Grad - drugi deo

Želim da napišem ovo dok me još ekstaza drži. Zato, ako bude nekih grešaka, bilo pravopisnih ili gramatičkih, samo ih zaobiđite.

Danas/juče je bio poslednji, treći dan Trenchtown festivala. Premišljala sam se da li da idem ili da ostanem. Opet kao juče/prekjuče. Na kraju, odlučila sam da odem. Pomislila sam da ne može da bude loše jer će Marčelo da nastupa. Kada sam došla tamo, već je išla neka engleska srednjovekovna muzika. Nije bilo loše, ali sam ja produžila do rege bine. Nisam se pokajala, muzika je tamo uvek fina. Pošto je mojoj prijateljici zasmetao dim od logorske vatre, mi smo se ubrzo vratile na glavnu binu.

Na redu su bili domaći reperi. Iskreno, očajno je bilo! Znam, znam, svima treba pružiti šansu, ali, nekima i treba oduzeti tu šansu. Zaista, ljudi, poradite malo...
Bilo je 23h, što znači da će uskoro da dođe Marčelo. Nadala sam se da ću videti Skaja, jer je on član njegove prateće grupe.

Dok su skidali domaće repere sa scene i dok su se oni žalili na nekorektnost organizacije (samo da znate, više vas nikada neće ni pozvati) prijateljica mi je rekla da Skaj neće nastupati. Moje dobro raspoloženje je nestalo kao balon od sapunice kada naiđe na malo jači vetar.

No, hajde, odlučila sam da budem vesela, ipak je celo mesto gomila pozitivnih vibracija. Jedino mi je bilo žao što nisam juče duže mogla da ostanem. Tako sam želela da čujem Skaja kako peva nešto rege!

U mom razmišljanju me je omeo Marčelo koji je popeo na scenu. Veliki broj ljudi je odmah pohrlilo ispred glavne bine... Prazni ljudi.

Moram da priznam, Marčelov rad mi nije baš poznat. Znam par pesama i to je to. I tako, priča Marčelo, pa repuje. Simpatično mi je bilo. A onda... Iskače Đorđe Miljenović na scenu! O, radosti! Ponadala sam se da će pevati ili igrati, makar i sedeti, a on je zapravo uveo nas u sledeću pesmu. Oko vrata je nosio onaj havajski venac i, naravno, niko ga nije ozbiljno shvatao. On nas je zamolio da vičemo: Nisi je jebao, nisi je jebao... Uglavnom, smešno vam zvuči, ali, meni ima smisla. (Neću da vam otkrijem o čemu se radi, žalite što niste bili tamo.)
Posle se sklonio sa bine, a Marčelo je nastavio. Uskoro mu se i grupa pridružila i ja sam samo čekala trenutak da ritam sekcija zasvira i da mi basovi još jednom unište sve organe. Divan je osećaj, stvarno. Imate osećaj kao da vibrirate, okolo vas veseli ljudi... Divota!

U ponoć sam čestitala prijateljici rođendan. Njoj je ovo bio super provod i iskreno se nadam da će joj cela godina biti ovakva, na način na koji je započela tu sedamnaestu godinu života.

Pesma za pesmom i stigli smo do kraja. Poziva on svog kolegu, Skaja, da mu se pridruži na sceni, opet. Znala sam da moraju da budu Otkucaji. I bili su. Hvala Bogu, taj sam trenutak čekala!
Božanstveno su je izveli! Još kada je u sred pesme ubačen onaj rege, aaaaaaa, milina! Do malopre skačeš, a sada se njišeš. Skaj je imao naočare, havajski venac i ludovao je na bini kao da je njegov nastup. Skaj nas je terao (ne znam koju drugu reč da upotrebim, to je teranje na volonterskoj bazi) da vičemo ooooo i jeeeej. Iz sve snage sam to vikala! U tom trenutku sam imala osećaj da je Skaj ukrao nastup, celo veče Marčelu.
Pred kraj pesme su opet usporili i predstavljali su članove benda tako što su Marčelo i Skaj izvodili fristajl (freestyle). Meni je bilo odlično! Kao da sam na sedmom nebu! I onda se sve to završilo.

