Tralalalalala

Ovih dana se prečesto hvatam za glavu.

Hvala na brizi, ali mislim da nema pomoći do 4. maja. Umirem, ma, žeđam za predizbornom tišinom. Ne mogu više da gledam osmehe, telad, cveće... Zaista ne mogu.

No, s druge strane, tu i tamo se nađe nešto što me natera da se smejem od muke. A sad, iskreno, ovo me nateralo da se prvo osećam postiđeno, a zatim je izazvalo salve smeha, pa sam sad opet u depresivnoj fazi. Deluje na mene kao bipolarni poremećaj. Tuga.
Uglavnom, dok me još uvek drži tužno stanje, malo ću da prokomentarišem istu vest.

U pitanju je kompozicija. Tačnije, kompozicija Ludviga Betovena. Nemački kompozitor iz prelaznog perioda između klasicizma i romantizma. Toliko veliko ime klasične muzike da čak i Palma žali što nije mogao da organizuje njegov koncert. I to nešto govori, ali o sirovinama posle.

Šta je fora svega, pitate se? E, pa, dobrodošli u klub, jer ni meni nije jasno. Pesma predizborne kampanje? Je l' se to pevuši? Ili se recituje? Ili se ponavlja kao mantra? Koja je funkcija svega to?

Vrlo često govorim kako smatram da više ne postoje pravi partijski entuzijasti. Svi se rukovode interesima i postupaju u skladu s njima, što je sasvim razumljivo. Međutim, onda kome su te pesme? Nama? Da ih pevušimo pred ekranom. Srećni, zadovoljni, nikad bolje, nikad lepše. Ne mogu više da izdržim i izdržavam te kultove ličnosti koje veličamo slikama, pesmama i ritualima.
Interesantno je kako se koriste prednosti 21. veka da bi se održao plemenski običaj.

Da se razumemo, nije ovo napad na jednu određenu stranku, jer većina radi isto. Ovo je samo bilo kap koja je prevršila čašu, barem za mene. Očigledno da je srpska truba koja izvodi Odu radosti savršeno predstavljena politika i Kosovo i EU. Ali, jednostavno, ponekad postoji ukus i neukus. Ovo je neukus. Takođe, ako im je potreban neki bolji marketinški tim (kao i Različku), mogu da pokušam, novac ne škodi. Nikada.

Na samom kraju, htela bih samo jedan kratak komentar apropo tragedije koja se desila u Novom Sadu. Cela situacija je tužna, lanac krivac je predugačak, i žalosno je što je to incident koji se nije sad desio prvi put, nego po ko zna koji put iz istih razloga. Jedino gde bih uputila kritiku jeste povlačenje bombastičnih naslova po novinama. Tuđa nesreća donosi tiraž, svesna sam toga. Ali, koliko smo bolesni ako moramo da se hranimo time svaki dan? Da gledamo ekskluzivne fotografije sa sahrana, da čitamo biografije poginulih, da se otkrivaju odnosi poginulih, i, na kraju, da čitamo izjave najbližih kojima je sigurno do intervjua tad.
Ma koliko da su mas-mediji odlični, ponekad, treba da se zna kad da se stane. To mogu reći i onima sa pesmicama.

Pozitivne misli, transcedentalno, loše vibracije - ma, osmeh, bre!

Ležim, televizija u pozadini, otvorene stranice u Mozilli zaokupljuju moju pažnju, žvaćem žvaku (nisam uopšte sigurna da je to pravilno, al' šta ću), misli mi se roje... To je to, skačem, sedam na ivicu kreveta i krećem da kucam.
Svakom rečju, svakom rečenicom sve više i više sebe oslobađam boli. Ali i dalje žvačem kao konj.

O čemu se radi, o, ti, jedini čitaoče bloga mog (je l' da zvuči dramatično? Skroz poetski.)?
Radi se o svakodnevnom životu.

Ovih par nedelja me muče raznorazna pitanja, ali su sva prouzrokovana određenim ljudskim ponašanjima. Bio to nemar, prosto nerazumevanje, drčnost, ponos, neodgovornost, mržnja - svi su ravnopravni uzroci problema.

