La bocca della verita

Pre izvesnog vremena sam se ulogovala na fb-u, pogledala stranicu sa svojim profilom i videla da sam bila na preko 40 mesta! Kako impozantno. 

Ne znam šta me je više povredilo, to što ta mesta prikazana bez moje volje ili što imaju podatke da sam samo 26 puta bila u rodnom gradu. Bilo kako bilo, nateralo me je da se zamislim, po ko zna koji put, koliko smo danas, mi, ljudi, sa svim zagarantovanim pravima i slobodama, veći robovi od ljudi bez prava i slobode u antičkom periodu.

Realno, danas, većina, može da odluči da promeni mesto stanovanja, a da se prethodno ne konsultuje sa nekim, ili, ne daj bože, traži dopuštenje od svog gospodara. Isto tako, možemo slobodno da zagovarmo određenu veroispovest ili stranačku pripadnost, da se dičimo tradicijom nacionalne manjine kojoj pripadamo, da učestvujemo u javnim dešavanjima, i tako dalje, i tako dalje, i tako dalje. Čim nas neko napadne, vikaćemo kako imamo pravo na život, a ako se odbranimo, vikaćemo kako imamo pravo na samoodbranu. Sve je to automatski, mehanički, gotovo kao da je ispran mozak. Jer mi imamo pravo. I slobodu.

Cenim da su ta dva pojma danas jedni od najrasprostranjenijih tvrdnji koje su toliko apstraktne. Šta je, uostalom, sloboda? Relativan pojam, ako mene pitate. Nekome je sloboda kad roditelji odu iz grada, a kuća ostane prazna, drugome je sloboda kad može bez ikakavog straha da javno iskaže svoje seksualno opredeljenje, a nekome je sloboda kad sanja da nije u lancu trgovine robljem. Suština koja se može izvući iz svega jeste idealno. I danas, kada smo na toliko visokom nivou napretka, ova suština slobode je toliko daleka za većinu stanovništa Zemlje. Postajemo stoka. Čipuju nas. Prate naša kretanja, iako kažu da je to iz bezbednosnog razloga i zarad nacionalnog interesa, naravno. Čim izvršite kupovinu karticom, mobilni pišti. Dajte podatke, ni ne pitate zašto. Odgovarate na suluda pitanja, jer, to je procedura, a u svetinju se ne dira, naravno. Niste prisutni na društvenim mrežama, pa opet se pojavite na nekim fotografijama odjednom. Neko od vaših prijatelja postavi fotografiju na kojoj se nalazite, ne pita vas da li može da vas označi, i, odjednom, vi se čudite odakle tih 40 i kusur mesta koje vam fb pokazuje. Drugi vas gledaju, čitaju o vama, dišu s vama. 

A zarad čega? 

Nažalost, to i dalje ostaje pitanje dana.

Neočekivani optimizam

Pre par dana sam išla sa prijateljem na kinesku hranu. I, nekako, napomenem mu da mi je prva igra na fb-u Fluffy friends. Posle jednog petominutnog intenzivnog smejanja mu kažem da ću poslati link igrice. Sutra dan sam se setila toga i odem da vidim - više ne postoji. Iako to sad nije tema, čisto da napomenem kako je četiri godine dovoljno veliki period da se stidite svojih pređašnjih postupaka i da određene stvari padnu u zaborav. No, više o tome, neki drugi put. Elem, u aplikacijama sam pronašla i misli egizstencijalnih filozofa. Reko', možemo da obrnemo krug. Počela sam od Ničea, jer sam ga za poslednji ispit radila, ali skoro da ništa nisam ni shvatila. Iskreno, nisam se ni udubljivala. Tražeći tako nešto što bih mogla da usvojim, naletela sam na misao Alberta Kamija, koju mogu samo da parafraziram - život bez rada je truo, a rad bez duše je onaj koji guši i ubija. 

To me odmah vratilo na momenat tog dana kad je majka (baka) rekla kako ne zna šta će sa sobom, jer ne radi dovoljno. Zapitala sam se da li je zaista moguće da se posle određenog vremena čovek oseti loše, i fizički i psihički, jer nema bilo kakvog rada da mu učini dan boljim (ha, eto ti na, Marks, i dehumanizujući rad je bolje od nerada!). Ubrzo sam shvatila da ja danas nisam ništa radila, osim što sam jela i istuširala se, a autonomni nervni sistem je obavio svoje. Imala sam neke planove - propali su. Nove nisam umela da iskujem. I pre sat vremena sam shvatila da mogu da idem da spavam jer zaista nemam šta da radim. Isto je tako i juče bilo. Već dva dana se povlačim po krevetu, ispod jorgana, tugujući, osećajući svetsku bol i polako trunem. Što bi otac rekao da kopnim. 