Oni su nestali sa bine, ja sam nestala u masi i zaputila se ka parkingu da sačekam tatu. Noge su me opet ubijale, glava me boli, skoro sam bez glasa, ali, vredelo je. Svaki dinar, svaki minut. Jeste da mi je juče/prekjuče bilo bolje, ali, ova završna numera je toliko popravila celo veče da sam još uvek dobro raspoložena. Trenchtown će u magli, dimu logorske vatre i pesku da se izgubi, kamperi će da ga napuste, bine će se sklopiti, a mi ćemo u nama uvek pamtiti te otkucaje srca dok smo bili tamo.

Za kraj, dragi moji, deo teksta Otkucaja (za sve zaljubljene).

Više me ne voliš
u stanju si da me šutneš
hoćeš da odmoriš
neko drugi te vuče

Šta su naši odnosi
kažeš, teško možeš
još uvek da me
podnosiš, da odlaziš

Sve mi se čini da se grdno varaš
jer već sledećeg momenta, ti si tu
batali poruke, spike između redova
želimo se k'o prvi put

Slušam tvoga srca otkucaje
nema niko ko me tol'ko zna
jer tebi pripadam, ti otvoriš me
tebi pripadam, ne reci mi ne

Grad - prvi deo

Još jedan dan, još jedna pobeda. Bilo je vreme.

Ne bih se više mogla složiti sa Đorđem. Bilo je vreme. I to vreme je konačno došlo.
Malo upozorenje. Ovo će da bude veoma optimistično, tako da, nemojte da mislite da mi je neko isprao mozak, da su me oteli vanzemaljci ili tako nešto.

Juče je trebalo da odem sa prijateljicom na Trenchtown. Neke svađice su mi znatno umanjili entuzijazam i oduševljenje, plus, intezivno sam razmišljala da li da idem ili ne. Nisam se dobro osećala. Nisam želela da idem jer sam se plašila da ću se razočarati. Nikako neću moći da vam približim ono što sam ja osećala u tom trenutku.

Nekako sam se oraspoložila i počela sam da se spremam. Kada sam bila spremna, tata me je vratio i rekao da obučem i jaknu, jer mi taj džemper neće biti dovoljan. Sveže je napolju - reče on. Uglavnom, nema smisla da se sada raspravljam sa njim, nego sam uzela jaknu i otišla. Sve vreme sam pazila na moju ulaznicu i zamalo da sam je izgubila kada sam videla pekaru. Setih se da sam danas samo jednom jela i da sam gladna. Oh, da, ponekad se zaista ponašam kao kreten.

Našla sam se sa prijateljicom i produžile smo do železničke stanice gde smo čekale Trenchbus sa gomilom ljudi. Shvatile smo da nema teoretske šanse da uđemo. Tako je i bilo. Većina se nekako snašla, ili su taksijem otišli ili su prijatelji došli po njih. Na kraju smo ostale samo nas dve i dva momka iz Novog Sada. Bilo mi ih je žao, jer je ovaj put organizacija zakazala. Uglavnom, dok smo zajedno pljuvali sve to, pored nas je prošao jež. Ha, kladim se da oni nemaju ježa na železničkoj u Novom Sadu! Prijateljica je u međuvremenu pozvala svoju sestru koja je došla po nas (45 minuta kasnije). Odatle smo otišle da pokupimo još jednu sestru, i tu smo izgubili oko pola sata. Zezala sam se da sam mogla hemijsku da ponesem, pa da prekrižim svaki nastup koji sam propustila. Disciplina kičme je već počela kada smo mi tek krenuli ka Trenchtownu. U kolima smo se dogovorile da ćemo svima reći da smo išli Trenchbusom i da nam je super bilo. Doduše, bila je gužva, ali, super je bilo! Obe odlično lažemo.

