Level up!

Igram jednu igru na telefonu.

Uglavnom kad sam nervozna.

Ili kad mi je dosadno.

I ta igra nema kraja.

Toliko nema kraja da se određeni nivo ponovio već par puta. I to ponavljanje, nikako da se nešto pređe, završi jednom za svagda, me podsetilo na nešto.

Na moj život odrasle osobe.

Okej, završila sam pisanje u stupcima. 

U poslednje vreme sam počela da pravim spiskove češće nego inače. Pored onih mentalnih, imam i brdo materijalnih. Doduše, retko kad precrtam nešto urađeno jer zaboravim gde sam uredno odložila spisak.

Međutim, kad se desi taj dan da nađem spisak i da imam olovku pri ruci, neke stvari precrtam, neke ostavim otvorenim, a neke opet ponovo upišem.

I to se stalno ponavlja, kao na primer, zakaži kozmetičarku. Kupi aceton. Uzmi Ranisan (ah, čari kiseline i dvadeset i šeste kafe dana). Pogledaj čarape.

Iz nekog razloga sam mislila da će biti drugačije, tj. da će biti kao ranije. Završiš osnovnu školu, precrtaš to. Upišeš srednju, precrtaš to. I tako do kraja faksa, pa dok ne nađeš posao, pravu osobu i sve što ide uz to.

Ipak, ja imam osećaj kao da sam zarobljena u toj glupoj igrici i da mi se stalno ponavlja jedan te isti nivo. Nije to vezano za banalne stvari, ima tu i ozbiljnih ponavljanja.

Recimo, ljubav.

Neki ljudi se tako vrte u vezama. Ili se vrte jer ne znaju kako da prekinu ili se vrte oko istog, nekompatibilnog, tipa osobe. 

Opet, iz iskustva, to umara i to poprilično. Povučete jedan dobar potez i pomislite da ste sad na konju, moći ćete da pređete ovaj nivo, kad ono. Stignete do poslednjeg momenta i napravite loš korak i evo nas na početku istog nivoa. 

Ili posao.

Koliko često se ljudi traže i traže i traže u poslu i nikako da se pronađu, uvek isti izvor nezadovoljstva i taj osećaj deja vua. I kad promenite radno mesto, napravite okret od 360 stepeni, i onda kroz mesec dana prestane efekat pink naočara i imate isti onaj osećaj teškog ustajanja i čekanja 16.00 kao da vam život zavisi od toga. I tako na repeat svakog dana do otkaza/penzije. 

Bez brige, nisam ja provalila život, otprilike patim istu muku, ali mi je interesantno kako nema uvek taj automatski level up momenat. Očigledno je tako dizajniran život - kontinuitet beskonačnih spiskova sa tendencijom ponavljanja.

Što možda nekada i nije loše. Svi imamo trenutke koje bismo želeli da proživimo svaki dan. Da popričamo sa nekom osobom. Da zauvek imamo 25 godina. Da opet ostvarimo uspeh u nečemu. Ponekad treba na spisak da se stave i takvi momenti ispunjeni pozitivnim emocijama i možda onda to trčanje za svojim repom neće biti toliko naporno i dosadno. Možda ćemo poželeti da zauvek ostanemo na tom nivou u tom momentu.

Sad me izvinite, setila sam se šta treba da dopišem na spisak.

HB druže mali

Subota, 1. septembar 2007. godine.

Moj prvi post na ovom blogu. 

Sveukupno 231 objavljen post. 

Nikada monetizovan. 

Oduvek moj ventil.

Kada sam započela blog (nemojte da čitate prvi post, osetiću vaš transfer blama), imala sam samo jednu želju - da se negde i moj glas čuje.

Otkako znam za sebe, nikada se nisam mogla pomiriti sa nepravdom, bila mala ili velika. Vremenom sam odrasla i naučila kako da se ne nerviram previše ili kako jednostavno da pređem preko toga. I dalje mi nije svejedno, ali, našla sam drugi način da se izduvam. 

Ipak, tokom godina pisanja ovog bloga, shvatila sam da sam pisala iz još ponekog razloga. 

