Jorgovan

Tmuran, kisan, grozan dan. Kisa lije kao iz kabla. Lokve vode na sve strane, blato se hvata za cipele i odecu... Grupa ljudi dolaze sa kisobranima. Sivi, teget, crni kisobrani. Tako se savrseno slazu sa vremenom! U daljini se cuje zvono crkve, 15h je. Vecina ljudi se vraca sa posla u tople domove, a nekolicina stoji u barama i blatu. Zasto?

Umrla sam pre dva dana. Moja sahrana samo sto nije pocela. Posmatram je izbliza. Uvek sam se pitala ko ce da dodje i kako ce da reaguju. Sada konacno imam prilike to da vidim. Sreca u nesreci.

Dok jos ljudi nisu dosli u kapelu, ja stojim i placem nad svojim kovcegom. Zalim za svojim zivotom. Nikada nisam zelela da umrem, prevelik sam egoista. Nisam zalila za onim sto sam radila u zivotu, nego sto je zivot tako kratko trajao. Dosta toga sam postigla, ali sam mogla jos vise. Samo da sam imala malcice vise vremena...

Jos uvek sam plakala kada sam primetila da dolaze clanovi moje porodice. Otac, majka, brat i jos neka rodbina. Majka, otac i brat su shrvani od bola. Oci su im natekle od plakanja, imaju pokisao izraz lica, sve u svemu blaga katastrofa. Htela sam poci ka njima i reci da cu ja i dalje da budem uz njih, ali sam zaboravila da vise nisam covek, nego najobicniji duh.

Moji su polako prilazili ka mom kovcegu. Imala sam neki uzasnuti izraz lica. Toliko o tome koliko je pogrebno preduzece efikasno. Ne moze cak ni jadni osmeh da nabaci, nego te samo strpaju u kovceg. A htela sam da napisem u testamentu da me balzamuju jer se plasim da me insekti ne bi pojeli. O kremiranju ni nisam pomisljala. Da me pretvore u prah! Zaboravi pricu "... od praha si nastao, prah ces da postanes." Neka, hvala!

Majka, otac i brat su zaplakali. Nisu mogli da veruju da sam ja osoba koja tamo lezi bezivotno. Nekada devojka koja je znala da se zabavlja, da ih nervira, da ih usreci, raznezi, razljuti i rasplace, sada lezi kao bleda krpa u drvenom kovcegu.
Meni je to izuzetno tesko palo, jer su mi strasno nedostajali i nisam zelala da prolaze kroz ovu situaciju. Uskoro ce 15h, pocinju da zatvaraju moj kovceg. Poslednji put sam pogledala sebe i sa porodicom sam se uputila ka mom grobu.

Moji roditelji nikada nisu mislili da ce jedno od njihove dece prvo da umre, pa je logicno da nisu ni imali porodicnu grobnicu. Zbog mene su je na brzinu kupili. Na lepom je mestu. Ima drvece okolo i neko cudno cvece. Ionako je sada jesen pa mi vestina pravljenja herbarijuma i determinacija biljaka nece pomoci u ovom trenutku. Uostalom, imala sam bitnija posla.

Interesantno je kako ja kao duh mogu da kisnem. Sklonila sam se pod kisobran svoje porodice. Poneli su moj teget kisobran. Kako mi uspomene naviru. Taj kisobran je riznica mojih emocija. Pod njima sam pricala, pod njim sam isla sa prijateljima, pod njim sa se prvi put poljubila. Cak je svedok i mojim zarukama. Setila sam se mog verenika. Boze, kako je njemu? Nije me mogao ni videti u poslednjim trenucima zivota. Bio je na putu, a sada bi trebao da stigne na sahranu. Da mu samo mogu reci ono sto mu nisam rekla. Jos jednom da ga zagrlim, poljubim i kazem da ga volim. Medjutim, nije bilo vremena za to. Sada vise nikada i nece biti...

