Kahva

Sutra treba da se nađem sa prijateljicom da odemo u kafić. Kafić kao mesto gde ljudi obično dolaze da popiju kafu i proćaskaju.

Ja u životu nisam pila kafu... I uvek se osećam nelagodno kada kažem da se nađemo na kafi ili da odemo da popijemo nešto jer to znači: a) da ja pijem kafu i lažem sve vreme
b) da pijem k'o smuk i teško me je isterati iz kafane.

Naravno, nijedan odgovor nije tačan. Ipak, pošto vlada melanholična nostalgija za mojim izgubljenim detinjstvom, podeliću sa vama jedan mali detalj svog ranog života.

Naime, mama me je svugde vodila. U kolicima, na biciklima, u njenim rukama, u autu - nije bilo bitno. Bitno je bilo da sam ja uvek u pokretu. Nije ni čudo što volim da se vozim autom.
Uglavnom, mama me je koristila kao trofej, da bi pokazala drugima svoje slatko, umiljato i lepo dete. Sve prodavačice su me znale i uvek štipale za obraz, svi su se saginjali da pogledaju ko to spava u kolicima ili su me gledali kao da sam Svetsko čudo.

Što zapravo nije ni čudo. Oduvek sam previše pričala, imala sam taj slatkasti ton, lepo sam vaspitana, a i imala sam sasvim solidno obrazovanje od malih nogu. Možda sam onda i više volela ljude, bili su mi tako daleki i nedostižni, a svojim pogledom bih otopila njihova srca.

No, da se vratim šetnjama. Tako bih sa svojom mamom prolazila gradom i pričala bez prestanka. Konačno bismo stigle do kafića gde nas je čekala neka mamina prijateljica. Mama bi naručila kafu sa šlagom. Čim je dobila kafu, uvek je šolju privukla meni, a ja sam sa malenim ručicama privukla šećer i plastičnu kašičicu k meni. Kesicu šećera bih ostavila u džep, a kašičicom bih pokušala da zagrabim što više šlaga. I uvek bih imala brkove od šlaga.

Jedan od mojih omiljenih trenutaka iz detinjstva.

My Super Sweet 18

Pošto sam ušla u Novu godinu, ljudi su mi lepe želje poželeli i izrekli.
I, naravno, od tog trenutka smo se svi odjednom počeli melanholično priseća mog detinjstva, mojih neuspeha, nestašluka, ispunjenih dana, neprospavanih noći itd.
I sve to zahvaljujući činjenici da ću ja za četiri meseca imati osamnaest godina, biću punoletna, zakonski odgovorna za sebe i svoje postupke, prepuštena na milost i nemilost društvu XXI veka.
Da, postaću prava moderna žena, koja može sama da bude i da prati svoje snove, a da istovremeno bude neverovatno uspešna u svakoj oblasti.
Čim napunim osamnaest godina, automatski ću promeniti svoj život iz korena i orijentisaću se ka uspehu, jer, zamisli srama, da ja sa svojih osamnaest godina ne budem pun pogodak.
To materijalno, socijalno, psihološko, geografsko, etimološko, biblijsko, katarzično otcepljenje od meni poznatog sveta bi trebalo da proslavim što većom žurkom sa što više pijanih ljudi na njoj, jer, ja ću biti punoletna, a to odrasle i zrele osobe sa osamnaest godina rade.

Sada mi možete reći da sam jedna ogorčena i starmala osoba, ali nije tako. Barem ne u ovom trenutku.
Ovih dana me prati anksioznost i frustracija i bez iznenadnih fleš bekova iz mog detinjstva.
Smatram da osamnaest godina ne znači ništa. Zakonski je to regulisano jer je nekako moralo da bude. Ali osoba nije samostalna sve dok zavisi od roditelja, a zahvaljujući okolnostima u našoj zemlji, deca nisu samostalni i nezavisni do nekih tridesetih godina svog života. Tu, naravno, postoji i negativna strana - opet zbog specifične situacije naše zemlje, mnogi ljudi ne dožive svoju pedesetu godinu zbog raznoraznih stresova.
I, nekako mi se čini da imaju samo dvadeset godina da prožive svoj život, a to nije istina.

