Stari gnev

Gledala sam neku seriju kad sam čula poznate reči Rage, rage against the dying of the light!
Odmah sam se setila da je u pitanju neka pesma što smo morali da naučimo napamet za engleski.

Naime, u gimnaziji postoji takmičenje u recitovanju na engleskom jeziku. Profesorica je bila pravi sadista i morali smo svi da naučimo napamet, a potom bi ona odlučila ko ide na takmičenje. Da bi se dodala mučenička nota svemu tome, takmičenje se održavalo u maju, kada su se radili poslednji testovi i ispravljale ocene. No, da su barem poeme bile lagane...

Svake četvrte godine bude nešto od Šekspira, da bi svaka generacija znala barem nešto. Mojoj generaciji je zapao odlomak iz The Two Gentlemen of Verona. Pre toga, u prvom, imala sam Too Many Daves od Dr. Sjusa. U četvrtoj godini poemu Heart and Mind od Edit Sitvel. A u trećem -

Do Not Go Gentle Into that Good Night

by Dylan Thomas

Do not go gentle into that good night,
Old age should burn and rage at close of day;
Rage, rage against the dying of the light.

Though wise men at their end know dark is right,
Because their words had forked no lightning they
Do not go gentle into that good night.

Good men, the last wave by, crying how bright
Their frail deeds might have danced in a green bay,
Rage, rage against the dying of the light.

Wild men who caught and sang the sun in flight,
And learn, too late, they grieved it on its way,
Do not go gentle into that good night.

Grave men, near death, who see with blinding sight
Blind eyes could blaze like meteors and be gay,
Rage, rage against the dying of the light.

And you, my father, there on the sad height,
Curse, bless me now with your fierce tears, I pray.
Do not go gentle into that good night.
Rage, rage against the dying of the light.

Mislim da ponekad u datom trenutku pogrešno poimamo situaciju. To je bilo mučenje s aspekta osamnaestogodišnjakinje koja ne zna šta će sa sobom u životu, a samo dve godine kasnije, sa drugačijim problemima, ista poema predstavlja dragocenu uspomenu.

Mali savet - pročitajte i ostale. Vi barem ne morate da naučite napamet. Mada, nije na odmet.

Dobro veče, Srbijo!

Bože mili, čuda velikoga!
Rasplakala se pobednica ovogodišnjeg Velikoga brata u emisiji Jelene Bačić Alimpčić.
A onda smo joj malo aplaudirali, jer je hrabra.
Potom je Jelena rekla da on nju (pobednicu) ne zaslužuje, jer se samo ona odricala.
Onda smo sa ogromnim uzdahom saslušali njene mudre reči nama. Tolerancija je bitna. I svi grešimo.


Znam, znam, znam, uzmi daljinski, pa promeni program ako ti se ne sviđa. Ali, na koji da promenim? Svi programi su postali istovetni.
Šema programa:

1. Jutarnji program - dva voditelja, malo se smejemo, malo čitamo vesti, malo prikažemo stanje na putevima, malo gledamo u laptop, pa malo vremensku prognozu, pa se malo opustimo uz neki muzički video i zatim se malo oprostimo od gledalaca. Usput se vrti odjavna špica gde piše šta je voditelj obukao i obuo, a šta voditeljka.

2. Niz serija - više nije bitno da li je američka, meksička, španska, brazilska, portugalska, engleska, francuska, italijanska, turska, bugarska, ruska, indijska, srpska, hrvatska i tako dalje serija, bitno je da je serija. Isti protagonista, isti antagonista, ista priča. Jedno je odeća drugačija. Ponekad.

3. Ријалити шоуу - ista parola kao malopre; nije bitan koji je, nego samo da je. Poprilično esencijalističko stanovište za poprilično prosečnu publiku. No, dok režim panem et circenses radi bez mane, manje brige za svakoga, reklo bi se. Možeš da se venčaš na TV-u, da menjaš ženu, nadam se da će uskoro to uvesti i sa decom, da budeš eksperiment Orvela, da ostvaruješ svoj talenat, budeš muzička zvezda, preživljavaš na tropskim ostrvima, vodiš domaćinstvo... I-ha-ha, ma šta god hoćeš! Posebno omiljene su mi emisije u kojima neka xyz porodica otvara kamerama dom i gde konačno saznajemo zašto je toliko skuplje kupiti kutiju kondoma nego li održavati i izdržavati šurnajst dece. Pa, gde da se ne smilujem kad ih vidim tako prljave, jadne i unesrećene?

