Misli večitog putnika / Trabunjanja večnog propaliteta

Druga šansa

2012-02-07T13:59:00.003+01:00

Moram da priznam, pomalo sam tužna. Nema to veze s ovim snegom, gužvom, zimskom melanholijom, nedostatkom svežeg vazduha... Ma ne. Tužna sam jer smo ovde svi toliko pametni i preponosni, uz to, i sveznajući, pa nemamo potrebu da proverimo bilo šta.

Čime je izazvana ova tuga? Pojavom Busplus sistema u Beogradu.
Sećam se, to je bilo najavljivano negde krajem leta. Videvši vesti i njihov portal, zanemela sam pred prvim modernim čudom u ovoj zemlji. Naravno, godine čine svoje, pa sam se vremenom naučila da uvek treba svemu da pristupam sa dozom skepticizma, koji vremenom preraste u sarkazam, jer, uvek se master plan izjalovi.
Doduše, nikad se nisam pozabavila zbog čega se to izjalovi i zbog čega onda svi kažemo stereotipne rečenice, kao - ovo može samo u Srbiji.
E, sad kad imam konkretan primer, hajde da se pozabavim detaljnijom analizom. Ovo je amaterska studija slučaja, čisto da imate na umu to dok budete čitali nekoliko narednih redova.

Najavljeno je uvođenje novog sistema. Kažu, detalje pronađite na internet stranici. Uradim kako je rečeno, a tuga me savlada odmah - nejasno, nedovoljno informacija, vrlo maglovito, što nas, skeptike, odmah tera u konstruisanje teorija zavere. Rekoh sebi, verovatno su u početnoj fazi svega, sačekaću malo, pa će verovatno da isprave i dopune.

Posle nekog vremena, kad sam se vratila u Beograd, primetila sam ugrađene validatore. Znači, do oktobra će ceo sistem da profunkcioniše, što znači da treba da napravim novu iskaznicu (u nedostatku bolje reči) za prevoz. Posle par dana razgovaram sa koleginicom i, na moje iznenađenje, saopšti mi, kako se još uvek kupuje markica i stavlja zajedno sa tom novo karticom.
Inicijalno uzbuđenje oko nove tehnologije me prošlo, pa sam odlučila negde krajem oktobra da napravim novu, jer ne vidim poentu, s obzirom da nema realnog izgleda da to zaživi pre decembra. Odoh, videh red, odoh. Došla sam kasnije, sat vremena do zatvaranja. I tad je bio red, doduše, nešto podnošljiviji. Tehnologija savremena, birokratija ista, moglo bi se zaključiti iz celog iskustva. Neko je upitao ženu na šalteru kad će ovo da zaživi, rekla je, verovatno januar. Januar prošao s jednim pomakom - validatori sad pričaju, odnosno najavljuju stanice. Zbunjena sam, ako je ženski glas, ne bi onda trebalo da su validatorke? A što ne postoji muški glas? Eh, ta rodna ravnopravnost, politička korektnost i diskriminacija...

Nego, februar. Prvi dan kako je zaživela cela tehnologija, a članci na internetu već prepuni ogročenih komentara. Naravno, bilo je tu i nekih pozitivnih, ali suština je jedna - sistem nije dovoljno ispitan i ne može se uhodavati sad.

E, tu je taj problem koji me rastužuje. Ne postoji potreba da se to proveri, da se to pusti u rad, probni rad, nego je ujedno zvanično puštanje u rad i proba. Ne može tako, jer se tako ne radi. To uvek ostavi prostor za brljanje, a iskreno, dosta mi je toga da se sve uvek vraća na doradu i preradu. Više vremena se utroši popravljajući sve što je loše, nego što bi se potrošilo na isprobavanje i eksperimentisanje pre konačne odluke (htela bih samo da podsetim na fijasko koji se desio u Austriji, kad su spremili otvaranje bolnice, a bez radnika; pisala sam o tome, i bit je da nije Srbija mesto nelogičnosti, nego da se to dešava i drugima. Samo, njima ređe, a nama češće...).

To me sve podseti na silne zakone koje Skupština donese, pa treba prerada, podseti me na sve tendere, na sve muljaže do sad. Jer, najbolje je da se odradi što pre, nebitno kakav je kvalitet, daj šta daš, pa ćemo posle ispravljati. I onda, zar ljudi s pravom nisu skeptični? Dajte da se jednom već nešto uradi skroz valjano i da se i mi, skeptici, začudimo i počnemo da verujemo u čuda, koja su nekom stabilnijem društvu, sasvim uobičajena pojava.

Dokle?

2012-01-19T00:07:00.004+01:00

Možda ste primetili najezdu ljubičastih teladi u Srbiji.
Ako kojim slučajem niste, hiperlinkovano je gore.

Kad sam videla prvi put naslov, znatiželja je u meni proradila i morala sam da vidim koliko je to tele svojevrsni fenomen. Kako dođe, tako i prođe, moje oduševljenje je splasnulo jer je tele sive boje. Možda ljudi to ne žele da priznaju sebi, i zato ću ja umesto njih. TELE JE SIVE BOJE.
(moj tekst je jedne nijanse ljubičaste boje)

Ubrzo je došla i sledeća vest, nešto kako je tele umiljato. Pitam ja Vas, a kako bi tele inače bilo? Zar nisu sva mladunčad takva? Ili barem dobra većina.
Posle su došli ljudi iz Kraft foods jer su čuli za čudo. Verovatno su pratili zvezdu na nebu do Milka teleta kao što su mudraci pratili do Isusa. Oduvek sam znala da ima nešto epsko u ovom narodu.
Da, gazdarica je još i izjavila da neće dati na klanje to tele. Kako divno, suza mi kanula. Od sreće, doduše, jer su shvatili da im ovako više vredi nego kao gulaš.
Međutim, radosti nikada kraja, pojavila se još jedno tele, isto LJUBIČASTO. Šta da kažem, zemlja je blagoslovena s dve Milke. Mašala!

Zašto uopšte pišem o ovome? Pravo pitanje je zašto novine toliko pažnje posvećuju tome.
Moram da priznam, Blic* me je razočarao mnogo. Ne znam tačno od kada je postao pravi medij neinformisanosti. U moru tračeva, afera, besmislenih naslova, tu i tamo se nađe neka prava vest. A to je postala prava retkost. Zabrinjava me što su to dnevne novine, među najtiražnijim, koje više ne služe da se građani informišu, nego da saznamo kome je sisa ispala na estradi, šta radi naš Nole u 3.14 ujutru, gde su telad sive boje, itd.

Znam da je panem et circenses duboko ukorenjen u našem društvu, ali upravo bi ti mediji trebalo da predstavljaju istinu, nešto što je svetlo u tami. Međutim, sa sadašnjom konstelacijom mas-medija i politike, teško je ostati nepristrasan. Ipak, to ne znači da ne treba da se trudi i stremi ka boljem. Iščekujem onaj dan kad će u Srbiji svetlost dana ugledati profesionalne dnevne novine, koje imaju školovane i oprobane novinare, koji će umeti da pojasne situaciju, i daju zaključak. A ne sestru šogora koja zna sva estradna imena.

*Da ne ispadne da je Blic jedini primer, ima ih još, ali su me ove novine najviše razočarala jer sam na njima odrasla.

Tramvaj zvani inspiracija

2011-12-27T01:58:00.004+01:00

Prvo, da čestitam sebi, ovo je treći post od četvrt hiljade, što je bitno. Kao.
Statistika bi me sahranila, ali, bože moj, ne može sve.

Drugo, volim kada me ovako spopadnu besane noći, pa vrtim ceo dan po milion puta i kad vidim da vrag ne da mira, a šta drugo da učinim, nego da napišem nešto. Stoga, u nastavku, dragi čitaoci, sekvenca današnjeg dana. Tačnije, jučerašnjeg. Ali, ko još gleda na sat...

Zbog današnjeg štrajka policije ispred zgrade Vlade je nastao, pa, blago rečeno kolaps u saobraćaju. Iskreno, živim ovde godinu dana (da, sad će neko pametan ili pametna, da ispoštujem rodnu jednakost, reći šta je to godinu dana) i nikada nisam videla toliko gužvu. Od ulice koja vodi od Hrama sv. Save na Slaviju sam mogla da vidim kolone i kolone automobila upaljenih svetla u sumrak. Skoro da se utopilo u praznične ukrase, ali sad nije bitan poetičan momenat tog doživljaja. Zaista je bila gužva. Zakrčenje.