U autu smo imali warm up, odnosno, slušali smo Skaj Viklera (Sky Wikluh). Posle gubljenja na autoputu, odlaska na Horgoš, konačno smo pronašli Trenchtown. Žao mi je 'stranaca' jer su ovi iz organizacije loše objasnili gde je, a i dobro što uopšte jedan znak nisu stavili da nagoveste da je to tamo. Super su odradili taj deo...

Kada smo ušli, Disciplina kičme je bila na sredini nastupa. Mi smo se malo prošetale po kampu, a onda smo odlučile da budemo sa desne strane glavne bine. Uglavnom, bilo je super nastup Discipline, i ja ne osećam svoje unutrašnje organe, ali, koga briga, ja sam se super provela! Zvuk gitare mi je bio potreban...

U toku njihovog nastupa sam se okrenula kao ogradi (ograda je delila vip i obične posetioce) i tamo je bio Skaj. Stajao je tamo, pio je pivo i oprezno se kretao u ritmu muzike. Uporno sam prijateljici govorila da je on samo na dvadeset centimetara od nas, ali, ona nije shvatila... Kada joj je došlo do glave, tako me je odvalila. A lažeš! - to je bio propratni tekst. Ona je pozvala svoje sestre koje imaju VIP ulaznice i one su ušle u taj prostor, ali, nisu se ni slikale! Bože, ja bih bez razmišljanje rekla: Skaj, može jedna slika? Odlično, gledaj tamo!
Mislim, ljudi, hej, ako volite tu muziku, ne libite se. Tamo su bile doterane plavušice, koje imaju torbe sa tigar printom, došle su u štiklicama u šumu, na pesak! Čoveče, one tamo nisu zbog rege bine došle, to je sigurno.

Bila je ponoć kada je Disciplina završila. Imali smo još pola sata do nastupa. Usput smo ismejavali sve koji su došli na Viklera, a nemaju pojma ni jednu jedinu pesmu, čak ni melodiju. Ma, ni ne znaju ništa, verovatno su očekivali da će dovesti Kaju!

Pošto se prijateljica smrzla (ja nisam, hvala tata!), otišle smo da se prošetamo po kampu i da eventualno nešto kupimo da pojedemo, jer, ova koza, nije jela. Otišle smo do rege bine i tamo smo razgovarale o svemu. Pošto ne pušim, ne pijem, ne drogiram se, ja moram da nađem način da smirim svoje živce. I tu uskače rege muzika. Prirodni lek koji pomaže. Plus, ponekad se stvarno zasitim rok muzike. A kada se zasitim rege muzike, onda slušam ovakve blesave tekstove. I prelepe vokale.

Otišle smo da kupimo da jedemo nešto, i nikada, ali, nikada neću zaboravite one jabuke za dvadeset dinara. Eh, koja fora!
Dok je prijateljica kupovala piće, ja sam čula Skaja i samo sam je povukla. Otišle smo kod jednog drveta i spremile se na užitak.

Skaj je majstor, nizao je pesmu za pesmom. Prvo je bio filozofski repertoar, kako je on sam nazvao. Jedna srećna, jedna tužna. Između pesama je govorio nešto, čak i podrigivao. Ah, ostvarenje mojih snova!

Kada je završio filozofski deo, rekao je da sada više ne lupamo glavu njegovim tekstovima i da nas samo moli da skačemo. Mi smo to i uradili. Usledile su vesele pesme, malo prelaska u rege, pa vraćanje u hip-hop... Divota! Masa je skakala, ruke su bile gore, Skaju je sa čela kapala voda, a Rahmani (Rahmanee) je super upotpunjavao Skaja. Uf, koliko pozitivnih vibracija!

Ne sećam se da li sam u životu toliko skakala kao onda... Zabavljala sam se, uživala sam, bezbrižna sam bila, i konačno opuštena! Hej, meni je toliko super bilo da su ljudi kasnije mislila da sam bila nadrogirana, a zapravo sam bila dobro raspoložena... Ironije.