Da napravim malu, ali smislenu digresiju. Volim da gledam Rudolfa van Vina na 24kitchen. Zašto? Jer je toliko pozitivan, vedar, nasmejan, i što je najbitnije, zadovoljan.
Moje pitanje jeste gde su nestali takvi ljudi? Hajde, sad nek' se neko pametan potuži i kaže kako su ljudi ovde iscrpljeni problemima, svetskom krizom, kapitalizmom, partitokratijom, niskim životnim standardom, itd. Istina, ne sporim da ti problemi postoje, ali, zar to znači da treba da idemo pognute glave, da se odmah smrknemo i na pomen neke dobre vesti, da unesrećujemo okolinu jer imamo probleme? Hej, svi smo u istom sosu, ali zato jedan osmeh može da izmami još jedan, pa taj jedan još jedan i tako ukrug. Pisala sam o tome, i znam da je delotvorno.

Nego, da se vratim na poentu današnjeg posta. Gde su nestali ti ljudi?
Protekli vikend sam se osećala toliko usamljenom, napuštenom, zaboravljenom. Nisam znala kome da se obratim, koga da pozovem, kome da se izjadam.
Ležala sam. Htela sam da se spontano ugušim, jer je bol bila prevelika. Mislila sam, biće bolje u ponedeljak, novi početak i te pričice.

Samo je gore.

Da li sam sa nekima izgubila kontakt jer su postali nešto drugo nego kad sam ih upoznala? Moguće. Jednu osobu ne mogu da prežalim. Ali, postala je nešto drugo. Našla je druge ljude. Udaljile smo se.

Da li me je neko otpisao?
Najbliži član porodice. Ne znam čime sam to zaslužila, ali mogu reći da boli više nego ikada.

A šta ćemo s neodgovornima, nemarnima i ostalima?

Ne znam. Ono što sasvim sigurno znam da ne gledam sve emisije gospodina Rudolfa tek tako. Taj osmeh, što je sve pozitivno i dobro, to mi fali!
Ne treba da bude savršeno, treba samo da bude zdravo.


Jedan osmeh dnevno. Je l' to tako teško?

Druga šansa

Moram da priznam, pomalo sam tužna. Nema to veze s ovim snegom, gužvom, zimskom melanholijom, nedostatkom svežeg vazduha... Ma ne. Tužna sam jer smo ovde svi toliko pametni i preponosni, uz to, i sveznajući, pa nemamo potrebu da proverimo bilo šta.

Čime je izazvana ova tuga? Pojavom Busplus sistema u Beogradu.
Sećam se, to je bilo najavljivano negde krajem leta. Videvši vesti i njihov portal, zanemela sam pred prvim modernim čudom u ovoj zemlji. Naravno, godine čine svoje, pa sam se vremenom naučila da uvek treba svemu da pristupam sa dozom skepticizma, koji vremenom preraste u sarkazam, jer, uvek se master plan izjalovi.
Doduše, nikad se nisam pozabavila zbog čega se to izjalovi i zbog čega onda svi kažemo stereotipne rečenice, kao - ovo može samo u Srbiji.
E, sad kad imam konkretan primer, hajde da se pozabavim detaljnijom analizom. Ovo je amaterska studija slučaja, čisto da imate na umu to dok budete čitali nekoliko narednih redova.

Najavljeno je uvođenje novog sistema. Kažu, detalje pronađite na internet stranici. Uradim kako je rečeno, a tuga me savlada odmah - nejasno, nedovoljno informacija, vrlo maglovito, što nas, skeptike, odmah tera u konstruisanje teorija zavere. Rekoh sebi, verovatno su u početnoj fazi svega, sačekaću malo, pa će verovatno da isprave i dopune.

Posle nekog vremena, kad sam se vratila u Beograd, primetila sam ugrađene validatore. Znači, do oktobra će ceo sistem da profunkcioniše, što znači da treba da napravim novu iskaznicu (u nedostatku bolje reči) za prevoz. Posle par dana razgovaram sa koleginicom i, na moje iznenađenje, saopšti mi, kako se još uvek kupuje markica i stavlja zajedno sa tom novo karticom.
Inicijalno uzbuđenje oko nove tehnologije me prošlo, pa sam odlučila negde krajem oktobra da napravim novu, jer ne vidim poentu, s obzirom da nema realnog izgleda da to zaživi pre decembra. Odoh, videh red, odoh. Došla sam kasnije, sat vremena do zatvaranja. I tad je bio red, doduše, nešto podnošljiviji. Tehnologija savremena, birokratija ista, moglo bi se zaključiti iz celog iskustva. Neko je upitao ženu na šalteru kad će ovo da zaživi, rekla je, verovatno januar. Januar prošao s jednim pomakom - validatori sad pričaju, odnosno najavljuju stanice. Zbunjena sam, ako je ženski glas, ne bi onda trebalo da su validatorke? A što ne postoji muški glas? Eh, ta rodna ravnopravnost, politička korektnost i diskriminacija...

