Pokretan cirkus

Drage moje i dragi moji, već par dana se spremam da napišem nešto. Međutim, stanujem u veoma pogodnoj sredini čije bih fenomene i pojave mogla stalno da kritikujem ili hvalim. Situacija je veoma slična močvari i mikroogranizmima u njoj.

Uglavnom, postoji omanji problem. Osim što sam lenja sama po sebi, ovih dana me je zadesio nizak pritisak, visoke temperature, nedostatak klime u kući, nestašica Hijavate u okolnim prodavnicama, borba sa učestalim glavoboljama i karijes do živca. Veoma mi je teško bilo da sednem i da napišem nešto što bi bilo u redu. U stvari, možda bi i bilo u redu, ali bih osetila izvesnu sramotu zbog toga šta sam napisala.

Kada sam sredila goruće probleme, u međuvremenu sam napravila nove. Ipak, ne dozvoljavam da me oni ometu u kreativnom ispoljavanju frustracija koje gomilam već par dana. Zato, izvolite! Imaćete šta da čitate, biće to iz dva dela...

Prvi deo - Moj problem sa Dizni serijama

Obožavala sam Diznijeve crtaće! Uvek sam sa zadovoljstvom čekala sledeći. Iskreno, mislim da mi nije bilo bitno koji je sledeći, nego, bilo mi je bitno da ima sledeći. Doduše, najviše sam volela emisiju jednog čoveka što je crtao i pravio razne sitnice. Izgleda da sam oduvek volela kreativne ljude.

Međutim, Dizni je nestao sa mog televizora. I tek se nedavno vratio. Do tad sam gledala Lizi MekGvajer. I nisam mogla da prestanem. Znam, serija je bezveze i totalno predvidiva, ali ja sam obožavala da je gledam. Naime, padam na prijateljstvo glavnih likova koje godinama prerasta u jaku ljubav. Da, žao mi je, ali, padam na to. Ne mogu sebi pomoći, jače je od mene. Ne mogu vam opisati zašto je to tako. Jednostavno, svaka njihova svađa, trenutak kada shvate da su blizu jedno drugome, da se nešto može desiti, svaki skoro nevin zagrljaj.... Sve to me privlači.

Generalno, ja imam problem sa serijama tog karaktera. Otkako je Dizni opet prisutan na malim ekranima, ja gledam seriju o dečaku koji je iz budućnosti, ali se zaglavio u ovom veku. Naravno, našao je najbolju prijateljicu. I opet ista priča. Zagrljaj, svađa, poljubac... Sve to me dirne u srce... Dugo nisam shvatala zašto. I tako, jednog dana u trenutku besposličarenja mi sine ideja. Hej, ludo, pa ti to priželjkuješ za sebe! Bože, drugi ljudi mi govore da sam inteligentna... O, baš se primeti to!

Imam prijatelja, ali nedostaje mi ta bliskost sa njima. Da, daljina je u pitanju, a u poslednje vreme i obaveze. Nažalost, moj prijatelj i ja nikada nećemo sedeti kod njega kod kuće, gledati neki film i bezvezno ćaskati. Neće biti taj trenutak kada ću ja nešto super uraditi, a on će me onda zagrliti. Verovatno neće biti ni ta tenzija, prerastanje prijateljstva u ljubav. Neće biti ni ona kiša. Niti će se on niotkuda pojaviti sa kišobranom...

Ostala sam zakinuta za te trenutke. Mogu da krivim roditelje, školstvo, bedan javni prevoz, pa čak i poštanske markice.
Mada, niko mi neće dati odgovor zašto sam ja uskraćena za to. Ako se neko usudi da da odgovor, to će biti ona čuvena rečenica - nije vam bilo suđeno...

Drugi deo - Očajni koncerti

Pre dva dana je bio koncert velike grupe koja je odlučila da napravi povratničku turneju. Došli su i do naše zemlje. Naravno, nisam ni očekivala da će me roditelji pustiti da odem na taj koncert. Ove godine sam htela da idem na dva koncerta. Mislim, zašto da ne? Poštujem njihov staž kao zvezda, cenim ih kao muzičare i, na kraju, znam svaku njihovu pesmu. Plus, idealna je prilika, jer, ko zna kada ću ih opet čuti/videti? Verovatno nikada.

Međutim, moji predragi i prezabrinuti roditelji me nisu pustili. Tata je rekao da se ljudi uvek razočaraju na tim koncertima. Kaže, nikada ne bude kako oni očekuju.

Zapitala sam se šta oni to očekuju. Da im neko svira na uvce, govori perfektno srpski i kaže da ga poziva da živi sa njim do kraja života? Ne, to je previše nerazumno, čak i za ovaj narod.