Sve bi to bilo lepo da ja nisam išla na fakultet da polažem test, nego da sam otišla u šetnju. Došla sam na stanicu na Slaviji u nadi da će neki tramvaj doći. Kolona automobila se nije kretala, nego je milila. Ne postoji pozadinski šum, nego trube, sirene, razgovor ljudi o vremenu koje prolazi dok oni čekaju i poneka psovka.
Konačno, stiže 9l i tada sam prvi put uvidela kako su ljudi najekstremniji tip liberala u jednom aspektu, a da nisu ni svesni toga. Pogurali su se kao stoka, uleteli u taj tramvaj, nije bitno ko koga pritiska, gazi, lupa, udara, načelo je prvo ja, pa drugi. Da se razumemo, sve je to meni savršeno jasno, pre svega, sama sam veliki egoista, ali, pobogu, svi smo podjednako unesrećeni, pa ako vas neko pritisne na šipku, barem može reći izvini. To je minimum kulture...

Nekako je neraspoloženje raslo statičnošću kolone. Posle svake stanice je dolazilo sve do većeg priliva putnika, kao i podizanje nezadovoljstva saputnika. Neka žena je ispričala priču kako policajci jedino ispravno znaju da štrajkuju, a kada je pre nekog vremena našla svoj ukraden novčanik i odnela da uzmu otiske, oni nisu to uradili jer suma nije bila ni blizu granice da bi to bilo krivično delo krađe. Zatim je neki stranac, sve vreme, valjda iz dosade, zvao prijatelje iz Beograda, i na apu engleskom pitao vaaaj ar juu noot koling mi, Bojana, itd. Mislim da zahnije ili tako nešto slično znači zastoj na njegovom jeziku. Eto, benefit multikulturalnosti na delu. Neko se stalno bunio kako se vrata ne zatvaraju jer nas ima previše. O, hvala Vam na tom zaključku, o Vi premudri! Uglavnom, postajalo je neizbežno naporno. Na sledećoj stanici su ušle neke dve devojke dobro raspoložene koje su se kikotale, da bi zatim jedan gospodin rekao da prekinu s tim. One su se nasmejali misleći da se šali (i ja sam naivna ovca ispala) da bi on rekao da je zaista to mislio i da prekinu jer se vraća s posla i hoće samo da stigne kući. Očigledno da mi ostali hoćemo samo da se vozikamo. Mea culpa.

Na kraju ulazi neka baba. Jad i bed žena, zgromili je u sredini. Osetim luk, mislim se, verovatno je sad pazarila, hajde, izdržaću nekako, tu mi je stanica. Ta žena je jedno par puta pitala koja je sad stanica, na šta su nasmejane devojke svaki put odgovarale kao aparat. Bilo je pomalo smešno. Želeći da se nekako iskobeljam iz gužve ka vratima, zamolim je da se pomeri da prođem. Odgovori mi da ne može, nema mesta. Rekoh da vidim, ali bih da se provučem. Pošto nisam mogla da se iščupam iz stisnute gomile, stanem joj iza leđa. Pita me koja je sad stanica. Odgovorim joj da je crkva sad, a ona mi uzvrati da ide na trošarinu. Pa, dobro. Posle nekoliko sekundi, počne da se izvinjava što se oseti na luk, ali je upravo pojela pljesku. To me tako nasmejalo da sam joj odmah uputila jedan osmeh u znak odobravanja njenog komedijanja.

Poenta priče jeste da ponekad treba sebe da naterate da uputite jedan iskren osmeh nekoj osobi i videćete kako to menja namršteno lice u osmejak. U prodavnici kod nervozne prodavačice, u apoteci kod zabrinutog apotekara, na šalteru iziritirane službenice (to je malko teže, ali se na muci poznaju junaci), ma, bilo gde i bilo kome, samo dok je iskren. Ljudi to prepoznaju, uzvrate osmeh i na čas zaborave o čemu su brigali prethodnih par sati. Jer, osmeh ima neverovatnu moć.

Zastareo slučaj

2011-12-09T17:32:00.002+01:00

Kao što sam već napomenula ranije, televizijski program ume da bude očajan. A meni dosadno, ne uči mi se, ne čita mi se, ne spava mi se, ne leži mi se, ne kontemplira mi se... Ma, shvatili ste, hoću da ubijam neurone gledajući nešto iole zanimljivo.
Posle par minuta proleti mi kroz glavu sledeća misao - hej, pa ja sam tada završila osnovnu i upisala srednju. Imala sam 15 godina, a sada već druga godina fakulteta. Ne znam gde je proletelo to vreme.

Kad sam prelistala sve kanale, krenula sam od nule. Stignem do VH1, kao, barem mogu da slušam muziku. Da vidim šta se daje, pogledam u desni gornji ugao - Final Countdown; Best 0f 2006.

Što me dovodi do sledećeg. U poslednje vreme imam običaj da pogledam stare albume. Duga i kratka kosa, debela i tanka odeća, glupe grimase i poneki iskreni osmeh. Baš mi paše da prelistavam te fotografije, setim se lepih momenata s dragim osobama. Ponekad žalim za prošlim periodom. A ponekad ne.

Poenta je da su te fotogrfije okidač mog pamćenja, i volela bih da napunim ogroman album njima. I, ovog momenta bi jedan prijatelj rekao da sam u potpunosti zaglavljena u prošlosti i da ne želim da prihvatim tehnologiju. Istina je da bih volela da jednog dana imam taj veliki album, starinskih korica, lepih požutelih listova, s fotografijama unutra, ispod kojih stoji tekst ispisan mojim rukopisom, eventualno malko još dekorisano. I da ga držim na polici, pa kad se zaželim, da sednem i krenem da lutam po putevima moje prošlosti. A i nekako, bolje je sesti s decom i listati prašnjav album, nego skrolovati slike na nekom mini uređaju.

Pa, eto, još samo da nađem album.

Kasna motrenja

2011-11-26T00:10:00.003+01:00

Veoma kratko bih razmotrila dva problema.

Prvi se odnosi na nešto što pogađa samo mene, kako mi se čini.
Naime, nikada nisam umela da se organizujem. Ako tome još dodam i prokrastinaciju, učenje u sitne sate u sveopštoj panici... Ponekad se zapitam da li posedujem toliku moć pamćenja ili jednostavno imam sreće. Sve mi se više čini da treba da napravim omaž inteligenciji iz jednog prostog razloga - ići na sreću kod mene znači da će se desiti sve suprotno. Što je, naravno, poražavajuće. I drugi misle da imam izuzetno bujnu maštu. Volela bih da zaista imam tako bujnu maštu.

Nego, da ne skrećem previše s teme - o čemu se radi? Počela sam da se organizujem. Teško, mučim se, ali koliko-toliko uspevam. Nekad više, nekad manje, bitno je da ne odustajem.
Međutim, jedna od privilegija studiranja na ovom fakultetu jeste pojam nestalnosti. Jer, zašto bi jedan datum unapred određen ostao nedodirnut? Super je što mi kolokvijumska nedelja traje mesec i po dana. To je odlično, uopšte nisam pod stresom, uopšte nemam obavezu da idem na predavanja i vežbe, pa mogu na miru da učim i, najbolje od svega, uopšte nemam grižu savest kad poželim da izađem iz stana da se prošetam.

Planirala sam da što pre završim s kolokvijumima, i imala sam dobre šanse, sve se savršeno poređalo. Onda su promenili jedan termin. Evo mene i olovka u ruci, prepravljam raniji plan. Zatim su pomerili još jedan. I sasvim simptomatski sam promenila odlazak kući za neki drugi vikend. Da bi posle pomerili još jedan kolokvijum, što mi je pomerilo onaj prethodni pomereni, da bih se odlučila da napravim kompletno novi plan, jer raznorazne boje hemijske olovke s legendom u dnu više ne pomažu.

Propustila sam jedan seminar jer sam mislila da imam kolokvijum 19. novembra. Nažalost, nije bio. Prošle godine sam odložila jedan seminar, jer su mi pomerili kolokvijum izvan kolokvijumske nedelje. I ove godine sam to uradila, dva puta. Uglavnom, moje pitanje je - kako drugima uspeva?

Vidim prijatelje koji putuju, idu na konferencije, seminare, treninge, a ja gledam u slike. Kao tužno kuče. E, pa, dosta mi je toga! Ali, pitanje se odmah nameće - kako rešiti problem?

Postoje dve solucije, po mom skromnom mišljenju. Prva, veoma rizična, jeste da propustim kolokvijume i odem na sve seminare koji me interesuju. Zbog čega je rizična kad postoji popravni kolokvijum? O, pa, neki profesori ne dopuštaju da prvi izlazak na kolokvijum bude popravni. A bez položenog kolokvijuma nema izlaska na ispit. Što znači da je to već minus određenog broja ESPB, a to dovodi do samofinansiranja. I to u mnogo otežava život studenta, prvenstveno finansijski.

A druga solucija jeste da nađem nekog super kvalitetnog vrača da mi unapred kaže kad će se koji kolokvijum pomeriti da mogu da idem na seminare, pošto je to stalna komponenta, za razliku od kolokvijuma. Ako uspem da ga nađem i ako mi bude sve pogodio kako treba da bude, jedan post ću da mu posvetim, uz dodatak njegovog broja. Znate, oni su danas moderni.

