Zlatna sredina

Juče (17. XII 2007.) sam ustala relativno kasno. Želala sam da ponovim istoriju, naučim još ono što mi je preostalo za današnji test, i još ako latinski mogu. Računala sam da ću fiziku da ponovim dok budem išla u školu, jer sam učila za kontrolni, pa je trebalo samo da ponovim.

Malo sam kasnila sa rasporedom, pa sam sve ubrzano radila. Kada mi je sve to postalo dosadno, tražila sam zabavu na televiziji. I našla sam je. Još jedna epizoda Mythbusters-a. Sa zadovoljstvom mogu da kažem da sam zaista uživala i još sam naučila nešto novo. Kada bi naši profesori tako predavali!

Uglavnom, vreme je neumitno teklo i ja sam morala da požurim. Krenula sam u školu i usput u sebi ponavljala fiziku. Odlično sam znala prvih par lekcija, dok su neke bile u prilično katastrofalnom stanju.

Bilo mi je čudno što sam dosta rano stigla u školu, čak tri minuta pre početka časa, jer ja uvek kasnim i stižem na početak časa.

Učionica je bila prazna i znala sam da je to zbog činjenice da nam je prvi čas fizika, a drugi istorija. Oko jedanaest učenika je falilo...

Profesorica fizike je došla na čas, zapisala sve odsutne i počela da proziva. Tako, ide sa jedne stranice dnevnika, na drugu. Svako koga prozove, nije u školi. Krene na prvu stranicu, prođe prvu i krene na drugu stranicu dnevnika. Tamo se ja nalazim. U sebi mislim da samo ne stane na meni, jer sam gotova. I taman dođe na moje ime, a ja samo molim Boga da se pomeri sa mog imena. Ono, prozove me. Bila sam oduševljena i tako sam otišla da odgovaram. Postavi mi prvo pitanje termodinamika, i ja pomislim kako dobro jer ja to znam, kada blokiram... Nisam se mogla setiti ničega. Ne znam odakle da počnem, ne znam šta prvo da kažem. Ona me pita šta nije u redu, a ja joj kažem da se ne mogu setiti odakle da počnem. Prijatelji su mi šaputali, ali, bezveze, jer ja ne mogu da sastavim smislenu rečenicu. Pita me unutrašnju energiju. To sam najbolje znala, ali reči nikako da krenu iz mene. Pita me količinu toplote, a ja samo napisala formulu. Skroz sam blokirala....
Posle toga me je pitala toplotne motore i tu su mi reči navirale, nisam znala šta ću pre da kažem. Tako sam se osećala loše, jer sam to baš učila, a sada ni rečenicu ne mogu da sastavim. Na kraju me pitala fluide i tu sam jedva nešto prozborila. Na kraju me posalala na mesto i dala mi je tri. Drugi su se izvinili, ili im je jedinice upisala u njenu svesku, a ja direktno u dnevnik. Osećala sam se jako loše, bez obzira što znam da ću sledeći čas da rasturim odgovaranje, nije mi se svideo osećaj kada blokiram ili kada mi reči naviru bez smisla.

Uglavnom, sve se to završilo i na redu je bila istorija. Profesor je zaboravio da mi napravi specijalnu grupu koju mi je obećao, pa sam pisala običnu, kao ostatak odelenja. Samo, problem je bio u tome što su obične grupe gradivo iz sveske, a ja sam učila iz knjige za takmičenje. Bez obzira što mi je rekao da rešim ono što znam, ne volim kada mi se tako nešto desi. Prošli put mi je rekao da pišem iz sveske, pa mi je dao test iz knjige... Međutim, to nije sve. Prvo mi je dao jednu običnu grupu, a zatim još dve. Što znači da sam imala tri grupe da uradim.

Konačno je došao i veliki odmor. Razmišljala sam šta ću da uradim sa latinskim, pošto mi nije sve bilo najjasnije. Usput, dok sam se vraćala u učionicu, mislila sam kako bi dobro bilo da na ruskom odgledamo do kraja Anu Karenjinu. I tako smo i učinili. Kada se film završio, ostalo je još tri minuta do kraja časa koje je profesorica iskoristila da bi nam približila Tolstojev život.

Vratili smo se u učionicu jer je bila matematika. Profesor je podelio kontrolne i dobila sam pet. To mi je bila treća ocena iz matematike.

I taj blok matematike je prošao. Sada je bio latinski. Prijateljica i ja smo odložile pismeni za sredu. To je treći dan u nedelji, a ovo je treći put da smo pomerili datum pismenog.

Posle toga je bilo fizičko. Iz sklekova sam dobila jedan, ali sam iz ciganskog točka dobila tri, posle trećeg pokušaja. I imaću trojku zaključenu. Na putu do kuće sam videla da u neposlatim porukama imam tri poruke.

Kada sam došla kući, gledala sam emisiju gde je pitanje bilo koliko serafimi imaju para krila. Pogodite koliko... Nije teško, imaju tri para krila.