Setila sam se prošlogodišnjeg koncerta popularne rok grupe. Svi su to iščekivali, radovali su se unapred i konačno je došao dan koncerta. Vreme je bilo očajno, koncert je kasnio... I posle svega toga, izašli su oni na scenu. Priredili su sat i nešto dobre svirke (gledala sam novogodišnji snimak), odradili su to i otišli. I to je bio kraj. Za njih. Naša štampa je sledećeg dana najoštrije iskritikovala njihov nastup. Da, to su čisti neprofesionalci koji su došli ovde da pomuzu sirote, naivne glupače.

Pretpostavila sam da je oko 90% ljudi koji su bili tamo došli samo da bi bili viđeni/da bi rekli da su išli na taj koncert/znaju par pesama, pa im je to dovoljno ili su otišli zato što nisu imali šta da rade. Tih bednih 10% je znalo tekst polovine ili možda trećine njihovih pesama, znali su kako se zovu članovi benda i hteli su jako da dođu i da uživaju u njima i njihovoj muzici.

Oni nisu bili razočarani. Njima je to bilo sve... Dok je drugima bilo sve da pljuju taj koncert. Naravno, ozvučenje katastrofa, njiva katastrofa, svirka katastrofa, prokleto vreme katastofa, okruženje katastrofa, dužina koncerta katastrofa...

Pobogu, to je festivalska svirka! Nije to njihov solo koncert, pa da traje dva sata! Drugo, ovde su otpevali nešto što nigde nisu, ali, stoka neučena i neupućena to nije mogla da zna! Za vreme oni nisu bili ni najmanje krivi, ali, takav smo mi narod. Svi su drugi krivi, nikada mi sami... Prokletstvo u nama klija svakim danom!

Danima i danima je trajala cela ujurduma i posle nekoliko meseci svi smo zaboravili da je to ikada bilo. Obožavatelji i dalje slušaju njih, prazni ljudi su rekli da su oni totalno out sada, a pivopije još uvek loču pivo po nekim kafanama.

I tako, svi se pripremaju za koncert ove, druge grupe. Super, ipak im je povratnička turneja. Svi moji prijatelji su otišli, a ja sela ispred televizora i nadam se da ima neki prenos. Ništa, apsolutno ništa. Čak ni državna televizija kojoj trista dinara svakog meseca plaćamo... Ništa!

U redu je, mogli su koncert neke drugorazredne pevaljke da prenose kada je bilo na istom mestu, a svetske poznate grupe ne mogu? Ne interesuje me, svako pravo se može otkupiti, samo, naše briga za nas. Kako tipično...

Sutra ujutru sam pogledala vesti i novine. Kažu, odličan koncert, ali nedostajale su emocije. Ne znam zašto sam uopšte pogledala naslove kada sam znala kakvi će da budu... Emocije? Naravno, trebalo je celu noć da govore srpski, da svakoj osobi dođu i odsviraju njenu omiljenu pesmu, trebalo je pet sati da pričaju o svojim privatnim problemima i na kraju da svi zapale po sveću i odaju počast stablu koje je palo.

Mrzim, ali, mrzim to! Zašto moji sunarodnici misle da se čitav svet okreće oko nas? Svi treba da nam se klanjaju? Zaista ne razumem to! Kako neko može biti tako ograničen? Njima je ovo svirka kao svirka... A nama je ovo još jedna katastrofa kao svaka pređašnja. Najviše me nerviraju rečenice - Nisu odsvirali nijedan hit...

Gle, to što neki znaju tri pesme i to tri solo pesme jednog člana benda ne znači da nisu svirali najbolje što su mogli. Stoka neinformisana!

Uvela bih kviz opšteg znanja o toj grupi i njihovom radu i to bi pre koncerta radila sa svakom osobom. Ko zna 60% može da uđe. Svi ostali kuš! Dojadili su mi ti odvratni komentari! Uglavnom, prošao je i ovaj koncert. Uskoro će biti sledeći. Naravno, opet će biti neki fijasko. Dajem veoma konstruktivan predlog.

Od sada pa na dalje, u svakom gradu će biti održan koncert jedne lokalne pevaljke u parku. Ulaz je besplatan i biće pića da se svi uguše u svojom povraćanju. Garantujem da će 90% da zna sve o dotičnom izvođaču.

Iskreno, tako nam i treba.

Panem et circenses.

Adam

Postoje izvrsni kočijaši na ovom svetu. Neki upravljaju sa dva konja, neki sa tri ili više, a neki mogu sa dvanaest! Zaista neverovatno, tim ljudima treba puno snage, smirenosti i zdravog razuma da bi sve to uspeli. E, ja sam pokušala da upravljam sa svojih pet konja, ali, niti sam vešt kočijaš niti znam potrebe svakog konja, pa sam napravila jedan ogroman neuspeh.