Posle sat vremena, Skaj se pozdravio sa nama i rekao da se vidimo na rege bini. Nažalost, ja nisam mogla duže da ostanem. Baš sam želela da ga čujem, jer, on fantastično peva rege pesme! Ne znam da li ću to moći da oprostim sebi. Ipak, imam sedamnaest godina...

Moj tata je čekao nas dve kod bandere gde piše Trenchtown, a nas dve smo imali 3-4 kilometara dotle. Hm, veoma interesantno što sam ja predložila da pešačimo. Mislim da nema romantičnije scene od ove - oko dva sata ujutru, vi ste veoma daleko od civilizacije, u šumi gde vrebaju raznorazne primamljive napasti, okolo vas auti, a vi hodate peskom. Romantično, nema šta!
Nas dve smo šetale i šetale i šetale. Usput mi je prijateljica zvocala o tome kako smo mogle drugačije da odemo do mog tate, ali, mene to nije doticalo. Gledala sam u nebo, zvezde su bile predivne. Prvi put da uopšte nisam mislila o njemu, samo sam slušala muziku koja je dopirala sa rege bine. Mmmm, savršena noć. Većina odlazi, vraćaju se autima ili Trenchbusom. Videvši taj autobus, samo sam se slatko nasmejala. To je još jedna lepa uspomena pored mnogih. I tako, dok sam vukla noge u pesku, prašina se dizala oko nas, zvezde su blještale, vetar je duvao, ja sam koračala u susret tati.

Pošto sam stigla kući, samo sam zube oprala i obukla pidžamu. Ušla sam u sobu, i osećala sam se čisto. Ne mogu da opišem osećaj, ali, bila sam tako zadovoljna. Nije bilo natmurenog oblaka iznad moje glave, bio je osmeh na mom licu, osmeh zadovoljstva. Znala sam da neću puno spavati, jer sutra idem na engleski rano ujutru, ali, setila sam se da uveče opet idem na Trenchtown.
Namestila sam se u krevetu, glavu sam spustila na jastuk, pogledala ka prozoru i rekla: Još jedan dan, još jedna pobeda. Bilo je vreme.

Jeste, bilo je vreme.

Zasluženi odmor

Treba da posetiš psihijatra.

To je rečenica koju veoma često čujem i moj komentar je da se slažem. Apsolutno ste u pravu, treba da posetim psihijatra... jer me vi činite ludom.

Da, vi. Baš vi.

Prema nekim ljudima se ponašam veoma lepo. Zaista, volim ih i čuvam ih. Dok su oni bezbroj puta izigrali moju ljubav otišavši da se potuže na mene. Zamislite, tražila sam od brata da mi donese čašu vode, a on je otišao do tate. Oh, kako divno! Ne znam kako da mu se zahvalim za to, ali, naći ću već načina. Ipak, ja sam njegova starija sestra i ja ću mu biti više biti potrebna nego iko drugi. I, on će to kasno uvideti... možda čak ni neće uvideti.

Hm, možda da počnem da snimam svoje dijaloge? Možda i monologe... Čisto da ljudi ne bi izvrćali istinu i da ja ne bih bila bolesna osoba koja ima fikcije! Fikcije, kažem!

Eto, ja izmišljam, a nemam ljude koji će da podrže moju stranu priče. Čoveče, možda patim od šizofrenije? No, ko će ga znati?

I tako, dan za danom prolazi, ja sve luđa i luđa bivam. Ne svojom voljom.

Evo, baš sam spakovala svoje kofere i zaputila se ka sedmom spratu. Hm, sedam. O tome neki drugi put. Ako bude bilo drugog puta.

