Hladan šamar

Moj kritički um će da popljuje sve, pa se čuvajte.

Danas je Vodeni ponedeljak. Ovaj dan je veoma lep iz više razloga: ne ide se u školu; lenčarim kod kuće; uživam u Uskršnjim čarima i trudim se da provedem vreme sa porodicom i prijateljima.
Međutim, nije sve tako divno. Naime, tu postoji običaj (zbog toga je i Vodeni, pretpostavljam) da se ide kod prijatelja i ženske osobe se polivaju, obično parfemima. Sve je to lepo, ali, postoje debili koji imaju najgore moguće parfeme na celom svetu i prskaju kao da su retardirani!

Muškarci veoma često govore o ženama kao o tajnim agentima. Kako se one okupljaju, dele savete kako da unište svoje muškarce i tako dalje. To je postojalo i u srednjem veku - zvali su ih veštice.
Muškarci nikada nisu bili krivi ni za šta, sve su to žene radile i kvarile društvo. Nažalost, od onda se društvo nije mnogo menjalo. Zapravo, sada sam ja smislila teoriju koja će muškarce malo da pokopa.

Nedelju dana pre Vodenog ponedeljka, muškarci se okupe i razvijaju strategiju. Na svu sreću, svakom je potreban galon najodvratnijeg parfema. Olakšavajuća okolnost je što uvek jedan u klanu ima kod kuće parfimeriju i tamo pravi taj odvratan parfem. Može se naručiti u više mirisa: da osobu boli glava, da osobu boli sve, da se osobi povraća, da osoba povraća i na kraju, skoro najomiljeniji, da osoba poželi da umre. Svi ti parfemi sadrže ogromnu količinu povređenog muškog ponosa, želju za uništavanjem, bes i Pandorinu nadu. Zato i imaju takve efekte na pripadnice ženskog pola.
Ulgavnom, svaki pravi muškarac naruči po par galona, naravno, miris koji želi i čuva to.

Kada dođe taj veliki dan, eh, to su pripreme!
Ustaju ranom zorom i bude sve muške ukućane pomoću nekog tajnog zova koje ne mogu da čuju žene. Odmah zauzmu kupatilo, jer Bože moj, oni se moraju doterati. Nije svaki dan kao ovaj, specijalan...
Oblače svoja najsvečanija odela, prave glupe razdeljke, peru zube svakih pet minuta (a inače dnevno peru jednom, a možda nijednom), glancaju cipele sa tek kupljenim sredstvom za laštenje.
Imaju bolesan osmeh na licu dok isčekuju ženski deo kuće da se probudi. Čim one ustanu, oni sa svojim parfemima (bočice su odavno zamenjene prskalicama za voćke) krenu na njih. Jadne te žene, nisu ni oči otvorile, nemaju pojma šta ih je snašlo. Uglavnom, dok su oni uživali u svakom trenutku, žene su prevrtale očima i govorile u sebi kako to mora da bude. E, kako smo jadni!

Posle tog fijaska, muškarci kreću u dalji napad. Sada prskaju sve, bez red. I bez smera. Kao da su retardirani, ne mogu ruku da naciljaju, pa poliju glavu, noge, i ostale delove tela. Žene se gnušaju toga (pogotovo ako ih boli glava) jer su taman za Uskrs sredile frizuru i kosu, a sada opet moraju sve ispočetka. Naravno, tu je i odeća. Pošto su nesposobni da naciljaju ruku, oni celu odeću isprskaju, ne daj Bože da jedan deo ostane čist! Odeća je maksimalno upropaštena, ne možeš više ni pod da brišeš njom.

Naravno, žene su tu mizerne i ne bune se jer su ih tako naučili. Muškarci uživaju u ovom danu jer konačno mogu da pokažu da su superiorniji. Zapravo, nisu, samo što tradicija sada stoji na njihovoj strani. Jadno je to, opet su se prevarili. Nikada neće naučiti...

Isprazno društvo

Jednom ne tako davno, u jednoj zaostaloj zemlji, u užasno malom gradu je živela jedna neobična devojka. Hm, baš netipično za tu zaostalu zemlju.

Jednog divnog kišnog jutra je ustala Tragedija 'šina na svoju levu nogu. Normalno da je ustala na svoju levu nogu kada joj krevet pribijen uz zid. Neće valjda da ustaje kroz zid? Nije toliko prolupala u ovoj zaostaloj zemlji. No, to uopšte nije isključeno. Sama činjenica da već živi u ovoj zemlji je dovoljna da razmislimo koliko je ona mentalno stabilna. Ili nestabilna.

Nego, već je ustala na levu nogu i kako se našla u uspravnom položaju, shvatila je da opet ima glavobolju. Da, 110101010. glavobolja u ovoj nedelji. Sva sreća (ili nesreća) da je nedelja, pa je komotno otišla do kuhinje da vidi da li ima nešto za jelo. Iz frižidera su namirnice ispadale čim je otvorila vrata, ali, ona je samo okrenula glavu, napravila grimasu i prokomentarisala kako neki roditelji svojoj deci prave doručak, a ona sama mora da pravi. Uz glavobolju je sve teže, pa je odlučila da otvori čokoladu sa jagodom. Instant doručak - taman da se još malo ugoji (inače vodi nezdrav način života).

Vukla se od kuhinje do sobe i samo je poželela dobro jutro kada je videla roditelje. Oni su bili radosni i srećni, a ona je bila kao da ju je neko ispovraćao. Sela je za kompjuter i otvorila čokoladu. Otišla je da priča sa prijateljima, ali niko od njenih prijatelja nije bio tu. Misli su joj letele po glavi. Čas bi razmišljala o sitnicama koje joj zagorčavaju života, pa bi se setila i dobrih strana, pa opet loših i stalno u krug. Nije mogla ni jednu jedinu misao da kontroliše jer ju je bolela glava. Ah, ta nesnošljiva bol što je guši i ne da živi...
Posle bezbroj prevrtanja očiju i grimasa, otišla je da se obuče.

Otvorila je orman i sela dole. Gledala je u kolena. I gledala i gledala... I tako pola sata. Tek se onda podigla sa poda i počela da se oblači. Bacala je odeću iz ormana na pod, pa bi legla na odeću, pa bi uzela nešto i tako. Kada legne na pod, onda mašta i ponekad i zaspe. Ali ne danas. Taj bol u glavi joj je stvarao buku koju samo cirkus može da proizvede. Udarala je sebe po rukama ne bi li joj jedna bol pobila drugu. Sve je to činila veoma bezuspešno.
Kada je ustala sa poda, često bi pogledala prema prozoru. Napolju je sada vreme bilo sunčano i vedro. Pravo prolećno! Idilično! Ptičice cvrkuću, Sunce svaki kutak osvetljava svojim blještavim zracima, ljudi su neobično srećni i radosni (kao da su svi na nekim drogama...), deca se igraju i slave dolazak majica kratkih rukava i slobodu da se prskaju vodom u svakom trenutku dana.
A naša Tragedija mrzi takve dane. Ne, ona se ne hrani tuđom nesrećom, ali, Sunce joj strašno smeta i ta lažna radost.Sve je to kvazi. To kvaziraspoloženje, kvaziponašanje i kvazisreća. Sve je to psihologiju... -tiho je ponovila više puta. Mrzi to, iz dna duše mrzi. kamo sreće da je to realno stanje duha ljudi. Međutim, nije, sve je to iluzija stvorena glupim verovanjem da je proleće buđenje. Šta ako je nekada davno proleće bilo gašenje svega? Možda je to čovek promenio kao što je i sve kroz istoriju sveta izmenio (i, naravno, pogoršao). Uglavnom, nikada nećemo to saznati, ali, jedno je sigurno, ona mrzi to. Pogotovo to mrzi kada je boli glava. To više mrzi nego ponedeljak pola osam ujutru prvi čas fizičko.