A meni je omiljeni broj tri...

Povezanost psihe i tela...

Strah

Paralizuje me. Sputava me da uradim ono što želim. Budi odvratan osećaj samoće u meni. Uništava me sve više i više, a ja ne mogu da se borim protiv njega.
Moj večiti saputnik, ne mogu da ga se otarasim. Niti ću ikada moći. On je moja senka i čeka u zasedi, čeka trenutak kada sam najranjivija da me napadne i dotuče.
Prisiljava me da budem nešto što nisam. Guram od sebe drage ljude zbog njega, uništava mi društveni život i ne podnosi kada sam srećna. To njega dotuče, ali samo nakratko. Ipak, on ima veliku moć. Lakše je da se uoči strah, nego sreća.
Opet, može da mi bude koristan. Kada imam loš predosećaj u vezi sa nečim, on je tu da to još pojača taj predosećaj i da me ubedi da je to loše i da ne bi trebalo da to uradim.

Bol

Bila fizička ili psihička, svejedno je bol.
Fizičku bol je lakše podneti, jer to mora da prođe. Modrica mora da nestane kad-tad, udarci moraju da prestanu da bole... Psihička bol teže prolazi, ali i ona prođe. Teške reči se zaborave, vređanje se oprosti. Svi smo mi ljudi, svi mi grešimo. Međutim, mene prati pshička bol. Ne mogu da se pomirim sa nečim iz prošlosti, pa ona tu uskače da mi sve još više oteža. Skoro da je neprimetna, sve drugo primetim, osim nje. Ali, ne treba zato da se potcenjuje. Možda zato što je tako ’mirna’ jer i najgora. Javlja se kada najmanje treba, a ostaje najduže. Kada sve prođe, ona je još tu. I ostaje i ostaje, nikako da ode. Ona, zapravo, nikada i ne odlazi. Samo se smiri i čeka novi momenat kada će da zasija.

Patnja

Patnja je izazvana bolom. Stanje u kojem sam ja glavni akter i ceo svet treba da se vrti oko mene jer ja patim. Patnja nije toliko misteriozna kao bol, ona voli da je i drugi vide, po mogućnosti svi ljudi koje ja poznajem.
Uništava me iznutra prema spolja. Muči me, prisiljava me da plačem, da budem tužna, da mi se razne misli motaju po glavi. Ponekad mi je korisna, jer vidim stvari iz drugačijeg ugla. Samo, pitanje je, da li je taj ugao pravi?

Ravnodušnost

Moj omiljeni stadijum. Veoma je pogubna za mene, ali je opet volim. Ne razmišljam ni o čemu, svejedno mi je, ne interesuje me niko i ništa.
Gledaš u jednu tačku. I gledaš i gledaš... i samo gledaš. Niko te ne shvata, ali tebe to ne interesuje, jer te ravnodušnost uzela pod svoje. Barem jednom ne moram da budem odgovorna, da razmišljam o posledicama. Divan je osećaj, međutim, tada ja ne vidim koliko je to pogubno za mene. Ravnodušnost mi govori da odustanem od svega što volim, da ne treba ništa da radim, da je najbolje da se predam situaciji. A ja to ne volim. Što znači da je i ona loša, jer me uljujkuje u lažan osećaj sreće.

Tuga

Slična ravnodušnosti, samo što kod ravnodušnosti nemam tužan izraz lica. Teško mi se osmehnuti, reći išta, obratiti se bilo kome, jer me tuga toliko pritiska iznutra, da bih najviše želela da puknem od muke na sve strane! Ona vrši neviđen pritisak na mene i ne znam kako da se postavim prema njoj. Razumem je, ipak je to jedna delikatna emocija, ali, ne mora baš toliko da me pritiska. Uglavnom se javlja među prvima i od onda vrši jak pritisak. Mislim da ima potrebu da je svi vide.

Nervoza

Gubitak noktiju i mučnina. Postajem agresivna, napadna, drska i nepristojna. Uglavnom, izvlači najgore iz mene. I to u situacijama kada ne bi trebalo. Mada, zahvalna sam joj na tome, jer drugi treba da vide i moju drugu stranu. Svejedno, težak je saputnik i ne možemo nas dve da funkcionišemo. Ne dugo. Volim je zato što uglavnom mogu da se rešim nje ako odem da spavam.

Radost

Veoma kratkotrajna. Posle svih ovih negativnih, i ona nekada uspe da ispliva na površinu. Nabaci mi osmeh na lice, ali se ne zadrži dugo. Svi je potiskuju. Ona je najnežnija i ne može da se bori protiv jačih. Što, naravno, svi iskorištavaju. Toliko divnog donosi, a tako se svi ružno ophode prema njoj.
Super je što je borac i što mogu da je očekujem. Posle kiše uvek dođe Sunce, ali i posle Sunca uvek dođe kiša.