Gorki griz slatke jabuke

Imam još deset minuta, pustite me! Znate da mi je svaki trenutak dragocen! - povika Tragedija 'šina sa tako mrzovoljnim tonom da su se ptice ispred prozora razbežale.
Samo deset prokletih minuta, je li to neki problem? Mislim da ne tražim puno... - mrmljala je ona dok je pokušavala da utone u san. Ipak je to najslađi san, imate osećaj kao da ste spavali pet sati, a ne deset minuta.
Želim da pobegnem od ovog sveta, ovih istih lica, svega... Ne mogu više sa njima, samo me nerviraju i iritiraju... Misle da sve znaju, a nemaju pojma. Želim da nestanem, da odem, samo da odem, da odem, da odem, da odem, odem, odem, odem...

Nanananana... Dobro jutro svi slušaocima, sada je tačno šest časova i trideset minuta. Vi slušate radio Silver Star, a pesma za lep i prijatan početak vašeg dana je Fragile od Stinga.

Tragedija 'šina je otvorila desno oko, pogledala na sat, a zatim je odlučila da otvori oba oka. Njeno buđenje je izgledalo kao buđenje prirode. Znate kako se pupoljici otvaraju? E, ovo su bila dva najlepša pupoljka tog jutra.
Fragile joj u ovom trenutku najviše odgovara. Ona se polako okreće u krevetu, levo-desno, u ritmu muzike. Posle par sekundi, ona izlazi iz kreveta u svojoj laganoj haljinici i odlazi do prozora da skloni zavese. Nežnim pokretima ona podiže jedan kraj i vuče ga. Sunce istog trenutka se promalja kroz prozor i osvetljava sobu prekrasnim, prirodnim svetlom.

Danas će da bude oko 27 stepeni, sunčano će da bude do poslepodneva, a poslepodne nas očekuju mestimične padavine i blagi pad temperature. Uveče će vazduh biti svež zbog anticiklona koji se kreću preko Atlantika, pa je veoma moguće da sutra ujutru očekujemo obilatu kišu.

Tragedija odlazi do kupatila gde uzima beli bademantil i produžava do kuhinje. Uzima integralni tost i stavlja ga u toster, a iz frižidera vadi džem od jagode.
Dok čeka da njene delicije budu gotove, odlazi do ormana i vadi odeću. Neke tamne farmerke, bela košulja sa prugama i ljubičasti džemper je izvadila. Samo još odgovarajući nakit da uzme. Hm, možda ovu drvenu narukvicu što mi je Kiki kupio u Beču? Ne, znam šta ću. Jin-jang! Perfektno! - povika sa oduševljenjem i produži do kupatila.

Velike gužve možete da očekujete na mostovima zbog radova koji su započeti pre nedelju dana. Da vas podsetimo, vrši se rekonstrukcija mostova. I da, po običaju, velike gužve su i u centru grada, ali, danas će još i veća da bude jer dolazi premijer Vanuta.

Tost je iskočio iz tostera i počeo je da se puši. Tragedija je istrčala iz kupatila, jer, poslednji put joj se tost zaglavio i zamalo joj izgoreo stan. Mada, danas je toliko savršen dan, da nema teoretske šanse da se išta loše dogodi. Uzima tost, laganim pokretima maže džem od jagode i gricka tost. Gleda kroz prozor. Ima još pola sata do posla, ali, tako je mrzi da ide. Najviše bi volela da se vrati u krevet i da nastavi da spava. Ali, ne može...

Delimo poslednje dve karte za današnji koncert Green Cold Potatoes! Ne zaboravite, koncert počinje u 20h i frontmen je obećao ludu zabavu! Evo, sada ću da vam pročitam isečak iz novina: Da, ovo je prvi put da dolazimo ovde i potrudiću se da bude što bolja zabava...

Joj, koncert! Jao, Dal! Moram danas da se nađem sa njim! Ma, neću doći na posao, ne sećam se kada sam njega videla! - reče Tragedija, i odmah krene da zove Dala.

Dale, pa, ćao! Dobro da smo se setili, a? Hej, hajde za pola sata da se nađemo na Kišnom trgu. Može? Odlično, vidimo se!