Na kraju, skoncentrisala se i skockala je i ona nešto. Crne farmerke sa tamnožutim koncem, tamnomaslinasta košulja sa bordo prugama, crveni džemper i crvene starke. Međutim, ona nigde ne ide. Sela je pored prozora i gledala ljude. Posmatrala je satima kako neko može da se raduje proleću. Više joj je bilo dosta te idile. Ta idila je slična onoj sa reklama gde su srećne porodice one koje koriste specijalno skupe deterdžente po promotivnim cenama ili svi kupuju u skupim supermarketima po najnižim mogućim cenama. I to je prevara, kao i ovo opštenarodno veselje. Tragedija ne može ni muziku (svoju duševnu hranu) da sluša zbog glavobolje, a oni sa još gorim problemima se vesele. Da, baš...
U jednom trenutku je počela da mrzi sve te zadovoljne ljude jer prave strašnu buku. Kako neko može da bude toliko neuljudan? Nije svima sunčano i vedro. Zar njoj to da rade? Nije im se ništa zamerila, a polako je počela da puca po šavovima.. Tragedija je kao mačka skočila na prozor i vikala na ljude kroz prozor. Oni se nisu ni okrenuli, čak nisu ni primetili!
Ah, ta prokleta nonšalancija ovog napaćenog naroda u zaostaloj zemlji! Kako mogu da budu tako glupi?! - rekla je crveneći se u licu.
Zar su ljudi takve stoke, zar niko ne mari? Joj, Tragedijo, gde si se rodila?! - nastavila je svoju žalopojku.
Koje su to budale, ja više ne mogu da ih trpim, moram da se sklonim iz ovog kvazisrećnog okruženja - pomisli Tragedija.

Najradije bi skočila kroz prozor, ali je prošla kao oluja kroz kuću i zaputila se ka spoljašnjem svetu. Nije znala gde ide, ali je odlučila da ide kako je vetar nosi. Pošto vetra nije bilo, čak ni daška vetra, išla je u suprotnom pravcu kretanja kvazisrećnih ljudi.
Ovo se sve ne bi desilo da se vreme nije promenilo! Nije sada proleće, ne može da bude! Ako je već sve ispomerano, nema sada vraćanja! Koji je to način?! Svi se vi igrate sa našim umovima... - gunđala je Tragedija.

Tumarala je ulicama kao jesenji vetar. Nije imala određen cilj, ali je morala da napravim pometnju u idili. Nadala se da će naići na jednu normalnu osobu koja će je shvatiti. Mada, teško je to, ipak sada vlada radost i veselje ulicama. Ništa joj nije preostalo, osim da luta u svojim mislima, postavlja nemoguće teorije, filozofira, premotava rečenice u glavi i razne slike priziva iz nesvesnog. Da, bilo joj je prilično dosadno, ali kada već ne može da se posveti proizvodnji domaće rakije i uzgajanja bilja, morala je ovako da prekrati vreme. Štaviše, to nama, običnim smrtnicima, izgleda veoma dosadno i naporno. Međutim, njoj to donosi radost i neki čudan spokoj. Tada je jedino sigurna. I to joj niko ne može oduzeti. To je jedina uteha ljudima slični njoj u ovoj nerazvijenoj i zabačenoj zemlji.

Ta borba sa sobom joj donela olakšanje - prestao je bol. Taj odvratan, nesnosan, strašan bol joj je doneo patnju, očaj, mizeriju, i sumnju. Zapravo, samo je povećao uticaj svih komponenata njene psihe.
Nego, nije samo bol prestao. Nestalo je i lepo vreme, a sa njim i kvazisreća ljudi. Bilo joj je neizmerno drago (ne zato što mrzi ljude - nije ona takva), nego, zato što je još jednom bila u pravu. Taj osećaj joj je izmamio osmeh na lice i konačno je ona osećala nešto približno pravoj sreći. Da, njenom raspoloženju je odgovaralo užasno vreme i ona je to dobila. Dok se naslađivala čula je zvona... i to nikako nije moglo da prestane.

To je bio alarm na mobilnom.
Jednog divnog kišnog jutra je ustala Tragedija 'šina na svoju levu nogu. Normalno da je ustala na svoju levu nogu kada joj krevet pribijen uz zid. Neće valjda da ustaje kroz zid? Nije toliko prolupala u ovoj zaostaloj zemlji. No, to uopšte nije isključeno. Sama činjenica da već živi u ovoj zemlji je dovoljna da razmislimo koliko je ona mentalno stabilna. Ili nestabilna.


Ko smo mi da kažemo šta je java, a šta san?

Groblje - početak kraja i kraj početka

‚‚ Živeti po nebeskim pravilima možeš na nebu, ali na zemlji moraš da rešavaš konkretne stvari.”

Recimo da poznajem istoriju. Neke velike vođe i veliki ljudi su činili veoma glupe greške, mada, nažalost, oni to nisu mogli da znaju jer pre njih niko to nije uradio. Kasnije su već mogli da se uče na tome i da ne ponavljaju. Kao Napoleon i Hitler. Izgleda da nije dovoljno biti moler sa fikcijama, nego treba i da znaš nešto više.

Naime, 15. marta je ubijen Cezar. Bio je svestan toga, rekla mu je proročica koja ga je zaustavila na putu do Senata. Rekla mu je da se čuva martovskih Ida. U to vreme je on radio velike promene i bio je veoma blizak sa Egiptom što jedna struja u Rimu nije podržavala. Pa su odlučili da ga ubiju. Interesantno je da je predvodnik bio njegov učenik i prijatelj, Brut.
Naravno, Cezar je zanemario reči proročice i nije ni slutio šta mu se sprema. Kada je izlazio iz Senata, napali su ga i proboli noževima. Poslednji udarac mu je zadao Brut...

Ovaj događaj je veoma sličan prethodnom.
Džon Ficdžerald Kenedi je bio 35. predsednik SAD. Mandat je započeo 1960. godine. Dosta je učinio i bio je zaslužan za vraćanje projektila sa Kube, poboljšane odnose između Afroamerikanaca i Amerikanaca... pa čak i ukidanje jednog dela vojske.
Tokom posete u Dalasu u novembru 1963. godine, on je ubijen. Umro je oko 13 časova. Uhapsili su ubicu, Harvija Li Osvalda, međutim, kasnije je došlo do nekih nelogičnih događaja, jer su na čudan način bili ispovezani neki ljudi. Vlast je preuzeo Lindon Džonson posle smrti Džona. On je i pokrenuo Vorenovu komisiju kojom su dokazali krivicu Harvija Li Osvalda kojeg su ustrelili dva dana posle smrti Kenedija. Veoma misteriozno, zar ne?
Oliver Ston je napravio film koji se zove JFK i detaljno opisuje događaje koje su usledili posle smrti. Postoji teorija zavere da je taj deo vojske koji je trebalo da bude ukinut potpisivanjem jednog dokumenta ubio njega. Ipak, nemoguće je da metak koji je prošao kroz njega, prođe kroz guvernera Teksasa i opet se vrati do njega. Moje mišljenje je veoma jasno i ja prihvatam tu teoriju zavere. Ne postoji nešto kao magični metak, niti situacija kada je vojska najmanje pripravna da zaštiti predsednika države. Jednostavno, Džonovo potpisivanje tog dokumenta bi značilo kraj rata i kraj priliva novca za vojsku što bi na kraju dovelo i do ukidanja. Pošto to nikako nije odgovaralo, glavni je morao da bude sklonjen. Kada je njegov brat Robert pokušao da nastavi Džonovim koracima, on je takođe ubijen. Zaista, svima preporučujem da pogledate film Olivera Stona JFK i da pročitate biografiju i teoriju zavere. Nije sve tako bezazleno kao što nam se čini...