Sreća

Ovo je najjača emocija. Javlja se dosta retko, barem kod mene, ali me zna držati i po par dana. Bez obzira što se druge emocije nagomilavaju, ona je prisutna i ne predaje se lako. Ona, takođe, ima potrebu da je svi vide, ali ona želi da kada je vide, da se svi obraduju i da jedan njen deo ponesu sa sobom. Ona je potrošni materijal. Jako se dugo stvara, osećam ja to. Tačno znam da bi nešto lepo trebalo da se desi, i eto nje! Ima magičnu moć da me natera da filozofiram, razmišljam o budućnosti i da se više ne zadržavam u prošlosti.

Sve emocije i pojave koje sam navela su ženskog roda i samo jedna muškog... Slučajno?
Možda, možda ne.
Imajte na umu, ovo nije samo obično objašnjavanje, ima tu nešto više...

Pokisla sveska psihologije

Kiša je kao život. U jednom trenutku dok ti nežno klizi niz lice, mazi te, a drugom trenutku ti udara po licu i šamara, kao što i život radi.

Jučerašnji dan je bio grozan, ali se situacija uveče popravila. Slučajno sam otišla sam MSN-a i na mobilnom su počele da mi pristižu poruke u stilu gde sam i kada dolazim. Shvatila sam da ja imam prijatelje koji me toliko vole i brinu za mene. Oduševila sam se, jer to ranije nikada nisam znala. Sada bez problema mogu da nabrojim sve svoje prijatelje. Pričala sam sa nekima posle i uradila sam ono što je trebalo odavno da uradim. To samo par ljudi zna šta sam uradila i to će tako da ostane. Uglavnom, ostvarila mi se velika želja i sada konačno mogu da nastavim sa svojim životom.

Joj, kako mi je tada bilo lepo! Sve konačno savršeno! Napravila sam balans između porodice, prijatelja, škole, moje duše i mog tela. Divno, presrećna sam bila! Igrala sam uz Stairway to Heaven i glupirala sam se sa bratom. Kasnije sam sat vremena pričala telefonom sa prijateljicom (žao mi je za telefonski račun!) i bilo mi je divno! Kikotala sam se, bila ozbiljna i osećala sam da je konačno uspostavljena harmonija.

Odlučila sam da ću malo psihologiju za test da učim, a ujutru ću lektiru da pročitam i da pogledam muzičko. Počela sam da učim, jer bi ovo učenje bilo retroaktivna inhibicija, plus što bih posle toga otišla na spavanje, pa bi mi se to naučeno još bolje učvrstilo. Kada sam završila, otišla sam u krevet i naletela sam na Vesele 70e i Saut Park. Kako savršen kraj dana! Sa osmehom sam otišla na spavanje i misli kako će sutra da bude nastavak ove divne večeri.

Danas sam se probudila u 9, umesto u 7 kao što sam planirala. Nije bilo teoretske šanse da naučim muzičko ili pročitam lektiru. Brzo sam krenula da čitam psihologiju. Znala sam da neću puno moći da naučim, jer je kratak vremenski rok. Ali opet... Barem jedan predmet da spasim.

Vreme je toliko brzo proletelo, kao u inat! Ovog štrajka mi je dosta više! Samo mi, učenici, snosimo posledice. Na nama se lomi koplje, mi pišemo pismeni na časovima od pola sata, mi radimo testove. Još ako smo poslepodnevna smena, preseku nam pola dana školom, a druga polovina nije ni vredna spomena. Zaista, ne mogu više. Sve me to čini nervoznom...

Došla sam u školu, kada profesorica ulazi. Prvi čas smo imali biologiju i donela nam je kontrolne. Naravno, ja sam dobila težu grupu. Ne procenjujem sebe po situaciji okolnosti, nego, što su i ovi iz lakše grupe rekli da je moja bila teža. Uostalom, i sama činjenica da u mojoj grupi ja najviša ocena četvorka, svedoči da ja naša grupa teža.

Ja sam dobila četvorku, i to me je iznerviralo, jer sam ipak više učila od nekih osoba koje su dobile peticu. Najviše su me pogodile suze moje prijateljice. I ona je dobila četiri. Molila sam Boga da ne zaplače, jer se odmah utišala kada joj profesorica dala kontrolni. Ona je najviše od svih nas učila, i ima iste ocene kao ja, jer je već prethodni put bila ista teška grupa., i bila joj je potrebna petica. Na kraju je pitala da li može da odgovara, a profesorica je rekla da ne može. Jadno je kada se trudiš kao debil, i na kraju ti se taj silni trud ne isplati. Pošla sam sa njom, jer, znam da ne mogu da je utešim, ali barem da budem tamo za nju. Jeste, hladna sam osoba i ne znam kako treba da reagujem kada neko plače. Sada, zaista sam dala sve od sebe i pokušala sam nešto, ali to nije bilo baš uspešno. Stvarno mi je žao, uopšte nije zaslužila to.

Sledeći čas je bila geografija. Već jedno šest nedelja odgovaramo, i zbog skraćenih časova, nikako mene da izvuče da odgovaram. Pre tri nedelje sam prestala da obnavljam svaki čas jer je to postalo besmisleno. Opet me taj štrajk frustrira.