Što se tiče drugog dela, mislim da smo to svi iskusili. Da ono što nas zanima, privlači, što volimo jeste ono što radimo s mnogo više entuzijazma, s posebnom pažnjom, jednostavno rečeno, s ljubavlju. Dok nas druge stvari teraju da kopnimo. Međutim, u ovome se smešta određeni paradoks - ako treba da izaberemo da radimo ono što volimo, a iz toga nema egzistencije, onda, šta je smisao života? Raditi ono što nas maksimalno unesrećuje, ali nam pruža hleb i krov nad glavom?

Duboko verujem u balans. Jeste taj posao koji nas umara i oduzima životnu radost i polet, ali, uvek nam ostaje slobodno vreme koje sami organizujemo. Sat vremena dnevno uvek može da se stvori za ono što nas same čini srećnim. Zbog čega se dobro osećamo. Nije mi namera da prodajem jeftinu psihologiju, nego samo da ukažem da u životu postoje i dobri trenuci. Kaže, ako ti je 98% života ispunjeno srećnim trenucima, a onih 2% lošim i ako se koncentrišemo na onih 2, osuđeni smo na propast i obrnuto, ako je 98% života loše, a 2% dobro i na njih se koncentrišemo - ishod je sreća. Stoga, hajde da gledamo dobru stranu života, biće lakše.

Svaki trag je bitan

O, blogu je bio rođendan pre par dana. Dobro, pre trinaest dana. I, to... čekaj. Sad je 2012. godina, a ja sam ga započela 2007. i to je sad već 5... ne, 6! Imam uvrnut način računanja.

Elem, 

SREĆAN TI 6. ROĐENDAN, BLOŽE MOJ DRAGI!

Voli te, 

Naive

I to je to.

Sišli smo s uma u sjajan dan,
Providan, dubok, – nama, draga, znan;

(Sima Pandurović, Svetkovina)

Dragi moji, 

Vrlo često se setim ovih stihova u poslednje vreme. Izgleda da smo kolektivno sišli s uma, ali u šta, to je još uvek pitanje koje moram da odgonetnem. 

Sad gledam komentare za novo pravilo u Busplus sistemu - ulazak na jedna, izlazak na druga vrata. Iskreno, u poptunosti to podržavam. Dojadilo mi je više da ljudi ne mogu da upamte da se penje i silazi na desnu stranu, pa će barem ovako da olakšaju. Ali, problem je što nije izvodljivo rešenje. Mogu ući na zadnja vrata, ali je ponekad tolika gužva u prevozu da ne mogu da se probijem do srednjih vrata, na koje bih morala da izađem jer nema mesta. 

Međutim, ljudi reaguju veoma burno. Kako to nije u redu, to je još jedan od načina da nam uzmu poslednji delić našeg buntovničkog duha, etc. Preteruju. Da li zbog vremena? Možda. Rekli su da je pre par dana bila solarna oluja najjače klase, pa smo kolektivno poblesavili. Ja znam da jesam. Tri dana samo plačem. Nego, da se vratim. Da li je to zbog svega što se dešava u državi, tj. zbog postizborne neizvesnosti? Čisto sumnjam, jer mislim da je zavladala još gora apatija. Jednostavno, gledamo šta se dešava i žalimo se, ali je tako teško pokrenuti se i učiniti nešto konkretno.

A zbog čega onda? 

Duboko verujem da je to zbog međusobne povezanosti. Ako sam ja meteropata i 38+ mi pokvari raspoloženje, u bilo kom sledećem kontaktu sa ljudima, ja ne mogu da nabacim osmeh. A čak i da uspem, oseća se da nije iskreno. Pa ona osoba nosi nešto svoje, pa to ja upijem. I na kraju se obe još više potresemo zbog tamo nečega što je izazvala treća osoba i polako, ali sigurno, nastaje kuršlus.