Treći događaj je jedan lokalan. Naime, predsednik vlade, tj. premijer 2003. je bio jedan dobar čovek čiji je cilj bio da zaboravimo odvratne devedesete i da krenemo putem Evrope. On je bio veoma poštovan, svi su ga cenili i uvažavali. Uradio je ono što drugi ne bi smeli, uhapsio je i izručio bivšeg predsednika države. I nekome se to nije svidelo... Pa je odlučio da likvidira tu osobu. Naime, meni se čini da je ta osoba bila svesna da će ga ubiti jer mu je svaki dan bilo nešto novo počevši od blokade njegov automobila da bi ga ubili, pa do pokušaja atentata i do konačno izvršenja. Da, 12. marta... Tragično! Posle njegove smrti proglašeno je vanredno stanje u državi. Još uvek me prođe jeza kada se toga setim. Ti dani su bili veoma slični devedesetima, pogotovo devedeset i devetoj. Nemili su događaji usledeli, hapšenja, privođenja... Ubrzana borba protiv kriminala. Ali, kada su pohapsili sve, ostali su oni na vlasti. Možda i najokoreli kriminalci od svih njih. Suđenja su počela i suđenja su dugo trajala. Dobili su 40 godina vođe, a ostali su dobili nešto manje. Naravno, neki od njih još nisu ni pronađeni... Uostalom, zašto bi bili? Ovde i onako ništa ne funkcioniše normalno.
Sahrana ovog čoveka je... nemoguće rečima opisati. Došli su svi važni ljudi iz Evrope, svi koji su ga cenili i poštovali. Mase i mase ljudi je bilo na ulicama, svi su išli za njim i po poslednji put ga sledili. Sahranjen je u Aleji velikana, kao što je i zaslužio jer je bio velikan.

Očigledna je sličnost između ovih ljudi. Svi su oni hteli nešto bolje, drugačije, i smetali su drugima. Zbog toga su i bili likvidirani. I ovo nisu bile njihove greške, nego naše. Nikome ne bi palo na pamet da se bori za svoje ideal (ako uopšte ima), nego, bi samo sedeli i gledali i povremeno prokomentarisali tipa kako je bio dobar čovek i da je velika šteta što više nije među živima. Jeste, šteta je.

Jutro

Zaljubila sam se. Ili barem tako ja mislim...

Vrlo je verovatno da se nisam zaljubila, nego da me je ovo prividno prolećno vreme ubedilo na to. Uostalom, ko mi može definisati granicu između muško-ženskih prijateljstva, simpatije, zaljubljenost, ljubavi i večne ljubavi? Veoma je to teško, jer su sve to prividne situacije i ponekad ne možemo baš najbolje da protumačimo.
Neću da dužim, jer vas sigurno zanima u koga se ledena stena zaljubila. Prvo, spremite se na šok. Nisam se samo u jednu osobu zaljubila...

Juče smo u školi gledali film na ruskom (na ruskom i na času ruskog) i mislila sam da će da bude potpuna katastrofa. Ipak, ono što nam je rekla profesorica o filmu nije baš obećavalo mnogo. Pogrešila sam. Kada sam videla prve kadrove filma, ja sam se oduševila! Glavni lik me je oborio sa nogu i odmah mi se svideo, a kada sam videla da nosi starke, porastao mi je u očima. Drugo, u filmu je par puta bila kornjačica (mala, slatka, zelena kornjačica koja jede zelenu salatu).
Fabula filma je veoma interesanta i veoma česta danas. Naime, jedan mladić Maksim je pobedio na arhitektonskom konkursu i dobio je priliku da radi u Berlinu, a devojka Maša, DJ na Sankt-Petersburgskom radiju, je pred udajom za svog prijatelja iz osnovne škole. U silnoj strci, Maša je kasnila na sastanak i dok je prelazila ulicu otkačio joj se mobilni, a Maksim ga je pokupio sa ulice. Kada je primetila da joj mobilni nedostaje, nazvala je i dogovorila se sa Maksimom oko primo-predaje. Naravno, to nije išlo tako glatko jer je ona ostala duže na poslu i nisu se našli. Opet su se dogovorili i opet se nisu našli. I tako par puta. U međuvremenu je ona odustala od svadbe, a on je odustao od posla u Berlinu. Dogovorili su se još jednom da se nađu. Međutim, kiša je počela da pada, pa su se opet mimoišli. Interesantno je da su uvek na pet ili deset metara, ali oni to ne znaju. Usto, Maksim sluša emisiju Maše na radiju, ali on to ne znam. Posle tog fijaska sa kišom, Maksim je stajao na mostu i nazvao Mašu da joj da kućni broj jer je baterija na njenom mobilnom skoro prazna. Naravno, mobilni mu je upao u reku. U učionici se čulo jedno veliko aaaaaaa kao uzvik razočarenja. Ali, Maksim je nazvao radio stanicu ni ne sluteći da je to baš Maša i rekao je da ima mobilni jedne devojke i da bi želeo da joj vrati. Nažalost, u filmu nismo videli scenu njihovog susreta, ali me je film oduševio! Prvo, jer sam veći deo na ruskom razumela, a drugo, što svi težimo za nekim Maksimom ili Mašom. Možda i zbog toga što je glumac koji je glumio Maksima jedan prelep mladić!

Kada sam došla kući, bio je poslepodne, pa sam legla da spavam (zbog lektire i nekih gluposti sam ostala budna do dva sata, a morala sam da ustanem nešto pre sedam i normalno je da sam bila mrtva umorna) i iskoristim to vreme da skupim energiju. Međutim, nisam samo spavala na trosedu, nego sam i sanjala! To je veoma čudno jer u poslednje vreme ništa ne sanjam. Čim sam se probudila, obuzeo me je neki čudni osećaj. Znala sam da taj san nije bezazlen...
Ima jedna osoba u mom životu sa kojom sam ranije imala bolju komunikaciju. Ne družimo se nešto puno, možda neke dve godine. Ali je u poslednje vreme taj odnos počeo da bledi. Oboje smo krivi za to. Možemo da poradimo na tom, jer se uglavnom svaki dan vidimo. Još pre par meseci je počeo da mi se sviđa, ali to zato što je u jednom trenutku izgledao kao jedna osoba koju mnogo volim i uživam u njenoj muzici.
Uglavnom, san je bio sledeći. Nalazila sam se u dnevnoj sobi, a tamo je bio i on. No, to ne bi bilo ništa čudno da on nije ostao da prespava kod nas. Znam da moji roditelji nikada ne bi dozvolili tako nešto. Mama mu je nosila ćebe i jastuk jer je trebalo da spava u dnevnoj sobi, a ja u svojoj. Već je pao mrak i ja sam otišla da radim nešto na kompjuteru bez obzira što je on tu. Odjednom sam samo osetila poljubac na mom levom obrazu. Posle toga je sam osetila još par puta kako me neko ljubi u obraz. Kada sam se okrenula videla sam da je to on. Ni ne sećam se šta sam uradila, jer smo se odmah našli u nekoj tamnici. Išli smo jedno pored drugog i nismo ništa pričali dok nismo došli do centralne prostorije gde se nalazila trpezarija. Tamo se nalazio sto za kojim su sedeli profesor istorije i moja ekipa za takmičenje iz istorije. Sela sam pored jednog dečka i nešto smo pričali. I moj prijatelj je seo. Nešto smo pričali, a ja sam razmišljala o njemu i naši pogledi su se stalno susretali. Kada smo završili sa razgovorom, prijatelj i ja smo pošli kući i na izlasku iz tamnice, shvatila sam da smo bili u podrumu gimnazije. I tu sam se probudila.
Odmah sam pitala mamu da li sam pričala u snu, jer, pa moglo bi da bude nezgodno... Interesantno je da su me ti poljupci odmah uznemirili čim sam postala svesna sna. I sada me to muči. Zato sam i rekla da ne znam da li je to prava zaljubljenost ili je prividna kao i ovo proleće.