Veliki odmor sam provela objašnjavajući ljudima iz moje grupe kako treba da predstavimo Viktora Igoa i njegovu pesmu Juditi Gotje. Prethodno veče sam je pokušala dokučiti, i veoma je teška za shvatanje, ali mi se dopada. Govori o tome kako je život prolazan i da svi pred smrt shvatimo da nemamo gde dalje da idemo i da samo možemo najboljem da se nadamo.

Tu analizu sam svima prosledila na mejl adrese i nekima u školi objasnila. Tako sam lepo to uradila, da sam ponosna na sebe. Sve sam bojama i brojevima obeležila da bude lakše. Joj, kako se ta psihologija stalno vrti oko mene.

Posle odmora je bio engleski. Dobila sam četiri na pismenom! Ne mogu da verujem! Na neke gluposti mi je skidala poene... Da nisam omašila jedan glagol u žurbi, dobila bih peticu. Ovako... Nešto što sam ja napisala i učinilo logičnim, njoj to nikako nije bilo logično. Tu me je malo zeznuo funkcionalni engleski...

Konačno je došao i srpski. U međuvremenu sam saznala da su neke osobe pročitale lektiru. Jedina nada mi je bila da ćemo dva časa da radimo one analize. I radili smo. Sve su se grupe izređale i predstavile svoje pesnike. Bilo je lepo, barem nešto lepo.

Na red je došla i famozna psihologija. Bila sam jako nervozna i sam čekala da prođe i da se sve završi. Posle pet minuta kašnjenja, profesorica izbacuje moj red i moju grupu napolje, da bi druga grupa mogla da piše.

Taman sam pomislila da ću još malo da učim, ali mi je mnogo zabavnije bilo da pričam sa prijateljima. Žao mi je, to je bilo jače od mene.

Uglavnom, vreme je prolazilo i mislili smo da nećemo pisati, jer smo imali već manje od 10 minuta. Kada odjednom, izlazi druga grupa i mi ulazimo.

Strašno! Profesorica deli pitanja, ja gledam svoj papir i ne znam šta ću pre. Počnem da pišem, rečenica mi nema smisla. Izbrišem, pa ponovo napišem. Hemijska olovka mi ne radi, a vreme neumitno protiče. Toliko sam se iznervirala da sam samo pisala i pisala, bez obzira što ni ja ne shvatam šta sam rekla.

Ovaj test zaista nije bio fer... Nema veze što smo ostali na odmoru, pa smo pisali oko 10 minuta, nego, ovaj ceo štrajk nas je sve toliko poremetio...

Više ne znam da li da učim ili da se jednostavno prepustim situaciji.Ne znam kada da učim, šta da učim i zašto da učim.

Iskreno, nadam se da će se sve vratiti u normalu.
Ne volim kada se nešto menja, teško prihvatam promene. Uglavnom, dan je i bez psihologije bio i više nego loš.

Možda je to tako, dobiješ par lepih trenutaka u zamenu za jedan loš dan.

Samo što imaš jako malo lepih trenutaka, a puno loših dana...

Tuđi Jorgovan

Evo, već je 5. decembar. Nisam mislila da će tako brzo da dođe. Iznenadio me je, iako sam bila spremna da će kad - tad doći opet.

Eh, sada kako se prisećam dobrih vremena! Bilo je lepo, bilo je divno! A sada niti je divno, niti je lepo. Sa gađenjem dočekujem ovaj dan. Ali ga opet dočekujem. Teško mi je, borim se protiv njega, ali on opet dođe. Mučno mi je kada znam da dolazi, ali ne mogu protiv njega. I opet je došao.

Još ga se uvek sećam. Njegovo nasmejano lice, oči koje zrače vedrinom i seda kosa. Svega toga se sećam iz detinjstva, kada nisam imala najbolji kontakt sa njim. Znala sam da je pametan, da je završio neku visoku školu, da se razume u sve i da je prijatan sagovornik. To je bilo sve što sam znala od drugih. Kako sam odrasala, i dalje sam bila prilično udaljena od toga, meni, savršenog čoveka. Kada bih čula kako ga drugi spominju u pozitivnom kontekstu, znala sam da moram što brže da odrastem da bih upoznala tog fenomenalnog čoveka o kojem svi pričaju sa oduševljenjem!

Kada sam krenula u školu, saznala sam konačno čim se on bavi. Kod mene to nije izazvalo oduševljenje kao kod ostalih, ali mi je još uvek bio misterija i zagonetka koju nikako nisam mogla da rešim. Retko bismo se viđali, ali opet, njegova pojava je uvek bila nešto specijalno. Nijedan čovek nije tako jak utisak ostavljao na mene kao on. Kada bih sa dedom otišla do njega, njegova žena bi me ponudila Cedevitom. Mogla sam između par ukusa da biram, ali sam se ja standardnog uvek držala - narandža. Naravno, tamo bi uvek bilo neko voće, pogotovo ako je leto ili jesen, pošto je on pravio rakiju. Eh, kako su svi hvalili njegovu rakiju! On i dida su pravili najbolju rakiju, skoro savršenu - rekli su ljudi. Normalno je to, ako uzmemo u obzir da mu je to skoro struka.

