Svet na dlanu

Zovem se Naive i rasista sam.

Tako sam barem videla sebe pre nekoliko nedelja. Da bi tvrdnja bila jasnija, moram se vratiti na početak priče.

Naime, nedavno sam se našla u jednoj državi koja ima povećani broj imigranata usled dešavanja na Bliskom Istoku i severu Afrike. Iako je ova država prva na udaru, krajnji cilj su uglavnom države na severu Evrope.

Pre mog dolaska sam gledala reportaže na nacionalnim stanicama te države i gnušala se na pomisao kako se domoroci udružuju protiv dođoša. Kako se organizuju, štite bodigardima i šire mržnju. Tada, svesna ljudskih prava, a opet, udaljena od centra događanja, sam se zapitala kako lokalci nemaju srca i odmah isključuju nekoga jer je osoba druge boje.

I ubrzo posle sam se našla na  ulicama nepoznatog grada te države, gledala ljude koji prolaze pored mene, čuvala kofer i ranac kao oči u glavi, jer, videh crnce. Imigrante.  Koji su jači i veći od mene. Koji  znaju kraj, za razliku od mene. Koji verovatno imaju iskustva u otimanju torbi i u čemu sve ne još. Upravo tada sam shvatila da sam rasista.

Sutradan je trebalo da obavim nešto. Ušla sam u najbliži lokal u tom kvartu. Pun crnaca i kojeg zalutalog Arapina. Nisam bila srećna, strahovala sam za svoj novčanik. Posle nekog vremena sam izašla, jer više nisam imala strpljenja da čekam. A zapravo nisam više mogla da toliko pratim svačije pokrete i poglede.

Kasnije tog dana sam išla u razgledanje stanova. Otišla sam u jedan stan gde me je vlasnica pitala gde odsedam trenutno. Kad sam joj rekla koji je kvart u pitanju, videla sam zabrinut izraz lica. Odmah sam dodala kako taj kvart nije siguran, jer ima mnogo imigranata, na šta je ona potvrdno odgovorila i rekla da je tokom dana u redu, dok uveče nije preporučljivo. Odmahnula sam glavom u znak odobravanja i pošla, jer, uskoro će mrak.

Taj kvart, kako sam ga nazvala, imigrantski, je stožer crnaca i sveta s Bliskog istoka. Tamo se nalazi policijska jedinica koja reguliše pitanje boravka stranaca. Potom, tamo je železnička stanica. Pošta.  I, naravno, mesto gde se prodaje kebab.  Tik što sam stigla vozom u to mesto, na parkingu ispred stanice je stao jedan crni auto, izašao je jedan crnac u nekoj haljini, rekla bih da je u pitanju neka ceremonijalna odora, a drugi crnci su prišli i ljubili mu ruke. Samo sam skrenula pogled, ne bih li još upala u neke nevolje.

E, i to je poenta. SKRETANJE POGLEDA. Naš najveći problem je što ne znamo kako da reagujemo u takvim situacijama, nego skrenemo pogled jer su nas tako učili. Ne kradu svi Cigani, ali, svi su nam u detinjstvu govorili da se čuvamo na ulici kad vidimo Cigane jer kradu.  Urezano nam je u mozak, kao kod, da se odmah sklanjamo.  Ta generalizacija je stvorena iz određenog straha od nepoznatog, ali isto tako, niko se nije potrudio da to nepoznato pretvori u poznato. Lako je sedeti  kod kuće i podržavati manjine, njihova prava i njihovu inkluziju kad ne postoji stvarni dodir, prilika da se testira naše ponašanje. Oduvek sam bila zastupnik ideje da svi zaslužuju da imaju ista prava i obaveza, ali, eto, našla sam se u realnoj situaciji gde sam videla da je moje pređašnje vaspitanje, koje je poteklo od društva i njegovih ustanova, prevladalo moj rezon o jednakosti. I vrlo sam ubeđena da nisam jedina osoba sa takvim ishodom.

Nekoliko dana kasnije, šetala sam po gradu, još uvek misleći kako sam rasista. Dok sam čekala da se promeni semafor, videla sam jednog Pakistanca koji drži za ruku neku staricu, belkinju.  I tada sam konačno shvatila da smo isti. On je u potrazi za boljim životom, kao i ja.  Ništa nas ne deli, imamo iste snove, iste probleme i oboje znamo šta znači kad pojedinci iz našeg naroda ne mogu da se prilagode sredini, krše propise i kaljaju naše ime, a da to nema veze s tim da li je neko crn ili beo, nego sa bahatim ponašanjem pojedinca.  Vreme je da počnemo da kapiramo da nas sličnosti vežu, a razlike pružaju drugačiji ugao posmatranja. Zato, svim koji ginu da proputuju ceo svet, osvrnite se oko sebe, pogledajte po komšiluku, pobedite strah od nepoznatog i učinite onog stranca da se oseća dobrodošao kao kod kuće.