Druga zaljubljenost je još gora od prve. Ne osoba, nego sam način zaljubljivanja.
Sa ovom osobom nikada nisam imali direktan kontakt. Otkako sam bila mala, uvek sam slušala o njemu, premda ga nikada nisam upoznala. Nedavno sam dobila šansu iako nisam imala pojma da je to on. Sada, čini se kao veoma dobra osoba, ali, bojim se da je to zaljubljivanje više neki osećaj prijateljstva zbog cele priče. Kažem, proleće je krivo za sve.

Najviše bih na ovom svetu volela da sve to ispadne dobro. Zaslužujem jedan miran period u životu više nego iko (da, usuđujem se to reći). Eh, kada bi barem meni ispao telefon i da ja upoznam svog Maksima... Gde je moj Maksim?

Umrla sam i otišla na Zemlju - pakao za neupućene

Prvo, da upozorim sve moguće osobe koje čitaju ovo. Ono što sledi je izliv frustracije, nikako nešto lepo i divno kao što sam htela da pišem. Morate da imate na umu da sam veoma iznervirana, pa ako ste i vi, nemojte da čitate ovo. Za vaše dobro kažem.

Naime, osim što sam danas po četvrti put ispaljena, muči me kontrolni iz hemije i geografije (fale mi neke lekcije u sveskama), nedovršena lektira, nesnosan bol u glavi, takmičenje, i grebanje u grlu, uznemiravaju me i bliske osobe meni.
Budimo realni, ono što svi govore da svako mora da ima prijatelja, to jednostavno nije istina. Prijatelji su tu da vam maksimalno zagorčaju život i ponekad ih smatram težim osobama od neprijatelja. Zašto?
Neprijatelji su osobe koje vi mrzite, a ta mržnja može da bude obostrana. Jedno drugome pokušavate da zagorčate život, ali vi nemate neku vezu između vas. E, pa između prijatelja postoji ta veza koja sve dodatno otežava.

Dojadilo mi je da svaki dan pogađam šta sada fali mom prijatelju. Da li je ta osoba tako raspoložena zbog problema kod kuće, ili je tako raspoložena jer joj škola smeta, ili je nešto deseto u pitanju. Naravno, ne smeta meni da podeli to sa mnom, nego je problem što većina osoba samo započne priču, i onda ućuti. Kao, nije ništa. Đavola nije ništa, da nije ništa, ne bi spominjali, zar ne?

To je samo jedna vrsta prijatelja. Postoje sledeći koji izgledaju kao da ih ništa ne dotiče. I onda odjednom kažu samo da naše prijateljstvo slabi. Uh, pitam se zašto... Možda sa tim treba da postupim kao što je rekla moja prijateljica, koju veoma cenim jer ima slične probleme mojima. Rekla je da najbolje sednem sa tom osobom, što pre, i otvoreno kažem šta mi smeta. Ako ne možemo dalje da funkcionišemo, pa probali smo. Uostalom, zar sam ja osuđena da me takve osobe nerviraju konstantno i umesto da se usmerim na nešto drugo, ja mislim o njima? Ne, ne zaslužujem. Ako se iko pronađe u ovom opisu, razmislite dobro. Možda treba da rasčistite vi i vaša svest nešto.

Mala napomena. Ja ne pokušavam da se prikažem kao sveta, bezgrešna osoba. Naprotiv, i ja sam ljudsko biće, i ja grešim. Ali, neki ljudi.... Uf!!!

Niko ne zna kako se osećam u poslednje vreme. Ni ne očekujem to. Što bi neko razmišljao o prijateljima u slobodno vreme? Bože, ne!!! Zar na tako glup način da trošimo vreme?! Bolje je da za isto to slobodno vreme ogovaramo iste te prijatelje.

Znate, boli to kada niko ne razmišlja o vama, ne trudi se da vam pomogne ili malo olakša. Ljudi su stoka. Stojim iza toga, bez obzira što je to generalizovanje, a ja mrzim da generalizujem.

Hvala najbližim prijateljima za petak. To je bilo veoma lepo od njih. Cenim to i nadam se da ću jednog dana moći isto to da uradim za njih. Možda su mi oni jedino i prijatelji...

* Ako se neko našao uvređen ili povređen, žao mi je.
** Ako vas interesuje nešto više, znate gde možete da me nađete.

Cogito, ergo sum

Posle dužeg perioda (izvinjavam se mojim obožavaocima koji su svaki dan dolazili na blog sa nadom da će nešto novo da ugledaju) odlučila sam da dam malo oduška sebi i da malo filozofiram. Spremila sam se, ispred mene je voda, slušam muziku koja podstiče kreativnost i nadam se najboljem.

Vita est una.

Život je jedan. Jedan život dobijamo i trudimo se da ga što bolje proživimo. Većini to i ne uspe, ali tu je uvek ''drugi'' život, odnosno, život posle smrti. Ovaj drugi život nije ni nalik zemaljskom životu, pa ga ni ne smatram drugom šansom. Nažalost, ponekad smo kažnjeni čim se rodimo i tada od nas ne zavisi kakav će život da nam bude.

Pre neki dan sam gledala film. Nisam stigla na početak, ali sam uspela da povežem i shvatim o čemu se radi. Naime, glavni akter filma je bio jedan stariji glumac koji je tek krenuo u školu. Mislila sam da je ovo komedija jer taj glumac obično glumi u komedijama. Ubrzo sam shvatila da glavni akter je zapravo dečak, samo što je izgleda odrasle osobe. On pati od veoma retkog poremećaja koji izaziva ubrzano starenje. Znači, sa deset godina mentalnog uzrasta, on izgleda kao čovek u svojim pedesetim.

Vršnjaci su ga veoma grubo tretirali, ali su kasnije, kao i u svakom filmu, prihvatili kao jednog od svojih i shvatili da se on uopšte ne razlikuje od njih. Dečaku je jedina želja bila da doživi maturu sa svojim prijateljima. I, doživeo je. Tada je izgledao kao deda i veoma se teško kretao, ali je uspeo da održi govor. Naravno, govor je verovatno bio dirljiv, ali ja ga nisam gledala. Plakala sam. Prava je retkost da me film rasplače, a ovde sam lila suze. Pošto sam veoma sebična, u tom trenutku nisam mogla da se ne zapitam koliko ću još da poživim...

Tempus fugit.