Druga priča je vezana za rođendane. Pojavom socijalnih mreža se pojavila i pojava licemerno čestitanja. Naime, ne mora da me ta osoba posebno ceni i voli, ali čestitka je uvek tu na rođendan. Što je malo naporno, pošto vas naprosto tera da se zapitate zbog čega još uvek imate tu osobu u prijateljima. Ili je pratite, da ne diskriminišem socijalne mreže, barem ne previše.
Da li je sasvim u redu da jedna osoba dobije preko 200 poruka sa sadržajem kakvi pesnici mogu samo da sanjaju? Da li su to iskrene želje ili samo robovanje trendu?

Ono što me više opterećuje jeste sam sadržaj. Srećan rođendan i smajli su postali tako uobičajeni, da svi pomalo težimo da našu poruku učinimo što originalnijom. Nažalost, u tom moru genijalnosti, desi se da neko i promaši, pa čestitajući vama rođendan postane ceo mali roman o vašem upoznavanju, koliko značite, da ostanete takvi kakvi jeste, ludi ili luckasti, vaš izbor. Naravno, sve uz obilje smajlija, srca, zvezda, talasa, i ostalih, meni nepoznatih, znakova.

Na kraju ja ispadam kreten kad najbližima čestitam sa srećan rođendan je kao da se ne trudim dovoljno, da mi nije stalo. Ali, šta više da poželim? Zar to nije samo po sebi dovoljno? Ako je iskreno, to je i više nego dovoljno, jer su takve želje danas retkost.

Tako da, sledeći put kad vam čestitam rođendan, samo se setite da vas cenim i volim više nego gomila prijatelja.

Počelo je, počelo!

2011-11-17T22:53:00.002+01:00

Iskreno, nisam sigurna koji je najprigodniji znak. Da li je tačka, upitnik ili uzvičnik?

Pokušaću sva tri aspekta da vidim. Pre toga, htela bih da podsetim drage i verne pratioce bloga, i vatrene pristalice antiizborne kampanje da je ovo drugi post posvećen suštini demokratije.

Pa, da počnemo.

Počelo je, počelo.

Bezlično. Informativno. Možda i najbliže i najtačnije određenje.

U poslednje vreme se periodično pojavljuju članci u novinama koji govore o mogućoj apstinenciji na izborima. Neki se vatreno zalažu za bele listiće, dok drugi napominju da bi to moglo da bude još gore nego bilo kakva koalicija.
Ono što je zanimljivo jeste da trend izlaska na izbore drastično opada u zapadnim liberalnim demokratijama. Sad, zbog čega je to zanimljivo?
Ako bismo uzeli u obzir da je Srbija zemlja zamrznutog posttotalitarizma, znači nema baš nekih korenitih promena i poboljšanja, onda je sasvim logično da se slede koraci uzora, a u ovom slučaju, to su baš te zapadne liberalne demokratije.
Iskreno, pravo glasa više nije toliko popularno niti daleko običnom čoveku kao što je to bilo devedesetih. Nema postoji kultura glasanja, nije imala vremena da se obrazuje. Bolje je ostati kod kuće i krkati prase s ruskom salatom nego nedeljom izlaziti do mesne zajednice da bi se izvršila građanska dužnost. S druge strane, određeni ljudi su razočarani što nemaju pravu alternativu na izborima, nego uvek moraju da se vode logikom manje od dva zla.

Zato je tačka i toliko pogodna za većinu jer se samo obaveštava da je predsednički mandat od četiri godine na isteku i da će uskoro početi najnemilosrdnije kampanje koje uvek s ogromnim zadovoljstvom finansiramo. Ništa više.

Počelo je, počelo?

Nema baš jasnih naznaka da je prava kampanja u toku. Onako, tu i tamo se provuku plakati određenih ličnosti, poneki zajedljivi komentar i potpisivanje ugovora i obilaska gradilišta. Desničarske stranke se uglavnom drže plakata i zajedljivih komentara dok stranka centra, pardon, liberalnog usmerenja više se drži ugovora i gradilišta.

Ne dajte se zavarati. Svi su oni veoma revnosni u svom poslu. Dok mi sad sedimo i razmišljamo o Hegelu ili monociklu, partijske mašinerije su uveliko podmazane i rade sto na sat. Ankete, sigurni glasovi, kampanje u mesnim zajednicama i ponekad i prikrivena demagogija. Plakati, slogani, partijski programi.
A mi razmišljamo o monociklu. Ponekad neki plakat i komentar nabaci osmeh ili rezultira kolutanje očima i navede nas na pomisao da je preizborna trka počela. Na svu sreću, uvek se nešto interesantnije desi, pa se misli brzo prešaltuju.

Počelo je, počelo!

Eksplozivno! Ekstatično! Energično!
Ovo uzubuđenje može biti značajno samo za političke analitičare i novine. Političke analitičare zbog činjenice da će konačno imati posao, a novine jer žude za senzacijom. A gde ćeš bolje nego od uglađenog pljuvanja suparnika po televizijskim programima ili vucaranje po novinama?
Moje omiljeno jeste prikriveno ponižavanje protivnika. Jer, njihov program je besmislen, nemoguć za ostvarenje, a naš, koji je u principu isti, ali se pravimo da nije, jer skroz drugačiji i mi nudimo alternativu. Što uopšte nije očigledno, naravno.

Ipak, koji je onda interpunkcijski znak najprimereniji? Rekla bih da to zavisi od vašeg ličnog afiniteta, kao i interesovanja. Biram uzvičnik jer sam samu sebe zadužila za antikampanju, pa sam stoga i dužna da pratim sve lepote izborne groznice da bih što vernije prenela poruku. Što se tiče detaljnijeg opisa pojedinih stranaka, kako se kampanja bude zahuhtavala, tako ću i ja. Osim ako ne završim u pritvoru, pošto sloboda mišljenja i izražavanja i nije tako cenjena. Znate, demokratija i to.

Jednostavno, kako se bude bližila kampanja, tako će i ludilo postajati sve jače. Na kraju, kaže se u ljubavi je sve dozvoljeno. Sudeći po svemu, mora mnogo da nas vole.

Prvi čas

2011-11-06T21:09:00.003+01:00

Tog jutra je bilo mračno i kišovito. Čak i malo oblačno. Barem tako kaže gospođica Ilima.

Mama kaže da ona nije odavde. Ne liči na nas, nego na umorne ljude, one sa severa. Došla je ovde pre dvadesetak godina na godišnji odmor. I nikad se više nije vratila na sever. Mama često komentariše kako bi čovek pomislio da će umerena klima biti blagodetna njenom biću. Ali, ništa. Ona je i dalje imala ogromne podočnjake i izmoren pogled. Retko se osmehivala, a i kada bi nekome uputila, više je to bio kiseli kez.

Gospođica Ilima je živela u stanu iznad našeg, na poslednjem spratu naše zgrade. Volela je da svaki dan ima sveže cveće u svom stanu. Jednog sunačnog jutra smo je mama i ja srele na stepeništu. Osmehnula se i ljubazno upitala kako napredujem u školi. Uvek je bila ljubazna prema meni. Mama je uveliko počela da priča kako imam problema sa učenjem istorije, kako ona ne može da me opasulji i da je više vreme da odrastem i ostavim igračke za sobom. Gospođica Ilima je uzela moju mamu za ruku i rekla joj kako svakog dana posle škole mogu da odem kod nje gde će me ona dva sata podučavati istoriji. Prvi put sam videla da se mama unervozila još više nego inače u prisustvu gospođice. Samo je klimnula glavom na šta se gospođica Ilima osmehnula i pozdravila me.

Imala je određenu toplinu u tim tamnim očima. Tek sam prvi put videla da ima zelene tačkice u očima kad sam otišla na prvi čas. Gospođica Ilima je otvorila vrata i pozvala me unutra. Miris njenog parfema je bio primetan u stanu. Ćveće od jutros je već bilo u kristalnoj vazi na komodi. Na zidovima je imala pejzaže meni nepoznatih krajeva. Pretpostavila sam da je njena domovina, ali nisam smela da budem nepristojna i da je odmah to i upitam. Pokazala mi je stolicu koja je bila namenjena za mene, i otvorivši levo krilo prozora, naslonila se i započela priču.

Boja glasa joj je bila pitka. Pretpostavljala sam da nije mnogo stara gospođica Ilima jer joj glas još uvek zvučao čisto. Tiha je, što su mama i komšinice uvek mrzele kod nje, jer je izgledalo kao da bi promrljala nešto što one ne bi trebalo da čuju. Prvim rečenicama me je uvela u njen metod predavanja da bi zatim i otpočela priču. Dok je moja dečija narav nagonila me da lutam pogledom po stanu, zapazila sam brojne knjige. Neke naslove sam umela da pročitam, a neke sam samo preskočila. Izgleda da voli filozofiju. I istoriju, naravno. Pre nego što sam stigla da završim sve naslove, ona me prekine i reče da dođem sutra u isto vreme.