Izgleda da kada se jedan konj umori, povlači druge za sobom. I napravi haos. Doduše, možda bi to bilo bolje, ne, verovatno bi bilo bolje da sam ja malo veštiji kočijaš. Nije lako preći sa tri na pe konja.
Trebalo je to da pretpostavim. Međutim, nisam i sada ispaštam. Ne znam koliko dugo ću još da ispaštam zbog toga.

Možda ću da žalim sebe sve vreme, možda ću da oplakujem prošlost i neiskorišćene trenutke, a, možda ću, prvi put ikada, da shvatim da je ovaj kraj početak novog dela, novog poglavlja mog života.

Uglavnom, bilo kako bilo, ja sam tu. Ostajem, ne menjam se, ne dam da drugi utiču na mene. Previše sam to dozvoljavala i eto gde me je dovelo. Nema više toga. Od sada pa na dalje samo hladno, oštro i ne interesuje ako se drugima to ne sviđa. Svako ima svoj život, stoga... marš u svoj!

Ne kažem da će sve to preko noći da se promeni. Ne, imam ceo letnji raspust da radim na tome. Odlučila sam da ja krojim svoju sudbinu, neću više da čekam znak od Boga, Sudbine ili neko trećeg uzvišenog lica. Ne, čekam svoj znak. Da, JA sam ta koja će da diktira.

Svaki tužan izraz moga lica, svaki lenj i trom pokret mog tela u znak nezadovoljstva, svaki ironični kez izazvan umobolnošću sagovornika i svaka prokleta suza koja je skliznula niz moje lice će biti naplaćena! Ne, ne tražim osvetu, tražim ravnotežu. Sve što je oduzeto, to će mi biti vraćeno. Nije to Božija pravda, kosmička ravnoteža ili nešto treće. To je moje. I moje pripada meni, nikome drugom.

Možda ćete pomisliti da sam osvetoljubiva. Oni koji me poznaju znaju kakva sam. Oni koji me ne poznaju... Šta da im radim? Da im kažem da nisam takva? U redu, nisam osvetoljubiva. Kao da to ikome nešto znači...

Kada sa počela da pišem, imala sam na umu da ovo bude žalopojka. Međutim, smogla sam snage i želim da se zahvalim jednoj osobi. Njene reči su kao reči starije sestre koja želi sa dozom ironije i sarkazma da me ubedi da je sve prolazno i da pravi kvaliteti uvek isplivaju na površinu.

Jednostavno, danas je novi dan. Prema tome, danas je novi početak. Naravno, ne očekujem nešto od tog početka, skeptik sam po tom pitanju. Ipak, radujem se i negodujem zbog njega. Iščekujem ga i odgađam ga. I on će doći... Jer sam ja danas tako odlučila. JA.


I am the master of my fate:
I am the captain of my soul.

Kiša zvona

Samo malo... Evo, završavam! Ah, zar ja ne mogu da idem da spavam kada hoću... Ne mogu sada... Dobro, odlazim, krećem, gasim svetlo! - gunđala je Tragedija 'šina.

Kasno je i ja sam umorna, ali me ne morate terati na spavanje. Dajte, imam sedamnaest godina, nisam klinka... - prošaputala je Tragedija.

Da, zaista je bilo kasno i ona je veoma bila umorna. Prethodnih dana je mnogo radila. Stalno škola, seminarski, iscrpljujuće svađe sa porodicom i sve ostale sitnice koje zagorčavaju harmoniju i sklad njenog haotičnog života.

Otvorila je prozor, namestila krevet i otišla do kupatila. U kupatilu je bio otvoren prozor i kroz prozor se veoma lepo video mesec. Bio je pun. Fantastično okrugao. Tragedija se naslonila na prozor i gledala je to savršenstvo. Ona više voli noć nego dan. Mnogo je zabavnije, može se više razmišljati, filozofirati i maštati. Dok je gledala Mesec, setila se da je prethodnog dana padala kiša. Eh, da sada padne kiša, malo osveženja ne bi škodilo... - prošaputa Tragedija, okrene se i pođe prema krevetu.

Tako mi je dosta svega... kiša, moja ljubav... Zar me je napustila? Zar mi više neće kosu kvasiti na onaj specijalan način kada mi se krajevi uvrnu? Zašto je sve tako prokleto dosadno? Pa, ne nalazim se valjda u učmaloj sredini... Ne znam, ne mogu više... Dosta, dosta, dosta!

Dosta, dosta, dosta, prestanite, čujem vas! - vikala je Tragedija kada su je probudila crkvena zvona. Što je, zapravo, čudno jer nema ni jedna crkva u blizini njene kuće. Najbliža je dovoljno udaljena da ne čuje kada zvone zvona. A sada kao da su joj u glavi zvona bila.

Mrzovoljna Tragedija je otišla do kupatila, pogledala se u ogledalo i videla tragediju. Neispavana, umorna, sve je muči. Imala je osećaj da više ne može sama sa sobom da izađe na kraj. Ni sa svojim problemima.
Kada bi mi ovi podočnjaci bili najmanji problem... Eh, šta se desilo sa mnom? Ne vidim ništa, nikakav smisao... Sve je prazno...