Iz daljine se naziru likovi poznati meni. Potrcala sam do njih. Boze, to su bili moji najdrazi prijatelji.

Pojedinci su toliko lose izgledali da je meni bilo zao njih. Vise nisam razmisljala kako je zalosno sto sam umrla. Moji prijatelji. Prijatelji iz gimnazije, sa fakulteta, sa posla. Oni se medjusobno nisu najbolje slagali, a sada ih gledam kako dolaze kao slozna grupa. Htela sam sve da zagrlim i da im kazem koliko su mi drage, ali sam opet zaboravila da vise nisam covek. Nego bezlican duh.

Posle njih dolazi jedan covek. Obukao je crni, dugacak kaput, crni sesir, crne cipele. U rukama je nosio grm jorgovana. To je bio on. Nisam ga mogla prepoznati. Moj verenik se skupio i stisnuo. Vise nisam mogla da verujem da je to on. Ranije kada je bio tuzan, imao je samo pokisnut izraz lica. Sada nije licio na sebe... Dusa mi se cepala na delice, a vetar je te delice nosio po celom groblju.
Oduvek sam verovala da on i ja imamo neku vrstu spiritualne veze, pa sam ga cekala kod groba da vidim da li ce me osetiti. Tik sto je prosao pored mene, okrenuo se i zastao. Stajao je u mestu i promatrao je prazan prostor. Onda je potrcao prema automobilu. Isprva mi nije bilo jasno zasto, ali kada sam videla da se vraca sa mojom akusticnom gitarom ja sam zaplakala, ali od srece. Setio se!

Posto je prolazio pored mene, uhvatila sam ga za ruku i otisla sa njim zajedno do groba.
Kakav tuzan prizor. Svi tese jedni druge, moja porodica place sa zarucnikom, a ja stojim pored njih i promatram to. Boze, zasto si me tako okrutno kaznio da moram da gledam bol meni dragi ljudi?

Svecenik je poceo da moli da moja dusa nadje spokoj i vecni mir. Hej, tu sam! Ovo nije spokoj kojemu sam se nadala. Svecenik zavrsava i cuje se gregorijanski koral. Ovo je sigurno mamina i tatina ideja. Zahvalna sam im na tome. Cak sam i ja zapocela da pevam. Zasto da ne? Ionako me niko ne moze cuti, a to je jedino sto me veseli u ovom trenutku.
Poceli su ljudi da prinose cvece mom grobu. I da govore svasta, ali zaista svasta. Jeste da o preminulima treba sve najlepse, ali ga neki preterase. Svako ko je prisao mom grobu, ja sam ga momentalno zagrlila. Mozda osecaju to, mozda ne, ali je meni bolje. Opet taj prokleti egoizam!

Evo, privodi se oficijelni deo kraju i razmisljam. Dobro, svi sada placu, ali sta ce da bude za dva, tri, cetiri meseca, godinu dana, dve godine, deset godina?

Moji roditelji ce vremenom da prihvate cinjenjicu da ja vise ne postojim na Zemlji. Nastavice sa svojim zivotom. Setice se mene svaki dan. Proci ce ih jeza, nece se osecati dobro, ali ce preci i preko tog trenutka.

Prijatelji. Oni ce naci neku osobu slicnu meni. Setice me se, ali ce ih to brzo proci. Samo ce pomisliti da je lepo bilo imati je za prijatelja. I to je to.

Verenik. On ce da prolazi kroz period zaljenja. Ako me je istinski voleo, zamonasice se. Ako me nije voleo svim srcem i svom dusom svojom, naci ce neku bednu kopiju mene i zadovoljice se s tim. Tuzno je to. Kada spoznas da nikome ne trebas. Da ima jos takvih osoba kao ti.