Vreme je prolazilo, a ja sam sve više i više volela da dolazim na časove gospođice Ilima. Uvek sam videla nešto što ranije nisam zapazila u njenom stanu, i ti časovi su bili svojevrsni lov za mene. Gospođica Ilima je svaki dan ponavljala postupak s prozorom.

Sledećeg dana me je sačekao čaj od šipka. I zatvoren prozor. Kako je gospođica Ilima rekla, tog dana je bilo mračno i kišovito, čak i malo oblačno. A vlaga šteti drvenariji.

Mini 1 & 2

2011-11-06T18:26:00.003+01:00

Kažu da ljubimci liče na gazdu. Imam kornjaču i jednog mešanca.

Kornjačicu sam dobila kao poklon od odeljenja za 18. rođendan. Nazvala sam ga Tortinat. Zbog čega? Tortilja, torta... Ne znam, jednostavno, zvuči dovoljno besmisleno za mog malenog ljubimca. Mama me je zamolila da ga preimenujem u nešto što može da zapamti i uža i šira porodica, pa sam ga od milja prozvala Tortić.

Uglavnom, Tortić je šumska kornjača, jer su mi barske izrazito ružne i ljigave. Dobila sam ga sa dubokom crvenom plastičnom posudicom za vodu i akvarijumom punom pilotine. Prvo čega se sećam da sam mu nasekla šargarepe i pokušala da mu utrpam u usta, jer sam pomislila da bi uginuo. Opirao se.
Sledeća sećanja su mi uglavnom vezana za njegovo upadanje u posudicu sa vodom. Naime, lutajući beznadežno po tom malenom akvarijumu, on je jedino rešenje video u brčkanju u vodi, ali to nikad uspešno nije bilo izvršeno, jer bi uvek upao u vodu i tako se zaglavio. Na svu sreću, vrlo brzo bih spazila njegove egzibicije i izvadila ga, ali on bi tvrdoglavo nastavio da to radi.

Kad bih ga uzela u ruke, jer ljubimac služi da se maziš s njim, on se opet opirao, uvlačeći glavu unutra, grebajući me i odbijajući ikakav kontakt s jednom toplokrvnom životinjom. Ponekad bih ga oprala, kad bi se usvinjio, i onda se kompletno uvukao unutar oklopa, dok se situacija nije smirila, odnosno dok ga nisam prebrisala i vratila u akvarijum.

Kako je dolazilo proleće i leto, iznosila sam ga u dvorište. Za divno čudo, on brzo ide. Doduše, izgleda kao oklopni tenk, ali brz oklopni tenk. Čim bi osetio opasnost, odmah bi se uvukao u oklop. Kako vreme postaje hladnije, on se sve više zakopava u zemlju, toliko da ga ne mogu ponekad izvaditi osim ako ne iskopam malo oko njega.
Inače, on stane na dlan. I, sad, kad dođe ovo hladnije vreme, on se zavuče ispod pilotine, da ga niko ne vidi, i još se zavuče ispod posudice za hranu, da apsolutno bude neprimetan i da uživa u svom miru.

Neretko se zabrinem za njega, pa proverim da li još diše. Za sad je sve u redu.

Drugi ljubimac je kuče koje je došlo nenadano našoj keruši prošle godine. Kada sam ih videla, pošto su u pitanju mužijak i ženka, zgadila sam se, jer su odvratno izgledali. Onako, mali, beli, slepi. Meni grozni. Kako sam pošla na fakultet, pa ređe dolazila kući, do sledeće posete su već dobili neki izgled. Odmah sam zavolela muškog, jer je izgledao kao polarni medved. Bio je debeljuca, u stopu je pratio svoju majku, gurao je sestru s puta, jednostavno, bio je zloća. S obzirom da je sve i svašta jeo, sasvim logično se učinilo da mu nadenem ime Bili boj, kao iz crtanog Droopy, gde je Southern Wolf dobio na vratima jednu ovčicu koja je jela sve, čak i Mesec.

Ubrzo sam shvatila da je u pitanju jedno umiljato stvorenje. Koje je takođe i tromo. Vremenom sam sve više vremena provodila mazeći ga, a on je počeo da prede kao mačka. Sad je došao do stadijuma kada je toliko u stanju da se veže za jednu osobu da cvili, skače u neverici, i upozorava sve da ta osoba stiže. Najiskrenije mi se on uvek obraduje.
U međuvremenu je postao i vrlo proračunat, pa zna da lepim ponašanjem može toliko toga da dobije. Postao je mali manipulator. Kad sedne, namesti prednje noge, i gledala me onim braon očima, jednostavno, ne mogu da odolim, nego mu uvek bacim parče hrane koju jedem.
Bili boj je ujedno i mamina maza, i teško mu pada bilo kakvo odvajanje od nje. Maza.

Malopre sam ga dozvala unutra, i on je dojurio brzinom svetlosti, bacio se na leđa, a pre toga me pogledao značajno, saopštavajući da je vreme da ga mazim. I mazila sam manipulatora.

Možda ovaj post uopšte nema smisla, a možda i ima. Ipak, ljubimci liče na gazde, ne?

Oktobarsko ludilo

2011-10-26T12:15:00.004+02:00

Nekako se nametnuo i taj nesrećni oktobar koji je znači odlazak od kuće posle nekoliko meseci užitka kod kuće. A šta je to zapravo značilo? Selidba u novi stan, prilagođavanje, opet kuvanje, upravljanjem budžetom, čišćenje. Uh, baš sam rekla prijateljici da je situacija istovetna kao i prve godine. A ja najviše mrzim uvode.

Uglavnom, nekako je sve to krenulo, doduše, kilavo. Prvo što sam značajno uspela jeste da sam se prehladila. Sad, prehlada, i nije nešto strašno. Međutim, kad ste sami i nemate snage da odete da kupite nešto da jede, pa tri dana preživate špagete, e to je strašno. U tim grozomornim trenucima sam shvatila kako je bitno imati nekoga. Bilo to roditelj, prijatelj, partner, pas, afričke ljubičice - nije bitno, samo da niste sami.

To je prva poruka oktobra. Ne zanemarujte one koji vam prave društvo, i nikako ne potcenjujte.

Dalje, kako sam se malo oporavila, je li, mogla sam se vratiti u neudobni amifiteatar. Pre nego što sam i trepnula, već je došlo do velikog protesta. Učestvovala sam. Da li iz konformistčkih ili istinskih pobuda, ne znam. U međuvremenu sam pokupila situaciju, shvatila kako stoji kompletno stanje na Univerzitetu, kako su organizacije postavljenje i kako se sve odvija. Ponekad mislim da je prava stvar da se konačno svi pokrenemo, i krenemo tako da protestujemo, jer, verujte mi, kada ljudi izlaze na ulicu i aplaudiraju vam, pokazuju palac na gore, i bodre vas, tada znam da nismo sami u ovoj borbi, znam da je svima već dosta. Samo da se još svi i pokrenemo.
Za sve koji se pitaju kakav je osećaj učestvovati u protestu - ekstatičan i energičan.

Drugo što sam naučila jeste da ima ljudi kojima je dojadilo sve, samo je pitanje vremena.

Ono što je eskaliralo jeste novinarska neetičnost. Naime, prethodnih dana sam mogla da čitam o tome kako je određeni ministar izvređao jednu glumicu. Vest je bila sirova i nekako mi se učinilo da ne izgleda kao nešto realno. Što se kasnije i utvrdilo, jer je vest potekla od najžuće štampe na ovim prostorima. Jedino što je zabrinjavajuće jeste kako su ostale novine i organizacije civilnog društva preuzele tu vest kao nešto sasvim legitimno, ne proverivši istinost.
Naravno, to nije usamljeni primer. Recimo, otvorite novine i čitate kako tamo neki studenti protestuju u prestonici, svi bi na budžet. Ako nemate dete koje se školuje na tom Univerzitetu, verovatno ćete ih nazvati neradnicima ne trepnuvši. Nemate potrebne informacije, a pravo pitanje je i odakle dobiti iste. Sad sve što znamo o blokadi Filološkog fakulteta u Beogradu jeste da su to neomarksisti i anarhosindikalisti. Da li je to istina ili manipulacija rektora, ostaje na nama da saznamo. A s obzirom da su skoro sve novine izgubile prekopotrebnu objektivnost, onda jedino možemo da se oslonimo na intuciju i priče iz prve ruke. Složićete se da je to malo.

Treća značajna tačka oktobra jeste da treba veoma pažljivo da čitamo novine. Ili da čitamo između redova.

Kraj oktobra je, nažalost, sačekala i jedna smrt. Jedna devojka, godinu dana mlađa sugrađanka koju sam indirektno poznavala je poginula u saobraćajnoj nesreći.
Setila sam se kako je sredinom septembra poginuo bratovljev drug. To dete je imala jedva četrnaest godina. Šta je život? Šta je on znao o tome? Šta je ova devojka znala?