Volela sam da idem kod njega. Ta velika kuća kao da je bila savršena za njega. Lavirint za misterioznog čoveka. Joj, samo kada se setim u dnevnoj sobi njegove zelene fotelje i zelenog taburea! Gledao bi ili HRT ili Eurosport. Ja bih sedela na kauču iza njegove fotelje i obično slušala šta govori, ali nikada ga u potpunosti nisam shvatala. Izgledao mi je tako daleko. Kada sam bila šesti razred, dobila sam idealnu priliku da ga upoznam. Naime, u šestom razredu sam dobila fiziku, a pošto je on atomski fizičar bio, to je idealan spoj. Volela sam da provodim vreme kod njega kada mi je trebalo nešto objasniti. Dida bi me dovezao. Pozvonila bih mu, a on bi otvorio ogromna vrata i pustio me unutra. Taj dugačak, hladan hodnik nikada neću moći da zaboravim. Pošto sam ušla u sobu, sela sam za sto. Tamo me strina već čekala i pitala koju Cedevitu hoću. On je došao i doneo papire. Papiri su uvek bili na drugoj strani popunjeni neki vrednostima i to je davalo šmek papirima.
Prvo bi me pitao u čemu je problem, onda me je teoriju za pet minuta ispitao (naravno, teoriju, nikada nisam pojma imala), pa bismo prešli na objašnjavanje i rešavanje zadataka. Odmah bih shvatila šta je želeo da mi objasni i sa zadovoljstvom sa odlazila i opet dolazila kod njega. Sada sam počela da uviđam kod njega ono što sam slušala o njemu. Bilo koja oblast, on je uvek imao odgovor. Bio je duhovit čovek, uvek spreman da pomogne. Vremenom, mi je usadio logičko razmišljanje i jako sam mu zahvalna na tom. Zaista, svaki put sam se sve više i više oduševila tim čovekom!

Zavolela sam ga toliko da mi je bio kao drugi dida. Nažalost, njega je jedan deo porodice odbacio, ni sada ne znam zašto, ali zbog toga nikako nije bio srećan. Tako divan čovek, a sestre ga ne prihvataju. Tu se, navodno, odigralo nešto veoma loše između njih, i oni su prestali da održavaju kontakt. Zato se on i razbolelo. Doživeo je dva infarkta i zdravstevno stanje mu nije bilo baš najbolje. Nisam bila ni svesna kako sam ga jako volela i kako sam uživala da budem u njegovom društvu. Nažalost, on se još više razbolelo i ovaj put je bilo fatalno....

Dok radim zadatke, setim se njega. Znam da je tu i da motri na mene. Još se uvek mogu da se setim kako je izgledao. I glasa mogu da se setim. Jao, oni njegovi pogledi koje mi je upućivao. Tačno sam znala šta misli da mi kaže...

Volela sam da idem kod njega. Ona glomazna vrata, onaj hladan hodnik gde su stajale gajbice sa jabukama, dnevna soba sa zelenim kaučom i tabureom, listovi sa ispunjenom drugom strano, Cedevita... Nedostaje mi njegove šale, njegove izjave, njegovi pametni i inspirativni govori i odgovori.

Tumaram ulicama i čujem kako vetar zavija. Možda on pokušava nešto da mi kaže, jer se u trenucima potpune samoće uvek setim njega. Kao da je još tu.
Kako mi teško pada činjenica da moj striko nije više pored mene! Zbog njega sam se isplakala i još mu uvek teško da pričam o njemu. Uvek mi stane knedla u grlu, bez obzira u kom kontekstu ga spominju. I dalje mi je teško da se priviknem na to da nemam više kome da se obratim kada me muči nešto.
Bez obzira što smo nas dvoje samo o fizici ili matematici pričali, on je mene i više od toga shvatao. Joj, Bože, kako mi nedostaje! Nadam se da me sada posmatra dok pišem, jer želim da kažem da je on moj Anđeo čuvar i da i danju i noći bdi nad mnom i pazi da mi se nešto ne desi. Osećam ja to...

Hvala, striko!

Potraga za davnom izgubljenom JA

Gušim se, kočim se, davim se, stajem...
Ne mogu više ovako!
Muka mi je! Svakoga i svačega! Plašim se i plaše me...

Svakog dana imam isti problem i samo se pitam da li će ikada da prestane?
Nervira me i ne da mi da normalno živim. Smeta mi pri obavljanju najtrivijalnijih zadataka!
Čim se probudim, setim se tog problema koji će opet da me ometa ceo dan. Dan mi prođe u žaljenju što mi taj problem opet ometa planove. Uveče obećavam sebi kako ću da rešim taj problem, molim se Bogu da im da snage za to. I ujutru opet ustanem i sve ispočetka.
Sada, šta može da bude tako odvratan problem koji mi ne da da živim?
Problem je što ne zna ko sam, šta sam, niti zašto sam tu. To su glavni problemi, kasnije se samo grana i grana...

