišao još jedan deo. Ne mogu da opišem koliko sam bila besna, tužna, povređena! Ponašala sam se kao da je detetu oduzeta igračka! Nije bilo fer! Naravno, ja to nisam pokazivala, nego sam sebe mučila silnim pitanjima.

Recimo, ako verujete u Boga, postoji dva tumačenja. Bog me je tako kaznio zbog mojih silnih nedela ili Bog me je spasio od nekog predstojećeg užasa. Naravno da ćete u afektu da pomislite na prvu opciju, a tek posle par dana ćete shvatiti da postoji i drugi ugao gledanja na situaciju.

Tata je prvo bio besan na mene, ali, posle par sati je odustao od silnog gneva. Nema to veze što sam slatka, umiljata i divna, nego, otac mi je.

Tako, dani su prolazili, a tata mi je obećao da se već u ponedeljak mogu vratiti u moju divnu državu. Nikada nisam mislila da ću toliko želeti da se vratim u rodni grad. Uglavnom, uživala sam u provedenom vremenu sa tatom i bratom. Išli smo gde smo hteli, radili smo šta smo hteli i jeli smo šta smo hteli. Da, jeli smo, jer nas je tetka praktično kinjila kako jedemo gluposti. Hm, reče to stokilašica...

Nisam zlopamtilo, niti cepidlaka, ali, ta Ipsilonka i taj Iks su mi kidali živce pet dana! Znači, postalo je nepodnošljivo! Moja tetka je ranije bila super, ali, sada su je godine stigle i oseća da je dovoljno mudra da svima pametuje i da ona ima to pravo. Licemer je, škrtari i senilna je. Jako mi je žao, ali, više ne želim da održavam sa njom prisan odnos.

I, sada, kada bih gledala sa religijskog aspekta, mogu reći - Hvala Bogu! Hvala mu što nismo išli sa njima na more na dve nedelje! Na kraju bismo se pobili, a iskreno, ne mislim da bi moj deo porodice preživeo.

Uglavnom, hajde da izdvojim svetle tačke ovog fijaska:

- gledanje prljave reke i zahvaljivanje što živim pored jezera koje je stalno prljavo, ali ne potopi kuće

- mon cherry sladoled u najboljoj poslastičarnici
- kršenje reda jelom u Meku u jedanaest sati uveče
- rolovano testo sa vanilom (postoji tačan naziv, ne znam ga)
- Plaza i podzemni parking
- pačići na jezeru dok smo jeli kinesku hranu
- izuzetno ukusne kuglice od pirinča prelivene medom
- gledanje nacionalne televizije
- želja da budem antropolog
- provedeno vreme sa tatom i bratom.

Sada sam kod kuće i konačno sam spremna da pogledam sa još jednog aspekta, sa mog aspekta.
Da, naučila sam bitnu lekciju, shvatila sam da treba održavati balans i da na svom putu ne treba gaziti druge ljude. Naučila sam šta je Karma. A to je, prijatelji, jedna veoma moćna sila koja pravi ravnotežu među ljudima. Da svima bude taman.

Svaka sličnosti sa likovima je namerna jer svugde postoje takvi ljudi.

Naive

Izvinjavam se, zaista ne znam šta mi je u poslednje vreme. Kada se saberem i priberem i odredim ciljeve u svom životu, vratiću se. Do tad, jedno najtoplije zbogom.

Vaša Naive koja ima pravo da u ovim godinama menja život iz korena

CSI - Crvene Starke Ivane

Ovo će mnogima da izgleda detinjasto, prenaduvano i krajnje neshvatljivo, ali, kao što sam već bezbroj puta rekla, vi niste u obavezi da čitate ovaj blog. Prema tome, imate izbor. Eto vam malo demokratije.

Pre par dana, tačnije jedanaestog avgusta oko šesnaest časova se dogodio nemili događaj u porodičnoj kući. Spremala sam se da idem u selo sa bratom. Dok sam se u žurbi pakovala, tražila odeću, gledala gde mi je jedan par čarapa i usput još razgovarala, uradila sam nešto neoprostivo. Uzela sam starke u ruke, odnosno, spremala sam da ih obučem.

Pre par meseci je otišla ona crna guma oko njih, a pre par nedelja je pukao sam materijal, odnosno, odvojio se od đona. Zbog svih ti okolnosti, pažljivo sam postupala sa njima. Mama je vikala iz susedne sobe da mi je našla čarape. Od sreće, ustala sam naglo i zakačila starke... Ne znam da li mogu da nastavim sa pričom, uvek se potresem. Odvojila sam pola dužine đona platno od đona. Strašno!

Cvilila sam kao da sam mene povredila! Verovatno mnogi ne shvataju zašto je to meni tako dramatično, ipak su to obične patike. E, meni nisu.