Znam da smo svi različiti i svima su nam drugačije životi isplanirani. Ali šta je dvadeset godina?
Pre mesec dana sam ležala kod kuće. Zapravo sam pokušala da zaspim, ali nisam mogla. Nešto mi je pritiskalo grudni koš i otežano sam disala. Tresla sam se.
Prethodnih nekoliko meseci sam imala nerešenih situacija na svim mogućim područjima. I valjda sam previše sve k srcu primala, da sam te noći imala napad anksioznosti.
Da li to vredi mog zdravlja?

Retrospektivno govoreći, ne. Pre neki dan sam bila na kolaču. Previše sam ga platila, ali, bitan je onaj razgovorom sa prijateljicom koju nisam videla godinu dana dok smo jeli kolače. I bilo mi je super. Toliko super, da bih svaki dan to uradila.
Juče nisam otišla na predavanje, nego kod prijateljice, da skuvam raviole, pa da posle idemo na pijacu. Opet bih to uradila.
I sad znam šta je dvadeset godina. To znači da ja sama mogu da organizujem prioritete, jer, nikad ne znaš kad ti je poslednji dan. A složićemo se da ima stvari koje su uzbudljivije od međunarodnog prava.

Poenta je da treba da naučim da uživam u mali stvarima, jer jebeš ti taj život kad je takav nikakav. A i vama preporučujem isto.

Na kraju, ove četiri priče oktobra i nemaju neku umetničku vrednost. To su samo neka uputstva koja sam ja složila sebi za ubuduće, ali rekoh da podelim, ko zna kad će to biti potrebno.

Ovog vikenda ću da ukrašavam bundeve, kao prava paganka, i da pravim kolače s bundevom i jabukama u okrilju porodice. Šta ćete vi?

Opet brucoš

2011-10-07T19:31:00.003+02:00

Dobro veče.

Pre skoro godinu dana sam bila brucoš na Fakultetu političkih nauka na Beogradskom Univerzitetu. Zar je neophodno reći da mi je taj ceo svet kolokvijuma, vežbi, ESPB sistema, Bolonjskog procesa, završnih ispita bio prava nepoznanica? Sumnjam da je danas nešto bistrija slika, ali ipak ima promene.

Naime, bačeni u svet studenta i studentske službe, uvek postoje neka pitanja koja zahtevaju detaljnije tumačenje određene izjave. Tako naivni, neki su tražili pomoć starijih studenata, dok su se drugi uzdali u profesionalnije telo, studentsku službu.

Dani su odmicali. Predavanja su bila u pola dana, što mi nije odgovoralo, jer preseče dan, i obično bude za vreme ručka kada je produktivnost na nuli. Isprava mi to nije toliko smetalo, jer su predavanja bila relativno interesantna. Na početku su nam rekli kako izgleda plan i program, kako se boduju različite predispitne aktivnosti u okviru predmeta, i kada će se te aktivnosti održavati.
Svidelo mi se što su odmah rekli, da od prvog dana budemo u potpunosti obavešteni.

Kako je vreme prolazilo, vreme kolokvijuma se bližilo, a pravila su počela da se menjaju. Pa, dobro, ništa strašno ako je jedan predmet u pitanju. Ali, nije bio samo jedan. U jednom trenutku su u potpunosti promenili bodovanje predispitnih aktivnosti, kao i same aktivnosti. Na jednom predmetu vežbe nisu bile održavane do početka decembra, pa je ceo sistem bodovanja tog predmeta visio u vazduhu, jedino se znalo da je 60 bodova usmeni ispit. Takođe, na tom predmetu se izgled kolokvijuma menjao do trenutka samog kolokvijuma, pa kad smo otišli i videli dva pitanja umesto tri, upitali smo profesoricu kako će sad ocenjivati kolokvijum, odnosno, koliko će bodova da nosi. Nije znala.

Taj predmet jeste Politička ekonomija. Ruku na srce, nikad me ekonomija nije interesovala, ali prvi put sam zavolela logiku predmeta u drugom semestru kad smo dobili predmet Savremena politička ekonomija, jer sam u potpunosti zamrzela ovu običnu. Naime, taj predmet je jedan od najneorganizovanijih predmeta iz prvog semestra, a ako mene nešto pogađa, to je definitivno nesistematičnost i neorganizovanost.

Na kraju je došlo do toga da je od ukupnih 100 bodova za predmet bilo smanjeno na 93. Bodovi s vežbi i predavanja su bili svojevrsna misterija, a seminarski rad je bio ključan za ocenu više. Što, naravno, nije bilo napomenuto, nego stavljeno na našu dobru volju da li hoćemo ili nećemo da pišemo.

Posebni trenuci su tek usledili. Niko nije znao da li su potrebni potpisi profesora za overu semestra, a ni studentska služba nije znala. U jednom trenutku kažu da su potrebni da bi kroz par minuta drugoj stranci to u potpunosti opovrgli.
Zatim, divota februarskog roka - tri ispita u istom danu. Tek posle urgiranja studenata je ta greška ispravljena. Što je pravo čudo, svakako.

Drugi semestar je već bio tu, i opet smo dobili egzaktne datume predispitnih obaveza i kako će se iste bodovati. Vredelo je svake nedelje ići na predavanje da bi se doznao drugi datum za kolokvijum, predaju eseja, drugačiji način ocenjivanja i tako dalje. Pomerajući kolokvijume iz kolokvijumske nedelje za nedelju dana posle je bio vrhunac mog zadovoljstva pošto mi je pokvarilo sve ranije planirane sitnice. Naime, od drugog semestra su odlučili da se kolokvijum mora položiti da bi se izašlo na ispit. Odlično su to uradili u drugom semestru, jer, prvi je previše kratko trajao, verovatno bi to ofrlje uradili, a to jednostavno ne priliči njima...

Dođe i junski rok. Potom julski. Avgustovski. I septembar na kraju. Sve sa par dana razmaka, osim julskog i avgustovskog. Naravno, opet loša koordinacija, pa se opet desilo da budu dva ispita u jednom danu ili tri ispita tri dana zaredom. Pametno su se dosetili da ako imate dva ispita u istom danu, samo treba da odete po potvrdu koja će, očigledno, potvrditi da ste imali dva ispita, pa će profesor da odloži za neki drugi dan. Naravno, kao i sve u teoriji, ovo zvuči odlično rešeno. Jedini problem je što profesori to nisu hteli da prihvate, jer su oni već unapred odredili datum ispita. Kako se samo usuđujemo da im kvarimo odmor?! Drsko, pogotovo zato što smo mi krivi zbog rasporeda ispita...

Kad smo kod rasporeda, na nekim fakultetima se u novembru zna tačan datum ispita kroz svaki rok. Mi obično saznamo dva dana pre nego što istekne rok za podnošenje prijava za ispit. Da bih bila slikovitija, to izgleda ovako - ispitni rok traje od 1. do 15. jula, prijava ispita je do 28. juna, a raspored ispita će biti objavljen do 26. juna. Usput, grickanje noktiju, pritiskanje refresh dugmeta ne bi li iskočilo obaveštenje, predviđanje mogućih datuma i obraćanjem Svevišnjima da bude dobro raspoređeno. Onda, tog magičnog 26. juna u 14.56 izađe raspored ispita, gde pljujete sve jer je loše sastavljeno. Ispiti koji se podudaraju, nedovoljno vremena i nemogućnost za žalbu. Tada, ako ste samofinansirajući student, pokunjeno odete do skriptarnice, uzmete prijavu (ranije je bila 20 dinara, sada 30 - iz kog razloga ne znam, možda ima previše goleti u Srbiji, pa je posebna taksa na studentske prijave ispita morala da snosi posledice), popunite, prebrojite predmete, pomnožite sa 600 dinara po ispitu (do nedavno je bilo 900 dinara ako padnete 3. put ispit), i zadovoljno date i proviziju banci, jer, oni to zaslužuju.
I onda vam profesor kaže da vas u ovom roku neće ispitati jer je on već u januaru odredio termin, a vama se podudara ispit.

Misleći da ne može gore, desila se poražavajuća činjenica. Naime, priča ide ovako - 2010. godine se upisala moja generacija, a tik pred upis su doneli novi zakon koji se uvek tumači proizvoljno, je li. E, sad, u celoj toj priči, moja generacija je ispala glupa, jer, godinu dana smo išli redovno, mnogi od nas preneli po jedan, dva ispita da bi krenula krajem septembra da kruže priče da se više neće upisivati godine, nego samo predmete, i da je u toku godine moguće upisati 60 ESPB, a sve što se prenosi, automatski znači peta godina studiranja i plaćanje određene sume po bodu predmeta. Zbog čega je ta cela priča fantastična? Što smo mi prva generacija koja treba da ide po tome, a svi znaju na fakultetu, osim nas, naravno. Profesori su već upućeni, brucoši takođe, a nama se još niko nije obratio zvaničnim putem da kaže budale, otvorite novčanike. Iščekujem, željno, informaciju na sajtu fakulteta ili na oglasnoj tabli, i bila bih prezadovoljna ako bi iskoristili tu moju rečenicu od gore. Jer, iskreno, uopšte se više ne osećam zadovoljno sa organizacijom i kvalitetom fakulteta, nego postajem bankomat.