Otišla je nazad do sobe, uzela mobilni u ruke i videla da je tek šest sati. Besna je bacila mobilni i sela na pod. Nije imala više snage, morala je da zaplače, ali, tiho, da ne probudi ukućane.

Šta sam ti zgrešila da me ovako kažnjavaš? Znaš da i sama ne mogu više, molim te, ne otežavaj mi! Imaj razumevanja! Jesi li ti moj otac? - reče Tragedija gledajući u plafon. Sklopila je ruke na lice, glavu je naklonila ka podu, i nastavila svoje jecanje.

Prozor je još uvek bio otvoren. Hladan vazduh je ulazio, a nije bilo ni traga Sunčevih zraka. Tragedija je uzela ćebe, ušuškala se, i sela na krevet. Gledala je u roletne i rupice. Odjednom je skočila i otvorila orman. Povadila je odeću, otišla je do kupatila, i vratila se. Obukla je farmerke, dug džemper i braon patike. Uzela je kaput sa kapuljačom i ključeve. Rekla je mami da ide da se prošeta i da će se vratiti.

Nije ponela ni mp4 plejer, ni mobilni. Samo je izašla. Krenula je sporednim ulicama jer je znala da tamo nema nikoga. Mogla se vući, otezati ili čak i skakati, niko je ne bi video. Međutim, Tragedija je imala cilj.

Do osam je sedela u parku. Grad se tek budio, a ona je to gledala. Posmatrala je te srećne ljude koji se raduju što kiša ne pada. Ona se tome nije radovala. Ona se trentuno ničemu nije radovala. Sve je crno. Nema čak ni sivog u mom svetu. - reče Tragedija uz žalostan uzdah.

Iznad parka se naoblačilo. Tragedija je to shvatila kao znak da treba da krene. Išla je prema nadvožnjaku. Ubrzo je počeo jak vetar da duva. Svi prolaznici su se sklanjali. Tragedija je išla kontra vetru i uživala je dok joj vetar nosio kosu u nazad. Kada je stigla do zatvora, počela je kiša da pada. Sve jače i jače, i sve krupnije i krupnije kapi. Ulice su postale prazne, nigde ni automobila ni ljudi.

Tragedija je koračala do kuće njenog strica. Tamo je sela na mokru travu i posmatrala tu kuću. Nije joj ništa bilo jasno. Kao da ona to nije bila, nego da je neko drugi upravljao njom.
Počela je da plače... Naslonila se na vrata. Nije mogla da se pomeri. Kiša je i dalje padala, vetar je duvao, a ona je plakala.

Posle par minuta je potrčala ka nadvožnjaku. Trčala je svom svojom snagom. Uopšte se nije obazirala na bare u koje je pretrčala, niti joj je vetar smetao.
Stigla je do nadvožnjaka. Vetar je prestao da duva dok je kiša sve jače i jače padala. Nagnula se nad nadvožnjakom.

Ne znam šta se dešava... Kao da me nešto vodi u ponor... Zašto se uopšte trudim ako nemam satisfakciju od toga? Nema nikoga da me zaštiti od toga. Ne mogu više sama sebi da pomognem. Znaš da se trudim, ali, ne uspeva mi. Nemam tvoju podršku. Ne želim više da se zamajavam, niti da se uzaludno borim! Od sada neka bude kako ti želiš! - uzvikne Tragedija 'šina!

...

Vetar je besneo dolinom. Tragedija 'šina je ležala u kiši. Svaka kap joj je milovala nežnu kožu. Kaput joj je bio natopljen vodom, kosa joj se ukovrdžala. U poluzatvorenoj šaci je držala jin i jang.
Zvona crkve su se čula u daljini. Oblaci su se razbežali, a kiša je još uvek padala...





*Inspirisano pesmom Violet Hill (Coldplay) i današnjom kišom.

Ugar

Demencija je imala polje kukuruza. Prve godine je ozbiljno shvatila da tamo ima dosta posla. Shodno tome, ona se brinula o tom polju jer je znala da će jednog dana od tog polja život da joj zavisi.
Odmah je počela i zasejala je najkvalitetnije seme, jer zna da je osnova veoma bitna za dalji razvitak.

U početku se veoma trudila. Svaki dan je zalivala to maleno polje, negovala ga i đubrila zemljište. Što se na kraju i videlo. Trud se isplatio! Jeste da nije bilo prinosa, ali, njeni kukuruzi su bili među najboljim kukuruzima u celom selu. Ta titula joj je laskala, pogotovo što je pored polja kukuruza uspela da zaseje pšenicu. Od toga je odmah imala i prinose, pa je zadovoljstvo bilo veće.