Prve godine bloga su prosto bile način da pokažem sebi da ja znam da pišem, da mi to nije hendikep. Ironija, išla sam na takmičenja iz besedništva i debate, a ipak je moj profesor srpskog jezika od prvog dana gimnazije dao meni povoda da sumnjam u svoje veštine pismenog izražavanja.

Svaki put je trebalo razmišljati, lupati glavu, biti inventivan, ne koristiti toliko infinitiva kao sad, jer božemoj, nije po pravopisu, i slično. U toj želji da se dokažem sama sebi, nastajala su neka dela koja me fasciniraju i danas. Ipak, to je neko prošlo vreme. Još se uvek malo štrecnem kad infinitiv obilato koristim ili kada upotrebljavam neke reči koje nisu skroz u skladu sa pravopisom, ali, šta god, imam skoro 27 godina i mogu da dozvolim sebi rizične poteze. YOLO, na kraju kraja.

Posle sam dodala tu političko-društvenu dimenziju (evo, sad me struka proganja jer politika jeste deo društva dakle nema smisla ovo što sam napisala, a ta sintagma se toliko koristi u svakodnevnom životu) pisanju, iako sam i taj aspekt sebe od malena gajila. 

Kao što sam već ranije rekla, bolela me ta nepravda, bilo reči da je meni lično nešto nažao učinjeno ili meni kao deo društva. 

Čitala sam novine kad sam bila drugi ili treći razred osnovne škole. Pratila sam vesti. Nosila sam crninu tri dana kad je Đinđić bio ubijen. Bila sam šesti razred. I teško mi je palo. 

Uglavnom, hvala svevišnjem, odrasla sam i po pitanju tog domena života.

Shvatila sam šta je politika, što je samo otežalo moje studiranje političkih nauka.  

I tu sam i prestala da pišem.

Jednostavno, naučila sam da se nosim sa nepravdom, politiku sam počela da izbegavam jer ne mogu više gafove kao političke poteze i političke poteze kao gafove.

Vremenom sam se odvojila od svega što mi je ranije bila strast, prostor za dokazivanje i hobi.

Zahvalna sam mojim malobrojnim čitaocima jer ne znam kako su uopšte došli do bloga (nikada ga nisam delila, donekle sam ostala potpuno anonimna), a ipak su bili aktivni. Pogotovo hvala na komentarima jer su mi oni dali vetar u krila da stvaram dalje.

Svesna sam da ovo sad zvuči kao zbogom školo nikad te nisam vol'o. 

Nije tako. 

Ovo je zapravo srećan rođendanu mom blogu. I svima u blogosferi.

Svake godine sam se setila prvog septembra da čestitam rođendan. Sve do pre par godina, kada sam nestala. I pre nekoliko meseci me je trgnula činjenica da je prošle godine bio DESETI rođendan. 

Čoveče, da mi je to pravo dete, sad bismo već išli u četvrti ili peti razred. Kabinetska nastava nije mala stvar.

Uglavnom, da ne dužim - ne znam da li ću opet pisati, ali hvala svima i posebno hvala mom blogu koji mi je u svakoj životnoj fazi dao ono što je bilo potrebno, bilo to prostor za iživljavanje ili kritiku ili jednostavno mesto da probam nešto novo bez osude.

Srećan 10. rođendan, druže mali!

Sabbatical

Dobro veče.

Sedim i razmišljam kako je šteta što nemam cigarete pri ruci, pa da zapalim jednu, jer ova scena liči na onu kad Keri iz Seks i grada sedi i kucka nešto. 
Sad, na stranu što nisam Keri, što ne živim u Njujorku, što nemam svoj stan, što nemam Manolo Blanik cipele, što nemam neki Mek na kucam na njemu, što...
Ček, imam ja uopšte nešto od toga? Ah, da, kucam. Još uvek bez cigarete.

Elem, uvod je uvek najteže napraviti. Pogotovo posle pauze od dve i po godine.
Priznajem, podbacila sam. Isto tako, prihvatam to i znam da se sa tim može živeti.