Kupila sam ih kada sam završila osmi razred. Do tada mi nisu bile bitne. Međutim, počela sam da gledam seriju Bitange i Princeze, a tamo je jedan lik nosio crvene, plitke starke. Pošto sam se poistovetila sa tim likom, još jedino sam starke morala da nabavim. Isprva mi nisu hteli kupiti. Ali, sreća moja, jedne subote smo otišli do prodavnice, ja sam pokazala prstom na njih i od tada su bile moje. Samo moje.

Sećam se kada sam ih prvi put obula. Izvadila sam ih iz kutije, uredno zavezala, obukla omiljene farmerke i omiljeni crveni duks. Aaaa, kako sam bila ponosna dok sam koračala gradom! Kada sam se vratila kući, izula sam se, prebrisala ih i vratila u kutiju.

Planirala sam da ih nosim na koncertima, ipak je to idealna prilika. Šta da kažem, obožavala sam ih! Posle godinu dana sam odlučila da kupim još jedne i kupila sam ih. Te druge su poluduboke, u indi stilu. Jednostavno, zavolela sam starke! Kada ih pogledam, uvek se setim nečega. Drage su mi i sadrže toliko uspomene da nemam srca da ih bacim.

Juče sam obula svoje stare, crvene. U jednom trenutku sam shvatila da ću osetiti asfalt ako nastavim da ih nosim. I tada sam razumela. One još nisu za ostavljanje u kutiju. Ne, posle dve godine, mi treba još mnogo toga da prođemo zajedno. I tako će i da bude.

Moje starkice

A Tribute to...

Skoro da je vreme da kažem laku noć sebi, ali, nisam mogla da odolim. Pošto sam pod jakim utiscima, morala sam da podelim ovo sa nekim.

Ovaj dan je bio opasno upropašten kada sam ja ustala u 14 časova. Da, u 14 časova. Sramota! Nekako sam se odgegala od jednog kreveta do drugog i bezveze šaltala programe. Zapravo sam čekala jedan odgovor. I, kada je stigao, taj odgovor je bio negativan. Samo sam se povukla nazad u krevet i nastavila da popunjavam sate dosadnim šaltanjem.

Cvilila sam. Da, cvilila sam od muke. Ovih dana imam dosta problema i taman mi je to trebalo, a ja ne želim da idem sama. Bože, ne ide mi se na taj tribute ako idem sama. Jedina opcija za društvo - tata. Zašto? Ovako, osobe koje slušaju tu muziku ili ne mogu ili ne žive ovde. Onda, osobe koje su tu, a mogu ne slušaju tu muziku. Jedino je moj otac zadovoljio sve standarde.

No, ni dalje mi se nije išlo. Mama je predložila da odemo do tetke i ja sam sa oduševljenjem prihvatila tu ideju. Otišla sam do kupatila i oprala kosu kada sam čula mamu kako govori da idem na koncert. Na moje pitanje zašto, sledio je veoma logičan odgovor. Moj tetak ide. Pa, naravno, čovek koji je u muzici pola života želi da vidi i to! Ponekad sam do bola glupa...

Spremila sam se, međutim, tata je počeo da negoduje i da govori kako neće biti dovoljno karata. Dok sam oblačila svoje skoro iskidane crvene plitke starke, on je odustao od svega. I onda smo ga mama i ja ubedile da će sve biti u redu. Pretpostavih da ljudi odavde baš ne slušaju tu vrstu muzike i da nema teoretske šanse da sala bude puna. Čak sam se i kladila da će sala biti poluprazna!

Dok smo išli ka tetkinoj kući, bila sam ubeđena da će malo ljudi doći i uporno sam ubeđivala da nije trebalo ranije da kupimo karte. Pričala sam kako se uvek prevarim u proceni?

Naime, kada smo sa tetkom i njegovim prijateljem došli do te scene, bilo je previše ljudi! I, rasprodali su svih 250 karata. O, divno! I onda je moj tata, junak te večeri, uspeo i nije me izneverio. Mi smo ušli unutra i našli mesta.

Ovaj koncert je bio tribute za Pink Floyd. Hteli su da stvore atmosferu sa jednog koncerta i pozdravljam takav entuzijazam i rad.

Naravno, to nije bio samo audio užitak, nego i video. Puštali su razne delove spotova i neke scene koje su snimljene.

Prva pesma me je rasturila skroz. To je bila Shine On You Crazy Diamond! Ah, ne sećam se kada sam se tako naježila! Bilo je fenomenalno! Onaj prostor, osetiš svako pomeranje, neudobna sedišta ti uništavaju zadnjicu, a ti doživljavaš katarzu!

Usledili su poznati hitovi i već sam nekako izgubila nadu da ću čuti jednu pesmu. I upravo tada sam čula taktove Wish You Were Here. Sve ovo je ostavilo dubok trag na mene, pre svega sa psihološkog aspekta. Međutim, nisam znala da bih u tom trenutku više želela da imam dečka pored sebe nego svog tatu koji me je uveo tamo.