Sledeće godine je odlučila da njivu sa pšenicom proširi na njivu sa kukuruzom. Pomislila je da to ne može da bude loša ideja, jer, prinosi su prinosi, a to je bitno.

Tako je Demencija i uradila. Izvadila je kukuruze sa jednog dela njive da bi zasadila pšenicu. Pošto se ona opet brinula o svojim njivama, uspeh je opet bio vidljiv. Doduše, pšenica je u tom periodu stagnirala dok je kukuruz nastavio da raste.

Drugi deo druge godine je bilo divno doba! Pšenica joj izuzetno dobro uspevala i sada je bila sigurna da je ona ideja o proširivanju njive pun pogodak! Naravno, ništa ne traje večno, pa je njiva sa pšenicom posle plodnog perioda postala ugar. Sada je sve bilo na njivi sa kukuruzom.

Međutim, Demencija je osetila veliki umor i više nije mogla tako vredno da radi. Verovatno su je dve njive iscrpele. U početku se trudila i imala je veliki uspeh, ali, sada joj sve teže i teže pada to održavanje njiva. Sada samo radi kada mora ili kada je neko natera. Uopšte je ne interesuje ništa. Zasitila se.

Poslednje dvae, tri nedelje rada za celu godinu stoje ispred nje. I ona je počela da se trudi, jer zna da joj skoro sve zavisi od kukuruza. Međutim, nije ona robot. Umori se, pa sedne i plače. Proklinje dan kada je uopšte uzela da obrađuje njivu. Ali, pokušava i trudi se... i onda joj se sve to obije o glavu. Naime, neka bolest, gljivice su joj zahvatile njivu. Pšenice ionako više nema, ali, treba da se trudi oko kukuruza, a ne može. Sav rad će joj biti uništen...

Demencija je očajna, ne zna šta da radi. Niko ne može da je savetuje, u selu su retki oni koji imaju taj problem. Mada, ni oni ne znaju odgovor.

Gde je poenta u svemu tome? Žali bože što se uopšte trudila, kada joj dvogodišnji rad može biti uništen za dve nedelje... Nije li to apsurd?
Nažalost, Demencija može samo da se pomiri sa svojom nesrećnom sudbinom. Nismo svi rođeni pod srećnom zvezdom, neki od nas moraju da rade da bi dostigli sreću.

Sladak je san, java je hladna

Kako sam umorna, najradije bih pošla na spavanje, ali, ne mogu, moram još ovo da završim, a tu je i seminarski, pa onaj test... O Bože! Gde mi je onaj papir?! Zašto stalno gubim papire? Ne znam gde mi je glava...
Ček, možda je tu... Ne, tamo je! Mada, možda je i u drugoj sobi... - reče Tragedija 'šina bacajući papire na sve strane i tražeći veoma bitne dokumente. Već je prošla ponoć, pa i jedan sat i drugi sat i, evo, sada će i treći sat da prođe. Ujutru ima prvi čas u pola osam, a san i odlazak u krevet je još tako tako daleko. Unezvereno gleda, traži taj papir, prevrće složene knjige za školu, pomahnitalo gura sve sa stola i na kraju, od nesreće, je sela na pod. Odmah se setila kako je pre par dana legla na haubu auta u dvorištu i posmatrala mirnu noć i zvezdano nebo. Jednostavno, iz sedećeg položaja je samo ispružila noge i legla je na pod.

Šta bih dala da se samo malo opustim... Da nemam ovih problema! Čoveče, oko papira se nerviram! Treba mi odmor, jedan prokleto dobar odmor. Hm, za nedelju dana ću da se naspavam. A, ne, za dve... Ne, za tri... Ne, tada imam još testova. Dobro, naspavaću se, jednom. Ček, koji testovi? Je l' samo matematika tada ili još nešto? Uf, seminarski! Nikada neću stići... A fizika? Još biologiju da nam sredi i možda engleski, mada, tu je i ruski...

Tragedija, probudi se! Opet si zaspala! Hajde, već je pola sedam! Zar si zaboravila da danas kitite školu? Ponekad si toliko neodgovorna...

Jao, do đavola, skroz sam zaboravila! Ne mogu da verujem, aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa! Znam da ću zakasniti... - reče Tragedija i lupi se po glavi jer ne može da veruje kakav je kreten. Ona je skroz izgubila pojam o vremenu, ne zna koji je dan, datum, mesec. Sva sreća, godinu još uvek zna.

Hm, skinula sam farmerke sa štrika? Joj, moram do kupatila, kasnije ću istrčati na dvorište da ih uzmem. Ma, mrzim sve ovo! Mama, mrzim sve ovo! To je tako, tako, tako... GLUPO! - vikala je Tragedija.
Nažalost, Tragedija je znala da mora otići u školu i da moram da kiti školu. Naime, u njenoj gimnaziji postoji tradicija da prvi i drugi razredi kite školu i dvorište, a treći razredi kite učionicu maturanata. Sve oni to rade kako bi maturantima bio ulepšan taj poslednji čas sa odeljenskim starešinom.