Nervira me što se svi vežu za tu zakonsku ili socijalno-ekonomsku granicu.
Znači, kada napunim osamnaest godina, to znači da više ne smem da gledam crtane filmove i da se zaglupljujem, nego treba da čitam sofisticirane knjige, da što aktivnije učestvujem u besmislenim političkim raspravama i da se oblačim otmeno, u skladu sa godinama? Da li to znači da treba da raskrstim sa svim svojim lošim navikama iz detinjstva i da preuzmem navike većine odraslih ljudi koji su izuzetno zreli sa svojih osamnaest godina?
Da li to znači da treba da se odreknem svog identiteta?

Ma neeeeee. Želim da ja nastavim da budem ja. Verujem, ako ne budem opterećena tim kobnim datumom (zaboga, nateraše me da zamrzim svoj omiljeni dan, datum mog rođenja), ja ću ostati ja. Ključ svakog uspeha - ponekad ne možeš više mozgati, prepusti se.


I... Imam još nešto da poželim sebi...
Molim te, nauči da kažeš ne.

Iluzija

Jedva sam dočekala raspust! Danas je konačno poslednji dan škole u ovoj godini, tj. završilo se prvo polugodište. Protekle dve nedelje su bile zaista naporne, ali sam ja sve uspela da odradim što je trebalo. Ponosna sam na sebe i na svoj uspeh. Još me više raduje što sam se ispovedala, volim to da uradim za Božić, osećam se čisto, spremljeno za Ponoćku na koju izuzetno volim da idem jer se pevaju moje omiljene Božićne pesme.

U petak sam bila kod brata, dao mi je kartu Kopenhagena. Skroz sam se obradovala tom poklonu jer znam da je to putovanje blizu. Tog dana sam bila savršeno raspoložena i jedva sam čekala da odem kući da bih mogla da spremam sobu za Božić. Mama je rekla da ćemo ove godine imati pravo drvce, pa sam napravila mesta u sobi za njega. Kićenje sam ostavila za utorka poslepodne jer sam prijateljicama obećala da ću se naći sa njima ovog vikenda. Otišle smo do jednog kafića, popile toplu čokoladu i proćaskale. Vreme mi je prošlo prebrzo, ali sam znala da moram da završim božićnu kupovinu, pa sam žurno krenula da se nađem sa mamom. Posle teškog, ali slatkog obavljenog posla, vratile smo se kući i počele smo da kitimo jelku.

Uživala sam u tome jer sam znala da uveče idem na Badnju večeru. Iako jelovnik nije po mom ukusu jer jedu ribu, to mi je najdraža noć od svih u godini jer sam tada sa svojom porodicom. I posle ćemo ići na Ponoćku! Uf, što volim Božić!

Ovo mi je najgori početak raspusta do sada! Već pet dana ležim bolesna sa infekcijom i sindromom koji imitira simptome upale pluća! Gutam odvratne lekove, pijem još odvratniji čaj! Ni sama ne znam kako se to desilo, tj. koji je uzrok problema. U protekle dve nedelje sam uspela da spustim prosek zbog prokletog virusa koji se inkubirao u meni.

Petak mi je bio najgori dan. Došla sam u školu već polubolesna, a kući sam otišla još u gorem stanju po kiši. Promrzla sam i pokisla. Legla sam u krevet i doživljavala sam pravu noćnu moru na javi, a ona u snu je tek bila grozna. Subotu sam jedva izdržala, a nedelju sam nekako preživela. U ponedeljak me je mama odvela kod lekara i, naravno, nisu bile dobre vesti. Nedelju dana strogog mirovanja i par vrsta lekova i odvratan čaj. I, najgore od svega, nisam mogla da odem u školu da odgovaram fiziku za veću ocenu, koja mi je bila potrebna da bih bila odlična! Agonija!