Ubrzo posle poslednjeg posta, dakle decembra 2016. godine, prestala sam da čitam novine. Kao student političkih nauka, imala sam priliku da čitam mnoge knjige u kojima se objašnjava kako funkcioniše diplomatija. Posle toliko vremena sam shvatila da sam kao jedinka apsolutno nebitna u toj međunarodnoj konstelaciji i da nema smisla da čitam vesti. 
Da se razumemo, nije samo problem u vesti kao informaciji, jer su se loše stvari dešavale i pre 200 godina i pre 1000 godina, ma dešavalo se i kad je Egipćanima bilo isplaćeno jedno pivo manje kao nadnica za rad na piramidama. Poenta je da se zarađuje na katastrofi, na tragediji, na najnegativnijim ljudskim emocijama i delima. E, to mi je dosadilo. 
Plus, u ovom globalno povezanom selu sve stiže još brže, pa se užasavamo nad vestima sa Bliskog istoka, a isto tako negodujemo što grade prihvatne centre za migrante. Ljudska vrsta je stvarno nešto posebno, ali to sad nije tema.
Uglavnom, odlučila sam da stanem novinarskoj mafiji na kraj i da ne zarađuju na meni. Fast forward dve i po godine kasnije - ponosna sam što ne pratim vesti. Slušam zdrav razum, glasam na izborima, ali se ne nerviram. Pa, barem se ne nerviram oko toga šta je Palma izjavio.

Juče sam svratila do maminih roditelja, gde je bila mamina strina sa porodicom. Tokom godina sam navikla na pitanja u vezi sa fakultetom (tipa, koliko još ispita, kakve su ocene, kad će diplomski) i uspešno sam se nosila sa time. Međutim, sad sam došla u meni nepoznato područje. Strina je pitala kada planiram da se udam. Pokušavajući da ostanem vedra, dovitljivo sam odgovorila da mi to nije u petogodišnjem planu. Strina se nije predavala i pitala me je koliko imam godina. Posle računanja, shvatila da je nemam nameru do 31. godine da se udajem i samo je prokomentarisala da je to već kasno.
Kasno.
Udati se sa 31 godinom.
KASNO.

Pozdravila sam se i ubrzo otišla, ali me ta matematika nije napuštala. Dakle, trenutno imam 26 godina. Neki prijatelji su u braku već par godina, neki su roditelji, neki imaju troje dece. Ipak, ne mislim da meni nešto nedostaje jer sam sama, bez ikoga, bez partnera, bez dece. Mišljenja sam da tim ljudima nešto nedostaje, tim koji vode računa da li ću uspeti da se udam kroz pet godina ili ne. 

Ali dobro. 

Tokom par godina sam naučila neke stvari. Život nije nešto što ti kreiraš (sad će me svi ovi kreatori spaliti na otvorenoj lomači), nego je splet okolnosti u datoj situaciji. Sposobnost adaptiranja na određenu situaciji je suština evolucije po Darvinu, a po meni je to suština života. 
Da bih to ilustrovala primerom, podeliću sa vama kako sam ja videla sebe za deset godina (sa petnaest godina):
- završen fakultet;
- dobar posao;
- da često putujem;
- da imam muža;
- da razmišljamo o deci;
- da živimo u savršenoj kući.

Jeb'o me Dizni.
Oprostite na vulgarnosti.

Šta ja imam od svega ovoga?

Završila sam fakultet. Doduše, ne na tradicionalan način. Napustila sam fakultet u Beogradu, jer nisam bila zadovoljna, zatim sam pauzirala godinu dana, pa sam se preselila u Italiju, upisala fakultet na italijanskom (isti fakultet kao u Beogradu) i završila u roku. Međutim, s ovim mojim pauzama, diplomirala sam 2016. godine, dok su moje kolege završile master i bile zaposlene preko godinu dana.

Dobar posao? A šta je to? 
Zaposlena sam. Iskreno, ne bih mogla zamisliti život, a da ne radim. Život bez rada je besmislen (parafraziram nekoga, ne mogu se setiti imena; možda Marks...).
Posle završenog fakulteta, nisam našla posao u struci. Samo zato što ga nisam ni tražila u struci. Većina kolega su mi preterano naporni i istripovani, a definitivno nemam lepo mišljenje o čitavoj šaradi vladinih i nevladinih organizacija, pa sam rešila da sebe poštedim tog stresa. 