Dok je prala zube, podigla je pogled gore i pogledala se u ogledalo. Ne, ona nije razmišljala kako izgleda u pola sedam ujutru ili kako ima ogromne podočnjake. Ona je razmišljala kako će njega uveče da vidi. Doduše, videće ga i u školi, ali, ona nije takva osoba, ona ne voli da se nameće i nije nikako želela da mu oduzima te trenutke. Uostalom, oni dovoljno vremena provode zajedno.

Pokupila je farmerke, i ušla je unutra. Bilo je dvadeset do sedam. Počela je da se maže kremom, da oblači farmerke i majicu na pruge. Uzela je bolero, u slučaju da joj bude hladno. Ipak je to rano ujutru. Obula je starke i krenula. Ponela je torbu jer je trebalo da donese prijateljici CD i fotoaparat.

Dok je išla do škole, razmišljala je šta će reći Dalu ako ga vidi. Mučila je sebe glupim pitanjima. Užasno je što u svojoj glavi ne može da ima mir i spokoj.

U školi su kitili binu, kao i prošle godine. To je težak posao, jer sila gravitacije konstantno radi protiv vas. Protiv prirode ne mreš ić'... Ha, to bi Gazda rekao. - smejala se Tragedija. Na trenutke se učinilo da je zaboravila na njega. Ali, jedan deo njenog nesvesnog joj nije dao taj luksuz.

Dal i Tragedija se već godinu dana zabavljaju. Zapravo, pola godine su bili prijatelji, i onda je sve to preraslo u ljubav. Pre neki dan su Dal i ona otišli u park. Imali su piknik. Tragedija je prostrla ćebe, a korpu su odgurnuli od sebe. Nisu bili jako gladni... On je njoj ležao u krilu, a ona ga je milovala i mazila. Ni reč nisu prozborili, jer reči nisu bile potrebne. Samo njih dvoje, lepo vreme, vetrić u pozadini i priroda oko njih. To je savršenstvo. A takvi su i oni.

Danima je razmišljala o tom savršenstvu. Sada, on će uskoro da ode. I teško će biti da održe vezu na daljinu. Ona je bila svesna činjenice da retko koja veza pretrpi daljinu. Ipak, nadala se da su toliko jaki i da će veza opstati. Uostalom, mogu još malo da treniraju izdržljivost veze, ne ide on odmah.

Misli su joj letele, pokreti tela su bili nedefinisani. U potpunosti se činila odsutnom. Sedam puta je sebe ubola čiodom, par puta se lupila o binu i, jednostavno, ona tamo nije bila duhom.

Posle se veoma brzo izgubila u masi i otišla je kući. Otišla je da spava. Carstvo snova je bilo njeno jedino utočište.

Pošto je obećala prijateljicama da će se naći kod fontane da bi pogledali maturante, probudila se.
Neću da mu javim da sam tamo... Ne bi bilo fer. A da mu se javim? Ili ne? Hm... Ne. Ipak neću. - nervozno je grickala gornju usnicu dok se češljala ispred ogledala.

Eh, juče... To je bilo neopisivo! - reče Tragedija i pogleda ka ogledalu.
Razgovarali su telefonom. Pričali su o maturi, željama, društvu i porodici. Tragedija je sedela na krevetu, skupila je kolena ka sebi i prstima je u vazduhu crtala srce. Pitala je Dala šta ona sada crta i on je kao iz topa odgovorio srce. Tragediji je ispao telefon iz ruku. Nije mogla da veruje.
Mi smo savršeni jedno za drugog, ti to znaš, je l'? - prošaputa Tragedija i pozdravi ga.

Jao, ne smem više da maštam, moram da krenem, zakasniću! Opet! - povika Tragedija dok je kao furija istrčala iz kuće.

Na fontani ona još uvek nije bila svoja. Svojim krupnim očima je gledala sve i pažljivo promatrala svaki detalj. Zapravo je ona tražila njega. Doduše, istovremeno ga je i izbegavala. Silno je želela da ga zagrli, ali, kao da ju je nešto kočilo.

Odjednom, oseti nečiju ruku na leđima. Dalovu ruku. Dođi. - reče joj. Tragediju su preplavila razna osećanja. Nije znala kako da se postavi, pa je automatski krenula za njim. Odveo ju je iz mase do jedne klupice blizu fontane.
Znao sam da si tamo, pa sam i otišao da te potražim... - prošaputao je Dal.
Izvini što se nisam javila, ne znam, nekako.. - poče Tragedija da se opravdava kada je Dal prekine. Ček, to sada nije bitno, imam nešto mnogo bitnije.

Tragedija je još više otvorila oči i sa dozom straha je očekivala odgovor. Dal je izvadio neku maramicu iz džepa.