Posle tog filma sam dugo razmišljala. Tada su me mučile obaveze, predmeti koje moram da ispravim, takmičenja i sve druge sitnice koje su u tom trenutku mogle da mi zagorčavaju život. Uvidela sam da vreme leti. I ja to dragoceno vreme gubim na idiotarijama. Brinem se, nerviram se, malo spavam. Zbog čega? Zbog ocena na polugodištu?
Trošim sebe na gluposti. Svađam se oko besmislenih stvari. Gubim vreme na pravljenju rasporeda kojeg se ionako nikada ne pridržavam. Kao da namerno tražim hiljadu i jedan način kako da na najbolji mogući način izgubim vreme koje mi i ovako uvek nedostaje. Težak sam mazohista.

Uvek na sebe preuzimam obaveze. I sada sam to uradila. Idem na tri takmičenja, učestvujem u jednom projektu, tu je i škola, pripreme za ispit i tako. Divno, zar ne? Ako uspem da uklopim i prijatelje i porodicu tu, divim se sama sebi. Rastrzana sam i sve radim prosečno. Sada sam sebi odgovorila na jedno pitanje...

Tempus est pecunia.

Ima jedan otrcan izraz. Pokušaću da parafraziram, a to bi ovako nekako bilo: ponekad treba da zastanemo da pomirišemo cveće. Slažem se. U ovom korporativnom svetu retki su ljudi koji stvarno zastanu da ''pomirišu cveće''. Sada svi jure za novcem, uspehom, slavom.
Vreme je novac. Većina se tog pridržava i nema vremena za obične stvari kao što je razgovor sa prijateljima, kvalitetno vreme sa porodicom ili čak i ugodna samoća.

Festina lente!

Dok trčim na putu do škole, imam vremena da udahnem zagađeni vazduh i da malo razmišljam. Volim da posmatram druge ljude, kako se ponašaju individualno i u masi. Svi trče negde, žure, kasne... Ako imaju decu, vuku ih sa sobom da ne bi slučajno zakasnili na željno odredište. Pošto sam još uvek dete, razumem ih kako im se silno ide na mesto gde se neće osećati ugodno. Najradije bi se bezbrižno igrali u kutiji sa peskom, ljuljali se, trčali za leptirićima ili brali cveće.
Deca najbolje znaju da uživaju u životu, i zaista ne razumem zašto većina želi što pre da odraste i da uđe u taj svet gde ne možeš da gledaš kako ptice lete, veverice trče, kako vetar odnosi lišće i zavitlava odrasle.

Mens sana in corpore sano.

Sve više i više ljudi je bolesno. I svi imaju slične bolesti. Uglavnom je to rak, infarkt, moždana kap. Nema se više vremena za vežbu (ni ono silno jurenje za novcem i karijerom ne pomaže), jedemo smeće, spavamo malo...

Deca se danas smatraju velikom nesrećnom. Žena do svoje četrdesete godine nije spremna da rodi. Ako rodi, onda rodi samo jedno dete. Posle toga, zbog nezdravog načina života, ona umre, njen muž umre i ostane jedno dete. Jedno dete zamenjuje nju. Trebalo je da ima barem još dvoje dece da bi jedno dete predstavljalo pozitivan višak. Ovako, njeno potomstvo je u deficitu.

Mnogo su čudni ljudi danas. Uopšte ne razmišljaju o svojoj budućnosti, svoju decu upropaštavaju na sve moguće načine. U redu je ako dete od pet godina zna šta su seksualni odnosi, ako zna kako pištolj funkcioniše, ako zna da pređe nasilnu igricu više puta... Ne mogu da se ne pobunim! Ni ja sama nisam imala najsrećnije detinjstvo (rodila sam se u ratnom periodu), ali zar deca od pet godina moraju sve to da znaju? Zar ne postoji način da im pružimo srećno detinjstvo? Zašto roditelji odmah moraju da im usade predrasude čim se rode?
Osnovno dečije pravo je da dete ima srećno i normalno detinjstvo. Nažalost, većina nikada neće znati šta je to i zato će posle trideset godina da plaćaju ogromne sume svom psihijatru.

O tempora, o mores!

I na kraju, kratki presek istorije čovečanstva.

Egipćani su smatrali da su deca dar sa neba. Ophodili su se prema njima kao prema malim božanstvima.

Grci su uživali u Olimpijskim igrama i drugim svečanostima. Spartanci su bili u odličnoj formi.

Rimljani su pravili razne svečanosti i organizovali su igre da zabave ljude. Vežbali su i zdravo se hranili.

U srednjem veku su se bogato hranili. Znali su šta ima odgovara i šta treba da rade da bi bili srećni i zadovoljni.
Svako je imao svoje zaduženje i porodica je bila kompaktna celina.

Otkrivanjem Novog sveta, ljudi su dobili pogodnosti koji su znale da iskoriste.

Život na selu je najbolji primer, jer su ljudi tačno znali šta im treba, kada im treba i zašto im treba. Živeli su skromno, ali pametno.

Prošlog veka smo tendeciozno radili da uništimo tradiciju koja je milenijum opstala. Uspeli smo. Napravili smo ogromnu štetu. Sada svi pokušavamo da je ispravimo, ali, kada jednom nešto učiniš kao to, tu nema povratka. Očigledno da sam mazohisti. Volimo da uništavamo nešto vredno da bi nama bilo loše. Iskreno, i zaslužili smo da nam se dešavaju takve stvari. Sve se vraća, sve se plaća.

Niko više ne drži do običaja i tradicije. Kada neko izvodi predstavu o tim običajima, onda se svi oduševimo, ali posle toga svi opet zaboravimo. I naravno da obećamo da ćemo se promeniti i da ćemo da poštujemo tradiciju. Kako smo licemerni!

Ne želim da obećam da ću sada da se promenim i da uživam u životu. Lagala bih, a to ne želim. Ne mogu se tako lako prilagoditi drugom načinu života. Ono što sam naučila jeste da treba da pronalazim male stvari što čine život boljim i da volim tradiciju i poreklo porodice.

Život je jedan, i ne nameravam da ga provedem razmišljajući šta bi bilo kada bi bilo.

Summa Summarum

Draga Anna Yves,
Bliži se kraj godine, pa sam htela da napravim neki pošteni završetak. Da saberem sve utiske, i pozitivne i negativne, da vidim šta bi trebalo da uradim u sledećoj godini, a šta da izbegavam. Nisam sigurna da ću svega da se setim, pa ako nešto izostavim, verovatno i nije bilo jako važno. Barem ne za mene.

Prvi par meseci prošle godine su bili veoma lepi za mene. Zaista, uživala sam u svakom trenutku. Naravno, nije sve bilo med i mleko, bilo je tu uspona i padova, ali kada se setim januara i februara, samo mi lepe misli naviru.

U ova dva meseca me još veže pristanak da idem na takmičenje iz istorije. Volim tu oblast koja se radi u prvom razredu, pa sam verovatno i zato pristala. Doduše, jako me je mrzelo da učim, pa sam to otezala i odugovlačila što sam više mogla. Posebno čega sećam iz tog perioda jeste činjenica da sam u dva meseca se razbolela pet puta. Stalno sam kijala, kašljala, i vrlo često mi je curela krv iz nosa. To sam pripisivala umoru i iscrpljenosti. Uglavnom, dok nisam došla u gimnaziju, nije mi curela krv iz nosa. Slučajnost? Ne bih rekla.