I’m going slightly mad
I’m going slightly mad
It finally happened, happened
It finally happened,
It finally happened, I’m slightly mad
Oh dear!

Ranije sa znala ko sam ja. Odjednom, pokušavam svima da udovoljim. Neke ni ne saslušam, samo u znak odobravanja klimnem glavom. Ne želim da ulazim u sukobe, pa se samo složim sa dotičnom osobom, iako imam svoje mišljenje. Postala sam ravnodušna. Ranije sam čvrsto branila svoja načela, a sada dovodim sebe u situaciju da pitam da li su to uopšte moja razmišljanja ili sam ih samo pokupila od nekoga?

There's riddles in the shadows
They're thrown the way that I'd expect
And people never seem to know
What they least suspect is coming next

Više ne znam da li sam ovo ja ili kreacija drugih ljudi? Da li sam ja ideal roditelja i prijatelja? Da li su me oni oblikovali prema njima? Je li istina da sam ja toliko lak materijal za oblikovanje? Kao najmekša glina. Samo čekam da me nečije ruke prihvate i krenu da me oblikuju po sopstvenom nahođenju. Nije mi bitno da li ću guska ili labud da budem, bitno je da sam ja izvajana figura. Kao škart roba...

If there's a God or any kind of justice under the sky
If there's a point, if there's a reason to live or die
If there's an answer to the questions we feel bound to ask
Show yourself - destroy our fears - release your mask

Muka mi je više od toga. Potpuno sam ravnodušna i lenja. Svakom dopuštam da mi radi sve što želi. Napadaju mi ličnost, uništavaju je, preoblikuju pred mojim očima, a ja se jedva pomerim sa mesta! Ni da im kažem nešto, ni ne pokušavam da ih zaustavim...
Ko sam ja to postala? Zašto mi je tako svejedno, kao da se radi o drugoj osobi? Znam da sam u pubertetu i da ovo vrlo lako može da bude kriza identiteta, ali osećam da je ovo dublje i značajnije od jedne krize identiteta.

Sick of this life
Not that you'd care
I'm not the only one
With whom these feelings I share

Nemam pojma ko sam. I dok ovo pišem preispitujem se da li je muzika koju ja slušam muzika koju sam samu odabrala. Mada, opet i nije toliko čudno da istražujem i biram ono što se meni čini da je najbolje za mene, pa slušam svašta (osim narodnjaka i trubofolka, naravno). I ovako nam se to čini normalnim. Ali, nekim filozofskim postupcima mučim sebe danju i noću i shvatam da to možda i nije baš tipično. I mučim se i mučim se, a rešenje ni na vidiku. Ne mogu više ovako, zaista ne mogu...

The days have turned away from me
The lights no longer shine on my head
And people turn away from me
No more do they look to me with respect

Imam blokadu. Na časovima kada znam nešto, ja ne mogu da se javim. Povraća mi se od tog osećaja. Dosta mi je više toga! Ne mogu to da podnesem! Da se neke druge osobe javljaju koje nemaju veze s vezom, a ja ćutim i posmatram kako se sve odvija... Neću da se pravim da je sve to u redu i da mi baš to odgovara. Ne želim to. Neću da budem paralizovana glupim strahom i osećajem nemoći. Ceo život da provedem u kajanju i žaljenju... E baš neću! Usuđujem se da kažem da NEĆU, NE ŽELIM to! Zar ja puno tražim?

You can be anything you want to be
Just turn yourself into anything you think that you could ever be
Be free with your tempo, be free be free
Surrender your ego - be free, be free to yourself

Doduše, još ne znam kako ću sve to da rešim. Postepeno, pretpostavljam. I dalje će da budu mučna jutra, dani u agoniji i noći prevrtanja po krevetu.
Znam, da niko nikada neće saznati zašto je tu, ali ja bih jako volela da imam odgovore na druga dva pitanja...

Koliko jedna suza može da bude teška?

Ceo dan ležim ili sedim u svom toplom domu. Toliko mi je lepo, da se čak nisam ni presvukla iz pidžame. Čitam jednu knjigu. Uživam u njoj. Stalno se meškoljim u ćebetu, tražim koji mi je način najudobniji. Povremeno pogledam kroz prozor. Vidim kako se svetlost ulične svetiljke prelama kroz staklo i setim se da sam jutros gledala čudo prirode. Gledala sam kako sneg pada.

To je bilo nešto prelepo. Uzela sam fotoapart i snimala sam. Uživala sam u tim krupnim pahuljama što su se tako meko spuštale dole. Otvorila sam prozor. Želela sam da osetim čaroliju na mojoj koži. Htela sam da moja suva, topla i meka ruka, postane vlažna i hladna. Htela sam da se prošetam po ulici bosa, samo da bih osetila taj divan i čudan osećaj.