Uzela je ključeve, i izletela iz stana. Odlučila je da ne idem autom, nego, metrom. Brzo je sela u metro i stigla do grada. Sada je samo trebalo da se nađe sa Dalom.

Ona je čekala i čekala i čekala... a on nije dolazio. Već se zabrinula, pa ga je nazvala. Rekao je da je tu za pet minuta. Ona je krenula njemu u susret i stala je ispred semafora. On je bio na dva metra od nje. Srce joj je sve brže i brže lupalo, i samo je htela da ga čvrsto zagrli i da ga više nikada ne pusti!

Zeleno je. On je pohitao njoj... A jedan sivi automobil je prešao preko crvenog. I lupio je Dala.

Tragedija nije mogla da veruje! Zaledila se... Šta da radi?
Brzo je potrčala do Dala.
Sklonite se, idioti, sklonite se! Zar ne vidite da mu treba vazduh?! Smetate mu!!! - vikala je Tragedija.
Dal, Dal, Dal, DAL!!! Pomeri se, čoveče, on umire!!! Kako ne vidite?! Pustite me da prođem! - urlala je Tragedija!

Stigla je do njega, a on je ležao u krvi... Glavu je teško povredio. Neko je već nazvao Hitnu pomoć, ali, zbog premijera Vanuta teško da će brzo stići.
Kada je Tragedija sela pored Dala i uzela ga u naručje, on je već bio onesvešćen. Lokva krvi oko njega se širila i širila. Smrt je bila sve bliža i bliža. Tragedija je ronila suze... Shvatila je da će da izgubiti, njemu nema spasa sada.
Opet joj je ležao u krilu, kao kada su bili tinejdžeri. Ona ga je i onda mazila, čuvala i pazila. Ljubila po čelu i govorila da ga nikada neće napustiti. Heh, te uspomene... Ona ga je obožavala, i on nju. Samo, izgleda da im nikada nije bilo suđeno.
Da bi sve bilo još teže u ovom trenutku, krenula je kiša da pada. Ne poslepodne kao što su najavili, nego ranije. Sve je kiša iznenadila, pa su se brže-bolje sklonili.
Sada su samo Tragedija i on ostali. Ona je njega grlila, mazila i ljubila po čelu, a on je beživotno ležao u njenom krilu.

Izgleda da su nas meterolozi malo prevarili. Ranije najavljivan pljusak nas je zatekao, ali, većina se verovatno sklonila u kafiće. Nadamo se da će se do koncerta vreme promeniti i da ćemo ovaj dan srećno da završimo kako smo ga i započeli. Evo, zbog toga, još jednom, za prizivanje lepog vremena - Fragile od Stinga!


Tragedija, probudi se, dete! Zakasnićeš, imaš prvi čas danas! Tragedija, hajde, prošlo je sedam sati!

Oluja

Nedelja je. Napravih sebi čaj od nane sa par kapi limuna i krećem se prema vratima. Izlazim iz kuće na terasu i zavaljujem se u stolicu. Podižem noge i prekrivam se mekanim, vunenim pokrivačem. Za danas su najavili lepo vreme, oko dvadeset i sedam stepeni. Nisu mnogo pogrešili, dosta je sunčano i u hladu pirka onaj vetrić koji nosi olakšanje u sparnim danima.

Razmišljam o pozivu prijatelja da im se pridružim na obali, ali, nemam vremena. On će da dođe...

Uživam u pogledu dok pijuckam čaj. Gledam u baštu koju sam pre neki dan sređivala. Grm jorgovana sasvim fino napreduje, ne bi se reklo da je jedva preživeo ono nevreme. Bršljan se opet upetljao u hortenziju, ali, čine tako divan sklad da mi je žao da ih razdvajam. Oko ljuljaške su iznikle neke biljčice, očigledno je da mi nedostaje dete koji bi se svaki dan po petsto puta ljuljalo i motalo oko ljuljaške. Razmišljam da li je dobro što nisam poslušala mamu kada mi je rekla da izvadim tuje jer su se sada gotovo osušile. Ona oluja nam zaista nije bila potrebna...