Mart
Rođendan. Takmičenje. Ljubav. Takmičenje.
Mart je bio poseban. Prvo, zbog toga što su moji prijatelji imali rođendan, a ja jako volim rođendane meni dragih osoba. Jedan moj prijatelj je imao rođendan osmog marta, i kupili smo mu parfem za rođendan, a ostali momci iz razreda su nama, devojkama, kupili plišane ruže.Kasnije je prijatelj sve ruže sa parfemom špricnuo. Još i dan-danas osetim miris Mediterana na mojoj ruži. Dva dana kasnije sam imala opštinsko iz istorije. Bila sam veoma nervozna, jer je profesor imao maksimalno razumevanje prema meni, a ja sam to potratila. Sada, ako se osramotim, pa ništa ne osvojim, to mi nije bilo toliko bitno, kao činjenica da mi profesor onda više neće verovati. Sećam se da je profesor likovnog bio u mojoj učionici. Dao nam je testove, a testovi su bili prelaki. Samo me je jedno pitanje jako zaintrigiralo. Naime, pitanje je bilo da napišemo šta je hram Atine, Partenon, postao u V veku, a šta u XV veku. Na svu sreću, zapazila sam taj detalj i tu rečenicu ispod slike tog hrama. Mnogo volim Atinu, pa mi je ovo bilo i više nego zanimljivo. Uglavnom, nadala sam se da sam dobro uradila. Kada sam izašla iz učionice, profesor me je čekao sa rešenjima i testom. On je na brzinu sabrao moje bodove što sam ja rekla da sam tačno uradila i rekao je da bih mogla da pređem. Nisam želela da verujem u to, da se ne bih razočarala. Tog dana sam imala engleski u 17h. Umirala sam dotle od znatiželje, da vidim šta je bilo sa takmičenjem. Pošto sam videla da odgovor neću dobiti, počela sam da se spremam za engleski, kada je telefon zazvonio. Bio je to profesor koji mi je rekao da sam II, ali ne zna koliko poena imam.
Čestitao mi je, a ja sam jedva čekala da završim razgovor da mogu da urličem od sreće. Svi su mi čestitali, a najviše mi se svidelo od razrednog starešine.
Sledeći bitan datum u martu je bio 24-i. To je bio dana kada je moj tadašnji momak došao u Suboticu. Nažalost, tog dana sam imala veoma neugodno raspravu sa roditeljima, pa sam bila ceo dan veoma loše raspoložena. Žao mi je što je to sve tako ispalo.
Posle toga, imala sam tačno nedelju dana da pripremim celu knjigu iz istorije za okružno. Pošto je to bio veoma kratak vremenski rok, direktor nam je svima dao slobodnu nedelju ispred takmičenja. Bila sam jako lenja i sve sam radila, osim pripremanja istorije. Naravno, ostavila sam to sve za poslednji dan i bilo je u stilu drž', pa ne daj! Otišla sam 31-og u školu, uradila test, opet prešla sva pitanja sa profesorom posle takmičenja, i on je bio nešto optimističniji od mene.
Uglavnom, posle toga sam otišla sa mamom u grad i oko 13 h mi javlja profesor da sam prošla i okružno! Ja nisam mogla da verujem! Profesor je još rekao da se sada lepo mogu opustiti, jer sam i to uradila, a još bolje ću da se opustim u Vrnjačkoj banji gde je republičko! Bila sam oduševljena, jer volim Vrnjačku banju. Opet su mi svi u školi čestitali na uspehu i rekli su kako nisu ni sumnjali u mene. Prija to, kada ti drugi odaju priznanje za tvoj trud i rad.

April
Uskrs, Vodeni ponedeljak, prskanje? Rođendani! Rusko veče.
Uskrs i moj rođendan. Dobro, moj i bratov, i ujakov, i još pedeset miliona ljudi. Puno je ljudi rođeno u aprilu. Verovatno zato što je tako divan mesec. Sećam se da je pred moj rođendan, brat nabrao jorgovan, moje omiljeno cveće, i doneo ga u sobu. Predivno je izgledalo, a još lepše mirisalo!
Vodeni ponedeljak sam provela sa Jovanom na Paliću. Bilo mi je super! Išle smo peške, i srele smo mog starijeg brata na rolerima. Bilo je prilično smešno, jer je prvi put vozio rolere. Kada smo se vraćale kući, opet peške, neki mladići su nas poprskali vodom, jer je bio Vodeni ponedeljak. Ja sam bila ispred Jovane, pa sam dobila najviše.Ali neka, nisam previše marila, to mi nije uništilo dan, nego ga poboljšalo. Barem sam izašla iz kuće, a delomično i iz depresije.
Moj rođendan. Svi su mi čestitali, jer su znali koliko ga obožavam! Samo su mi ovi iz škole zaboravili, jer je to bio prvi dan posle raspusta. Ko će toga da se seti... Mada, brzo su se iskupili i svi mi čestitali. Cenim to. To mi je bio jedan od boljih rođendana, a tek proslavu koju sam imala!
Odlučila sam da iznenadim jednu prijateljicu i da napravim rođendan-piknik. Mama je napravila mini sendviče, i kolače. Sve sam to spakovala u kotaricu i otišli smo na Palić. Našli smo idealno mesto na muškom štrandu. Nije nas bilo puno, i žao mi je što neke osobe nisu mogle da dođu. Jako mi se svidela proslava, jer je bilo sunčano i vetrovito. Sedeli smo pored obale i razgovarali. Mislim da je to jedna od najboljih proslava mog rođendana. Jedino što je bilo loše jeste što neke osobe nisu mogle da dođu. Brat i ja smo slavili istog dana, nadam se da je i njemu bilo super! Ako nije, biće jednog dana.
Aprila 26-og je bilo tradicionalno Rusko veče, jubilarno 20-to. Učestovala sam u programu i bilo je interesantno. Sviđaju mi se ruske pesme, poezija i proza. Samo mi je mrsko sve to učiti. Previše sam lenja.

Maj
Republičko. Fenomen zvan Tina. Planovi za leto. Tužni Gaudeamus igitur.
Maja 13. i 14. je bilo i odseli smo u vili Raj koja se nalazi u ulici Raj, a pored vile se nalazi šuma Raj. Takmičenje je bilo sve, osim Raja.
Profesor nije mogao da ide, pa sam morala da idem sa druge dve profesorice. Nažalost. Pogotovo što je jedna profesorica bila odgovorna za mene, ne bih da napominjem koja, ali meni nije bilo veselo. Test je bio veoma lagan, ali sam ga ja uprskala. Najviše od svega me je bolelo što profesor nije bio tamo, pa sam možda podsvesno to i uradila. Naravno, tu su se desili neki nemili događaji koji su mnogo oštetili, ali ne bih o tome. Dovoljno je što sam već jednom to proživela.
Kada sam se vratila u školu, svi su bili ponosni na mene kao da sam prvo mesto osvojila, a profesor je rekao da sledeće godine idemo na prva tri mesta. Ta rečenica mi je ulila nadu i bila sam spremna za nove pobede. Rođendani, rođendani. Možda najznačajniji od onda je bio Tinin. Tina je devojka iz razreda koju je profesorica fizike premestila da sedne kod mene na časovima fizike. Brzo smo se skapirale, i ja rešavam zadatke, ona računa. Dobar tandem. Ubrzo je i ona usvojila logiku potrebnu za rešavanje zadataka i ja sam bila izuzetno ponosna na nju. Ona je išla na debatni i bila je član Đačkog parlamenta, isto kao i ja.
Pred kraj tog meseca, pedagog nas je pitao da li želimo da idemo u B. Petrovac na seminar o ljudskim pravima, koji je ujedno i debatni kamp. Nama se to učinila kao dobra ideja, jer obe smo bile osuđene da provedemo letnji raspust kod kuće, pa barem da imamo neki Petrovac. Prvobitno je trebalo nas četvoro da ide u školu u B. Petrovcu gde bismo radili i slušali predavanja. Moj san! Raspust da provedem u gimnaziji!
Maturanti su završili. Mi smo okitili podijum i govornicu. Premda smo ustali jako rano da bismo sve to uradili, vredelo je. Uživali smo, zabavljali smo se, igrali se, plesali... Profesor istorije nas je nadgledao i on je držao govor za govornicom, kao i Ljuba. To nikada neću moći da zaboravim. Kada su maturanti došli, i kada smo čuli poslednje zvono i Gaudeamus igitur kako se ori hodnicima, ja sam se naježila jer sam shvatila da ću i ja ovako da pevam za tri godine. A to jako ne želim. Konačno sam našla dobre prijatelje, imala sam uspeha na svim poljima života i ne želim da to nestane...