Par misli o nama

Čitam vesti ovih dana i jednostavno ne mogu da se načudim gde je otišao onaj grumen zdrave logike. Ono što me je pokrenulo kao žuč jeste činjenica da je SNS predložio da se mala matura kao takva izbaci. Nažalost, trebalo je da znam, da je naslov samo vrh ledenog brega. Otvorila sam članak i počela da čitam dok nisam naišla na nešto se se protivi svemu što zastupam – Genetičar Miodrag Stojković (DS), predsednik Odbora za obrazovanje, kaže da bi to bio samo dodatni trošak roditeljima za privatne časove.  (Blic, apropo trećeg predmeta u okviru male mature)

Da pojasnim o čemu se radi. Naime, godinama pokušavamo da otkrijemo koja je magična kombinacija prelaska sa jedan na drugi sistem. I to uvek rešavamo na isti način – postupnim prelaženjem, i gotovo uvek se nađemo u istoj rupi bez dna, a to je da dobijemo loš proizvod dva sistema. Umesto da se lepo preseče i kaže, od sutra, prva generacija je ova, ide kompletno po novom sistemu, nema izuzetaka. Ne, mi to tako ne radimo. Mi imamo sto i prvih generacija, u svakoj menjamo nešto malo, da se deca ne šokiraju, da se roditelji ne sablazne, da se građanstvo ne prenerazi, a neki da se ne konsterniraju.

Sad da se vratim na priču od gore.

Dok je priča o ukradenim testovima bila u jeku, naslovi su me izluđivali, a sve na istu foru – Moje dete je išlo na časove, a sad je sve propalo! Ili Nema posla, dajem celu platu da moje dete ide na privatne! Pri tome, vrlo jasan akcenat je stavljen na to na nije dete krivo, nisu roditelji, nego ministar i ona ženska što je u grudnjaku iznela testove. Da, smisleno skroz.

Problem je u tome što se problemu pristupa na pogrešan način. 

Prvo krećemo od premise da svako dete treba da upiše srednju školu. Zakonom, ona još uvek nije obavezna. Drugo, apsolutno mi je neverovatno da jedno dete koje se školovalo osam godina (plus vrtić, ako i to računamo) nije u stanju da nakupi par bodova na srpskom (gde se sad traži i razumevanje teksta) i matematici  da bi ostvarilo prag za upis u srednje četvorogodišnje škole.  Dakle, to su osnove koje se traže za par bodova (pazite, osnove , osnovna škola, ima negde veze, ne?). 

Sledi ono što mene užasava, a to su privatni časovi jer dete ne shvata, loš profesor, i tako dalje. Privatne časove podržavam u potpunosti ako se radi o sledećim – za napredno shvatanje predmeta (ako to interesovanje koje postoji ne može da se zadovolji u okviru školskog plana i programa) i popunjavanja rupa u gradivu (ako se izostaje iz nekih opravdanih razloga, ponekad je teško uhvatiti jedan ili dva koraka koji su itekako bitni). Sve izvan toga je čista nebuloza u kojoj su roditelji portretisani kao paćenici koji odvajaju poslednji zalogaj od usta, a dete kao bespomoćno stvorenje koje hoće, ali, eto, ne može samo. Budalština, ako pitate mene. U velikoj većini slučajeva takva deca dolaze na časove bez bilo kakvog osnovnog znanja, kao da su pali s Marsa, kao da nikada nisu išli u školu. 

I onda kad predsednik Odbora za obrazovanje kaže javno da će to biti teret roditeljima u vidu dodatnog opterećenja budžeta za privatne časove, ja se pokrijem od sramote umesto svih koji bi trebalo. Da smo toliko izopačeni da su nam privatni časovi postali dobar dan? Čemu onda škole? Školstvo svakako nije besplatno, troškovi postoje, pa hajde onda da izbacimo to, više novca za privatne časove i svi zadovoljni. Otpustimo profesore, zakatančimo škole, obradujmo đake da više neće biti smaranja, osim kad je vreme privatnih, jer se deca onda skenjaju, pošto je, je l' te, određena obaveza u pitanju. Mala matura u tom sistemu nema mesta, i eto, rešen problem. 

7 (slovima: sedam)

Da je ovo biljka, do sad bi već bila osušena. 

Ali, s obzirom da se ipak nekada i setim - 

Srećan rođendan, moj dragi blože! 

Družimo se zajedno od 1. septembra 2007. godine i jeste da bi ti ovo godine napunio tek šest, ali, imajući u vidu moje uvrnuto računanje, srećan nam 7. rođendan!

Voli te, 

Naive

P.S. Za posetioce - pripremam jedan novi projekat i jedan novi post koji neće biti tako lako progutati. Do narednog čitanja!