Livin' the American dream!

Upozoreni ste na izlive.

Pre svega, smatram da ne živim u Americi. Ni blizu. Niti se moj život svodi na američke vrednosti, niti imam američki san.

Ali, nažalost, neki pokušavaju da prekopiraju taj svet večitih ideja kao što je Demiurg kopirao i stvorio ovaj naš svet (Platonovo shvatanje). Uglavnom, u ovakvoj učmaloj sredini u kakvoj živimo (kao da to nije dovoljno samo po sebi), se javljaju tipični američki nasilnici u osnovnim školama i tipične fenserke koje vređaju štrebere.

Prva priča se odnosi na mog brata. Realno, on je oduvek bio naklonjen umetnosti (svira), nikada se nije bavio sportom i možda najbitnije, on je veoma mršav i ne baš visok, onako, srednjeg rasta. Tako senzibilan, uvek je predmet poruge i najgore sprdnje, a kao što nam je poznato iz američkih filmova i serija, oni koji se rugaju su uvek glupi i sportisti (jocks).

Naravno, on se nosi time, kao što se i oni u američkim serijama nose - trpi. Ali, nisam ni mogla da slutim da bi neko mogao da ga sačeka iza sale i pretuče kao što su uradili danas. Zahvaljujući tom pukom kopiranju nasilnika, lepše rečeno, bully-a (pošto, je l' te, poštujemo američku tradiciju), on sada ima modricu na obrazu i na stomaku.

Iskreno, pitam se, koji degenerik može da sačeka nekoga iza sale i da slabijeg od sebe lupi? Očigledno neko ko nema hrabrosti ili muda da se suprotstavi jačem. Uostalom, ovo je Amerika, a tako se u Americi radi.


Druga sekvenca je priča o meni. Naime, bavim se debatom i zaista volim da debatujem. Kada govorim, to me ispunjava maksimalno i vidi se da uživam u tome. Prijavila sam se za govorničko takmičenje da bih isprobala sebe, tj. da bih videla da li me i to ispunjava na isti način kao i debata. Pobedila sam i mislila sam da je bio dobar govor i dosta sam se dobro osećala.

Međutim, na moje insistiranje, prijateljica mi je sutradan rekla kako je jedna zlobna fenserska kučka rekla da koliko sam pametna, toliko sam i ružna.
Isprva nisam shvatila zašto bi iko rekao nešto tako zlobno i ružno za mene, a da pri tome ja nisam ništa loše uradila toj osobi. Tada sam uvidela da se takvima osobama ceo dan sastoji iz takvih uvreda, spletkarenja, odlaska u solarijum i razmatranja koju odeću da obuče na večerašnjem rođendanu.

Isto tako sam i shvatila da sam ja iznad toga. Meni ceo dan ne prođe u tome, imam nekih uspeha za razliku od takvih osoba i sve u svemu, razlikujem se. Uostalom, ako već pratimo šablon grupe devojka koje su teške kučke i fenserke, onda svi znamo da ona luzerka, štreberka na maturi uvek završi sa najzgodnijem dečkom. Thumbs up!

Na kraju, zašto nam je sve to potrebno? Zar smo zaista toliko siromašni da moramo druge nacije da kopiramo? Nije li lepota u raznovrsnosti? U drugačijim idejama i pristupima? Zar ne bi trebalo da slavimo tu razliku, umesto što se bespokorno povinujemo jednom jedinom običaju?

Uvek može bolje.

Kako? Lako.

Gimnazijalci dobijaju predmete kao što su filozofija i sociologija u četvrtom razredu da to bude kruna njihovog školovanja. Da pokažu svoju zrelost proučavajući filozofske ideologije i sociološke teorije.

NE.
Filozofija i sociologija imaju ulogu da probude čoveka iz uljuljkane sredine i da mu pokažu onu surovu i okrutnu realnost i da ga spreme na život posle gimnazije i roditeljskog doma.

Naime, do sada sam iz sociologije naučila dve činjenice:

• sociologija je mnogo više interesantna kroz primere, nego suvoparno citiranje knjige kao što se odvijaju časovi; uvek je zanimljivije kada skrenemo sa teme, a još smo uvek u domenu sociologije

• društvo je na rubu egzistencije

Smatram da vredi da obražložim drugu, tako smelu tvrdnju. Naime, knjiga iz sociologije nas uči kako je društvo jedna mašinerija koja danonoćno radi, sve u koristi opstanka čoveka u društvu.