Odjednom me u mom filozofiranju prekine zvuk gitare. Kako sam radosna bila. Verenik je zasvirao Venice Queen. To je bila moja zelja da mi se svira na sahrani (kada sam imala sesnaest godina zavolela sam tu pesmu). Pesma ima svoje posebno znacenje, ali ja sam je ovako protumacila.
Prvi deo pesme je veoma mracan, turoban i mucan. Situacija je kao posle oluje. Totalna depresija i tuga. U mom slucaju, prvi deo je kada ja zalim sto sam mrtva, a drugi oplakuju moju smrt.
Drugi deo pesme govori o zivotu posle smrti. Nesto je veseliji od prvog i odise nekim olaksanjem. Taj deo tumacim da bi posle moje smrti svi trebali da nastave sa svojim zivotom, jer cu ja da budem sasvim dobro. Mozda smrt nije najsrecnija situacija koja mi se mogla desiti, ali cu konacno da se uverim u neka religijska pitanja koja me muce. Resicu misterije koje su mi zagorcavale zivot.

Nikada bolje nije odsvirao i otpevao tu pesmu. Toliko emocija je uneo u nju, da su svi prisutni prestali da placu. Mislim da su shvatili sta sam im htela reci pesmom. Sto se tice mene, ja sam stajala kod verenika i pevala. Uzivala sam.

Pesma se zavrsila. Udario je jos jaci pljusak i svi su se razbezali, cak i moji roditelji (ipak oni treba da naprave taj rucak za pokojnika).

Samo je moj verenik ostao na grobu. Nastavio je da svira. Meni to odgovara, uzivala sam i za zivota u njegovoj svirci. Zavio se u kaput, namestio sesir i zapevao moju omiljenu pesmu. Da nisam mrtva, ja bih sada umrla. Kako je to divna osoba! Dok peva istovremeno i place. Nisam mogla da se suzdrzim pa sam i ja zaplakala. Tako smo jos pola sata plakali. Zaista mislim da imamo neku vrstu duhovne povezanosti. Kisa je padala, nju nije bilo briga za moju sahranu. Oterala je ljude koji su dosli, a i mog verenika. Ostavio je grm jorgovana, trzalicu i pismo. Obecao je da ce opet doci da mi svira. Iskreno, u tom trenutku me vise nista nije moglo obradovati.

Nazalost, sve sto je lepo kratko traje. Osetila sam neku jaku silu koja me vuce ka sebi. Pokusavam da se odupirem, ali je nemoguce, mnogo je jaca od mene. Zasto me to vuce ka sebi? Sta je to uopste? Da li cu to ikada saznati?

Crkvena zvona otkucavaju 16h, kisa i dalje pada, bare su na sve strane, blato je sve vece i vece, ljudi dolaze i odlaze, a mene vise nema...

Simple As That

Zasto postoje ljudi koji moraju da pokvare savrsen trenutak?
Svesno, nesvesno, ipak to rade. Poznati, nepoznati, kvare nam. Nije bitno ko su, sta su, ali mogu da nam pokvare nesto lepo.
Jedan tekst, jedna recenica, cak i jedna rec je dovoljno da nam kompletno upropaste dan. Svi se prave da im to ne unisti dan, ali to je nemoguce. Pocnes da se pitas zasto zele da te povrede i zasto bas u tom trenutku. Mucis sebe pitanjima i filozofiras. Ne vidis izlaz, samo se vise osecas povredjenim. Razmisljas o tome i dalje, a pravis se da je sve u redu. Mucis se. Toliko te to pogodilo da ne mozes vise ni da razmisljas a da te to ne omete. A osoba koja ti je upropastila dan je vec zaboravila na to.
Ponekad ni ne razmisljamo koliko nesrece ucinimo drugima. Bitno je da smo mi dobili satisfakciju. Uvredili smo osobu. Nasa dusa je sada mirna. Dobili smo ono sto smo hteli. Nikada se ne pitamo kako se oseca ta osoba dok nas ne zadesi ista situacija.
Zasto nismo obazrivi?
Zasto smo tako hladni i odvratni?
Ponekad mi se gadi sto sam i ja ljudsko bice i sto to isto cinim...