Mislila sam da je poenta bolonjskog procesa kraće školovanje, veća prolaznost, parcijalnost gradiva. Očigledno da je kod nas to uzimanje novca, uzimanje novca, uzimanje novca.
Neko je napisao kritiku upućenu čelnicima fakulteta s rečima da je ovo jedini fakultet tog tipa u ovoj zemlji i da to treba nešto da znači. I ja sam upisivala s tim predosećajem. Zato me sada i toliko boli ovo sve što se dešava kada znam da je većina izvan moje moći.

Mislila sam da je fakultet mesto gde se poštuje nečije znanje. Gde se uvažava osoba. Gde postoji etički kodeks. Ispostavilo se da je na nekim predmetima poštovanje zamenjeno lečenjem frustracija, gde profesor može da vas provocira, a vi se samo smeškate i prihvatate činjenicu da ste inferiorniji. Uz pravljenje razlike onih koji su na budžetu i oni koji su na samofinansiranju. Ovi drugi su lenji, troše vreme i novac roditelja. Profesorka rekla, ne ja. Jer, ništa nije tako delotvorno kao generalizacija.

Mislila sam da će mi se dopasti ovo što sam upisala. I, dopada mi se. Sviđa mi se. Volim da glumim malog političkog analitičara sa ovim trenutim znanjem. Nisam zavolela, nego sam spontano spoznala da sam ovo volela.

I zato mi je žao kad gledam kako nas tretiraju kao poslednji otpad, kao stoku. Kada drugi put ne mogu da sastave rang listu bez greške, kad gube uplatnice, kad daju pogrešne informacije. Ljudi greše, svesna sam toga, ali, ponekad mi se čini kao da su toliko neozbiljni i da im uopšte nije stalno do toga što rade.
Daleko bilo, ne mogu reći da u ovoj crnoj rupi nema svetlih momenata. Baš je na jednom predavanje nedavno profesor rekao da je primetio nedostatak studentskog entuzijazma i opadanje interesovanja za dodatni rad, ali ono što je najbitnije u toj priči, jeste njegova konstatacija kako ne možemo samo mi biti krivi, nego ovaj sistem što nas vuče na dno sa sobom. Kako očekivati išta kvalitetno, kada je već sve pohabano, porazbijano i srušeno? Bolje pitanje jeste kako to zaustaviti. Kako se oporaviti? Zalečiti?

Drugi profesor je rekao da pišemo. Makar niko ne prihvatio naše tekstove u časopise, da pišemo. Tom mišlju se vodim i ja. Neko će pročitati ove reči i reći, vidi stvarno, ima mana taj Univerzitet. Razmisliće, pa će videti da i drugi univerziteti nisu sjajni. Pa će shvatiti da je sve pomalo naopako. Posle toga će to svoje opažajno iskustvo podeliti sa komšijom, prodavačicom, roditeljom. I oni će pričati o tome. I uskoro ćemo svi pričati o tome. A tada se već nešto mora i promeniti.

Jer, kako je rekao Džon Stjuart Mil, razgovorom se može utvrditi šta je istina, a šta nije preko argumentovanih činjenica. Pa, hajde da razgovaramo.

P.S. Inače nemam običaj da direktno prozivam aktere, ali ovaj put sam morala da pokažem nevolju na konkretnom primeru. Neka se prozvani ne nađu uvređenim, nego neka ovo posmatraju kao podsticaj za poboljšanje, a neka oni koji nisu prozvani (drugi fakulteti) ne misle da nisam zaboravila na njih.

Za nas!

2011-09-13T18:25:00.005+02:00

S obzirom da dolazi predizborna kampanja, mislim da je sasvim solidno da ja napravim antiizbornu kampanju na blogu. Iako su vladavina prava i pravna država misaone imenice građanima koji žive u državama kao što je naša i mnogo gore od naše (da, moguće je), nemam nameru da odustanem od svoje ideje, makar završila negde kao što je Goli otok (zaista me zanima šta je srpska verzija toga).

Pesimistična kao što jesam, mislim da ovoj zemlji pomoći nema još jedno 50 (slovima pedeset) godina. Možda čak i više. Samim time ne verujem u moć predizbornih programa koji su uvek sastavljeni iz klasičnih želja za rođendan - želim da svi imamo novca (para nije ispravno reći), sreće, zdravlja, da nam svima bude dobro, da imamo posao, da nam zubne proteze zdravstveno pokriva...
I tako dalje. I, zaista (ili odista, ta reč mi se baš dopada!), to ide dalje. U nedogled. Slova spojena u nasumične reči koje svojim nizovima daju rečenice - to su izborna obećanja.
Uostalom, kako da ih krivim, ipak su svi oni deca komunizma.

Da rekapituliramo: ono što sam htela reći jeste da su preizborni programi samo za period pred izbore, kad se poslednjim snagama otimaju oko desetine birača sa svojim pamfletima gde su njihovi ciljevi kao moje teze za govor. Samo, moj posao se svodi na govor, gde i ne treba mnogo umeti. Njihov je bitan momenat pretočiti teze u dela. Obično je ovaj deo nekako najslabiji.

Sledeća stavka jeste čišćenje kuće dva sata pred svadbu (mislim da je baš simpatičan naziv).
Tri godine i 7 meseci se koškaju u Vladi, jedno drugome prave zvrčke, da bi se konačno upristojili onih par meseci pred izbore i pokazali ko vredi da ostane. Šteta što se glasanje ne odvija putem SMS-a, kao u nekom ријалити шоуу, pa da se nabilduje atmosfera kao u Grand emisiji. Ceo proces prelaženja 50% i cenzusa bi konačno dobilo onu preko neophodnu dinamiku.
Do marta ćemo uživati u vestima koje izazivaju raznorazna osećanja kod gledalaca. Asfaltiranje po dve ulice u okolnim selima svaki dan, obilazak rodne kuće političara, funkcioneri u traktorima, na usijanom asfaltu mosta, u šoping centrima, ma gde god! Jer i loš publicitet je publicitet.
A naši se toga drže kao pijan plota.

Ne znam više šta da velim. Pre svega, žao mi je što je tekst preopterećen politikom, ali svečano obećavam da će i nekoliko narednih biti, pa ko ne voli - barem zna šta mu je činiti.
Zatim, nisam politički analitičar (još uvek), niti političar, ali sa svojim rezonima i pogledima na svet mogu ponešto i javno reći. I na kraju, ono što i jeste najbitnije, naziv bloga je kreiran iz proste želje za jedinstvenošću. Ipak, postoje istomišljenici, tako da se nadam da će neki ceniti ovo, makar samo kao polaznu tačku nečega što nam predstoji.

Jer, kako izgleda... biće čupavo.

Prvi septembar k'o drugi

2011-09-02T21:54:00.002+02:00

Well, this is embarrassing...

Rekla bi Mozilla na crash. A ja to kažem jer sam opet malo proklizala jedan bitan datum na blogu.

Srećan ti rođendan, blože, jedini i najdraži!

Četvrti sa 243 postova. Sledeće godine idemo dalje!

Šta da kažem - jedva čekam peti rođendan. Možda čak i tortu napravim.

SREĆAN ROĐENDAN S DANOM ZAKAŠNJENJA!

(popravljam se, prošli put sam baš zaboravila)

Poslednji vapaj

2011-08-26T12:59:00.003+02:00

Tuga. Užasna tuga.

Juče gledam Dnevnik RTS-a (o njemu ću drugom prilikom) i jedna od vesti jeste nešto u vezi sa ministarstvom prosvete i nauke i svih ostalih drangulija koje su nedavno dodate zbog redizajna Vlade. Nešto nešto, malo vidimo cenjenog ministra, pa nešto, pojavi se neki hipsterski japi pomoćnik da pokaže ministru gde da se potpiše, pa opet nešto nešto, povišica i nešto nešto tehnički višak.

Povišica. Povišica. Povišica. POVIŠICA.

I, ne, ovo nije bila demonstracija mog umeća sa ctrl+b i ctrl+i, ne zaboravimo i caps lock, nego ta reč mi je toliko odzvanjala glavom da nisam mogla da se ne zapitam a čemu li to.

Odmah sam se setila jedne ranije ministarke prosvete. Ne bih da je kompromitujem imenom i prezimenom (za titulu nisam sigurna kako je stekla, pa ne bih ni da koristim), ali to je ona žena koja je malčice pogrešno citirala, pa malko zagovarala protiv informatike i učenja stranih jezika u nižim razredima osnovne škole, i na kraju, htela da ukine Darvinovu teoriju jer je previše pažnje posvećeno tome za razliku od ostalih razvijenih zemalja (zamislite, čak 12 časova! Iju! Ne dao Bog..) i tako.

