Zavesa

Pre svega, u ovom postu neće biti vređanja na verskoj osnovi, niti vređanja vernika, a kamoli Bog(ov)a. Takođe, ovde se ne radi o tome da li Bog postoji ili ne. Ovo je samo puko iznošenje mojih razmišljanja. Samo me interesuje mišljenje ljudi.

Posle pola godine sam opet krenula u crkvu. Kao katolik, olakšavajuća okolnost je što se pola mise sedi. Međutim, kada je u crkvi hladno kao što je sada, to je više mana nego prednost. Dok sam sedela u crkvi prvi put posle pola godine, odlučila sam da poslušam šta će svećenik reći u propovedi. Kada sam čula da je tema o bačkim Hrvatima, Bunjevcima i Šokcima, cela misa mi je presela. Bez obzira što je ta misa bila u čast jednog biskupa koji je radio na tom pitanju, to se moglo izbeći. Sigurna sam da je taj biskup mnogo drugih i daleko značajnijih stvari uradio o kojima mi ne znamo. Naravno, kroz propoved se provukla politika, a ja sam sedela u crkvi, isključena od celog sveta, blejala u vitraže i plafon, gledala da li znam ime svakog sveca i smrzavala se.

Prijateljica je došla kod mene pre mesec dana da me poseti pošto sam bila bolesna. Tek tada mi se otvorio apetit i bila sam zaista gladna, a znam da su moji doneli kolače kada su bili kod tetke. Sva srećna sam donela te kolače u sobu i shvatila da moja prijateljica ne može to da jede.
Ne zato što ne jede slatko ili je boli zub, nego drži post. Tako je, moj post, koji nisam držala, je prošao i jela sam te kolače kao teška stoka koja ne može da se pomeri sa puta kada joj trubite.
Bilo mi je žao i osećala sam se kao postni Grinč, koji joj kvari sreću i radost što drži post dok ja proždirem kolače.

Isto tako sam juče sedela u crkvi u nadi da ću ove nedelje čuti neke reči mudrosti i iz korena promeniti život kada dođem kući. Međutim, ništa mi nije držalo pažnju (iznenađenja li!) i opet sam zverala i tražila natpise na latinskom koje već napamet znam. I tada sam počela da budem intelektualac u ledenoj crkvi...

Koje su granice jednog vernika?

Nažalost, tu nisam mogla sebi da dam odgovor. Očigledno je da su beskonačne.
Odreći se namirnica koje volite na mesec dana je žrtva u neku ruku. I odlazak svake nedelje da bi čuli reč Božiju dok ne osetiš kako ti se noge kidaju od bola. Kao i hodočašća. I hramovi sa pacovima. I život u skladu sa pravilima koja su postavljena pre tri hiljade godina.

A kolika može biti zanesenost vernika verom?

Ogromna. Počevši od raznoraznih skupova, seminara, proučavanja knjiga, diskutovanja, molitvi, festivala, predavanja, klanjanja za mir do podizanja ruku dok izgovaraju molitvu.

Ima osoba koji ceo svoj život posvete Bogu ili izučavanju Boga. Ima osoba koje su spremne sve dati za veru svoju, dosta je primera u istoriji, kao što su krstaški ratovi ili džihad. Ima osoba koje će mnogo toga pregurati da bi ostali principijelni i dosledni svojoj veri.
Postoje i osobe koje će napustiti sve oko sebe radi višeg cilja. Postoje osobe koje će svim svojim telom i svom svojom dušom braniti njihovu veru.

Znači, i na ovo pitanje nema konkretnog odgovora. Ono što mi je zaista zaintrigiralo jeste koliko smo objektivni, odnosno, subjektivni...

Koliko ljudi mogu biti slepi u svojoj veri i verovanju?

I previše. Ponekad ne želimo sami sebi da priznamo da se naša crkva meša u politiku, iako u Ustavu stoji da smo sekularna država. Takođe, ne želimo da prihvatimo da vodimo besmislene ratove. I, svakako, ne želimo da verujemo da je naša crkva korumpirana i iskvarena.

To je sindrom moje kuće (sama sam ga krstila pošto ne znam pravi naziv). Žalimo se na našu kuću, ali čim izađemo iz kuće, govorimo koliko nam je lepa kuća, a sve ostale kuće u komšiluku su grozne. Kada odemo u drugi komšiluk, naš komšiluk je najlepši, dok je ovaj grozan. Kada odemo u centar grada, periferija grada gde živimo je najbolja i najlepša. A kada izađemo iz našeg grada, svi ostali gradovi su neuspela kopija našeg prelepog i divnog grada.
Prilično licemerno, ali, ljudi su takvi. I u verovanju ti ne možeš biti objektivan jer je teško prihvatiti činjenicu da si ti svoj ceo život bazirao na jednom učenju, a sada ti neki, drugi vernik, kvari to.

Dok se propoved privodila kraju, tako se i moje razmišljanje završilo jednim pitanjem, koje verujem da muči i one najtvrđe.