Nažalost, ne mogu da uživam u travi, jer je on još nije posejao. Uf, kako čekam da dođe kući! Davno sam ga videla... Kuća je prazna bez njega... Bašticu sam sredila zbog njega da bismo oboje mogli da uživamo u kasnom proleću kada dođe.

Ah, idealno je vreme danas, lenčarila bih još, ali, on će doći... Moram da ga sačekam...

Sedamnaestično se osećam

Pre par sati sam se vratila sa seminara i ostala sam pod jakim utiskom jedne scene.
Naime, bilo je vreme da krenemo kućama. Svi su uzeli svoje kofere i krenuli prema autima, prema različitim stranama.
Na kraju smo se opet sastali na autobuskoj stanici, ali, opet smo se samo pozdravili i krenuli ka različitim stranama. Po poslednji put smo se videli. Mi smo se okrenuli na jednu stranu, a oni na drugu. Vučem za sobom kofer, vetar mi duva u lice i zanosi mi kosu unazad i imam osećaj da je to kraj, kraj svega. Okrenula sam se da ih vidim još jednom i tražila sam njihov pogled u daljini. Kada sam ga našla, nastavila sam da se borim sa vetrom i koferom. Znala sam da tako mora biti...

Shvatila sam da je motiv napuštanja veoma česta pojava u mom životu.
Uvek neki kraj, prekid, raskid, napuštanje.

Pre neki dan me je napustio jedan virtuelni prijatelj koji je pogodio moju ličnost iz dve moje rečenice. Jako sam ga volela i bila sam suviše vezana za njega. Puno sam naučila uz njega, a njega sam naučila da smo svi posebni. Obe strane su bile na dobitku, a sada smo obe na gubitku...

Prošle nedelje se završilo nešto što sam jako volela i obožavala sam da budem deo toga. Sada, to više ne postoji, niti će više ikada da postoji. Ne bih nešto dublje da ulazim u to, samo ću sebe da povređujem.

Ponekad mi viša sila oduzima ljude. Iznenadna smrt. Ah, to je otimanje! Osećam se pokradeno, prevareno i zavrnuto. Nije istina da to nije moglo na neki drugi način da se uradi! Sve je to jedna velika prevara i ja sam jadnik koji učestvuje u tome, ali, ne svojom voljom.
Previše mi je da se nosim sa takvim situacijama, nisam ja toliko jaka. Smrt je moj najveći neprijatelj. Nije meni problem što ću ja da umrem jednom, nego, što će moji najbliži da umru jednom. Briga mene za moju smrt, takav je život. Ali, nije fer da mi neko oduzme nešto što volim više od sebe...

Pre dva dana su umrle dve osobe. Jedna starija koju je bolest dokrajčila i jedna mlađa kojoj je život bio nepravdeno uzet. Ne želim ni da zamislim kako se osećaju porodice... I upravo to me je nateralo na razmišljanje.

Znam da se stalno žalim na nešto, nikada mi nije dobro i uvek sam u problemima do guše. Interesantno je kako su mi ova dva slučaja otvorila oči i shvatila sam da su moji problemi minorni. Jeste da imam specifičnih problema i briga, ali, u tom trenutku bih ispala suviše sebična ako bih svoje probleme stavila ispred svega.

Ne vrti se svet oko mene. Čak ni na moj rođendan. Jer ja to tako želim.

E, da, danas sam imala i super deo dana. Majka (baka) mi je donela buket jorgovana! Joj, savršeni rođendanski poklon! Tu ženu obožavam i nikada je ne bih menjala, čak i kada mi zvoca.
Ona me uvek vraća na pravi put kada ja skrećem i uvek mi da vremena da razmišljam. Ona mi je jedina živa majka, a ja sam njoj jedina unuka. Zato je i toliko volim.