Što se tiče treće tačke, odnosno čestog putovanja, evo, baš sam prošle nedelje prvi put bila u Čantaviru. I pre toga u Somboru, a pre toga u Srbobranu i to sve zahvaljujući mom poslu.
Iskreno, vidim mnoge ljude na Instagramu kako putuju, otkrivaju magična mesta, a ja ne mogu da sastavim put dalje od Segedina. Izgleda je tajna tih putovanja izvan mojih domašaja, kao i ambrozija i nektar s Olimpa.
Pa, dogodine Lisabon. Valjda. A, ako ne onda, stoji u 2019. godini. Biće bolje. Premijer, odnosno predsednik Srbije tm.

Muža nemam, kao ni dečka, ali to se jasno vidi iz prethodnih pasusa.
O deci ni ne razmišljam, jer ih trenutno ne želim.
Savršena kuća - tajna Instagram Ikea domova mi je nedostupna kao Instagram putovanja. Ali, hej, pre nedelju dana sam krečila garažu. Doduše, to nisam stavila na Insta, pa ne znam da li se to računa...

Kada se podvuče crta, tešim se. Živela sam u Italiji, upoznala sam ljude koji su mi promenili život, naučila sam drugi strani jezik, imam više nego mnogi ljudi i treba da sam zahvalna na tome.
Da li je sve savršeno? Daleko od toga.
Da li sam srećna? Ne preterano.

Najveći jaz nastaje između želja i planova i naše svakidašnje realnosti; to boli, i to poprilično. 
Stvorimo sebi iluziju koju moramo da ispunimo, pritiskamo sebe do iznemoglosti, ubeđujemo se kako je to ono što želimo, jer svi drugi to već poseduju...

Ne slušamo sebe.

Dopada mi se fotografija. Volim zanimljive detalje na zgradama. Privlači me grafički dizajn. Želim da živim u Lisabonu. Da naučim da jašim konja. Da se izvežbam u poslastičarstvu. Da naučim još par jezika. Da berem čaj na Cejlonu. Da posedujem pica peć. Da imam 31 godinu i da budem srećna i ispunjena, bilo to sa detetom ili ne. 
Ali da to bude jer sam ja tako osetila, shvatila, želela, a ne zato što sam žensko na Balkanu gde svi znaju koliko mi je jajnih ćelija ostalo. 

Tik-tok.

O blogu i blogovanju

Pre 7 godina, kad sam imala 16 godina, dane sam provodila viseći na MSN-u i blogu. 

Zapravo, ako pogledate prvi post (nemojte), videćete da je blog započet prvog septembra jer sam bila iznervirana nekom n-tom besmislicom ministarstva prosvete. 

Ruku na srce, i danas, posle sedam godina, još uvek započinjem svaki post tako što se dobro iznerviram, a zahvaljujući Srbiji, bože ti hvala, svaki dan barem kilo materijala (ponekad se zaista mučim da odaberem jednu temu). Jedino što je različito od onda jeste čitalaštvo. I, dolazim do pitanja koje me mori danima – zašto pišem blog i danas?

Kada sam započela, blogovi su bili vrlo popularni, pratilo se, komentarisalo se. Čak sam i upoznala neke ljude tako. Upravo me to teralo da svaki dan napišem nešto novo. Naravno, pod nešto novo ne mislim i nešto najbolje, pošto moj blog zaista ima svoje low momente (nemojte da ih tražite, ne bih da razočaram ovih 2 i po čitalaca; ćao, mama!), ali je protok bio fantastičan. RSS feed.  Dodavanje bloga kao materijal preporučen za čitanje. Čak sam i dospela na neku listu najboljih postova za tu godinu (eto koliko mi je sad bitno, ne znam ni koja lista, a još manje koja godina). Dakle, ima i kvalitetnog trabunjanja. Kao što ima i fikcije, prozaičnih izleta i kritike.

Dok me insomnija muči danima, čitala sam svoje stare postove. Iako sam bila klinka od 16 godina, blog sam započela jer sam bila besna na tu odluku ministarstva, jer sam osećala da neko gazi po mom zdravom razumu i bio mi je potreban prostor da tu svoju frustraciju pretvorim u smislenu kritiku i pokušam da nađem sapatnike. Iako većinu svojih postova čitam tako što držim poluotvorene oči, ono što se stalno provlači jeste pljuvanje po sistemu (u ovih sedam godina niko nije bio pošteđen, tako da, nikad bot od mene, ali svaka čast Vučiću). Jeste da sam malo otupela, pa ponekad pročitam nešto što sam pisala pod uticajem filozofije, psihologije i sociologije i pitam se gde je ova pametna osoba nestala, ali suština ostaje ista i na to sam ponosna. Kritika sistema.