Znam da ti voliš jin i jang. I da ti tako posmatraš svet. Ti si jang, a tebi treba jin. Kada nađeš svoju drugu polovinu, ti postaješ pun krug sa tom osobom, ti postaješ savršenstvo. To su tvoje reči, sećaš se? Pošto sam ja u parku pre neki dan sa tobom osetio savršenstvo, odlučio sam da ti poklonim nešto...
Otvara maramicu, a tamo stoji jin-jang simbol.
Eto, to smo nas dvoje. Gle, ti si jang, a ja sam jin. - Dal razdvaja simbol i Tragediji daje jin.
Iza piše Dal, a iza jang piše Tragedija. Ja ću da nosim jang blizu srca, a ti ćeš da nosiš jin. Tako se nikada nećemo razdvojiti i uvek, ma gde bili, činićemo jednu celinu. Činićemo savršenstvo.


Dal joj je stavio oko vrata jin, poljubio je i zagrlio. Ona je zaplakala, a Dal je odmah obrisao tu suzu.
Tragedija ga je zagrlila. I nije ga puštala.
Sedeli su na klupici, kao onog dana. Ona je njemu ležela na grudima, a on je nju grlio. Ona ga je milovala. Tragedija nije mogla srećnija da bude.

Sedam sati je. Čula su se zvona okolnih crkava. Sve jače i jače. Postalo je nepodnošljivo svima, osim Tragediji i Dalu.

Jedna žena im je prišla i počela da viče.
Diži se, ustaj! Hajde, na noge lagane! Zakasnićeš, Tragedija, zakasnićeš u školu!
Tragedija, probudi se! Opet si zaspala! Hajde, već je pola sedam! Zar si zaboravila da danas kitite školu? Ponekad si toliko neodgovorna...

Krugatura kvadrata

Odlučila sam da vam približim jedan dan života jednog gimnazijalca, odnosno, jedan dan u mom životu. Uglavnom su mi svi dani isti, mada, nekih dana nemam toliko događanja i akcija, ali sve su to sićušne modifikacije mog života.

Počinjemo...

Ustajem oko osam ako nemam prvi čas, a ako imam, ustajem oko deset, petnaest do šest. Uglavnom, nikada ne spavam više od pet, šest sati. Naravno, to je loše i svesna sam te činjenice, ali, jednostavno ne mogu da spavam. Učenje, bolesti, brige, razmišljanje o glupostima i jake oluje me uvek odvuku od carstva sna. to je razlog zašto plačem čim se probudim. Pogotovo plačem kada prvi čas imam fizičko. To nije humano...

Danas svakako nisam imala prvi čas po rasporedu, ali, nisam ni drugi, koji je fizičko. Ta vest nas je sve oduševila! Plus, razredni je rekao da ako danas bude sunčano, on neće odložiti poslovni put, a ako bude jadno i bedno vreme kao i juče, imaćemo poslednja dva časa. Juče uveče je jako grmelo i padala je kiša kao iz kabla. Samo nam je ostalo da se molimo Bogu da razvedri nebo do sutra ujutru.

Sunčevi zraci su me probudili oko osam, a mama ili tata koji su ostavljali novac na stolu, probudili su me opet. Onda sam konačno oko pola devet i sama ustala. Otišla sam do kupatila, istuširala sam se i sredila za školu. Obukla sam se prolećno, jer nisam znala da li će me usput neki pljusak uhvatiti. Danas nisam čak ni torbu nosila, nego ranac. Eto, tako lepo mi je počeo dan! Konačno malo relaksacije za moju napaćenu kičmu.

Časovi su grozni. Latinski, ruski i hemija. Mogla sam da ih prespavam, komotno. Ma koliko sam se trudila da pratim časove, ništa nisam usvojila od znanja. Atmosfera je kao da smo na raspustu i kao da smo mi ti koji napuštaju ovu školu zauvek. Smejemo se, pričamo glasno, ne pazimo na časovima i smetamo svim profesorima. Oni nas bezuspešno utišavaju, ali se mi ne predajemo tek tako.

Posle časova, otišla sam u dvorište gde je trebalo da se sprovede jedna akcija u kojoj i ja učestvujem. Koordinatnor našeg projekta je jedna devojka koja je moje godište i misli da je popila svu pamet sveta. Tako je odvratna da nam se povraća čim čujemo da ona dolazi. Uglavnom, danas je došla i kritikovala celu organizaciju... Sva sreća pa je sama akcija bila odlična.
Akcija je bila sportskog karaktera i profesori su igrali protiv maturanata. Učenici su posmatrali sa prozora, sa klupa, a imali smo i navijače. Pored mene je bila jedna od prijateljica koja mi je rekla da kasnije ostane na još jednoj utakmici da bodrim njenog i mog prijatelja. Interesantno je to što uvek idem na neke događaje da podržim prijatelje jer znam da će i oni mene. Jedino mi je žao što juče nisam otišla na predstavu prijateljice. Kao što vidite, svaki dan se u gimnaziji nešto održava.