Nedugo nakon nje je došao jedan, takođe, tunjavi ministar. Ista partija, a znate šta kažu - da ljubimci liče na svoje vlasnike. On je tu kao nešto radio, pa malo nije radio, pa tako svašta nešto i na kraju - ništa. Jedino ga se sećam po tome što je izvlačio kombinaciju na RTS-u kad sam polagala prijemni za srednju školu. Dobro mu je to išlo, mogao bi da ima karijeru kao one lepotice što izvlače loto brojeve.

Sad, kad sam završila srednju školu, tu se nekako stvorio i ovaj trenutni ministar. Ne znam šta da kažem o njemu. Da vidimo... Ukinuo je Sektor za srednjoškolsko obrazovanje, odnosno, pripojen sektoru za školsku upravu. A mislim, i šta će? Jeste da su sektori za osnovno, srednje i visokoškolsko obrazovanje stub pomenutog ministarstva, ali šta sad. Dešava se. Dešava se i da se mesto čuva stranačkom kadru. Dešava se i da se povećava birokratski aparat. Svašta se dešava, a mi to gledamo i puštamo ih. Jer obrazovanje nije bitno.

Kako, ali kako jedan čovek koji je zadužen za obrazovanje cele nacije može reći da rezultati na PISA testu nisu baš idilični, ali da je bolje nego što je očekivao? Kako se mogu očekivati bilo kakvi rezultati bez imalo truda?

Ono što je tragično jeste činjenica da je to ministarstvo jedno od najbitnijih jer ono oblikuje naciju. Pomaže lošim da budu dobri, dobrima još bolji, a najboljima da ostanu najbolji. Ili bi tako trebalo da bude. A ne da šikaniraju najbolje, dobre guraju u masu, a lošima daju posao u ministarstvu. Kažem mnogo puta da ako ministar nije te struke koje je ministarstvo njegove, barem da okupi stručan kadar oko sebe i da zajedno guraju. Umesto svega toga, ovako ministarstvo dobije neki tamo lik kome naređuje njegov partijski tatica.

Uostalom, kad se i pogleda struktura škola... Ma, zaista, hajde, setite se, i iz osnovne i iz srednje škole, koji su profesori umeli da vas zainteresuju za gradivo, da drže drugačije časove, koristeći modernu tehničku opremu ili barem da promene način predavanja. Znam da su kod mene retki. Sve ostalo su napaćene duše koje svoj posao mrze od kako su ga dobili, ali je dobar, jer se može jeftinije ili gotovo besplatno ići na ekskurzije. A upravo takvi profesori su zaslužni što ja ni dan-danas ne znam pošteno neke stvari, jer suština nikada nije bila bitna. Uvek su detalji oni koji snižavaju ocenu.

Ono što je najtužnije u celoj priči jeste da sada imamo generacije i generacije mawix ljudi koji osnove gramatike ne znaju, mladih osoba u srednjim školama koje nisu motivisane da idu na fakultet, jer posao možeš dobiti i na druge, mutnije, načine, i na kraju, ljudi koji trpe ovaj visokoškolski sistem četiri, pet, šest, sedam, osam, dvadeset i osam godina, dok ih roditelji ne oteraju iz kuće. A ima i onih koji beže negde gde je malčice bolje.

Pitanje je vremena kad će se određene ideje u potpunosti provući kroz plan i program škola. Već smo videli da sasvim verodostojni i legitimni udžbenici nemaju mesto na policama, kao i forsiranje iskrivljenih činjenica. Bilo je i ideja da se izbaci sociologija, filozofija i ustav i pravo građana. Sve ovo zvuči kao divan plan za masovno otupljenje.

Moj jedini savet jeste pravi postmodernistički - nikada ne verujte u nešto kao konačnu istinu. Istražuj, čitaj, ali ne uzimaj zdravo za gotovo.

Možda je jedina šansa sada samostalno školovanje.

P.S. Neizmerno mi je drago što je broj čitalaca bloga porastao. Sad znam da nisam luda.

Stari gnev

2011-08-05T22:48:00.003+02:00

Gledala sam neku seriju kad sam čula poznate reči Rage, rage against the dying of the light!
Odmah sam se setila da je u pitanju neka pesma što smo morali da naučimo napamet za engleski.

Naime, u gimnaziji postoji takmičenje u recitovanju na engleskom jeziku. Profesorica je bila pravi sadista i morali smo svi da naučimo napamet, a potom bi ona odlučila ko ide na takmičenje. Da bi se dodala mučenička nota svemu tome, takmičenje se održavalo u maju, kada su se radili poslednji testovi i ispravljale ocene. No, da su barem poeme bile lagane...

Svake četvrte godine bude nešto od Šekspira, da bi svaka generacija znala barem nešto. Mojoj generaciji je zapao odlomak iz The Two Gentlemen of Verona. Pre toga, u prvom, imala sam Too Many Daves od Dr. Sjusa. U četvrtoj godini poemu Heart and Mind od Edit Sitvel. A u trećem -

Do Not Go Gentle Into that Good Night

by Dylan Thomas

Do not go gentle into that good night,
Old age should burn and rage at close of day;
Rage, rage against the dying of the light.

Though wise men at their end know dark is right,
Because their words had forked no lightning they
Do not go gentle into that good night.

Good men, the last wave by, crying how bright
Their frail deeds might have danced in a green bay,
Rage, rage against the dying of the light.

Wild men who caught and sang the sun in flight,
And learn, too late, they grieved it on its way,
Do not go gentle into that good night.

Grave men, near death, who see with blinding sight
Blind eyes could blaze like meteors and be gay,
Rage, rage against the dying of the light.

And you, my father, there on the sad height,
Curse, bless me now with your fierce tears, I pray.
Do not go gentle into that good night.
Rage, rage against the dying of the light.

Mislim da ponekad u datom trenutku pogrešno poimamo situaciju. To je bilo mučenje s aspekta osamnaestogodišnjakinje koja ne zna šta će sa sobom u životu, a samo dve godine kasnije, sa drugačijim problemima, ista poema predstavlja dragocenu uspomenu.

Mali savet - pročitajte i ostale. Vi barem ne morate da naučite napamet. Mada, nije na odmet.

Dobro veče, Srbijo!

2011-08-04T16:06:00.006+02:00

Bože mili, čuda velikoga!
Rasplakala se pobednica ovogodišnjeg Velikoga brata u emisiji Jelene Bačić Alimpčić.
A onda smo joj malo aplaudirali, jer je hrabra.
Potom je Jelena rekla da on nju (pobednicu) ne zaslužuje, jer se samo ona odricala.
Onda smo sa ogromnim uzdahom saslušali njene mudre reči nama. Tolerancija je bitna. I svi grešimo.

Znam, znam, znam, uzmi daljinski, pa promeni program ako ti se ne sviđa. Ali, na koji da promenim? Svi programi su postali istovetni.
Šema programa:

1. Jutarnji program - dva voditelja, malo se smejemo, malo čitamo vesti, malo prikažemo stanje na putevima, malo gledamo u laptop, pa malo vremensku prognozu, pa se malo opustimo uz neki muzički video i zatim se malo oprostimo od gledalaca. Usput se vrti odjavna špica gde piše šta je voditelj obukao i obuo, a šta voditeljka.

2. Niz serija - više nije bitno da li je američka, meksička, španska, brazilska, portugalska, engleska, francuska, italijanska, turska, bugarska, ruska, indijska, srpska, hrvatska i tako dalje serija, bitno je da je serija. Isti protagonista, isti antagonista, ista priča. Jedno je odeća drugačija. Ponekad.

3. Ријалити шоуу - ista parola kao malopre; nije bitan koji je, nego samo da je. Poprilično esencijalističko stanovište za poprilično prosečnu publiku. No, dok režim panem et circenses radi bez mane, manje brige za svakoga, reklo bi se. Možeš da se venčaš na TV-u, da menjaš ženu, nadam se da će uskoro to uvesti i sa decom, da budeš eksperiment Orvela, da ostvaruješ svoj talenat, budeš muzička zvezda, preživljavaš na tropskim ostrvima, vodiš domaćinstvo... I-ha-ha, ma šta god hoćeš! Posebno omiljene su mi emisije u kojima neka xyz porodica otvara kamerama dom i gde konačno saznajemo zašto je toliko skuplje kupiti kutiju kondoma nego li održavati i izdržavati šurnajst dece. Pa, gde da se ne smilujem kad ih vidim tako prljave, jadne i unesrećene?

4. Informativni programi - ?

5. Emisije o šoubizu - ovo je kao šlag na tortu. Posle teškog dana običnog čoveka najpotrebnije je da čujemo muke raznoraznih zvezdica da znamo da nismo sami u univerzumu, da su i oni baš kao i mi, obični ljudi, samo bez nekoliko miliona evra na računu. Dobro je znati!