Svetlost

Nedavno sam čitala jedno delo i pronašla sam fenomenalnu rečenicu, pa bih da je podelim sa vama:

"Čovek ne sme ničega da se plaši niti sme da smatra zabranjenim išta što duša u njemu želi."

Mogla bih sada beskonačno da filozofiram na ovu temu, ali ja želim da vas podstaknem da razmišljate o toj rečenici. Uradite to za vašu dušu...

Rainbow

Sa zadovoljstvom mogu reci da je danasnji dan prelep, predivan, predobar!!!
Ne pamtim kada je poslednji put ovakav dan bio. Obicno je dobar dan, pa se na kraju nesto lose desi i jedno lose ponisti sve dobro. Ali danas to je nemoguce.
Naime, spavala sam do 10h. Veoma retko se to desava jer moram ranije da ustajem da bih sve naucila. Prvi put sam ja spavala do 10 h, bez grize savesti i kada sam se probudila, osecala sam se mirno i spokojno. Sto je veoma neobicno za jednog gimnazijalca.
Kasnije sam otisla do bake i dede. Tamo je divno bilo. Mogla sam da pricam bez da razmisljam sta jos treba da ponovim ili da uradim.
Na kraju, dosla je i skola. Imali smo relativno lake casove, barem za mene. Hemija je tako nekako prosla i vec je blok informatike stigao. Profesor je rekao da mozemo da odemo da se prosetamo ako smo odgovarali. Na svu srecu, odgovarala sam i odlucila sam da se prosetam do najekskluzivnije ulice u gradu da pojedem sendvic. Dok sam se setala do svog odredista, posmatrala sam ulice. Izgledalo je kao da je jesen. Ona prava jesen. Bilo je suncano, lisce je opadalo, a zvuk koji lisce stvara je bio divan. Obozavam tu "staru" jesen.
Vratila sam se u skolu i sa dobrim prijateljima otisla do nekog kafica. Tako sam se dobro provela sa njima. Pricali smo se, smejali i jednostavno druzili. Eh, gimnazijalci!
U medjuvremenu sam saznala da ima koncert Dusana Svilara u gimnazijskom dvoristu. Premisljala sam se da li da ostanem, ali sam ipak zbog dobrih prijatelja odlucila da ostanem.
Imali smo ruski. Profesorica se taman vratila iz Moskve, tako da nam je ceo cas pricala kako je lepo njoj bilo. Tina i ja smo definitivno odlucile da sledece godine moramo da idemo. To nije we have to go, we need to go, nego WE MUST GO!
Na odmoru smo se razmisljale da posaljemo poruku jednom prijatelju iz B. Petrovca, ali smo ipak odustale.
Kasnije smo imali fizicko. Boze moj, ne secam se kada je na fizickom bilo tako dobro. Imala sam dobru ekipu i bas sam uzivala.
Cas srpskog jezika, a tonska proba se cuje iz dvorista. Razredni nas je posle 10 min pustio da idemo. Hvala, razredni!
Uglavnom, cekala sam sa prijateljima u dvoristu pocetak koncerta najavljen u 19 i 30 min. Dok sam cekala, naisla sam na prijatelje i bas sam se divno ispricala. Tada me otac pozvao i rekao da moj brat dolazi, najveci fan Dusana Svilara, i da ga cuvam. Hej, pa to je bas lepo. I meni je dobar dan a bice i njemu. Divno!
Posle pocetka koncert, stize mi poruka. Prijateljica mi kaze da je tu onaj isti prijatelj kojem smo Tina i ja htele poslati poruku i da zeli da nas vidi. Prvo sam mislila da me zeza, ali sam joj brzo poslala poruku i jedva sam cekala da vidim da li ce doci do gimnazije.
Uglavnom, dosli su. Kada sam videla prijatelja, ja sam bila izvan sebe od srece. Isto su i ostali reagovali koji su bili u B. Petrovcu. Svi na jednom mestu.
Tako sam uzivala i toliko sam srecna da je to nemoguce opisati. Evo, i meni se nesto lepo i dobro desilo!
Nazalost, prijatelj je morao da brzo ide, ipak je na ekskurziji. Zbog njega sam se naterala da odlucim nesto tesko. Videcete kasnije sta.
Sve sto je lepo kratko traje. Istina, ali uvek su nam tu secanja i iscekivanje do sledeceg vidjenja.
Kasnije sam pozvana na jedan rodjendan i na izlazak u grad. Moze li dan biti bolji?
Moj brat je uzivao medju masom, nosili su ga na ledjima. Moze li njegov dan biti bolji?
Jao, kako uzivam. Da sada ne bih odlutala sada previse, zelim da kazem da mi je danas 5+ dan!
Evo, ja sam primer kako ima dobar dan. Samo svako treba da saceka svoju dugu... Isplati se.