Posle akcije, naporna osoba se vratila u svoj super-urbani svet u prestonicu naše države. Nama je laknulo i sa osmesima smo završili akciju. Posle toga je trebalo da bude još jedna utakmica, ali su je odložili za kasnije. Doduše, ja sam već bila umorna, a i morala sam da idem kući. Čestitala sam rođendan prijateljici i u mojoj beloj majici sa akcije sam ponosno koračala do kuće.

Kada sam stigla kući, roditelji su imali neke goste u kancelariji, pa sam ušla u kuću kroz dvorište. Tamo sam par reči prozborila sa čovekom koji je radio tamo. Prošetala sam se po kući, presvukla, pogledala šta nema za ručak (opet) i otišla da spavam. Samo sam zamolila tatu da me probudi u pola četiri i da me odnese na engleski jer sam jako želela da malo odspavam.

Prijateljica me je zvala kada sam se probudila. Htela je da vidi da li ću da idem na predstavu (dečije pozorište - dečija predstava teatra iz Rusije). Bilo mi je žao da izneverim profesoricu, ali mi se istovremeno nije išlo. Rekla sam da ćemo se čuti još.

Na času engleskog mi je bilo dobro, pričala sam, a to volim. Pošla sam kući posle sat vremena i odlučila da odem na predstavu. Zvala sam prijateljicu i rekla sam da se vidimo. Uglavnom, bilo šta da odlučim, kajaću se. Onda je već bolje da se kulturno uzdižem nego da sedim kod kuće.

Čim sam stigla kući, odmah sam krenula na predstavu. Predstava je govorila o dečaku i halucinacijama koje je imao tokom Drugog svetskog rata. Nije loše, ali, to definitivno nije dečija predstava.

Posle toga sam otišla kući i sela za kompjuter. Znam da bi trebalo da učim i da skupljam odlične ocene za kraj, ali ja ne mogu više. Jednostavno, premorila sam se i memorija mi je puna, ne mogu više da učim. Iako sam svesna da ću morati da se nateram...

Kasnije ću sesti da napišem sastav iz srpskog i naučim likovno. Opet ću spavati pet, šest sati, biti mrzovoljna ujutru, popodne biti zauzeta, a uveče uzeću knjigu i gledaću u plafon...

Ali, neka, to je moj dan i to je moj život. Neki od nas nisu predodređeni da budu genijalci...

Detešce

Sedamnaest godina... to zvuči veoma jadno, složili biste se. Zapravo, sama situacija je jadna. Jedna godina vas deli od punoletstva, a prema vam se ponašaju kao da imate deset godina. Ne uvek, u nekim situacijama svi koriste činjenicu da vi imate sedamnaest godina i da je već konačno došlo vreme da se osamostalite i preuzmete odgovornost. Veoma je teško, jer nikada ne znate kako će da se ljudi ophode prema vama. Da li ćete tog trenutka imati deset godina i nećete smeti ništa da radite ili ćete imati sedamnaest godina i slušati predavanje o odgovornost...

Pre nekoliko nedelja sam bila na svadbi gde je bilo mnogo dece. Naravno, nijedna osoba mog godišta nije bilo, pa sam vodile dobre, stare, iritirajuće razgovore (tri sveta pitanja - koliko imaš godina, koja si škola i šta ćeš kasnije da upišeš...) i gledala okolo. Nisam mogla da ne primetim jedno dete od dve, možda tri godine. Naime, to dete se izdvojilo iz mase starije dece i otišlo svojim putem.

Pošto je tek nedavno prohodao, kretao se veoma nesigurno. Svaki korak je odmeravao i pažljivo je birao gde će da stane. Pošto je previše ljudi zaobilazilo njega, on je odlučio da se skloni uz zid. Stao je na ćošak. I onda je jednom ručicom obuhvatio jedan zid, a drugom drugi. I divio se! On je tako moćan u tom trenutku bio! Držao je zid i bio je oduševljen time!
Sada, on je video da ima još zidova u prostoriji. Hrabro je krenuo u osvajanja novih prostranstava. Uživao je dok je pipao zid. Za njega je svaki zid bio novo iskustvo. Na njegovom licu se videlo zadovoljstvo i osmeh... On je bio najmoćniji i ništa nije moglo da uništi njegovu sreću.

Često se setim tog prizora i poželim da se i ja tako ponašam. Da se konstantno iznenađujem jednim predmetom, da uživam u svim njegovim čarima i da imam taj osmeh na licu. Volela bih da sam dete koje još ništa nije iskusilo i kome svaki plač, svaki dan, svaki leptir, svaki zid znači veličanstveno otkriće. Pomalo je dosadno biti ovako odrasla osoba...