Ali, kome pišem?

Bili su periodi kad sam imala čitalaca i komentara. Nećemo se lagati, svakom prija da čuje kako je super blog, fantastičan tekst i sve u dupelizačkom maniru. Danas otprilike šaljem linkove ljudima kad napišem nešto ne bih li dobila potvrdu da tekst nije totalno smeće i da me karabinjeri neće privesti jer izlazim iz svojih ustavnih ovlašćenja. Često se uhvatim misleći kako je apsolutno nebitno šta pišem, onda pročitam tekst na Tarzaniji o distorziji realnosti u mikrokosmosu  i ukapiram da zaista nije bitno šta pišem.

Ali, ipak nastavljam da pišem. Ni nedostatak interneta me ne sprečava. Nemam profit od ovoga, nemam vidljivost bloga (to jer sam lenji kreten koji ne taguje tekst, web 2.0), nemam nekakvu satisfakciju jer niko ne čita. Stoga...

Vredi li pisati danas?

Da. Itekako. Danas više nego ikada. 

Ironično, demokratija nam nije donela nikakve slobode, čak se ukidaju pod plaštom iste. Upravo zbog toga blogovi treba da niču kao pečurke posle kiše i da se čitaju. Možemo biti glas razuma (setite se samo tekstova o poplavama),  pošto nemamo opoziciju (Čeda voli Vučića jer je čovek-reformator), a ni ozbiljno novinarstvo. Moć pisane reči je jaka toliko da se obaraju i sajtovi (setite se plagijata Miće, Malog, Stefanovića, Šapića, o, bože, koliko ih je), ali istina uvek ispliva. I to je samo jedan od razloga za blog, a ima ih mnogo.

Uostalom, ko još ne bi voleo da ima virtuelni dnevnik koji pokazuje sazrevanje sopstvene ličnosti?

P.S. Tekst posvećen jednom prijatelju, jednom od onih dva i po čitaoca.

Blekout

Negde, s početka 2000-ih, kad sam išla u niže razrede osnovne škole, sam iskusila prvu veću nepravdu.

Naime, obili su nam auto (na tadašnji dan MUP-a ili tako nešto, prosto da bude apsolutno ironično, bili smo kod tetka koji je bio načelnik lokalnog  SUP-a tad) i ukrali su mi Barbiku. Vrhunac je bio kad je policija prvo promašila ulicu, pa su na uviđaj došli jedno pola sata kasnije. Iskrena da budem, bolelo me dupe tad za zapisnike i ostalo. Jedino što je bitno bilo jeste da je to jedina Barbika koja je bila brineta kao ja i da sam ostala bez iste.

Sećam se da su dani prošli i da nismo imali vesti. Sve do jednog dana kada je došao tetak i rekao vrlo otvoreno da su našli počinioca, koji je, usput, maloletan, i da imamo dve mogućnosti. Jedna, da odemo direktno do njih i pokušamo da izdejstvujemo pravdu i rizikujemo život; a druga je da se pravimo da se ništa nije desilo.

Naravno, u strahu, odlučili smo da se ništa nije desilo.

Zašto sam ispričala ovo?

Jer je naš najveći problem što se pravimo da se ništa ne dešava. To jest, idemo čak i iznad toga, u javnosti se zgražavamo, a kod kuće sedimo na ušima i pokrijemo oči.

Prethodnih dana se dosta pričalo o fizičkim napadima na osobe. Jedna od tih je Raša Popov. Njega su napali klinci. Da, klinci, jer deca od 10 i 11 godina su upravo to. Ono što je zabrinjavajuće u celoj priči, ali ne začuđujuće, jeste da imaju dosta krivičnih prijava. Maloletnici, o kojima brine neka socijalna ustanova jer su bez roditelja, su pretukli starijeg čoveka koji je usled povreda preminuo. Je l’ vama to normalno? 