Porcelain

Boze moj, samo da se ovaj dan zavrsi! Ne mogu vise da ucestvujem u njemu.
Ako bih posla od jutra pa sve do kraja skolskog dana, to bi bila samo agonija za mene, a verujem i za ove sto citaju. Zaista, casovi su bili katastrofalni, a vreme se trudilo da se uklopi sa mojim dusevnim stanjem. Kako obazrivo!

Kisa. I kisa i samo kisa. Barice na sve strane, automobili te prskaju, kisobran ti stvara muke u ruci, a povrh svega ti jos zuris na cas i nosis onu tesku torbetinu koju svaki dan proklinjes.
Prvi cas mi je samo sluzio za gledanje kroz prozor. Bila sam negde izvan ove ucionice, izvan grada, izvan drzave, izvan kontinenta, izvan planete, mozda i izvan galaksije. Odlutala sam i nisam zelela da se vratim. Tako sam ravnodusna, osecam da sam se promenila i da ja vise nisam ono sto sam bila. To me boli. Pogotvo sto se tice skole. Ranije bih se borila za ocene, a sada tako ucim sta hocu, ono sto necu molim Boga da me ne prozove. Nedelje su tako prolazile, evo sada ce otkobar vec. Bezveze, ali skroz. Ne znam sta se desava i to me izjeda.

Dosla je istorija. Eh, to je jedini cas na kojem se osecam slobodno i spokojno. Mozda zbog profesora, mozda zbog samog predmeta. Uglavnom, kada su svi dobrovoljci odgovarali, posto se niko nije hteo javiti, profesor je napravo neku cudnu kombinaciju pa cu da je parafraziram. Ovako je uradio 777 podeljeno sa 333 minus 8 pa kvadratni koren iz svega.... hm... 11. Broj 11 u dnevniku sam ja. Osecala sam se izdanom. I tada kada je video broj, odmah je rekao da me nece pitati, jer ipak razlicito ucim za takmicenje. Ni sam ne zna koliko sam mu zahvalna zbog toga. On je divan. Zavolela sam istoriju jos vise zbog njega. Uostalom, zahvalana sam mu sto je postupio kao i nije me pitao.

Posle toga, dosla je psihologija. Iako sam ucila, nisam smela da se javim. Opet onaj problem! Sta mi se desava? Sta je meni? Ko sam ja to postala? Sve je to toliko konfuzno...
Na fizici sam potpuno pukla. Dosla sam do same granice. Htela sam da zaplacem. Samo sam se sklonila iza svoje kose i cekala da malo popusti ovaj situacija. Kao da mi je to neko utociste bilo.
Tada mi je Klara rekla da se osmehnem jer me ne moze ovakvu gledati. Pa ne mogu ni ja samu sebe da gledam ovakvu, ali ne mogu ja protiv toga.