Nego, februar. Prvi dan kako je zaživela cela tehnologija, a članci na internetu već prepuni ogročenih komentara. Naravno, bilo je tu i nekih pozitivnih, ali suština je jedna - sistem nije dovoljno ispitan i ne može se uhodavati sad.

E, tu je taj problem koji me rastužuje. Ne postoji potreba da se to proveri, da se to pusti u rad, probni rad, nego je ujedno zvanično puštanje u rad i proba. Ne može tako, jer se tako ne radi. To uvek ostavi prostor za brljanje, a iskreno, dosta mi je toga da se sve uvek vraća na doradu i preradu. Više vremena se utroši popravljajući sve što je loše, nego što bi se potrošilo na isprobavanje i eksperimentisanje pre konačne odluke (htela bih samo da podsetim na fijasko koji se desio u Austriji, kad su spremili otvaranje bolnice, a bez radnika; pisala sam o tome, i bit je da nije Srbija mesto nelogičnosti, nego da se to dešava i drugima. Samo, njima ređe, a nama češće...).

To me sve podseti na silne zakone koje Skupština donese, pa treba prerada, podseti me na sve tendere, na sve muljaže do sad. Jer, najbolje je da se odradi što pre, nebitno kakav je kvalitet, daj šta daš, pa ćemo posle ispravljati. I onda, zar ljudi s pravom nisu skeptični? Dajte da se jednom već nešto uradi skroz valjano i da se i mi, skeptici, začudimo i počnemo da verujemo u čuda, koja su nekom stabilnijem društvu, sasvim uobičajena pojava.

Dokle?

Možda ste primetili najezdu ljubičastih teladi u Srbiji.
Ako kojim slučajem niste, hiperlinkovano je gore.

Kad sam videla prvi put naslov, znatiželja je u meni proradila i morala sam da vidim koliko je to tele svojevrsni fenomen. Kako dođe, tako i prođe, moje oduševljenje je splasnulo jer je tele sive boje. Možda ljudi to ne žele da priznaju sebi, i zato ću ja umesto njih. TELE JE SIVE BOJE.
(moj tekst je jedne nijanse ljubičaste boje)

Ubrzo je došla i sledeća vest, nešto kako je tele umiljato. Pitam ja Vas, a kako bi tele inače bilo? Zar nisu sva mladunčad takva? Ili barem dobra većina.
Posle su došli ljudi iz Kraft foods jer su čuli za čudo. Verovatno su pratili zvezdu na nebu do Milka teleta kao što su mudraci pratili do Isusa. Oduvek sam znala da ima nešto epsko u ovom narodu.
Da, gazdarica je još i izjavila da neće dati na klanje to tele. Kako divno, suza mi kanula. Od sreće, doduše, jer su shvatili da im ovako više vredi nego kao gulaš.
Međutim, radosti nikada kraja, pojavila se još jedno tele, isto LJUBIČASTO. Šta da kažem, zemlja je blagoslovena s dve Milke. Mašala!


Zašto uopšte pišem o ovome? Pravo pitanje je zašto novine toliko pažnje posvećuju tome.
Moram da priznam, Blic* me je razočarao mnogo. Ne znam tačno od kada je postao pravi medij neinformisanosti. U moru tračeva, afera, besmislenih naslova, tu i tamo se nađe neka prava vest. A to je postala prava retkost. Zabrinjava me što su to dnevne novine, među najtiražnijim, koje više ne služe da se građani informišu, nego da saznamo kome je sisa ispala na estradi, šta radi naš Nole u 3.14 ujutru, gde su telad sive boje, itd.