4. Informativni programi - ?

5. Emisije o šoubizu - ovo je kao šlag na tortu. Posle teškog dana običnog čoveka najpotrebnije je da čujemo muke raznoraznih zvezdica da znamo da nismo sami u univerzumu, da su i oni baš kao i mi, obični ljudi, samo bez nekoliko miliona evra na računu. Dobro je znati!

6. Talk show - ovo je za relaksakciju u kasnim satima. Gledamo kako voditelji ili voditeljke ili voditelj ili voditeljka ugodno ćaska sa poznatim gostima. Naravno, postoji nekoliko formata ove emisije. Pardon, šoua. Postoji ženska. Tu se priča o pitanjima bitnim za žene. Kao Opra. Samo što u Srbiji ima previše Opri, a premalo poznatih. Sledeći američki uzor jeste šou s primesama humora. Ovde uvek bude šou bez primesa humora. Ili s očajnim humorom. Zatim postoji politički tok šou. U tome politike retko bude, uglavnom bude tok - uvreda i šoua - reakcija na uvrede. Gosti su uglavnom eminentne ličnosti. Uglavnom.

Muči me što smo svi postali toliko okupirani TV-om da više tugujemo kada nestane signal nego kada nam neko ode s ovog sveta. Petkom uveče umesto proslavljanja što je prošla još jedna radna nedelja, sedimo ispred kutije i čekamo raznorazne Večeri s nekim tamo ljudima koje ni ne znamo. Umesto da nedeljom provodimo vreme zajedno, vrtimo kanale tražeći neki film ili seriju.

Ne kažem da TV treba baciti i spaliti. Mogu se naći i neki drugi programi. I može se smanjiti zaluđenost za magičnom kutijom. Dok je još lepo vreme napolju.

Ovo kažem zato što vas volim. A ja sam mizantrop inače.

Čokoladni mafin i šolja mleka

Prevrtala sam po starim pričama sa željom da nađem neku započetu i dovršim je. Međutim, čitajući neke priče, shvatila sam da je najbolje ne dirati ih. Ostaviti ih u vremenu gde su započete kao stubovi podsećanja na preteranost ili manjkavost mene.

Ipak, razum daje i druge odgovore. Da li je bolje uzeti ih makar i na tren, prisetiti se zbog kog gorkog razloga smo je ostavili da čami u skrivenim mestašcima našeg nesvesnog, i silnom mukom dovršiti je sada, kada smo drugačiji ili se barem pretvaramo da smo drugačiji?

Ne znam kako je kod drugih, i kako se to stručno objašnjava inače, ali moja prva sećanja su uglavnom neprijatnosti. Ona loša sećanja od kojih prolazi jeza pri samu pomisao, a ne odmotavanje celog događaja. Ponekad poželim da promenim sam ishod, ako već ne mogu događaj. Znam da je svako od nas barem jednom poželeo da vrati vreme, uradi nešto drugačije, promeni makar i sitnicu.

Ono što je sasvim izvesno jeste činjenica da bismo nastavili sa našim svakodnevnim aktivnostima treba skupiti hrabrosti i jednom zasvagda dati završetak jednom turobnom poglavlju. Zato, glavu gore! A ja ću ovih dana da poradim po starim postovima, a i sebi!

Tootles!

Mind how you go

Juče sam imala fantastičnu inspiraciju, ali je lenjost odradila svoje i sad sam u potpunosti zaboravila šta sam htela. Znači, taj post jedan drugi put; ovaj će biti nešto kraći.

Svaki put kad se dogodi nešto za ne poverovati, većina odgovori da je to zbog toga što je Srbija takva. Moram da priznam da sam i ja ponekad takva. To obično prati rečenica Ovo može samo u Srbiji ili varijacije na tu temu.

Sad sam čitala Blic i naišla na zanimljivost. Za sve lenje ljude, priča je sledeća - u Austriji su izgradili bolničko odeljenje, a zaboravili da zaposle osoblje. I sad odeljenje ne može da funkcioniše, a mnogi su ogorčeni.

Prvo što mi je proletelo kroz glavu jeste da smo možda nekada preoštri prema zemlji u kojoj živimo. Eto, Austrija je jedna relativno uređena i sređena zemlja po demokratskim načelima, članica je EU, a ovakve se greške dese. Poenta je da glupost nije srpski brend, nego da je to nešto univerzalno, i da se greške dešavaju jer smo ljudi, nesavršeni do nepoznatih granica. Zato, sledeći put blaži stav i mind how you go.

Idle

Neko me jednom pitao zbog čega trabunjanja velikog propaliteta.
Evo, odgovor za sva vremena je ovaj post.