When you try your best, but you don't succeed
When you get what you want but not what you need
When you feel so tired but you can't sleep
Stuck in reverse?

Odjednom, Tina pocne nesto da pise i pritom to skriva od mene. Kao da cu da citam tudje ako mi se stavi do znanja da ne citam. Ipak, nekako i to prevalim. Tek kada je dala Klari da procita i kaze svoje misljenje, ja se jos vise ubedacim.
Boze, prvo meni ni ne da gledam i ona da drugome da pogleda. Klara ispise tamo nesto pa joj vrati. Rekoh u sebi:"Odlicno. Bas mi ovo jos treba. Nepoverenje."
Medjutim, Tina daje meni svesku da procitam. Pogledam na naslov kada stoji moje ime. Ona je meni napisala pesmu*!!! Tako nesto lepo nikada nisam dozivela. Pesma je divna, prelepa, najlepsa na celom svetu! Kao da je osetila da mi bas to treba! Pri dnu papira vidim Klarinu recenicu. Naime, iskoristila je moj omiljeni citat:"After all, tomorrow is another day!" Toliko sam bila odusevljena da mi je suza krenula niz obraz. Sto je veoma cudno. Opstepoznato je da sam ledena stena i jako hladna osoba. Mene je tesko oduseviti, obradovati, usreciti. Jedna osoba je uspela delimicno da me "otopi" ali opet. Ne pokazujem svoje pozitvne emocije nego samo negativne. A kada pokazem pozitivne (jako retko) to mora da je nesto jako jako jako jako jako dobro bilo.

Uglavnom, kasnije su mi neki ljudi prilazili i pokusali da mi pomognu. Cak i neki za koje sam mislila da mi se nikada nece ni obratiti. Toliko sam se divno tada osecala iako sam jos uvek imala onaj tuzan izraz lica. Nekako mi je laknulo. Shvatila sam da nisam sama i da ce mi prijatelji pomoci. Osetila sam zahvalnost i moram na neki nacin da iskazem to.

Lights will guide you home
And ignite your bones
And I will try to fix you

Prijatelji. Hvala ti Boze na tome! Oni su cesto moj jedini razlog da odem do skole, na neke sekcije i neke obaveze. Oni su mi Sunce posle kisnog perioda. Mene oni shvataju. Vreme koje provodim sa njima veoma pozitivno utice na mene. Oplemenjuje me. Zbog njih postajem bolja osoba (ma koliko ovo zvucilo otrcano, tako je). Znam da ih u svakom trenutku mogu pozvati i zamoliti ih za nesto. Mogu i oni mene, naravno. Kako je to divno! Imati prijatelje! Covek koji ima preko stotinu prijatelja, a nikada ne zna ko ce ga preci, taj je veoma siromasan u dusi. Medjutim, ja sa nekoliko najblizih prijatelja mogu reci da sam veoma bogata sto se toga tice. Meni treba mnogo vremena da shvatim nesto, ali kada shvatim toga se drzim.

Jednostavno bih se svima zahvalila koji su me podrzavali, brinuli se o meni kada ja nisam bila u stanju za to, gurali me napred, pomagali i slusali.

It's not easy love, but you've got friends you can trust
Friends will be friends
When you're in need of love they give you care and attention
Friends will be friends
When you're through with life and all hope is lost
Hold out your hand 'cos friends will be friends - right till the end

Hvala vam, moji prijatelji!

*Ako autor pesme se slozi da objavim tu pesmu, odmah cu je postaviti.

S.O.S.