Naravno, sve bi to bilo podnošljivo, da me ne muči bolest i da mogu da imam Božić. Međutim... Soba mi je u haosu, nisam se ispovedala, prvi put nemam jelku u sobi i cela soba izgleda kao da je običan dan, a kada otvorim vrata, ulazim u zemlju Deda Mraza iz filmova. Badnje veče sam prosedela sama jer je porodica otišla kod majke i dide da proslave to. Prvi put od svog rođenja sam izostala na tome, a očigledno da to mrzim. Ali me najviše boli što su mi svi planovi propali, što ne idem na Ponoćku i što sam namučila ukućane u proteklih par dan. Kako ne volim ovakav raspust!


Zahvaljujući mom stanju, shvatila sam da je bit Božića uživanje. Uživanje u ukrašavanju, vremenu sa porodicom i prijateljima, u hrani i piću, u poklonima, u sreći i veselju, ma u svemu!

Zato, srećan Božić i uživajte!

Poklon

Hvala ti na poklonu, čuvam ga još uvek.
Hvala ti na poklonu, zbog njega mi kuca srce.
Hvala ti do svemira,
preko neba i zauvek.

Da me neko sada pita šta bih ja želela za Božić, koji se primiče, ne znam šta bih rekla. Usput bih da spomenem da već dve godine nisam dobila poklon za rođendan jer nisam znala da kažem šta želim. Možda i previše želim, pa ne mogu da se odlučim. A možda sam postala divna, ispunjena osoba koja shvata da nema sreće u materijalnim sitnicama... Pre će biti prvo.

U poslednje vreme imam mnogo želja koje nisu ostvarive. Recimo, da imam odličan prosek, da nemam tremu kada pišem pismeni iz engleskog, da prevladam strah od fizičkih gluposti tipa stoj-most, razboj i ostale divne i lepe vežbe.
Dalje, želim da mi ne pucketaju kosti, da dobijem 5 iz srpskog na pismenom, tj. da mi jednom legne tema, da me ne boli glava, da ne ulazim u besmislene konflikte, da budem voljena i prihvaćena.

Ni u jednom trenutku nisam tražila nove traperice, marame, čarapice, narukvicu, fotoaparat ,mp4 ili kompjuter. Nisam čak ni cvet tražila. A sada tražim nešto što sam zaslužila, svoje mesto u piramidi društva.

Stalno razmišljam gde sam pogrešila, šta sam loše uradila da sam to zaslužila. Sada mi je došla jedna ideja - ko njih šiša. Imam dovoljno prijatelja koji me vole i koji bi sve učinili za mene. Ljudi koji me poštuju i podržavaju ili se bune u vezi sa mojim odlukama jer mi žele dobro.

Uostalom, šta će mi ljudi koji su sebični, arogantni, dvolični i odvratno ljubomorni? Da bih ja bila nesrećna i depresivna? Da bih razmišljala šta sam im nažao učinila? Ma, zaboravite...

Ja sam kul i stvoriću kul društvo. Da, društvena piramida je ponovo uspostavljena.

I nek' ti je sa srećom,

hvala ti, moja draga!
Hvala ti!

Hvala genijalnom biću na izuzetnim stihovima. Njiiii

Zapali sveću

Ponekad mi se čini da se Bog, viša sila, karma, šta vama odgovara, poigrava sa nama na veoma okrutan i bolestan način.