Je li normalno da se o tome ne piše? Je li normalno da se o tome ne čuje? Je li normalno da apsolutno niko ne odgovara? Je li normalno da pustimo te klince da se i dalje iživljavaju?

Naravno da vam je normalno. Da nije, podigli ste bi glas i rekli dosta!

Naša draga država je odlučila da stvori jedan perverzan sistem odbijajući da kazni one koje zasluže to. Štaviše, još ih dodatno ohrabrila. Recimo, pomilovanjem zatvorenika. Time direktno poručuje krimosima da su radili super posao do sad i da tako i treba da nastave. Ili, recimo, primer plagijata, po kojima smo sad već rekorderi, moramo da budemo. Niko od države nije rekao plagiranje no no, nego smo čuli antologijsku rečenicu Ja veću glupost nisam čuo. Dakle, vidiš, ljudi rezonuju tako, zašto da ja napišem nešto, može plagijat kad može Mića, Stefanović, Šapić,  Mali i ostali.

Isto tako ovi klinci hvataju krivinu. Počiniš jedno krivično delo, policija kaže mi ne možemo ništa, socijalna ustanova pije kafu i igra pasijans i ti kapiraš kako si car i kako si moćan i nastaviš da šutiraš ljude, otimaš torbe, fizički maltretiraš i sve do besvesti. Jer, nema ko da ti kaže ne može, bićeš kažnjen.

Ali, šta ima veze na kraju? Evro je 120 dinara, lakše je za preračunavanje, bravo Jorgovanka, bravo NBS. Menjaju zakon koji kažnjava nedužne  jer nisu u stanju da sprovode stari kako bi trebalo, recimo, da se procesuiraju slučajevi lika koji vozi bez dozvole u pijanom stanju. Čedo ljubi premijera reformatora, Vulin nešto paranoiše o Zapadu, Dačić govori kako uvek rado zapeva kad su neka diplomatska druženja, a ministar policije, koji je plagijator, je potvrdio da su nepobitno dokazali da su zaista ukrali ličnu kartu premijerovom bratu i otvorili firmu koristeći njegove podatke.

Nema veze, sve pet, samo okrenite glavu na drugu stranu i pravite se da se ništa nije desilo. Ionako je rekao reformator da će biti bolje u 2016. ili pak 2017. godine, pa ko dočeka, dočeka.

Carevo novo odelo (da, kreativna sam)

Koliko vas se danas nasmejalo fotografiji domaćinskog predsednika Tome s ambasadorom Pakistan na manifestaciji Selo slavi šljivu?

A koliko vas se zgrozilo na istu prokomentarisavši kako su pametni oni što beže iz ove zemlje?

Obe grupe koje se ponašaju tako rade na štetu. Svoju. Smeh ili zgrožavanje nije rešenje i nije početak ispravljanja problema u kojima smo. Rešenje je u revoluciji.

Nisam anarhista, dakle, ne pretim državnom poretku ili samim državnim institucijama. One su nelične, stavljene na raspolaganje narodu. Dakle, narod ima svu moć u svojim rukama. Zar nije to demokratija koju smo tražili tako očajnički petog oktobra? Da nam se vrati moć, da više ne leži uskladištena u jednoj osobi zauvek? Šta se onda desilo?

Nedostatak civilne svesti. 

Pogledajmo malo unazad. Na ovim prostorima slobodna misao je oduvek bila sputavana. Ono malo ljudi što je putovalo je dolazilo u dodir s novim idejama i otkrićima i tako pokušala da prenese taj pelcer na naše tlo. I, to nije uspevalo. Gotovo nikad, jer su te osobe bile i ostale u manjini od koje svi zaziru. Godine, štaviše vekovi, različitog tipa okupatora su nas osudili na jaram neznanja. Jednostavno, čekamo da nam neko kaže kako bi nešto trebalo da se uradi jer ne postoji osećaj inicijative kod nas. Isto tako ne postoji kultura mišljenja i udruženja. Zašto se niko ne zgrožava kada su ugrožene novine, novinari, emisije, kad se svaka manifestacija deli na državno okej (vojna parada) i sve ne-okej (sve ostalo, prokleti bili strani plaćenici). 

Iz razloga što je normalno da se stvori jedno mišljenje i da ga pratimo slepo. 