Naime, studiram. I imam još tri ispita do kraja prve godine. Prvo se ljudi začude kada kažem da sam prijavila dva za jul. Na većini fakulteta ne postoji julski ispitni rok, pa to izgleda poprilično čudno. Ne bih znala zašto, to je kao septembarski ispitni rok na ostalim fakultetima, samo ranije.
Najgore je što obično nikome ni ne kažem da mi je jedan ispit ostao za prvi jesenjski rok. Verovatno bi me satanizovali.

Sledeća bitna stavka jeste da je moj fakultet baš lagan, lakši od Pravnog i Medicinskog, pa je dosta čudno što nemam ni jednu desetku. No, imam jednu. Iz engleskog. Ali, kao i da je nemam. Mogu imati još jednu, iz osnova prava. Ali, s obzirom na podršku koju dobijam zbog ocena, možda to bude devet. Kao i većina mojih ocena. Na kraju ću imati prosek oko 8.5 +/-. Verovatno neću biti na budžetu. Kao što ni sada nisam.

Na kraju, ono što je najbitnije jeste da imam loše predispitne. Očigledno da sam lenja i ne radim dovoljno, pa je zato i tako slab rezultat. Kolokvijumi uglavnom nose 20-30% ocene. Ostalo čine vežbe sa mini testovima, aktivnošću u gladijatorskoj areni na vežbama i eseji. Moguće je da sam samo glupa. Nekako sam i voljna da se time zadovoljim.

No, to nije najgore. Ništa nije gore nego kada čujem kako ljudi putuju na seminare i kako su aktivni u nekim organizacijama, a ja zbog neorganizovanosti fakulteta u kolokvijumskoj nedelji ne mogu da idem na seminar koji čekam godinu dana. Verovatno neću moći ni na sledeći. Neaktivna sam, ništa me ne zanima. Tako je!

I, poređenje s drugim studentima. Ih, zaista mi dosta toga. Kako se neke stvari ne mogu shvatiti? Svi fakulteti su različiti. I tamo rade različiti profesori. Koji različito predaju i različito traže. I imaju različite kriterijume za različite ljude. Kao što i njihovi različiti asistenti različito rade. Na kraju, svi ljudi su različiti. Nemaju svi iste prilike za učenje, stanovanje, prevoz, hranu i tako dalje.
Volela bih da me svi lepo ostave na miru. Zaista, samo toliko. Zar nije bitno da studiram ono što mi se sviđa?

Pokušavam da ubedim da prosek i znanje ne moraju biti povezani. Ne znam zašto se uopšte trudim.

Eto, samo sam htela da napomenem koliko sam razočaranje u svačijem životu i crna mrlja na njihovim savršenim pričama. Umorila sam se tog licemerja.

Hvala

Prva godina studiranja je ubrzo gotova.

Ne bih da ovo bude jedan klišeiran tekst o tome kako je novi početak uvek težak, ali se čovek sam sa sobom izbori i na kraju ne može da prežali.

Ali, tako je. Zato je i kliše, pretpostavljam.

Čitajući neke svoje stare tekstove ovde o tome kako mrzim život u Beogradu, kako mrzim sebe, zapitam se šta nije u redu sa mnom. Istina je da je to samo početni otpor. Moram da priznam, našla sam delove Beograda koje volim. Sitnice koje mi ulepšavaju dan. Nije uvek sve sjajno, dakako. Ali, gde je? Savršenstvo ne postoji. Sad postoje moja mesta i moj drugi dom u Beogradu.

Isprva mi je bilo teško da se socijalizujem, jer sam kolege veoma grubo tretirala. Danas pitam ljude koji su ispit prijavili, da vidim da li ćemo biti zajedno na tom ispitu da bismo se družili. Vežbe i predavanja su mi postala divna jer sam svaki dan išla u svoje odeljenje i videla svoje drugare.

Bila sam ubeđena da sam promašila fakultet. Danas nije tako jer se radujem zato što učim ideologije, teorije društvene pravde, berze, ius naturaliste, autonomno u moralu, zašto su ovce pojele ljude, šta su suštinski sporni pojmovi, da je Alžir delio isti poštanski broj sa Francuskom i tako. Pravo pitanje je šta ja studiram.

Istovremeno, ovo je bio pravi test moje samostalnosti. Shvatila sam da je život neuhvatljiv, da ne kažem, suštinski sporni pojam. Teško je i prevideti šta se može sve desiti, obično se predvidi. Ipak, svaki dan je novi dan i uvek nešto drugačije donese, pa se vremenom naučim da se nosim sa takvim sitnicama koje život čine.

S druge strane, u pitanje su dovedena i prijateljstva. Kao što već ranije rekoh, i stojim pri tome, sve je stvar navike. Zato, ne zamerite mi ako sam izgubila kontakt sa vama, jer, prvi put čim se vidimo, samo ćemo da nastavimo tamo gde smo stali. Moć navike je čudo.