Jun
Rođendan, ceo razred na okupu. Slikanje je nužno zlo. Opraštamo se od svega što nam je drago.
Rođendan gde je bio pozvan ceo razred. U tenis klubu. Osećaj je bio i više nego čudan, jer su me neke osobe prihvatile kao svoju. Naravno, puštali su se narodnjaci, ali sve u svemu, bilo je lepo videti ceo razred na okupu. Tu je bio i godišnji test iz srpskog. Toliko sam ga se plašila, ali nije bilo potrebe za tim. U junu sam i dobila prvu peticu iz srpskog na pismenom u prvom razredu.
Slikanje povodom završetka prvog razreda. Očajno, ali zaista. Plus, što smo morali da pravimo pojedinačne slike za album devojke koja je odlazila u Novi Sad. Ona je takođe organizovala žurku za ceo razred i razrednog. Žurka je bila pretposlednjeg dana, taman kada su se zaključile ocene. Prvi put sam videla da su neki profesori ljudska bića, jer su zaplakali zatpo što Rada odlazi u Novi Sad.
Taj dan sam i predala plakat koji je trebalo da izradim. Iva je prepodne došla kod mene da mi pomogne, a u razredu na času su mi pomogli ostali. Čak mi je i razredni dao novac da odem da fotokopiram nešto za plakat. Taj čos je bio dobar, žalim što sve vreme nisam bila tamo. Posle časova smo otišli na žurku. Razredni nas je tamo dočekao sve sa pitanjem kako smo završili današnji dan. Zaista je divan, uvek se interesuje za nas. Rekao je da mu je jako žao što imam samo dve četvorke, da je znao, pritisnuo bi me da vežbam matematiku i onda bih bila skroz odlična. I sada ima dana kada se kajem zbog uspeha, ali ponekad shvatim da sam umesto skroz odličnog uspeha dobila nešto vrednije. Žurka je bila u redu, bili su narodnjaci, naravno. Odjednom sam čula prve taktove Californication i ja sam skočila od sreće! Kao i moji prijatelji rokeri. Bilo mi je super. Čak i onaj ružni deo gde se jedan momak opio. I to je bilo dobro, na neki način, jer smo se svi brinuli za njega, kao pravi razred. Možda nismo najbolji razred po uspehu, možda imamo najviše neopravdanih, ali u takvim trenucima smo tu jedni za druge.
Poslednji dan je bio u stilu tralalala, gotova je škola! Zaista, tako je brzo proletela, da nisam ni shvatila koliko sam dobila i koliko sam izgubila.

Jul
Nova frizura. Raskid. Spoznaja da postoje ljudi koji brinu za mene i Bački Petrovac.
B. Petrovac mi je bio preko potreban. Baš sam se radovala što ću nedelju dana da budem izvan kuće i što ću možda malo da zaboravim na probleme. Jula 14-og smo krenuli iz Subotice u Novi Sad. Branka je iz Novog Sada išla na koncert Rolling Stones-a, a mi smo odatle išli u B. Petrovac. Pred sam put sam upoznala ostatak ekipe. Bilju i Maria sam već od ranije znala (iz viđenja), a Tanju, Luku i Vukicu sam prvi put u životu videla. Ovo je baš obećavalo... Uglavnom, Tina i ja smo se dogovorile da ćemo da se konsultujemo šta ćemo sve da ponesemo. Naravno, mi to nismo uradile. Prethodni dan sam dobila MP4 i prebacila sam svu muziku koja se Tini dopala, pa smo do Novog Sada pevale. Pre nego što smo stigli u B. Petrovac, svi smo se dobro upoznali, jer ipak, bolje je da se mi međusobno poznajemo, u slučaju da se neko zagubi. U B. Petrovcu smo Tina i ja shvatile da smo poneli sve iste stvari. Od japanki do tonika za čišćenje lica. Slučajnost? Sudbina? Nemam pojma...
Bila sam dosta depresivna, i opet sam razmišljala da li moj život ima smisla. Setila sam se prijatelja koji su me podržali i govorili da ne klonem duhom posle raskida. Hvala im na tom, stvarno su divne osobe. Na seminaru smo imali predavanja o ljudskim pravima, a posle toga debate. Zaglavila sam u jednom groznom timu, ali na svu sreću, imala sam jednog normalnog u timu.
Član mog tima je bio divan prema meni, zaista. Svaka mu čast što me je održao koliko-toliko normalnom. Devojka iz našeg tima je apsolutna budala i nije je ništa interesovalo. Jednostavno, htela sam da joj kažem sve što smatram da joj sleduje, ali bi me prijatelj smirio i rekao da smo nas dvoje iznad nje i da tako treba da se ponašamo. Zaista, jako dobar momak i stvarno mu hvala na svemu!
Tamo sam upoznala divne ljude i zbližila sam se sa ovima iz mog grada. Stvarno, prijalo mi je jako! Zaboravila sam probleme i videla sam da ima ljudi koji te iskreno vole i brinu se o tebi. Znači, seminar je bio uspešan.

Ceo letnji raspust mi je bio obeležen radom na jednom projektu i viđanju sa meni dragim ljudima. Nije bilo tako loše. Imali smo jednu malu akciju pre nego što sam otišla na godišnji. Nije bila loša, bila je za Dan mladih i baš sam uživala pričajući sa decom i mojim vršnjacima. Dobro je kad znaš da ne smaraš druge. I da neke osobe interesuje šta ti imaš da im kažeš.

Krajem avgusta smo otišli na godišnji u Mađarsku. Sve vreme sam se bunila kako neću da idem, kako je loše, a na kraju je ispalo odlično!
Videla sam jednog dana odlične starke, a već je bilo vreme da zamenim moje crvene. Ne da ih se odreknem, nego da upotpunim svoju kolekciju. Kupila sam predivne, poluduboke, u indie stilu. Divne su, zasenjuju sve ljude kada ih obujem. Savršenstvo u malom.
Jednog dana sam na MTV-u videla top 10 RHCP. Sela sam da pogledam, jer nisam imala šta pametnije da radim, a i znala sam neke pesme. Prosedela sam ceo sat, a isto sam i uveče uradila. Fascinirao me prateći glas i gitara. Kasnije kada sam otišla do tetke, proverila sam ko je to i otkrila da je to Džon Frušante. Od tog trenutka sam želela da znam sve o njemu. Počela sam da istražujem i da sve više volim ovog neobičnog gitaristu.
Tu negde sam otkrila svoju ljubav prema jin jangu. E, to je savršenstvo. Ja sam, inače, jang i odgovara mojim osobinama u potpunosti. Ponekad mi se učini da je to jedino što ima smisla na ovom svetu...