Hajde da uradimo mali eksperiment. Izađimo na ulice i upitajmo ljudi da li znaju koja su njihova prava. Setite se samo kako ima milion ljudi koji misli da kontrolori u javnom prevozu imaju pravo da vas legitimišu. Zar to ne govori dovoljno o odsustvu svesti  o našim pravima?

Prava su nešto sa čime smo mi rođeni. Isto kao i obaveze. Juče, gledajući fantastičan dokumentarac Everyday Rebellion, Srđa Popović je dao hipotetičku situaciju koja mi je zagolicala maštu. Šta bi bilo kad bismo svi prestali da plaćamo porez? Država više ne bi imala sredstava da kupi arsenal suzavaca, pendreka, plastičnih i pravih metka koji se koriste protiv demonstranata. Porez je naša obaveza. Ali, ako vama neko ne obezbeđuje osnovna zagarantovana prava, zašto biste vi plaćali porez? Plaćate isporuku namirnica ako vam ih ne isporuče? Naravno da ne. Razmislite malo. 

Nas je tog famoznog 5. oktobra pokopala činjenica da mi nikada nismo bili vlasnici prava i sloboda. Nismo znali šta ćemo s njima kad nismo poznavali koncept. Na našu nesreću, to su uvek prisutne osobe koje znaju da profitiraju i eto nas tu.

Zašto se zakoni ne komentarišu? Zašto poslanici u Parlamentu, državnom telu koji narod direktno bira, ne rade po mandatu naroda? Zašto imamo premijera koji nas tretira kao mentalno zaostale? Zašto je civilno društvo gotovo neaktivno? Zašto se prekomponuju vlasti bez aminovanja građana? Zašto na najnižem nivou vlasti, lokalnom, nemamo pravo da biramo direktno osobu, a ne listu? Zašto trpimo sve ovo?

Jer smo jeftine ovce za šišanje. 

Komentarisanje članaka i prepucavanje političkih grupica skrivenih iza kojekakvih nikova neće doneti boljitak. Pozivanje na revoluciju preko fb event-a neće pomoći. Sedeći kod kuće i smejući se fotografiji predsednika koji nas sramoti na svakom koraku (ali ostaje unutar svojih ustavnih ovlašćenja, aleluja) ne vodi ka onom snu o životu posle 5. oktobra. 

Dotle vodi revolucija. Nenasilna. Inicijativa. Promene zakona. Izmena Ustava. Borba da se čuje svačiji glas, ne samo struja režima. Borba da se očuva zdrav razum jer nije normalno da imamo video kako premijer ulazi u skupštinu, kako se bori protiv snega, poplava i svega živoga.

Revolucija traje 365 dana u godini, svake godine, svake decenije dok udišemo vazduh. Promene su moguće. Verujem da će doći dan kad će Srbija biti ona zemlja koju ja želim, kad će ljudi shvatiti značaj glasanja, kad će shvatiti značaj učestvovanja u vlasti, kad će shvatiti sebe kao nosioca prava i obaveza koje su nam zagarantovane. I tad će konačno država da se vrati u svoje okvire, nelične, gde će da stoji na raspolaganju građana u slučaju eventualnih sporova i da bude čuvar prava zagarantovanih Ustavom.

Nisam sanjar. Nisam pripadnik nijedne partijske opcije. Nisam strani plaćenik.

Ja sam patriota.

Ðak prvak

Eto, opet, sad već tradicionalno, sam omašila rođendan mog bloga.

Srećan rođendan, dragi! 

Ove godine puniš sedam godina, a valjda ćemo dočekati i jubilarni 10.

Pre par dana sam uzela da čitam svoje prve postove. Brat i ja smo se valjali od smeha, ponekad me je bila sramota kakve sam gluposti pisala, a ponekad nisam mogla da verujem da sam to ja pisala.

I u današnjem svetu, gde blog može svako da ima, završila bih ovu čestitku jednom mišlju - volela bih da svi imaju blog i da budu istrajni u pisanju jer je veliki užitak i privilegija vratiti se u vreme čitajući stare postove i upoznajući sebe kroz njih. Jer, retko ko zna da živi u trenutku, a ovako taj trenutak sačuvamo od zaborava.

SREĆAN ROĐENDAN!