Šta je nagrada?

Iskreno, ne znam. Ponekad se pitam da li takvo nešto i postoji. Jer, pored svih naših žrtava i odricanja, nesreće se i dalje dešavaju. Tragedije nas i dalje pogađaju. Bolesti i dalje oduzimaju živote. I mi i dalje patimo. I plačemo. I srca nam se kidaju i lome na deliće... I to tako traje i traje...

Ipak, možda postoji neki viši cilj, viši razlog za naše patnje i tragedije, koji možda sad ne možemo da spoznamo i shvatimo... No, to nikada nećemo saznati, zar ne?

Država nastaje kada se stanovništvo podeli na bogate i siromašne, a bogati između sebe izaberu najbogatijeg da vlada.

Religija je opijum za mase. - Karl Marks

/Religion is the sigh of the oppressed creature, the heart of a heartless world, just as it is the spirit of a spiritless situation. It is the opium of the people./

Izaberite vaš pogled na svet...

Rad

Reka kao metafora prolaznosti i most kao obrazac čovekovog dela u romanu Na Drini ćuprija

Reka je voda koja protiče kroz ravne i krševite prdele, često donosi osveženje u letnje dane i tugu kada se podigne iznad svog nivoa. Međutim, ona je voda, a ta voda predstavlja život. Drina predstavlja život skoro umrle kasabe iznad Višegrada.

Prema Andrićevoj priči, sama reka je bila nepremostiva u početku. Bila je divlja, nemilosrdna i neposlušna, gurala je od sebe žitelje kasabe. Zbog prisilnog odvođenja dece, Drina je ostala u ružnom i izuzetno bolnom sećanju. Jedan dečak, koji je isto tako bio odveden, Mehmed-paša Sokolović, odlučio je da podari život i duh toj kasabi tako što je sagradio most, odnosno, na Drini ćupriju.

Samo građenje tog mosta je izgledalo kao rupa bez dna. Ipak, posle mučnih pet godina, most je zablistao u punom sjaju svoje velelepnosti. U tom trenutku se stvara istorija mosta, nešto što će trajati dugo i prkositi svojim jakim sjajem sivom predelu oko sebe.
Most je bio centralno mesto svih dešavanja. Tamo se nisu odvijali celi životi, nego su se dešavale bitne prekretnice u tim životima. Kao nemi posmatrač, most je spajao i razdvajao ljude. Zapravo, glavni junaci su kao most. Oni su isto tako svojim karakterom iskakali iz svog sivog okruženja, bili su jedinstveni.

Fata Avdagina i Milan Glasinčanin su čist dokaz prolaznosti reke i trajnosti mosta. Naime, Fata se bacila sa mosta u reku, tj. njen život je brzo prošao i prohujao zajedno sa talasima reke dok su se pesme o njenoj lepoti pevale još dva veka na mostu.
Milan Glasinčanin je svoju sudbinu pobedio na mostu za sva vremena, a karte, koje su ispale, su samo prolazna pojava kao i reka, na koju se Milan mučno osvrće.

Jeste da je most tokom godina pretrpeo modifikacije, ali svoju prvobitnu namenu nije izgubio. Kada se Drina podigla iznad svog nivoa, meštani iz kasabe su se morali popeti na obližnje brdo. U tom trenutku nije bilo bitno da li je musliman kod hrišćana ili je hrišćanin otišao kod Jevreja. Ne, tada je jedino bilo bitno da svi prežive tu strahotu i da pomognu jedini drugima. Nivo vode se spustio i reka je samo prošla, a most je bio bogatiji za još jedno dobro delo.

Pre nego što je most bio skroz uništen, neformalno je izgubio svoju funkciju. Posle par vekova je opet došlo do poplave, ali sada je most bio beznačajan jer više nije povezivao dve nespojive strane, sa obe strane se nalazila Srbija. I tada su ljudi pazili kod koga će otići, Turci kod Turaka, Srbi kod Srba, a Jevreji kod Jevreja.
I dalje, ljudi su živeli sa tim mostom i poveravali su mu se dok je reka tekla...

Na kraju krajeva, ideja o mostu kao univerzalan predmet koji spaja ljude različitog porekla, vere, koji spaja zavađene strane, primorava ih da nauče da žive zajedno i stišava očigledne razlike je još uvek prisutana. Svi mi težimo da učinimo naš život lakšim i ugodnijim stvarajući mostove. Kada uspemo da stvorimo mostove, tada je reka nebitan, prolazan činilac kojeg smo mi pobedili.*






*Dopunjen i izmenjen pismeni rad jer sam imala samo pola koncepta sa uvodom, delom razrade i zaključkom.

Kahva

Sutra treba da se nađem sa prijateljicom da odemo u kafić. Kafić kao mesto gde ljudi obično dolaze da popiju kafu i proćaskaju.