Pahulje su mi padale na objektiv fotoaparat, ali nije me interesovalo to. Nagnula sam se kroz prozor da bih videla bele krovove, bele staze i drveće prekriveno snegom. Kako je sve bilo lepo! Vetar je blago duva i nanosio bol drveću koje se saginjalo da dotakne sneg. Najdraže mi je bilo da gledam kako sneg pada kroz svetlost ulične svetiljke. Atmosfera je bila idealna. Kao stvoreno za čitanje knjige. Nedostajao mi je jedan topli čaj sa kojeg bih povremeno dunula toplu paru koja se izdizala iz šolje. Osećaj je bio, usuđujem se reći, savršen.

Sve ovo vreme sam pričala sa nekim osobama i baš sam se prijatno osećala. Toliko prijatno da sam izgubila pojam o vremenu. Već je bilo 3 sata ujutru. Morala sam da napustim ovaj divni svet i nevoljno sam otišla u svet snova.

Kasnije se sneg otopio jer je padala kiša. Sada je samo blatnjavo. Taj prizor mi je dosta pokvario raspoloženje, ali sam se setila nečega. Koji sam ja srećnik kada sam mogla da posmatram stvaranje snežnog prekrivača! Imla sam osećaj kao da sam ja to sve napravila i osećala sam se dobro. Ceo dan me ta misao drži. I kada se zadubim u knjigu, i dalje razmisžšljam o tim pahuljama. Podsećale su me na davno detinjstvo. Kada je sve bilo skoro idealno. Međutim, sada sam stvorila i novo sećanje. Kako je dobro kada si budan u 3 ujutru da vidiš to čudo prirode.

Poslednjih par nedelja ostajem budna do 3 sata ujutru. Ili zbog učenja ili zbog razgovora sa meni dragim osobama. Slušam muziku i pošto sam u poslednje vreme veoma razdražljiva, desi se da ispustim po koju suzu.

Suza me podseća na pahulju. Čini nam se tako lagana, a tako je teška. U njoj su sve tajne, još samo kada bi znala da govori. Obe su tako delikatne i nežne. I javljaju se u specijalnim situacijama.
Znače nam dosta. Nekada im se radujemo, a nekada nas rastuže. I posle njih budemo mokri.
Svesna da gubim vreme, i da sam za ovo vreme mogla da pročitam veći deo knjige, alo morala sam da podelim nešto sa vama. Moju poslednju suzu.

Pre par trenutaka se desila dok sam slušala od Debussy "The Girl With The Flaxen Hair". Ako slučajno imate, poslušajte je. U meni je izazvala setu, tugu i nostalgiju. I pre nego što sam mogla da se suzdržim, suza je potekla. Dug je put prešla, slivala mi se niz obraz toliko polako da sam osetila svaki njen pokret. Na kraju je pala na radnu površinu stola. Ubeđena sam da sam čula kako je lupila. Užasno je teška bila, još mi zvuk njenog pada odzvanja u glavi. Još je taj deo vlažan gde je ona pala...

Odjednom mi je postalo hladno. Premda sam i dalje ušuškana u ćebe, sada mi je hladno, nemam onaj osećaj sigurnosti, čaj mi se ohladio, a sneg više ni ne pada. Jedino što mogu je da legnem, gledam u uličnu svetiljku, da vidim kako se svetlost prelama i da gledam kako se vetar poigrava sa granama drveća. Čitacu knjigu i možda još koja suza potekne...

Devojka bez biserne minđuše

Razmišljam... Gledam u prozor, ali ne mogu ništa da vidim od magle koja se stvorila. Idem do prozora i počinjem da brišem stakla. Odjednom, opet prođe ona!

Misteriozna devojka. Vidim je svaki dan maltene od svog rođenja, svaku zoru, svako jutro, poslepodne, veče! Ili ide negde ili se vraća od negde. Verovatno živi u mojoj ulici. Čudno je što ja ne znam gde ona živi, ko je i šta radi u svom životu.
Jedino znam da ide u gimnaziju i da je moj vršnjak.

Kada sam bila manja, nisam baš puno razmišljala o njoj. Nije mi bila bitna. Jedino bih je viđala na zabavama. Uvek je sedela u ćošku, povučena i pričala je samo sa onima koje je poznavala. Za jednu malenu osobu je to bilo prilično čudno. Ponašala se kao da ima trideset godina, a ne sedam. Tada mi nije privlačila pažnju nešto preterano, jer sam mislila da je stidljiva. Međutim, ona kako je odrasala, postala je još povučenija. Ako joj na nekoj zabavi nije bila najbolja prijateljica, ona bi povremeno pričala sa nekom starijom osobom, a ostatak večeri bi provodila gledajući okolo i čekajući trenutak kada će otac da dođe po nju.