Stalno se javlja to društvo, taj čovek, taj opstanak. Pogledajmo to društvo pre svega.

Društvo je celina svih društvenih pojava, kaže definicija. A kao najvažnija društvena pojava, odnosno, delovanje, uzima se rad.
Rad je svrsishodno delovanje, delovanje sa ciljem da čovek omogući sebi opstanak u civilizaciji. Prostije rečeno, rad je funkcija koju svaki pojedinac dobije i treba da je izvršava što bolje ume da bi društvo bilo uspešno, napredno, integrisano. Moglo bi se reći da tu ima i malo funkcionalne teorije, ali, realno, svaki pojedinac ima funkciju. I zarad dobrobiti društva, treba da je najbolji u svom području da bi omogućio egzistenciju celog društva.

Iskreno, iako sociologija govori o proučavanju društva, stalno se vraća na čoveka, jer je čovek osnovna i funkcionalna građa jedinice društva. Taj čovek krči i stvara pravila, forme, norme koje sociologija želi da ustanovi.

Što se tiče opstanka, pa, šta reći o njemu, osim da čovek teži da opstane zarad društva.

Međutim, pogledajmo sada naše društvo. U tranziciji je, raspada se u svim sektorima, vrše se reforme sa nedovoljnim budžetom, državna kasa je, blagorečeno, prazna. Običan čovek ne vrši svoju funkciju i ne čini dobro društvu. A što se tiče opstanka, pa, u društvu snalažljiviji vladaju.

Na kraju, šta možemo da zaključimo?
Pretpostavimo da naše društvo neumitno juriša ka rubu egzistencije i da pleše na njemu. Što se više gomila neizvršavanja funkcija, tim se naginjemo ka tom ambisu. Kako nestaju klase i ostaju samo bogati, napravimo jedan korak bliže. Kako kršimo ustaljene zakone, tako trčimo ka provaliji...
Jednog dana više ništa nećemo morati da uradimo da bismo se našli u toj crnoj rupi haosa, straha, muke i želje za nadom.

Let the Sunshine In!

Može se reći da smo zakoračili u jesen. Dobro, barem što se tiče kalendara, to je činjenica.

Ali, u ovom trenutku ne govorim o jeseni kao godišnjem dobu koje ne postoji više (nažalost) ili o jeseni kao dečijem radu iz trećeg osnovne.
Ne govorim ni o miholjskom letu, niti jeseni života. Govorim o jeseni duše.

Naime, volim da posmatram dušu kao nešto okruglo (pošto je to savršen oblik, je li?). U toj njenoj savršenoj formi leži njen nesavršen sadržaj - tuge, strahovi, očaji, ljubavi, požuda, snaga, oholost, hrabrost...
Isto tako, godišnja doba shvatam kao krug. Veoma je jasno da oni čine jedan ciklus, a to je onda ciklična struktura i voila krug.

Zašto je to bitno? Upravo zbog one rečenice o jeseni duše.
Svima je jasno da nas život ne mazi, a duša je indikator tog maženja. Beleži sve i reaguje kako joj trenutno odgovara.

Verujem da je najlepši period proleće duše. Sve se budi, cveta, sve je zeleno! Pesma se svugde čuje, pleše se i uživa do maksimuma! Ni ne sluti se da će uskoro doći do nepodnošljive žege.

Naravno, leto je divno, sija sunce, ubiru se plodovi uspeha, opet se uživa. Međutim, svako leto ima svoje nesnosne dane, dane odvratne žege. Ti dani nagoveštavaju neke nevolje koje dovode do jeseni.

Jesen gasi sve. Gasi onaj život, onu radost, sreću, gasi svetlost. Vreme stalnih kiša i neprijateljskih vetrova. Jesen nas priprema za stagniranje - zimu.

Uf, zima je period kada je već sve umrlo i čeka se ona prva visibaba da procveta da bi bili sigurni da će sve opet biti dobro i kako će Sunce opet svanuti.

Ne dozvolite da dođe do jeseni duše. Borite se protiv kiša i vetrova, i barica i blata. Nemojte da dočekate suvo vlažno lišće na zemlji, a ogoglele grane gore. Nemojte da gledate tmurno namćorasto nebo.

Tražite svetlost! Uhvatite poslednji Sunčev zrak i drži te ga se! Čak i da dođete do početka jeseni, držite se tog zraka, ne dajte mu da ode. Verujte, taj zrak znači mnogo više.