Znam da je panem et circenses duboko ukorenjen u našem društvu, ali upravo bi ti mediji trebalo da predstavljaju istinu, nešto što je svetlo u tami. Međutim, sa sadašnjom konstelacijom mas-medija i politike, teško je ostati nepristrasan. Ipak, to ne znači da ne treba da se trudi i stremi ka boljem. Iščekujem onaj dan kad će u Srbiji svetlost dana ugledati profesionalne dnevne novine, koje imaju školovane i oprobane novinare, koji će umeti da pojasne situaciju, i daju zaključak. A ne sestru šogora koja zna sva estradna imena.

*Da ne ispadne da je Blic jedini primer, ima ih još, ali su me ove novine najviše razočarala jer sam na njima odrasla.

Tramvaj zvani inspiracija

Prvo, da čestitam sebi, ovo je treći post od četvrt hiljade, što je bitno. Kao.
Statistika bi me sahranila, ali, bože moj, ne može sve.

Drugo, volim kada me ovako spopadnu besane noći, pa vrtim ceo dan po milion puta i kad vidim da vrag ne da mira, a šta drugo da učinim, nego da napišem nešto. Stoga, u nastavku, dragi čitaoci, sekvenca današnjeg dana. Tačnije, jučerašnjeg. Ali, ko još gleda na sat...

Zbog današnjeg štrajka policije ispred zgrade Vlade je nastao, pa, blago rečeno kolaps u saobraćaju. Iskreno, živim ovde godinu dana (da, sad će neko pametan ili pametna, da ispoštujem rodnu jednakost, reći šta je to godinu dana) i nikada nisam videla toliko gužvu. Od ulice koja vodi od Hrama sv. Save na Slaviju sam mogla da vidim kolone i kolone automobila upaljenih svetla u sumrak. Skoro da se utopilo u praznične ukrase, ali sad nije bitan poetičan momenat tog doživljaja. Zaista je bila gužva. Zakrčenje.

Sve bi to bilo lepo da ja nisam išla na fakultet da polažem test, nego da sam otišla u šetnju. Došla sam na stanicu na Slaviji u nadi da će neki tramvaj doći. Kolona automobila se nije kretala, nego je milila. Ne postoji pozadinski šum, nego trube, sirene, razgovor ljudi o vremenu koje prolazi dok oni čekaju i poneka psovka.
Konačno, stiže 9l i tada sam prvi put uvidela kako su ljudi najekstremniji tip liberala u jednom aspektu, a da nisu ni svesni toga. Pogurali su se kao stoka, uleteli u taj tramvaj, nije bitno ko koga pritiska, gazi, lupa, udara, načelo je prvo ja, pa drugi. Da se razumemo, sve je to meni savršeno jasno, pre svega, sama sam veliki egoista, ali, pobogu, svi smo podjednako unesrećeni, pa ako vas neko pritisne na šipku, barem može reći izvini. To je minimum kulture...

Nekako je neraspoloženje raslo statičnošću kolone. Posle svake stanice je dolazilo sve do većeg priliva putnika, kao i podizanje nezadovoljstva saputnika. Neka žena je ispričala priču kako policajci jedino ispravno znaju da štrajkuju, a kada je pre nekog vremena našla svoj ukraden novčanik i odnela da uzmu otiske, oni nisu to uradili jer suma nije bila ni blizu granice da bi to bilo krivično delo krađe. Zatim je neki stranac, sve vreme, valjda iz dosade, zvao prijatelje iz Beograda, i na apu engleskom pitao vaaaj ar juu noot koling mi, Bojana, itd. Mislim da zahnije ili tako nešto slično znači zastoj na njegovom jeziku. Eto, benefit multikulturalnosti na delu. Neko se stalno bunio kako se vrata ne zatvaraju jer nas ima previše. O, hvala Vam na tom zaključku, o Vi premudri! Uglavnom, postajalo je neizbežno naporno. Na sledećoj stanici su ušle neke dve devojke dobro raspoložene koje su se kikotale, da bi zatim jedan gospodin rekao da prekinu s tim. One su se nasmejali misleći da se šali (i ja sam naivna ovca ispala) da bi on rekao da je zaista to mislio i da prekinu jer se vraća s posla i hoće samo da stigne kući. Očigledno da mi ostali hoćemo samo da se vozikamo. Mea culpa.