Kad sam već kod odnosa, još jednom da preporučim dragim čitaocima da se informišu o socijalnom konstrukcionizmu. Veoma je zanimljivo i pruža vam novi pogled na svet. A tome i treba da težimo. Jer, čim otkrijemo nešto novo, pozitivno, možemo da podelimo, da se oduševimo, da promenimo mišljenja drugih i zajedno dođemo do rešenje. Bilo to kako da se otkrije Higsov bozon ili kako da se uspešno realizuje ideja ulaska na prednja i zadnja vrata. Sve dok smo svi zajedno i dok smo za isto.

Milioniti.

Sedim na pločniku. Vreo je dan, iako nebo nadvijaju tamni oblaci. Pet do šest je. Čekam ga. Šta ako ovo nije to mesto? Šta ako ga nisam razumela dobro? Ne paniči, nije šest. Ima još pet minuta. Je l' to grmi u daljini?

Sedela je na pločniku. Morski povetarac joj je sušio kosu, kovrdžajući je. Ona voli kad joj se tako ukovrdža kosa. I haljina. Voli tu haljinu. Plavu na bele tačkice. Bez nakita. Ogoljena, a sakrivena ispod naočara i šešira. 

Šta želi? Čekam da ga zagrlim. Falio mi je. Dva do šest. Da li sam promašila mesto? 

Razočaraću je. Po milioniti put ću je ostaviti. Prepustiti je. Pustiti je. Ne mogu da se suočim sa njenim suzama.

Da sam barem ponela kišobran. Nebo se zacrnelo. Uf, to baš grmi, sve je bliže. Šest i dva je. Da li da ustanem i da ga potražim? Valjda nisam pogrešila.

Kad bismo bili u nekom drugom svetu, sve ispočetka, sve savršeno.

Ne mogu da  verujem da sam se opet prepustila. Kiša. Naravno. Ako može i grom da me pogodi sad. Ne mogu da verujem da sam opet nasela, opet sam se oslobodila, opet sam se dala, opet, opet, opet!

Zar sam uopšte mogla da dopustim da mislim da će biti drugačije? Voli, daj se, izgubi. Tako je, samo daj sve od sebe, izgubi sebe, joj, idiote, koji put, koji put?! Proklet bio!

Idi, molim te. Ne mogu da se suočim.

Umorna sam. Kad bi sve bilo odnešeno kao što talas nosi sve, kao što vetar ponese sve, kao što kiša spere sve. Kad bi sve bilo tako jednostavno, kad bi bol nestao odjednom. Svo pamćenje. Svi trenuci. Svaki ožiljak. Tako mi je potreban početak. Nova stranica bez tebe. Novi život.

Šta radi? Ne! Lena, ne, ne idi! Ne!!!

Poslednji put. Ikada. 

O, Lena, šta si učinila?! Lena, dušo, Lena! Šta si učinila...

 

Povratak

Iznenadila me kiša danas. Ipak, nekako sam skupila snage i pošla na fakultet. Dok sam putovala tramvajem, nisam baš nešto preterano razmišljala o kiši ili ispitima, čak ni o rezultatima izbora. Sve mi se više čini da se to ni ne može klasifikovati kao razmišljanje, nego jednostavna blokada pod pritiskom dok posmatram okolinu ne bi li neka sitnica potakla vijuge da se pokrenu. I u tom trenutku spazim jednog dedu kako sedi na hoklici, pored nekog stočića. Na njemu su dve gajbice jagoda. Kiša pada, a on tamo bez kišobrana. Odjednom shvatih da je i prošle godine prodavao jagode tamo u isto vreme, pošto je sezona jagoda, je l'. 

Zar se ništa ne menja? Idem istim tramvajem na isti fakultet da kupim prijavu ispita i da platim ispite isto kao i prošle godine. Zaista se ništa nije promenilo. Tih 365 dana proleti, i onda mi jednog dana konačno dođe do glave pitanje - a gde si ti bila?

I šta je bolji odgovori nego tu negde. Iskreno, ponekad bih volela da sam bila nesvesna nekih situacija, jer bih lakše prebrodila određene probleme. Ovako, kad pogledam, uhvati me tuga. Prošlo leto mi je bilo uništeno, jesen mi prošla u jurcanju nigde, zima je bila prepuna razočaranja, a proleće... Još uvek traje. Valjda je to godina koju bih samo bacila u zaborav, ili elektrošokovima sebe primorala na potiskivanje sećanja. I tada se setih prijateljice koju sam nedavno videla posle skoro pola godine. 

