Negde,
s početka 2000-ih, kad sam išla u niže razrede osnovne škole, sam iskusila prvu
veću nepravdu.
Naime,
obili su nam auto (na tadašnji dan MUP-a ili tako nešto, prosto da bude
apsolutno ironično, bili smo kod tetka koji je bio načelnik lokalnog SUP-a tad) i ukrali su mi Barbiku. Vrhunac je
bio kad je policija prvo promašila ulicu, pa su na uviđaj došli jedno pola sata
kasnije. Iskrena da budem, bolelo me dupe tad za zapisnike i ostalo. Jedino što
je bitno bilo jeste da je to jedina Barbika koja je bila brineta kao ja i da
sam ostala bez iste.
Sećam
se da su dani prošli i da nismo imali vesti. Sve do jednog dana kada je došao
tetak i rekao vrlo otvoreno da su našli počinioca, koji je, usput, maloletan, i
da imamo dve mogućnosti. Jedna, da odemo direktno do njih i pokušamo da
izdejstvujemo pravdu i rizikujemo život; a druga je da se pravimo da se ništa
nije desilo.
Naravno,
u strahu, odlučili smo da se ništa nije desilo.
Zašto
sam ispričala ovo?
Jer
je naš najveći problem što se pravimo da se ništa ne dešava. To jest, idemo čak
i iznad toga, u javnosti se zgražavamo, a kod kuće sedimo na ušima i pokrijemo
oči.
Prethodnih
dana se dosta pričalo o fizičkim napadima na osobe. Jedna od tih je Raša Popov.
Njega su napali klinci. Da, klinci, jer deca od 10 i 11 godina su upravo to.
Ono što je zabrinjavajuće u celoj priči, ali ne začuđujuće, jeste da imaju
dosta krivičnih prijava. Maloletnici, o kojima brine neka socijalna ustanova
jer su bez roditelja, su pretukli starijeg čoveka koji je usled povreda preminuo.
Je l’ vama to normalno?
Je
li normalno da se o tome ne piše? Je li normalno da se o tome ne čuje? Je li
normalno da apsolutno niko ne odgovara? Je li normalno da pustimo te klince da
se i dalje iživljavaju?
Naravno
da vam je normalno. Da nije, podigli ste bi glas i rekli dosta!
Naša
draga država je odlučila da stvori jedan perverzan sistem odbijajući da kazni
one koje zasluže to. Štaviše, još ih dodatno ohrabrila. Recimo, pomilovanjem
zatvorenika. Time direktno poručuje krimosima da su radili super posao do sad i
da tako i treba da nastave. Ili, recimo, primer plagijata, po kojima smo sad
već rekorderi, moramo da budemo. Niko od države nije rekao plagiranje no no,
nego smo čuli antologijsku rečenicu Ja
veću glupost nisam čuo. Dakle, vidiš, ljudi rezonuju tako, zašto da ja
napišem nešto, može plagijat kad može Mića, Stefanović, Šapić, Mali i ostali.
Isto
tako ovi klinci hvataju krivinu. Počiniš jedno krivično delo, policija kaže mi
ne možemo ništa, socijalna ustanova pije kafu i igra pasijans i ti kapiraš kako
si car i kako si moćan i nastaviš da šutiraš ljude, otimaš torbe, fizički
maltretiraš i sve do besvesti. Jer, nema ko da ti kaže ne može, bićeš kažnjen.
Ali,
šta ima veze na kraju? Evro je 120 dinara, lakše je za preračunavanje, bravo
Jorgovanka, bravo NBS. Menjaju zakon koji kažnjava nedužne jer nisu u stanju da sprovode stari kako bi
trebalo, recimo, da se procesuiraju slučajevi lika koji vozi bez dozvole u
pijanom stanju. Čedo ljubi premijera reformatora, Vulin nešto paranoiše o
Zapadu, Dačić govori kako uvek rado zapeva kad su neka diplomatska druženja, a
ministar policije, koji je plagijator, je potvrdio da su nepobitno dokazali da
su zaista ukrali ličnu kartu premijerovom bratu i otvorili firmu koristeći
njegove podatke.
Nema
veze, sve pet, samo okrenite glavu na drugu stranu i pravite se da se ništa
nije desilo. Ionako je rekao reformator da će biti bolje u 2016. ili pak 2017. godine,
pa ko dočeka, dočeka.