Na kraju ulazi neka baba. Jad i bed žena, zgromili je u sredini. Osetim luk, mislim se, verovatno je sad pazarila, hajde, izdržaću nekako, tu mi je stanica. Ta žena je jedno par puta pitala koja je sad stanica, na šta su nasmejane devojke svaki put odgovarale kao aparat. Bilo je pomalo smešno. Želeći da se nekako iskobeljam iz gužve ka vratima, zamolim je da se pomeri da prođem. Odgovori mi da ne može, nema mesta. Rekoh da vidim, ali bih da se provučem. Pošto nisam mogla da se iščupam iz stisnute gomile, stanem joj iza leđa. Pita me koja je sad stanica. Odgovorim joj da je crkva sad, a ona mi uzvrati da ide na trošarinu. Pa, dobro. Posle nekoliko sekundi, počne da se izvinjava što se oseti na luk, ali je upravo pojela pljesku. To me tako nasmejalo da sam joj odmah uputila jedan osmeh u znak odobravanja njenog komedijanja.


Poenta priče jeste da ponekad treba sebe da naterate da uputite jedan iskren osmeh nekoj osobi i videćete kako to menja namršteno lice u osmejak. U prodavnici kod nervozne prodavačice, u apoteci kod zabrinutog apotekara, na šalteru iziritirane službenice (to je malko teže, ali se na muci poznaju junaci), ma, bilo gde i bilo kome, samo dok je iskren. Ljudi to prepoznaju, uzvrate osmeh i na čas zaborave o čemu su brigali prethodnih par sati. Jer, osmeh ima neverovatnu moć.

Zastareo slučaj

Kao što sam već napomenula ranije, televizijski program ume da bude očajan. A meni dosadno, ne uči mi se, ne čita mi se, ne spava mi se, ne leži mi se, ne kontemplira mi se... Ma, shvatili ste, hoću da ubijam neurone gledajući nešto iole zanimljivo.
Posle par minuta proleti mi kroz glavu sledeća misao - hej, pa ja sam tada završila osnovnu i upisala srednju. Imala sam 15 godina, a sada već druga godina fakulteta. Ne znam gde je proletelo to vreme.

Kad sam prelistala sve kanale, krenula sam od nule. Stignem do VH1, kao, barem mogu da slušam muziku. Da vidim šta se daje, pogledam u desni gornji ugao - Final Countdown; Best 0f 2006.

Što me dovodi do sledećeg. U poslednje vreme imam običaj da pogledam stare albume. Duga i kratka kosa, debela i tanka odeća, glupe grimase i poneki iskreni osmeh. Baš mi paše da prelistavam te fotografije, setim se lepih momenata s dragim osobama. Ponekad žalim za prošlim periodom. A ponekad ne.

Poenta je da su te fotogrfije okidač mog pamćenja, i volela bih da napunim ogroman album njima. I, ovog momenta bi jedan prijatelj rekao da sam u potpunosti zaglavljena u prošlosti i da ne želim da prihvatim tehnologiju. Istina je da bih volela da jednog dana imam taj veliki album, starinskih korica, lepih požutelih listova, s fotografijama unutra, ispod kojih stoji tekst ispisan mojim rukopisom, eventualno malko još dekorisano. I da ga držim na polici, pa kad se zaželim, da sednem i krenem da lutam po putevima moje prošlosti. A i nekako, bolje je sesti s decom i listati prašnjav album, nego skrolovati slike na nekom mini uređaju.

Pa, eto, još samo da nađem album.

Kasna motrenja

Veoma kratko bih razmotrila dva problema.

Prvi se odnosi na nešto što pogađa samo mene, kako mi se čini.
Naime, nikada nisam umela da se organizujem. Ako tome još dodam i prokrastinaciju, učenje u sitne sate u sveopštoj panici... Ponekad se zapitam da li posedujem toliku moć pamćenja ili jednostavno imam sreće. Sve mi se više čini da treba da napravim omaž inteligenciji iz jednog prostog razloga - ići na sreću kod mene znači da će se desiti sve suprotno. Što je, naravno, poražavajuće. I drugi misle da imam izuzetno bujnu maštu. Volela bih da zaista imam tako bujnu maštu.