Ja u životu nisam pila kafu... I uvek se osećam nelagodno kada kažem da se nađemo na kafi ili da odemo da popijemo nešto jer to znači: a) da ja pijem kafu i lažem sve vreme
b) da pijem k'o smuk i teško me je isterati iz kafane.

Naravno, nijedan odgovor nije tačan. Ipak, pošto vlada melanholična nostalgija za mojim izgubljenim detinjstvom, podeliću sa vama jedan mali detalj svog ranog života.

Naime, mama me je svugde vodila. U kolicima, na biciklima, u njenim rukama, u autu - nije bilo bitno. Bitno je bilo da sam ja uvek u pokretu. Nije ni čudo što volim da se vozim autom.
Uglavnom, mama me je koristila kao trofej, da bi pokazala drugima svoje slatko, umiljato i lepo dete. Sve prodavačice su me znale i uvek štipale za obraz, svi su se saginjali da pogledaju ko to spava u kolicima ili su me gledali kao da sam Svetsko čudo.

Što zapravo nije ni čudo. Oduvek sam previše pričala, imala sam taj slatkasti ton, lepo sam vaspitana, a i imala sam sasvim solidno obrazovanje od malih nogu. Možda sam onda i više volela ljude, bili su mi tako daleki i nedostižni, a svojim pogledom bih otopila njihova srca.

No, da se vratim šetnjama. Tako bih sa svojom mamom prolazila gradom i pričala bez prestanka. Konačno bismo stigle do kafića gde nas je čekala neka mamina prijateljica. Mama bi naručila kafu sa šlagom. Čim je dobila kafu, uvek je šolju privukla meni, a ja sam sa malenim ručicama privukla šećer i plastičnu kašičicu k meni. Kesicu šećera bih ostavila u džep, a kašičicom bih pokušala da zagrabim što više šlaga. I uvek bih imala brkove od šlaga.

Jedan od mojih omiljenih trenutaka iz detinjstva.

My Super Sweet 18

Pošto sam ušla u Novu godinu, ljudi su mi lepe želje poželeli i izrekli.
I, naravno, od tog trenutka smo se svi odjednom počeli melanholično priseća mog detinjstva, mojih neuspeha, nestašluka, ispunjenih dana, neprospavanih noći itd.
I sve to zahvaljujući činjenici da ću ja za četiri meseca imati osamnaest godina, biću punoletna, zakonski odgovorna za sebe i svoje postupke, prepuštena na milost i nemilost društvu XXI veka.
Da, postaću prava moderna žena, koja može sama da bude i da prati svoje snove, a da istovremeno bude neverovatno uspešna u svakoj oblasti.
Čim napunim osamnaest godina, automatski ću promeniti svoj život iz korena i orijentisaću se ka uspehu, jer, zamisli srama, da ja sa svojih osamnaest godina ne budem pun pogodak.
To materijalno, socijalno, psihološko, geografsko, etimološko, biblijsko, katarzično otcepljenje od meni poznatog sveta bi trebalo da proslavim što većom žurkom sa što više pijanih ljudi na njoj, jer, ja ću biti punoletna, a to odrasle i zrele osobe sa osamnaest godina rade.

Sada mi možete reći da sam jedna ogorčena i starmala osoba, ali nije tako. Barem ne u ovom trenutku.
Ovih dana me prati anksioznost i frustracija i bez iznenadnih fleš bekova iz mog detinjstva.
Smatram da osamnaest godina ne znači ništa. Zakonski je to regulisano jer je nekako moralo da bude. Ali osoba nije samostalna sve dok zavisi od roditelja, a zahvaljujući okolnostima u našoj zemlji, deca nisu samostalni i nezavisni do nekih tridesetih godina svog života. Tu, naravno, postoji i negativna strana - opet zbog specifične situacije naše zemlje, mnogi ljudi ne dožive svoju pedesetu godinu zbog raznoraznih stresova.
I, nekako mi se čini da imaju samo dvadeset godina da prožive svoj život, a to nije istina.

Nervira me što se svi vežu za tu zakonsku ili socijalno-ekonomsku granicu.
Znači, kada napunim osamnaest godina, to znači da više ne smem da gledam crtane filmove i da se zaglupljujem, nego treba da čitam sofisticirane knjige, da što aktivnije učestvujem u besmislenim političkim raspravama i da se oblačim otmeno, u skladu sa godinama? Da li to znači da treba da raskrstim sa svim svojim lošim navikama iz detinjstva i da preuzmem navike većine odraslih ljudi koji su izuzetno zreli sa svojih osamnaest godina?
Da li to znači da treba da se odreknem svog identiteta?

Ma neeeeee. Želim da ja nastavim da budem ja. Verujem, ako ne budem opterećena tim kobnim datumom (zaboga, nateraše me da zamrzim svoj omiljeni dan, datum mog rođenja), ja ću ostati ja. Ključ svakog uspeha - ponekad ne možeš više mozgati, prepusti se.


I... Imam još nešto da poželim sebi...
Molim te, nauči da kažeš ne.