Sve su to prolazne vrednosti i još ću puno puta biti napuštana i napuštaću, gledaću smrt u oči i suočavaću se sa smrću meni dragih ljudi. Jedino što će večno da traje jeste buket jorgovana i uspomene vezane za njega...

Želeti, zahtevati, imati...

Vratila sam se. Na sreću, ili na nesreću, to procenite sami. Ipak sam odlučila da vam ne dozvolim da gubite vreme učeći, nego, na mnogo korisniji način, čitajući moje frustracije. Jer, realno gledano, može se dosta toga naučiti, a možda postanete i dobar psiholog.

Ako se sećate, ja sam zaljubljena. Pre par nedelja sam pisala o tome i govorila sam kako ne znam način rešavanja tog delikatnog problema. Nadala sam se da će sve to da prestane, ali, naprotiv, to je postalo sve jače i jače.

Da, sada sam zvanično zaljubljena u jednu osobu sa kojom neću moći da održim kontakt. Šlag na tortu, ima devojku!

Naravno, u ovom trenutku mi je život toliko mizeran da je to nemoguće opisati. Volela bih da skočim sa mosta, ali moj grad nema reku. Da skačem sa nadvožnjaka... ne pada mi napamet. Saobraćaj se ne bi zatvorio i još bi me izgazili automobili.

Da bih se oraspoložila, makar malo, objaviću jedan kratak tekst koji sam ranije pisala:

Alternativa... tako lepa reč!

Ne krijem da volim da je koristim, prvenstveno jer predstavlja nešto divno.
Naime, u pitanju je prevod reči kao neka druga opcija.
Verovatno je većini poznata kao alternativna medicina. Znači, kada moderna medicina ne uspe, onda se mnogi nadaju uspehu alternativne. I tu reč već dobija prizvuk nečega što je drugačije, misteriozno, tajanstveno, nikada isprobano. Deluje kao zabranjeno voće! I meni se to sviđa.

Dalje, uvek su nam alternativni izbori (koji težak pleonazam, ali se koristi). Kada biramo između nečega, tu je uvek alternativni izbor. Moram da priznam, često izaberem alternativni izbor, jer sama reč zvuči bolje. Sada, kada sam kod izbora, taj izbor može da bude odeća, obuća, frizura, voće i ostale banalne stvari.
Meni najdraži je ipak obuća i odeća. Volim svoj stil oblačenja, jer je drugačiji od drugih, odnosno, alternativan je. Uf, kako volim tu reč!

Naravno, odlično je što ne postoje alternativne ocene, jer... pa bilo bi loše po nas.

Ali, zato postoji alternativna muzika! Muzika koju ja pretežno slušam je rok, a on se deli na nekoliko pravaca. Jedan od tih je alternativni. Gledala sam koji izođač pripada kom pravcu i moj omiljeni pripada jednoj vrsti alternative. Da li je to čudno?

Gledajući sto gde stoji tastatura, videla sam sliku što sam ja pravila. Nacrtala sam jednu devojku u crvenoj majici sa dugačkom kosom i zelenim i crnim slovima pored nje napisala parallel universe. Interesantno je da devojka nema lice i da ja uopšte nisam bila svesna dok sam je crtala. Ako mogu da se ovako izrazim, moje nesvesno ju je crtalo. Pošto volim da filozofiram, došla sam do zaključka da je ta devojka ja. Ima smisla, ja volim crvenu boju i maštam o dugoj kosi. Paralelni univerzum predstavlja moj život ispred kompjutera i moj život u sobi. Tu sam možda najsrećnija, jer radim šta želim. Pričam sa prijateljima, crtam gluposti, učim, slušam muziku... Sve me to čini srećnom. I na neki način, moja soba je moj drugi svet. Odnosno, alternativni.

Eto, alternativac sam u duši. Uvek naginjem nečemu drugom i uvek sam za nešto drugo. Mora neko i da bude različit u ovoj tuđoj utopiji.