Septembar
Aneks. Dan Škole.
Počela je škola. Premešteni smo u glupi aneks! Mrzim ga, jer je to zona pušača u školi, i kada prođem kroz tu zonu, imam osećaj da sam ceo dan sedela u kafani na kraju grada gde je rakija 20 dinara!
Sedim sa Tinom u prvoj klupi srednjeg reda. U prvim klupama je zezanje najjače. Volim to društvo napred, mada, ne znam zašto.
Počele su obaveze, prvi kontrolni. Ništa posebno, osim Dana škole.
Došli su debateri iz Valjeva, i Tina, Mario i ja smo ih ugostili. Moja gošća je fenomenalna! Jako sam oduševljena kakva je i stvarno, bila je u pitanju sudbina kako je došlo do toga da ona prespava kod mene. Naravno, tu vezujem i moj super izlazak u grad. Izašli smo Tina i ja sam svojim gošćama i Tinina prijateljica. Na kraju smo otišli u jedno mesto gde se pušta rok muzika. Savršeno je bilo, imala sam prelep pogled na gitaristu! Divno! Nažalost, sve što je lepo, traje jako kratko. Sledećeg dana su otišli nazad za Valjevo, ali sam joj obećala da ću da dođem kod nje.

Oktobar
Sajam knjiga i nervoza. Suze zbog CD-a.
Upoznala sam devojku koja jako jako jako voli Džona! Zamolila sam je ako može da mi pomogne da nađem nešto od njega kada budem u Beogradu (zbog Sajma knjiga). Ona mi je pomogla i dala mi je sve njegove albume! O radosti! Stvarno sam presrećna, jer sam dobila ono što sam želela i još sam upoznala nju! Ostatak oktobra je bio mesec kontrolnih, ispitivanja, ponekog nerviranja. Ništa značajnije se nije desilo u životu jednog gimnazijalca.

Novembar
Put pod noge. Dobro nam došli, bolje vas našli!
Ovo je već uzbudljiviji mesec. Mario, Tina i ja smo se spremali za debatu u Valjevu, za njihov Dan školu. Na kraju je to ispala priprema za turnir koji će da bude u mojoj školi početkom decembra. Uglavnom, jedva sam dočekala taj dan! Krenuli smo rano ujutru i obećavalo je da će da bude dobro. Plus što je razredni išao sa nama, pa smeha nikada nije nedostajalo. Kada smo stigli, odmah smo pogledali školu i čekali naše domaćine. Pokazali su nam grad i skroz sam se oduševila! Podseća me na moj rodni, jer ima dušu! I imaju prelepu reku! No, nismo se dugo tu zadržali, nego smo pošli kućama.
Njena porodica je veoma divna i baš mi je drago što sam upoznala tako dobre ljude. Neverovatno je koliko su nam porodice slične. Taj dan mi je bio jako dobar, baš sam uživala. Nažalost, sutra dan smo već morali da idemo nazad. Dogovorile smo se za zimski raspust nešto. Nadam se da će se to i ostvariti.
Poslednji dani novembra su iskorišćeni za pripremanje debate. I ja sam morala da učestvujem u njoj, jer su neki timovi otkazali. Nisam baš mnogo bila oduševljena, jer sam već imala loša iskustva sa miks timovima. Ali, opet sam pogrešila...

Decembar
Turnir. Godišnjica. Ravnodušnost. Sneg. Božić.
Prvog i drugog je bio turnir. Dobila sam trenera koji je fenomenalan, a ujedno je bio i član tima. Drugi član je devojka iz Bujanovca i ona se maksimalno trudila da sve zabeleži i to me je baš oduševilo. Zahvaljujući dobroj koordinaciji tima i našem treneru, mi smo uspeli da pobedimo sve četiri debate i da stignemo do polufinala. Drugog smo išli protiv moje prijateljice u polufinalu, i uočila sam nešto što je Dino već ranije istakao i to sam mu rekla da sada iskoristimo. Uspelo je, jer smo došli do samog finala. U finalu je bilo jako teško, ali smo i to uspeli i pobedili smo. Stvarno, jako sam srećna bila jer sada verujem u miks timove i drago mi je što smo kao članovima tima koji smo se prvi put videli u životu tada, uspeli da pobedimo! I sada jako želim da se posvetim debati. Hoću da što bolje debatujem, jer mi se jako dopao način razmišljanja mog trenera. Jednostavno, hoću to.
Ove godine je bila druga godišnjica smrti mog strica. Bilo mi je teško, ali, i taj dan prođe... Nekako.
Oko sredine decembra me je uhvatila ravnodušnost. Mrzim taj osećaj i čini mi se da me još drži. To je sve zahvaljujući glupom produženju prvog polugodišta na dve nedelje u januaru. Osećam se kao da ništa nisam uradila, da sam celo polugodište se zezala, a uopšte nije tako. Sav taj pritisak... Još takmičenja koja sam preuzela na sebe. Istoriju sam uzela. Volim je, ali sada je užasno teška. Ne sama materija, nego knjiga. Napisana je očajno i autori su zaslužili da im se knjiga pocepa na deliće i da oni gledaju. To bi bio samo delić onog osećaja koji ja imam kada pokušavam da učim odatle.
Došao je i Božić. Hvala svima koji su mi čestitali! Ne volim taj praznik, nešto mi je Uskrs draži, ali neka, i ovo je lep praznik! Pogotovo zato što je padao sneg. Imali smo beli Božić posle pet ili više godina. Volim ovaj ravničarski sneg, ima nešto u njemu. Sve ravno, a belo.
Nedavno je bio sv. Ivan. Taj dan je bio odličan. Otišli smo na selo, na slavlje kod ujaka moje mame. Tamo sam videla svoj ujaka koji je bio gimnazijalac, pa smo se fino ispričali. Baš mi je bilo drago! Međutim, taj sam završetak dana i nije bio divan. Jeste, pričala sam sa trenerom debate, i to mi je baš ulepšalo dan, ali jedan podatak što sam saznala mi je je skroz pokvario. Osećala sam se kao najveća budala i želela sam da propadnem u zemlju od sramote. Ne vredi da se više zaljubljujem, samo patim. Nemam ja koristi od toga. Na svu sreću, prijateljica koja je u to vreme bila budna mi je pomogla i stvarno joj hvala! Ona je zaslužila da joj se ostvari najveći san, jer je duša od čoveka.
Evo, još malo pa Nova Godina. Dolaze mi dve prijateljice i jako sam srećna jer mi se sada sve čini savršenim. Još ima koncert RHCP-a, pa mi to još više podiže raspoloženje.

Kada sumiram sve utiske, mogu slobodno da kažem da je ovo bila jedna uzbudljiva godina! Svaki događaj, svaka osoba koju sam upoznala i svi dobri i loši utisci koje nikada neću moći da zaboravim.
Ove godine sam naučila šta znači biti voljen i voleti. Naučila sam da ima puno ljudi koji se brinu za mene svakodnevno i vole me toliko da se to ne može opisati rečima. Otkrila sam prave prijatelj, osobe koje me podržavaju i guraju ka cilju. Svi ti ljudi su moje blago.
Jednostavno, imala sam malo blago koje je vremenom postalo sve veće i veće i bojim se da će mi zatrebati nova škrinja gde ću to da čuvam.

Za kraj, želim ti srećnu Novu, da kreneš veslela i dobro raspoložena u sledeću godinu, jer ko zna šta nas sve čeka. Budi nasmešena kada si srećna, neka ti suze teku kada si tužna, neka ti lice zacrveni od besa, da budeš uspešna u poslu, da ne zaboraviš da razvijaš svoje talente, da se uvek setiš svojih prijatelja, da budeš više sa porodicom i da uživaš u životu.
Život je takav kakav je, ali ipak je samo jedan i tvoj je...

Tvoja Naive