Izgleda da je Grim Reaper odlucio da melanholican septembar ucini jos melanholicnijim.
Pre pola sata sam saznala da je umrla jedna mlada zena koju sam poznavala. Imala je samo 30 godina...
Premda je bila bolesna i bilo je pitanje vremena kada ce da umre, ipak smrt je smrt.
Ne bih zelala da pisem o tragicnoj smrti, nego o smislu zivota. Zivot i smrt su kao yin i yang. Isto ne znas sta je bolje, odnosno gore. (Odnosi se na istocnjacku filozofiju koju ja previse ozbiljno shvatam, a bolje znaci crno dok gore znaci belo.)
Cesto razmisljam sta je smisao ovog zivota. Nikako ne mogu da dodjem do zakljucka i da to filozofiranju dam zavrsetak. A da li iko moze da spozna to i da stavi tacku na to? Mislim da je to nemoguce, ipak je covek veoma slozeno bice pa i njegova psiha mora biti kao deo njega.

Uglavnom, provodila bih dana razmisljajuci o tome. Nekada bih rekla da su prijatelji smisao zivota.

Prijatelji. To su osobe koje te vole i cene, sa kojima odrastas, delis divne trenutke svog i njhovog zivota. Mozda oni to rade jer ocekuju da cemo i mi biti za njih kada im bude potrebno. Neka uzajamna veza. Zar to ne ocekujemo svi? Zar ne tezimo nekom miru i nekom osecaju sigurnosti? Sigurna sam da i najintrovertnije osobe pozele ljudski dodir. Zato mi i jesmo ljudi, a ne roboti.
Mi moramo da imamo uz sebe prijatelje. Oni su nam neka vrsta garancije. Dok smo sa njima, nije sve tako lose. Kada napustimo to sigurno utociste i vratimo se u okrutnu stvarnost, shvatimo da dalje ne mozemo sami. To je nesto divno u ljudima. Potreba za bliznjima.

Medjutim, oni znaju da te iznevere. Tada smisao zivota trazis u poslu/skoli i nadas se da ces sa radom zaboraviti probleme i muke koje te muce. Ali da li to bude uvek bas tako? Odes na posao. Sef te iznervira, kolege te gledaju kao da nisi sa ove planete, a neljubazna prodavacica ti na kraju jos vise pokvari dan. I onda ti eksplodiras. Znaci, posao nije neko sigurno utociste. I da jeste, opet previse kratko traje.

You seem so far away though you are standing near
You made me feel alive, but something died I fear
I really tried to make it out
I wish I understood
What happened to our love, it used to be so good

Kada nas iznevere i prijatelji i posao/skola, pocinjemo da lutamo. Nista nam nije smisleno. Sve je tako depresivno, ocajno, grozno, zalimo sami sebe sto smo uopste dosli na ovaj nesrecan svet i sto moramo da ga trpimo bez icije podrske. I tada nam sine ideja. Hej, pa Bog. Nas veciti saputnik ce nam pomoci. Pocinjemo da odlazimo u crkve, da molimo Boga, postajemo pobozniji. I to ponekad uspe, ponekad ne. Sve zavisi kako nam je Bog namenio, ipak je plan Njegov.
Neki ljudi se cak ni ne okrecu Bog, tom dalekom apstraktnom pojmu, jer imaju osecaj da ih je vec toliko puta dosad izneverio da nema potrebe da se to desi jos jednom. Ljudi su razliciti.

Where are those happy days, they seem so hard to find
I tried to reach for you, but you have closed your mind
Whatever happened to our love?
I wish I understood
It used to be so nice, it used to be so good

Posle lutanja i bezuspesnih pokusaja, padamo u jos goru depresiju, dolazimo do nekog nistavila. Potpuna ravnodusnost. Iako ne pada kisa, nama se cini da pada, tako nam je sve sivo. Bezvolja, ravnodusnost, pesimizam... Tesko da cemo sada biti u stanju da trazimo smisao naseg zivota, kada ne mozemo ni redovno da se pocesljamo. Obicno onda clanovi uze porodice primecuju da nismo pshicki stabilni i oni se nama obracaju. Iskoristila bih cuvenu recenicu meni drage osobe:"Niko ti nece pomoci kao sto ce ti porodica. Samo nju imas bezuvetno." Istinito je ovo, dakako. Porodica je uvek tu uz nas, bake i dede, nasa braca i sestre, nasi roditelji (bili zivi ili mrtvi, tu su uvek uz nas). Iako ce nas i oni izneveriti, oni ce biti uz nas kada ni oni to ne budu hteli, jer je to porodica, veze te krv i meso. Cudno je kako cemo mi sve da isprobamo da resimo problem, a solucija problema je sve vreme ispred nas.