Razgledale smo odeću u prodavnici i kad sam joj pokazala jednu suknju, pitala me je - gde si ti?

Njena ta prosta rečenica me je naterala da se zamislim.  Gde sam stara ja? Je l' to postoji više? Ili je ovo verzija mene 2.0? Svejedno, vijuge su proradile. Da, promenila sam se. Sad vežbam svako jutro. Živim sama. Postala sam samostalnija. Ma, postala sam pristalica umerenog korišćenja šljokica na odevnim predmetima! 

Poenta jeste da se svi menjamo, samo smo toliko ubačeni u svakodnevnu rutinu da ne možemo ni da prepoznamo promenu. Više smo koncentrisani na krupni plan, na mesec, godinu, pet godina, umesto da se setimo nekih večeri sa prijateljima, prijatnih popodneva, jutarnjih kafa. I onda, s vremena na vreme, pojavi se dobar prijatelj koji vas upitate šta se desilo sa vama, a vi od tog momenta ne možete da prestanete da vrtite sve dobre, lepe, mirne trenutke u proteklom vremenu. I nije bitno da li je to jun, 2012. godine ili 2006. godine, sve dok je dobro.

Tralalalalala

Ovih dana se prečesto hvatam za glavu.

Hvala na brizi, ali mislim da nema pomoći do 4. maja. Umirem, ma, žeđam za predizbornom tišinom. Ne mogu više da gledam osmehe, telad, cveće... Zaista ne mogu.

No, s druge strane, tu i tamo se nađe nešto što me natera da se smejem od muke. A sad, iskreno, ovo me nateralo da se prvo osećam postiđeno, a zatim je izazvalo salve smeha, pa sam sad opet u depresivnoj fazi. Deluje na mene kao bipolarni poremećaj. Tuga.
Uglavnom, dok me još uvek drži tužno stanje, malo ću da prokomentarišem istu vest.

U pitanju je kompozicija. Tačnije, kompozicija Ludviga Betovena. Nemački kompozitor iz prelaznog perioda između klasicizma i romantizma. Toliko veliko ime klasične muzike da čak i Palma žali što nije mogao da organizuje njegov koncert. I to nešto govori, ali o sirovinama posle.

Šta je fora svega, pitate se? E, pa, dobrodošli u klub, jer ni meni nije jasno. Pesma predizborne kampanje? Je l' se to pevuši? Ili se recituje? Ili se ponavlja kao mantra? Koja je funkcija svega to?

Vrlo često govorim kako smatram da više ne postoje pravi partijski entuzijasti. Svi se rukovode interesima i postupaju u skladu s njima, što je sasvim razumljivo. Međutim, onda kome su te pesme? Nama? Da ih pevušimo pred ekranom. Srećni, zadovoljni, nikad bolje, nikad lepše. Ne mogu više da izdržim i izdržavam te kultove ličnosti koje veličamo slikama, pesmama i ritualima.
Interesantno je kako se koriste prednosti 21. veka da bi se održao plemenski običaj.

Da se razumemo, nije ovo napad na jednu određenu stranku, jer većina radi isto. Ovo je samo bilo kap koja je prevršila čašu, barem za mene. Očigledno da je srpska truba koja izvodi Odu radosti savršeno predstavljena politika i Kosovo i EU. Ali, jednostavno, ponekad postoji ukus i neukus. Ovo je neukus. Takođe, ako im je potreban neki bolji marketinški tim (kao i Različku), mogu da pokušam, novac ne škodi. Nikada.

Na samom kraju, htela bih samo jedan kratak komentar apropo tragedije koja se desila u Novom Sadu. Cela situacija je tužna, lanac krivac je predugačak, i žalosno je što je to incident koji se nije sad desio prvi put, nego po ko zna koji put iz istih razloga. Jedino gde bih uputila kritiku jeste povlačenje bombastičnih naslova po novinama. Tuđa nesreća donosi tiraž, svesna sam toga. Ali, koliko smo bolesni ako moramo da se hranimo time svaki dan? Da gledamo ekskluzivne fotografije sa sahrana, da čitamo biografije poginulih, da se otkrivaju odnosi poginulih, i, na kraju, da čitamo izjave najbližih kojima je sigurno do intervjua tad.
Ma koliko da su mas-mediji odlični, ponekad, treba da se zna kad da se stane. To mogu reći i onima sa pesmicama.