Kad smo kod navike... Imala sam osobu koja mi je dane činila interesantnijima. Ali, i to proleti.

Na kraju, ujedno i najbolje, videla sam šta je moj potencijal. I shvatila sam da mogu bolje.

Sad čekam oktobar.

Protesni skup podrške zemljoradnicima. Pravda za zemljoradnike!

DOKLE VIŠE?!

Budim se svaki dan u 6 ujutru. Dan je poprilično rutinski. Uvek imam problema. I uvek se žalim. I uvek mislim da sam ja u pravu. I uvek sebično sebe opravdavam.

Zemljoradnici štrajkuju. Pardon, blokirali su puteve, pošto oni nisu toliko fancy da mogu da uhvate korak sa sindikatima, pa da štrajkuju, nego, protestuju.

Potičem iz Vojvodine. Mama mi je sa sela.
Njeni roditeji su onda seljaci. Tupavi, glupavi, ljudi prostog duha koji cio dan rade štogod, ali to zato što nisu učili škule.
Njen brat je ostao na selu. Onda bolje rečeno, zaostao.
Moj brat će da upiše srednju poljoprivrednu školu. Jer nema prosek, a i zna da vozi traktor.

Ovo što sam napisala je samo delić onoga što većina ljudi misle.

Deda nije otišao na fakultet, jer je najstariji sin i njemu ostaje gazdinstvo. Baka je završila četiri razreda osnovne škole, ali je pismenija i načitanija od velike većine današnjih školovanih ljudi. Oni žive na selu i prostog su duha jer posle celodnevnog rada, njima nije potreban Šopenhauer, kvanitativna teorija ili Dostojevski, nego san. Ponekad tamburaši.
Mamin brat je ostao na selu jer je jedini muški potomak dede, a to izgrađeno gazdinstvo treba neko da nasledi. Zahvaljujući svojoj upornost i odanosti oranici, izgradio je farmu za uzgoj svinja; postoje samo 3 takve na svetu.
Brat je odlučio da upiše tu srednju školu pošto ujak nema dece, a ima gazdinstvo. Još su se i afiniteti poklopili, kud ćeš bolje?

Oni nisu seljaci. Ponašaju se kao gospoda i dame. Imaju osnovnu kulturu, za razliku od mnogih urbanih gradskih faca. Što bi se dalo reći, postoji seljak i seljačina. I Velja.

Ono što me najviše boli ovih dana jeste taj protest. Seljak cele godine radi za neku minimalnu naknadu. Nema više odakle da crpi. Velike su njive, velika su gazdinstva. Država mu daje na kašičicu sve. Kaže, ne može, treba i drugima.

Iskreno, ne vidim gde je drugima to otišlo. Jedino što znam da može biti drugo jeste nestašica mleka. Sirota država, pa ne može ona sama sa monopolom. Znači, nije tamo otišlo.
Sad kažu, moraju da uvoze meso. Neću više da vidim crno na belo kako će stočarstvo da subvencionišu. Hoću da vidim stočare koji će da kažu da je njima otišlo. I da je to sada perspektivna grana. U suprotnom, moraćemo neku drugu granu da smislimo. Čini mi se da nestaje ribe... Ako ćemo da slavimo slave grada, brzo-bolje subvencionisati ribolov. Al' takim.

Ali, pošto volimo da idemo iz krajnosti u krajnost, održava se četvrti protest protiv noćne prohibicije. Iskreno, nemam razumevanja za to. Imam samo sažaljenje za te ljude.


Ne znam šta nije u redu sa nama. Zašto se toliko oseća paternalistički duh? Pobogu, nismo ovčice. A čak i da jesmo, onda ćemo da čekamo Isusa, a ne tu neke samoproklamovane mesije. Imam osećaj kao da je ovo neka mentalna ustanova, gde su mi, građani, koji dajemo legitimitet, samim time vlast vladajućoj eliti, mentalni bolesnici, a ta elita, koja uživa našu bezuslovnu podršku, jer za gore znamo, a bolje ne, nam svaki dan gurne oronuli žele za ručak. I tako svaki bogovetni dan.
I prošli put sam se pitala dokle više. I ovaj. I, nažalost, ali iskustvo kaže da ću se opet pitati.
Jer, svaki protest je unapred osuđen na propast, jer smo mi, ljudi, jedna sebična stvorenja, koji gledamo svoja posla (barem smo svi jednom liberalni) i žalimo se što nam tamo neki seljaci preprečuju put, jer ne možemo da kupimo hleb, pa da idemo kući na ručak posle osmočasovnog radnog dana.