Zaista strašno! Toliko sam prokleto želela da sam došla sa dečkom i da me je zagrlio, prošaputao nešto na uvo i rekao - I just wanna hold your hand... Jer je to malopre video na platnu.

No, nije mi ništa preostajalo, osim da se zavalim u sedište, pratim pesmu i razmišljam o svojoj drugoj polovini, mom Maksimu.

Posle toga je koncert bio završen. Prvi put sam bila ponosna što su moji sugrađani odlučili da naprave nešto ovakvo i što im je uspelo. I zaslužili su onaj gromoglasan aplauz i ustajanje u njihovu čast. Da bi nam se odužili, izašli su na bis. Another Brick in the Wall.

Da, taj ceo događaj je another brick in the wall. Uživala sam, zaista. Tamo sam sva moja osećanja pojačala, zavolela sam fiziku, oštetila sam sluh... Ali, uživala sam. I moj pratilac je uživao.
I tada sam shvatila da je moj idealni i poželjni pratilac te večeri bio moj tata. Zato je ovo veče tribute njemu.

...

Idemo kao dva druga,
i svaka nam je reč topla i duga.

Čuvar noći

Pre par dana sam sedela na haubi auta u dvorištu i posmatrala nebo. Hauba je bila topla, a vetar koji je duvao u tom trenutku je donosio sa sobom neko optimistično raspoloženje. Nebo je bilo vedro, videle su se zvezde, a svežina noći je donela mir i spokoj koji mi je bio već preko potreban.

Bilo mi je potrebno to vreme koje sam provela ležeći i gledajući nebo. U jednom trenutku sam počela uz neku izmišljenu melodiju da pevam na engleskom, odnosno, nabacala sam neke stihove. Dok sam tako pevušila, krenula je jedna suza niz obraz. Pa, još jedna... I još jedna...
Mogu reći da je to bila savršena noć. Tako sve idilično, čak mi ni suze nisu zasmetale.

Naravno, zapitala sam se zašto sam tako dugo čekala da budem sama. Verujem da je svima potrebno vreme da budu sami. Ipak, ne bi trebalo da preterujemo u tome.

Nedostaje mi onaj bezbrižni period. Znate, odete na selo, legnete na prvu livadu, skinete patike i posmatrate kako se vetar poigrava sa lišćem. Ili, još bolje, kada se umorite, pa odlučite da gledate potok. I tako sati prolaze, a vi i dalje gledate i ne možete da odvojite pogled.

Takva samoća je prijatna. Međutim, neki ljudi uvek moraju da uključe barem jednu osobu. Potreba u čoveku da se stvori grupa je jača od njegove potrebe da sredi probleme.

I tako, svi tražimo svoje grupe. Tražimo i tražimo... Dešava nam se da se pretvaramo, da odbacujemo svoje snove i stavove da bismo se drugima svideli. Prilagođavamo se ljudima koji nam nisu ni najmanje slični.
Brinemo se da ne pomešamo previše grupa, da ne stvaramo nepotrebne konflikte. Sebe stavljamo na poslednje mesto, jer, bitno je da pripadamo negde...

Koliko je to zaista bitno? Da se odreknemo naših ideja, stavova, vere? Treba da se utopimo u masi? Dokle smo spremni da idemo zarad osećaja pripadnosti?

Ako ostvarimo naš cilj, ubrzo uviđamo kako je to sve idiotski. Ne možeš da pronađeš svoje mesto pod Suncem, drugi ti se rugaju, a ti ispaštaš. Izgubio si sve, a nisi ništa stekao. Pardon, stekao si kvaziprijatelje koji te ni najmanje ne podržavaju.

Preduzimaš očajničke mere, umesto da popričaš sa pravim prijateljima. Činiš gluposti i one ti se sve obijaju o glavu. Ludiš, ne možeš da se smiriš, ne možeš da izađeš na kraj sam sa sobom...

I tada počiniš veliku grešku.

Dragi moj, ti treba da stvaraš sebi okolinu i grupe, a ne da se uklapaš u šablone. Ti treba da tražiš ljude slične tebi. Da tragaš za Naive i da je pronađeš. Ti treba oko toga da se potrudiš i nemoj da odustaješ!

Bori se, idi u potragu za srećom, nemoj da odustaješ i stvaraj svoja pravila. Znaš da ćeš naići na osobe koje ćete u potpunosti razumeti. Svet je divno mesto za življenje, samo, potreban je trud oko toga. Naš trud.

Ljubav je krajnja granica. Kada to dostigneš i postigneš, tada možeš da uživaš. Dotle, uživaćeš u mojoj prijateljskoj ljubavi. I ja ću uvek čekati tebe da me opterećuješ svojim problemima i obraduješ svojim uspesima.

Ipak, zbog toga prijatelji postoje.

.

Posvećeno dragom prijatelju koji nije želeo da me opterećuje