Išle smo u isto zabavište i u istu osnovnu školu . Ni onda se nisam zapitala ko je ona zapravo. Imala je jedan krug prijatelja i to joj je bilo dovoljno. Šta imam ja da se mešam tamo? Od prvog razreda je imala najboljeg prijatelja. Pretpostavljam da je sa njim sve delila i bila čak i prisnija nego li sa nekom devojčicom iz razreda. Zajedno bi išli u školu i zajedno bi išli kući. Često joj se mogao videti osmeh na licu i rekla bih da je zaista bila srećna. Ali se i to promenilo. Jednog dana se vratila sama kući. Njen najbolji prijatelj se preselio i oni su izgubili kontakt. Verovatno je i sama shvatila da više ne mogu da budu najbolji prijatelji. Počela je da se zatvara u sebe, imala je često depresivne, destruktivne faze...Utehu je pronalazila u znanju. Danima bi učila, čitala knjige, dodatnu literaturu... Nije bitno koja oblast. Pravila se da je sve interesuje. Da ne bi povredila druge i da im ne bi smetala. Imala je poprilično dobre rezultate u školi.Verovatno je to i radila jer je znala da znanje niko ne može da joj oduzme.

Poslednje razrede osnovne škole je doživljavala veoma teško. Retko da je prošla ulicom, a da nije plakala. Ponekad mi je grozno bilo da je vidim. Izgledala je dosta oronulo, kao da je briga za ono što joj se dešavalo. Čak pamtim da je jedno vreme nisam videla. Nije izlazila iz kuće tokom celog raspusta. Dok su se svi zabavljali na bazenima, u parkovima, ona je bila zatvorena u kući. Sama je to želela. Neki njeni postupci su i više nego čudni...

You don't throw your time away sitting still
I'm in a chain of memories
It's my will
And I had to consult some figures of the past
And I know someone after me
Will go right back

I'm not telling a view
I've got this night to unglue
I moved this fight away
By doing things there's no reason to do

Videla sam je ponovo prvog dana u gimnaziji. Smršala je i promenila se. Kao da je htela da zaboravi svoj pređašnji život i da započne nov. Promenu je, zapravo, ona tražila. Mislila je da će je naći u novom okruženju. U razredu joj očigledno dobro bilo, jer se opet vraćala kući sa osmehom. Izgledalo je da je našla prave prijatelje. Ni tamo joj ruže uvek ne cvetaju. Neke ocene su je uništile, rekli su mi drugi. Ali je smogla snage i nije dopustila da je to omete u daljem napretku. Baš suprotno, imala je uspeha i na takmičenjima! Koji je to borac!

You don't throw your life away
Going inside
You get to know who's watching you
And who besides you resides

I dalje nije najomiljenija, niti će ikada da bude. Takva joj je sudbina. Mada, ono što mi drugi govore o njoj, znam da je ona jedna osoba koja uopšte nema neke značajnije karakteristike. Uvek je nepredvidiva. Nikada ne znaš šta će sledeće da uradi.
Najupečatljiviji primer za to je kada je jednom dolazila kući iz škole. Taman je ušla u moju ulicu. Noć je već bila i nosila je tešku torbu. Kaput je lagano se kretao u ritmu sa njenim hodanjem. Svetlost uličnih svetiljki delomično su joj obasjavali lice. Jasno se videlo da je premorena i da jedva čeka da dođe kući. Međutim, kao uz inat, vetar je počeo da duva. Prvo je posmatrala lišće koje se podizalo i spuštalo. Razgledala je okolo, kao da nije marila što će vetar da je oduva. Zapravo, izgledala je prilično graciozno. Sva "upakovana", šal joj se vijori na sve strane, a ona ne mari za to. Uradila je sasvim suprotno od onoga što bi ostali uradili u tom trenutku. Raskopčala se. Htela je da oseti svežinu noći. Prolaznici su je gledali i komentarisali njeno ponašanje, ali ona je bila zadovoljna i nije marila za njih, nego se prepustila vetru.

Čini mi se da je ona takva stalno. Ima svoja ubeđenja, uverenja i čvrsto se drži tog. Ponekad izgleda kao da sve vreme sanjari. Ima neki blagi osmeh na licu. A to se zaista retko dešava. Sam njen pogled dosta govori. Ponekad izgleda kao da nosi bol celog sveta u sebi. Kao da će da pukne. Veoma je tiha, povučena. Čudim se kako već nije završila na psihijatriji.

Dok sam pisala sve ovo, ona je prošla. Nisam ni videla kako je danas raspoložena. Ali mogu da pretpostavim, osećam da smo "povezane". Umorna je. Dosta joj je svega. Besna i tužna. Zadovoljstvo ni na vidiku...

You take me by the hand
A hand's all I feel right now
It's all I am
It's all that I am

Volela bih da je upoznam... Ali kada?
Da li ja to odlažem jer se plašim? Možda.
Da li to ne želim jer sam ljubomorna na nju? Možda.
Da li ne želim da je upoznam jer bih mogla da se razočaram? Možda.
Da li ću ikad to da saznam? Možda...