Sunce je sijalo najjače što je moglo u trenutku kada je trebalo da nestane sa neba od sramote. Ali ne, moralo je. I na kraju, takav je život. Kada vam ne treba više niko da vam sipa so na ranu, odjednom se pojavi on, život, sa tonama soli. I sipa i sipa i sipa... Ne prestaje, ne vidite mu kraja. Sednete na kamen i razmišljate šta se radili u životu kada ste to zaslužili. Lupate glavu danima, ne možete doći do rešenja, padate u očaj zbog bola koji nastaje i jača u vama. A poenta je da niste ništa uradili čime biste to zaslužili. Zapravo, niste apsolutno ništa uradili, jednostavno je život takav.
Kao što je danas rekao jedan čovek da život mora ići dalje. Ne može da nas čeka, neće da nas čeka pošto je bezmilosrdan. I on ide dalje i prisiljava nas da mi idemo dalje i tera nas da živimo dan za dan.

Jednostavno, život ti da limun, a ti napravi limunadu.

Posekotina

Posekla sam se...
Posekla sam se na list hartije koji se činio toliko bezopasnim jer je plenio svojom belinom. Doduše, ljudi su me upozoravali da on može biti veoma opasan, a ja, tvrdoglava, se nisam obazirala na to.
U trenutku nepažnje sam se oslonila na najotrovniji bršljan od svih u toj bašti. Sav otrov je ušao u moju posekotinu i projurio mojim venama. Jauknula sam od boli i nemoći. Nisam ni očekivala to...
Od te boli sam se uhvatila za ranu u nadi da će me proći kada pritisnem. Nažalost, ni to nije pomoglo. U tom času sam se osvrćala i ugledala ruže. Ruže koje su plenile saosećanjem za moju posekotinu. Mekane latice koje bi blaženo delovale na moju ranu. Naslonila sam se na njih i zaboravila na jaku bol koja je strujala mojim telom... Kada sam se nabola na trn. Opet sam poskočila od nenadane boli i shvatila da ovde nema spasa.
Izbezumljeno sam tražila način da zaustavim krv koja je kapala na moju belu haljinu. U tom retardiranom hodu sam pala na bršljen, ali ne tako otrovan kao prošli put. Zubima sam škrgutala i vikala od besa. Nisam više mogla da se nosim tim... U krajnjem jadu sam pogledala gore. Sunce je sijalo i bacalo zrake na mene. Konačno me je neko milovao, mazio, negovao, razumeo. Ni rana me više nije bolela, nisam osećala ništa osim ljubavi. Dok mi vetar svojim zavijanjem nije srušio iluziju. Duvao je bez trunke saosećanja za moju napaćenu ranu. Šibao je moju kožu i pravio nove rane. Sada je krv sve jače i jače tekla... Više nisam mogla da je zaustavim. Pogledala sam ka žbunu ruža. Nisam htela opet da se opečem, ali sam morala da rizikujem. Nisam mogla da održim ravnotežu i pala sam u taj grm. Poslednje trnje mi se zabilo u celo telo... Pojedine ruže su moje lice milovale svojim belim i mekanim laticama dok nisam konačno izdahnula...

Kap

Sviraj nešto tragično...

Jer nemam čemu da se radujem.
Jer nemam uspeha ni u jednoj sferi života.
Jer sam depresivna.
Jer je učenje psihologije u gimnaziji licemerje kada te sledeći čas šibaju sa kontrolnima umesto da se opustiš.
Jer je život kao moja profesorica biologije - ni ne vidiš kada će te prevariti, ali možeš da očekuješ to.
Jer sam netalentovana osoba.
Jer nemam više dobrih i originalnih ideja.
Jer ne mogu da se skoncentrišem na nešto što mi znači.
Jer mi pogled luta.
Jer mi drugi govore da će se sve to rešiti i daju mi lažnu nadu.
Jer je moja inteligencija iluzija.
Jer je moje nezadovoljstvo stvarnost.
Jer nemam vremena da se posvetim onome čemu želim.
Jer ne umem dostojanstveno da gubim.
Jer ne umem da skrivam svoje suze.
Jer u poslednje vreme stalno plačem.
Jer više ne znam ko sam.
Jer nemam nokte od nervoze.
Jer ne umem da se kontrolišem.
Jer ne znam šta ću sa sobom.
Jer ne znam šta ću sa mojim životom.

Svirajte mi nešto tragično...