Ne predajte se jeseni života.
Pustite Sunce unutra!

Društvo

Ranije sam znala da je sociologija nauka o društvu. Ipak, to je neko opšte znanje, opšti podatak koji bi svako morao da drži u malom prstu.
Međutim, u trećem razredu srednje stručnih škola i u četvrtom razredu gimnazije, učenici dobijaju mnogo opširnije definicije. Recimo, jedna od njih je da je sociologija opšta, osnovna i teorijska nauka o društvu.

Takođe, postoje i definicije o društvu. Jedna od tih je da je društvo trajna i uređena celina društvenih delovanja. Ipak, šta je društvo? Kakav pojam formiramo o društvu tokom godina?

Verujem da društvo kreće od malih nogu, tj. da je društvo skup drugara. Pošto se družimo sa društvom. Kroz godine, naše društvo postaje sve veće. To je društvo iz ulice, iz škole, pa iz grada, i na kraju društvo u državi. Dolazi se do jednog sveobuhvatnog trenutka kada počinje shvatanje pojma društva. Društvo jedne države je pokretač te države. Takođe je i kičma, pošto je održava stabilno (naravno, uvek je diskutabilno koliko). I tako, postoji društvo koje ne traje mnogo kao celina. Uvek postoje različiti segmenti društva, kao što je kultura, politika, ekonomija i opet se sve podeli na mala društva, kao društvo iz kraja.

U tom nekom malom društvu, neka osoba je verovatno poželala kao mala da uđe u istoriju, da bude poznata. Da ljudi govore o njoj i da je gugluju. Možda zvuči smešno, ali postoje osobe koje to priželjkuju. Osobe kojima je stalo do toga da jednog dana vide svoje ime pored nekog njihovog dela. To je prokleto u ljudima, ta potreba da se veliča i hvali.

Tako je neki dečak maštao da otkrije lek za rak, neka devojčica je priželjkivala da bude poznata glumica, dok je grupica smušene dece vredno učila i radila da bi bili veoma uspešni državnici. Sada, taj dečak je neki profesor koji je veoma slabo plaćen, devojčica još ponekad peva pod tušem, dok je grupica bez posla. Svi oni žale onaj trenutak kada su im se snovi raspršili u stvarnost, a ništa više ne boli nego kada samog sebe izneverite...



Volela bih da ljudi shvate da svet nije tako crno-beli. Kao što nije ni društvo. Sve je to šareno, ima svakakvih boja, specijalnih nijansa. Kao što ima i različitih temperamenata, karaktera, sklonosti, afekcije itd. I svi mi činmo to društvo, taj svet. Svi dajemo doprinos, svi se trudimo, svi gradimo, svi rušimo, svi padamo, ali svi i ustajemo.

I svi ulazimo u istoriju jer se sociologija bavi društvom kao celinom društvenih pojava.

Svet je lepši kada je šaren...

Gde?

Šta je sreća?

Sreća je imenica pre svega, i to apstraktna.
Ako želimo da se odmaknemo od gramatike, možemo i filozofski da posmatramo. Sreća je znanje, sreća je umerenost, sreća je pravičnost i tako dalje.
Ipak, najbolje je filozofirati, jer, filozof može biti svako ko ima papir i olovku. Sreća je nešto što se ponavlja nekoliko puta u različitim situacijima i različitim intenzitetima. Sreća može nastati spontano ili je možemo dugo iščekivati.

Sreća. Za neke je to nedostižno, barem tako kažu. Pitanje je da li se oni dovoljno trude. Ponekad je potrebno zasukati rukave i posegnuti za srećom, pokušati je uhvatiti i uživati u tim trenucima.

Recimo, pre skoro nedelju dana sam se vraćala kući iz škole. Bilo je već oko osam, što znači da je bio mrkli mrak. Krenula sam jednom ulicom koju baš ne volim iz sigurnosnih razloga, ali sam shvatila da je to najbrži put do kuće.
Dok sam tako hodala i gledala sve ljude veoma sumnjičavo, videla sam jednu mačku. Međutim, mačka nije sedela i prela, nego je bila nekako čudno savinuta i tako je spavala. Baš sam pomislila kako je to najčudnija stvar što sam danas videla, kada ono...

Jedan čovek, očigledno beskućnik, je klekao na kolena ispred jedne kuće. Iskreno, veoma sam se uplašila, jer ne bih znala da odreagujem ako mi se nešto desi. Trudila sam se što više da se držim svoje strane ulice, ali znatiželja je bila nekako jača od mene. Svom snagom sam se trudila da ostanem na svojoj strani, ali isto tako i da provirim da vidim zašto taj beskućnik kleči sa podignutim rukama.

