Redovno čitam Blic, doduše, više u elektronskoj formi. Ono što sam nedavno primetila jeste da u gornjem levom uglu imaju prozorče dobre vesti. Inicijalno sam se oduševila, jer, zaista, pored svega ovoga što čujemo svaki dan, upravo nam tako nešto i treba - da uvidimo da nije sve tako crno. Međutim, dobrih vesti ima malo, a ono što nas prvo dočeka jesu ekonomske i političke nestabilnosti, propraćene morbidno crnom hronikom, prošarano kojekakvim zvezdama i zvezdicama i njihovim mučkim sudbinama, da bi na kraju zapečatili sa nalaženjem haških begunaca, zaustavljanje evropskih integracija, štrajkova sindikata, opozicionarnih političara, i moje omiljeno, samospaljivanje ili samopovređivanje napaćene duše koja ne može više protiv onih odgore.
Čini mi se da smo se i navikli na takve vesti. I onda iz vedra neba - par ljudi opljačkalo SOS prodavnicu.
Pitam se dokle. Dokle ćemo više kolektivno da se srozavamo? Jeste, mnogi će reći, to je tranzicija, to je moralna kriza, to je kriza društva. A ja ću reći to je tragedija, jer zaista više ne znam koliko ćemo se dugo izvlačiti na tranziciju, na moralnu krizu i krizu društva.
Pre nego što neki pametni doskoči, bavim se ovim temama na mnogo višem nivou nego većina vas. I vrlo dobro znam šta je tranzicija teorijski, a šta je praktično. Ono gde se podudara jeste da traje dugo, da je to proces. Ali, opljačkati SOS prodavnicu, u smislu, uzeti dnevni pazar, to je tranzicija? Ne interesuje me ko su ti ljudi, da li su izgubili posao, da li će da prežive sutra, da li imaju potomke. Postoje pravila. A pravila jedino funkcionišu ako se svi pridržavamo, a ne samo dvoje-troje. Zato i tranzicija traje tako dugo, jer prokletu autoritarnu političku kulturu nije tako lako iskoreniti, ali je moguće. Moguće ako se prihvate određeni standardi, određena pravila. Nije vlada kriva. Nije država kriva. Krivo je stanovništvo. Jer se uvek stavlja u poziciju izgubljene ovčice i traži i dalje, autoritarnu, čvrstu ruku da je vodi. Umesto da oslobodi paternalističkog duha, trebalo bi da prihvati ograničene blagodeti demokratije i da uradi nešto za sebe i za svoju budućnost. Najlakše je sedeti skrštenih ruku.
Dalje, što se tiče moralne krize, to je veoma slična priča kao i sa krizom društva, samo je ovo na pojedinačnom nivou. Jednostavno, tokom svih ovih previranja i nesrećnih okolnosti na brdovitom Balkanu, ljudi su izgubili moralni kompas. U ratu nema pravila. Samo, prestalo je ratno stanje odavno. I nema vanrednog stanja. A ljudi su i dalje u euforičnosti prošlih događanja. Nekako, opet očekuju da će sada doći neka viša sila i reći da su od danas vrednosti svakog pojedica da ljubi bližnjeg svoga ili da čuva mačku komšiji ili da ide u crkvu tri puta nedeljno. To je nepromišljeno, pogotovo za ovaj narod koji uporno ističe svoju dvovekovnu tradiciju, pardon, osmovekovnu tradiciju. Podrazumeva se da imaju neke date vrednosti koje čine osu zajednice. Da li je to sloboda? Jednakost? Pravednost? Ljubav? Sreća? Cveće?
Oni ne znaju. Čekaju da im se kaže. Nije ni čudo što su i dalje u krizi, s obzirom da imamo mnogo neobaveštenih, pa dolazi do nesporazuma u komunikaciji.
Na kraju, što se tiče krize društva, ona je samo opštija od moralne krize, jer osim stanovništva, zahvata i ustanove. Svojevrsni korov. Pitanje koje se nameće jeste da li mi želimo taj korov ili ne. Mnogi odgovori indikuju da je ovo tlo savim plodno. Ali, nema onda posle da se žalimo kako su svi korumpirani, birokratija spora, vlada loša, posla nema, prokleta tranzicija, bolje je bilo u socijalizmu, propalice, bitange, klošari, prostitutke, neefikasne škole, glupa deca...
Sami smo krivi. Da stvarno želimo da promenimo nešto, danima bismo svi stajali ispred mesnih odbora, gradskih i opštinskih veća, republičkih ustanova i zahtevali zdravo društvo. Ali, klasična socijalna psihologija - ako može njih par da izađe i bori se za ono što meni odgovara, ja ću sedeti kod kuće i hvatati krivinu.
Previše nas hvata krivinu, a provalija je odmah iza ćoška.