Nego, da ne skrećem previše s teme - o čemu se radi? Počela sam da se organizujem. Teško, mučim se, ali koliko-toliko uspevam. Nekad više, nekad manje, bitno je da ne odustajem.
Međutim, jedna od privilegija studiranja na ovom fakultetu jeste pojam nestalnosti. Jer, zašto bi jedan datum unapred određen ostao nedodirnut? Super je što mi kolokvijumska nedelja traje mesec i po dana. To je odlično, uopšte nisam pod stresom, uopšte nemam obavezu da idem na predavanja i vežbe, pa mogu na miru da učim i, najbolje od svega, uopšte nemam grižu savest kad poželim da izađem iz stana da se prošetam.

Planirala sam da što pre završim s kolokvijumima, i imala sam dobre šanse, sve se savršeno poređalo. Onda su promenili jedan termin. Evo mene i olovka u ruci, prepravljam raniji plan. Zatim su pomerili još jedan. I sasvim simptomatski sam promenila odlazak kući za neki drugi vikend. Da bi posle pomerili još jedan kolokvijum, što mi je pomerilo onaj prethodni pomereni, da bih se odlučila da napravim kompletno novi plan, jer raznorazne boje hemijske olovke s legendom u dnu više ne pomažu.

Propustila sam jedan seminar jer sam mislila da imam kolokvijum 19. novembra. Nažalost, nije bio. Prošle godine sam odložila jedan seminar, jer su mi pomerili kolokvijum izvan kolokvijumske nedelje. I ove godine sam to uradila, dva puta. Uglavnom, moje pitanje je - kako drugima uspeva?

Vidim prijatelje koji putuju, idu na konferencije, seminare, treninge, a ja gledam u slike. Kao tužno kuče. E, pa, dosta mi je toga! Ali, pitanje se odmah nameće - kako rešiti problem?

Postoje dve solucije, po mom skromnom mišljenju. Prva, veoma rizična, jeste da propustim kolokvijume i odem na sve seminare koji me interesuju. Zbog čega je rizična kad postoji popravni kolokvijum? O, pa, neki profesori ne dopuštaju da prvi izlazak na kolokvijum bude popravni. A bez položenog kolokvijuma nema izlaska na ispit. Što znači da je to već minus određenog broja ESPB, a to dovodi do samofinansiranja. I to u mnogo otežava život studenta, prvenstveno finansijski.

A druga solucija jeste da nađem nekog super kvalitetnog vrača da mi unapred kaže kad će se koji kolokvijum pomeriti da mogu da idem na seminare, pošto je to stalna komponenta, za razliku od kolokvijuma. Ako uspem da ga nađem i ako mi bude sve pogodio kako treba da bude, jedan post ću da mu posvetim, uz dodatak njegovog broja. Znate, oni su danas moderni.


Druga priča je vezana za rođendane. Pojavom socijalnih mreža se pojavila i pojava licemerno čestitanja. Naime, ne mora da me ta osoba posebno ceni i voli, ali čestitka je uvek tu na rođendan. Što je malo naporno, pošto vas naprosto tera da se zapitate zbog čega još uvek imate tu osobu u prijateljima. Ili je pratite, da ne diskriminišem socijalne mreže, barem ne previše.
Da li je sasvim u redu da jedna osoba dobije preko 200 poruka sa sadržajem kakvi pesnici mogu samo da sanjaju? Da li su to iskrene želje ili samo robovanje trendu?

Ono što me više opterećuje jeste sam sadržaj. Srećan rođendan i smajli su postali tako uobičajeni, da svi pomalo težimo da našu poruku učinimo što originalnijom. Nažalost, u tom moru genijalnosti, desi se da neko i promaši, pa čestitajući vama rođendan postane ceo mali roman o vašem upoznavanju, koliko značite, da ostanete takvi kakvi jeste, ludi ili luckasti, vaš izbor. Naravno, sve uz obilje smajlija, srca, zvezda, talasa, i ostalih, meni nepoznatih, znakova.

Na kraju ja ispadam kreten kad najbližima čestitam sa srećan rođendan je kao da se ne trudim dovoljno, da mi nije stalo. Ali, šta više da poželim? Zar to nije samo po sebi dovoljno? Ako je iskreno, to je i više nego dovoljno, jer su takve želje danas retkost.

Tako da, sledeći put kad vam čestitam rođendan, samo se setite da vas cenim i volim više nego gomila prijatelja.