How deep is your love
How deep is your love
How deep is your love
I really need to learn
'Cause we're living in a world of fools
Breaking us down
When they all should let us be
We belong to you and me

Eto, danas je moj smisao zivota moja porodica.

Oda Starkama

U proslom postu sam spomenula starke i dok sam sama sebi odgovarala na neko pitanje, setih se da bih trebala da podelim svoje iskustvo u vezi sa starkama. Starke su patike marke Converse All Star za neupucene.
Pre svega, to je obuca. Patike, zapravo. Ali za nas ljubitelje i obozavatelje nisu samo obicne patike. One imaju dusu. (Ubedjena sam da se neki sada preispituju zasto se ono druze sa mnom, ali oni ne shvataju starkologiju.)
Drugo, njih mozete naci u raznim bojama, ali uvek u istom, prepoznatljivom obliku. One nam dolaze kao plitke, poluduboke i duboke. Ponosan sam vlasnik crvenih plitkih i indie poludubokih (u njima sam trenutno). Doduse, sada vec postoje starke sa sljokicama i neki fensi dezeni koji me iritiraju. Starke su postale trend. Svi ih nose i vecini to predstavlja samo obucu koju mogu da upotrebe sa svojom skljokicastom majicom.
Starke nose moji prijatelji i oni su uglavnom cool ljudi. Osobe koje to nose slusaju punk (to je znak punkera, ali to je tako glupo reci), rock, metal...
Idu savrseno uz svaku odecu. Suknje, pantalone, haljine...
Prvo su bile osnovne boje (crvena, bela, crna) da bi se to kasnije prosirilo na sve boje, razlicite dezene i da bi svako mogao da nadje starke koje mu odgovaraju.

Sada malo o osecaju prilikom kupovine i nosenja. (Oni koji se dosad nisu zapitali zasto se druze, sada ce. Opet kazem, ne znaju oni sta su starke, valjda ce ih ovo prosvetliti.)
Sve to pocinje ovako:

1) Prvo molite roditelje da vam kupe, a oni kazu da ce ti se stopala jos vise izdeformisati, da ces zaboraviti normalno da hodas itd. Navesce cak i da ces postati los ucenik. (Sve bi uradili da te odgovore, a i oni sami zaboravljaju da su imali po deset komada svojevremeno.)

2) Posle visemesecnih (oni koji nemaju srece visegodisnjih) pregovora, odluce da ti kupe. Ti ulazis u prodavnicu i vec uzimas one koje si gledao i slinio nad njima mesecima/godinama. Roditelji plate, ti ih drzis u onoj lepoj kesi. Dolazis kuci i vadis ih iz one lepe kutije. Neopisiv osecaj.

3) Dogovaras se sa prijateljima kada cete se naci da bi prosetao/la Starke. Oblacis ih i kreces u akciju.

4) Setas sa prijateljima i direktno stavljas do znanja ljudima da ti imas Starke!!! Izazivas paznju i cudne poglede prolaznika, ali te briga jer ti imas Starke i ti si na vrhu sveta!

5) Vracas se kuci i glancas ih za sledeci izlazak.

Osecaj je divan, zaista. Iako niko ne moze da ga shvati dok ih ne kupi.
Nadam se da ste sada inspirisani i da vec molite roditelje. Ovi koji ne mole roditelje, nadam se da ste se dobro ismejali.