Kako sam prilazila sve bliže, čula sam glasnu muziku. Ubrzo sam videla i tog čoveka kako radosno posmatra čoveka iz rešetke. Bilo mi je veoma neobično što je jedan čovek dozvolio beskućniku da kleči na pragu njegove kuće dok dotični uživa u glasnoj muzici.
Muzika je bila, ne znam, neka pesma, kao turski melos, u svakom slučaju, zvučalo je kao iz serije Zabranjena ljubav.
Čovek je pao u sevdah. Bio je srećan. Mahao je i dizao ruke najviše što je mogao. Uopšte nije bio umeren, niti se trudio da uskraćuje sebi radost ponašajući se po moralnim principima.
Dočekao je sreću i uživao u njoj.

Eto, koliko često usuđujemo ljude po spoljašnjosti, a zapravo bi trebalo da naučimo ponešto od njih. Recimo, kako se uživa. Kako se stvara trenutak sreće. I kako ga sačuvati.

Imamo mi mnogo toga da učimo. Jer, sreća je uvek tu, samo je ne vidimo.

Zločin bez kazne

Zašto ići u rat?
Zaista, zašto?

Tražila sam dobre razloge da bih sebi opravdala zašto je u redu ići u rat.

• patriotizam

Pre svega, ovo je još koliko-toliko razumljiv razlog. Previše volite svoju zemlju, pravi ste rodoljub i mislite da je vaša dužnost da branite zemlju. I idete uz vetar, i borite se i patite, ali sve za zemlju, ne? Nijedna suza, kap znoja ili krvi nije ništa ako to radite u ime domovine i za domovinu.

A, u isto to vreme, oni koji su započeli rat, sede u udobnim foteljama, ispijaju pića i ponekad se grohotom nasmeju. Jer za njih nema krize, hladnoće, gladi, izgubljen prijatelj i saborac. Domovina koju oni spominju, ta presveta otadžbina je samo paravan za njihove sumnjive radnje.

Nekako nalazim to žalosnim. Borite se i mislite da to radite za bolje sutra, a zapravo možda ni ne dočekate to bolje sutra. Ili uopšte sutra.

• nezadovoljstvo životom

Sve je propalo, propalitet ste i šta sada? Treba vam idealna prilika da se vratite u okrilje društva, da nađete vaše mesto pod sunce? Hajde u rat!

To su krajnje očajne duše koje tumaraju po hodnicima samoće u nadi da će naći spas. Obično su to ljudi koji su zaista sve izgubili i logično rešenje je da odu u rat jer smatraju da ne mogu i da nemaju više šta da izgube.

Žalosno je društvo u kojem živimo kada je to vrhunac, slava. Još bolje ako se vrati ranjen, onda je ta osoba naš idol. To je tragedija, kraj, propast. Dno dna.

• pogani oportunisti

Eh, da, postoje i takvi ljudi. Njima nije stalo ni do zemlje koju brane ni do vraćanja u društvo. Oni samo traže profit, žele da izvuku maksimalnu korist za sebe i da steknu slavu na tome. Ne znam ni šta da kažem o tim ljudima, previše su ljigavi da bih trošila više reči na njih. Bogatiti se na tuđoj nesreći... To dovoljno govori, ne?

Znam, nisam otkrila toplu vodu. Niti sam dovela do neke revolucionarne ideje za rešavanje tog problema. Samo sam htela sama sebi da pojasnim taj psihološki momenat kada neko želi da ode da ratuje. Ne mogu reći da mu fali nešto u glavi, nemam to pravo. Isto tako sam svesna da će ratovi uvek biti prisutan faktor i indikator u našem društvu.

I dalje će nekoj majci srce da se cepa kada joj donesu sina na ruke, neki otac će da okonča život jer oseća krivicu, neki će godine proplakati, dok će neki proklinjati, a ljudi će u neverici da drže ruke na njihova razjapena su. Svi ćemo se i dalje čuditi.
Ali, dokle ćemo se isčuđavati?

Legends Of The Fall je poslužio kao inspiracija.

3.

SREĆAN ROĐENDAN, BLOŽE!

Ovo je treći rođendan, i bez obzira što sam zakasnila jedan dan, srećan rođendan i dalje. I bilo ti srećnih još par rođendana!