6. Talk show - ovo je za relaksakciju u kasnim satima. Gledamo kako voditelji ili voditeljke ili voditelj ili voditeljka ugodno ćaska sa poznatim gostima. Naravno, postoji nekoliko formata ove emisije. Pardon, šoua. Postoji ženska. Tu se priča o pitanjima bitnim za žene. Kao Opra. Samo što u Srbiji ima previše Opri, a premalo poznatih. Sledeći američki uzor jeste šou s primesama humora. Ovde uvek bude šou bez primesa humora. Ili s očajnim humorom. Zatim postoji politički tok šou. U tome politike retko bude, uglavnom bude tok - uvreda i šoua - reakcija na uvrede. Gosti su uglavnom eminentne ličnosti. Uglavnom.

Muči me što smo svi postali toliko okupirani TV-om da više tugujemo kada nestane signal nego kada nam neko ode s ovog sveta. Petkom uveče umesto proslavljanja što je prošla još jedna radna nedelja, sedimo ispred kutije i čekamo raznorazne Večeri s nekim tamo ljudima koje ni ne znamo. Umesto da nedeljom provodimo vreme zajedno, vrtimo kanale tražeći neki film ili seriju.

Ne kažem da TV treba baciti i spaliti. Mogu se naći i neki drugi programi. I može se smanjiti zaluđenost za magičnom kutijom. Dok je još lepo vreme napolju.

Ovo kažem zato što vas volim. A ja sam mizantrop inače.

Čokoladni mafin i šolja mleka

2011-07-18T22:10:00.003+02:00

Prevrtala sam po starim pričama sa željom da nađem neku započetu i dovršim je. Međutim, čitajući neke priče, shvatila sam da je najbolje ne dirati ih. Ostaviti ih u vremenu gde su započete kao stubovi podsećanja na preteranost ili manjkavost mene.

Ipak, razum daje i druge odgovore. Da li je bolje uzeti ih makar i na tren, prisetiti se zbog kog gorkog razloga smo je ostavili da čami u skrivenim mestašcima našeg nesvesnog, i silnom mukom dovršiti je sada, kada smo drugačiji ili se barem pretvaramo da smo drugačiji?

Ne znam kako je kod drugih, i kako se to stručno objašnjava inače, ali moja prva sećanja su uglavnom neprijatnosti. Ona loša sećanja od kojih prolazi jeza pri samu pomisao, a ne odmotavanje celog događaja. Ponekad poželim da promenim sam ishod, ako već ne mogu događaj. Znam da je svako od nas barem jednom poželeo da vrati vreme, uradi nešto drugačije, promeni makar i sitnicu.

Ono što je sasvim izvesno jeste činjenica da bismo nastavili sa našim svakodnevnim aktivnostima treba skupiti hrabrosti i jednom zasvagda dati završetak jednom turobnom poglavlju. Zato, glavu gore! A ja ću ovih dana da poradim po starim postovima, a i sebi!

Tootles!

Mind how you go

2011-07-11T00:15:00.002+02:00

Juče sam imala fantastičnu inspiraciju, ali je lenjost odradila svoje i sad sam u potpunosti zaboravila šta sam htela. Znači, taj post jedan drugi put; ovaj će biti nešto kraći.

Svaki put kad se dogodi nešto za ne poverovati, većina odgovori da je to zbog toga što je Srbija takva. Moram da priznam da sam i ja ponekad takva. To obično prati rečenica Ovo može samo u Srbiji ili varijacije na tu temu.

Sad sam čitala Blic i naišla na zanimljivost. Za sve lenje ljude, priča je sledeća - u Austriji su izgradili bolničko odeljenje, a zaboravili da zaposle osoblje. I sad odeljenje ne može da funkcioniše, a mnogi su ogorčeni.

Prvo što mi je proletelo kroz glavu jeste da smo možda nekada preoštri prema zemlji u kojoj živimo. Eto, Austrija je jedna relativno uređena i sređena zemlja po demokratskim načelima, članica je EU, a ovakve se greške dese. Poenta je da glupost nije srpski brend, nego da je to nešto univerzalno, i da se greške dešavaju jer smo ljudi, nesavršeni do nepoznatih granica. Zato, sledeći put blaži stav i mind how you go.

Idle

2011-06-30T17:13:00.004+02:00

Neko me jednom pitao zbog čega trabunjanja velikog propaliteta.
Evo, odgovor za sva vremena je ovaj post.

Naime, studiram. I imam još tri ispita do kraja prve godine. Prvo se ljudi začude kada kažem da sam prijavila dva za jul. Na većini fakulteta ne postoji julski ispitni rok, pa to izgleda poprilično čudno. Ne bih znala zašto, to je kao septembarski ispitni rok na ostalim fakultetima, samo ranije.
Najgore je što obično nikome ni ne kažem da mi je jedan ispit ostao za prvi jesenjski rok. Verovatno bi me satanizovali.

Sledeća bitna stavka jeste da je moj fakultet baš lagan, lakši od Pravnog i Medicinskog, pa je dosta čudno što nemam ni jednu desetku. No, imam jednu. Iz engleskog. Ali, kao i da je nemam. Mogu imati još jednu, iz osnova prava. Ali, s obzirom na podršku koju dobijam zbog ocena, možda to bude devet. Kao i većina mojih ocena. Na kraju ću imati prosek oko 8.5 +/-. Verovatno neću biti na budžetu. Kao što ni sada nisam.

Na kraju, ono što je najbitnije jeste da imam loše predispitne. Očigledno da sam lenja i ne radim dovoljno, pa je zato i tako slab rezultat. Kolokvijumi uglavnom nose 20-30% ocene. Ostalo čine vežbe sa mini testovima, aktivnošću u gladijatorskoj areni na vežbama i eseji. Moguće je da sam samo glupa. Nekako sam i voljna da se time zadovoljim.

No, to nije najgore. Ništa nije gore nego kada čujem kako ljudi putuju na seminare i kako su aktivni u nekim organizacijama, a ja zbog neorganizovanosti fakulteta u kolokvijumskoj nedelji ne mogu da idem na seminar koji čekam godinu dana. Verovatno neću moći ni na sledeći. Neaktivna sam, ništa me ne zanima. Tako je!

I, poređenje s drugim studentima. Ih, zaista mi dosta toga. Kako se neke stvari ne mogu shvatiti? Svi fakulteti su različiti. I tamo rade različiti profesori. Koji različito predaju i različito traže. I imaju različite kriterijume za različite ljude. Kao što i njihovi različiti asistenti različito rade. Na kraju, svi ljudi su različiti. Nemaju svi iste prilike za učenje, stanovanje, prevoz, hranu i tako dalje.
Volela bih da me svi lepo ostave na miru. Zaista, samo toliko. Zar nije bitno da studiram ono što mi se sviđa?

Pokušavam da ubedim da prosek i znanje ne moraju biti povezani. Ne znam zašto se uopšte trudim.

Eto, samo sam htela da napomenem koliko sam razočaranje u svačijem životu i crna mrlja na njihovim savršenim pričama. Umorila sam se tog licemerja.

Hvala

2011-06-08T20:56:00.003+02:00

Prva godina studiranja je ubrzo gotova.

Ne bih da ovo bude jedan klišeiran tekst o tome kako je novi početak uvek težak, ali se čovek sam sa sobom izbori i na kraju ne može da prežali.

Ali, tako je. Zato je i kliše, pretpostavljam.

Čitajući neke svoje stare tekstove ovde o tome kako mrzim život u Beogradu, kako mrzim sebe, zapitam se šta nije u redu sa mnom. Istina je da je to samo početni otpor. Moram da priznam, našla sam delove Beograda koje volim. Sitnice koje mi ulepšavaju dan. Nije uvek sve sjajno, dakako. Ali, gde je? Savršenstvo ne postoji. Sad postoje moja mesta i moj drugi dom u Beogradu.

Isprva mi je bilo teško da se socijalizujem, jer sam kolege veoma grubo tretirala. Danas pitam ljude koji su ispit prijavili, da vidim da li ćemo biti zajedno na tom ispitu da bismo se družili. Vežbe i predavanja su mi postala divna jer sam svaki dan išla u svoje odeljenje i videla svoje drugare.

Bila sam ubeđena da sam promašila fakultet. Danas nije tako jer se radujem zato što učim ideologije, teorije društvene pravde, berze, ius naturaliste, autonomno u moralu, zašto su ovce pojele ljude, šta su suštinski sporni pojmovi, da je Alžir delio isti poštanski broj sa Francuskom i tako. Pravo pitanje je šta ja studiram.

Istovremeno, ovo je bio pravi test moje samostalnosti. Shvatila sam da je život neuhvatljiv, da ne kažem, suštinski sporni pojam. Teško je i prevideti šta se može sve desiti, obično se predvidi. Ipak, svaki dan je novi dan i uvek nešto drugačije donese, pa se vremenom naučim da se nosim sa takvim sitnicama koje život čine.

S druge strane, u pitanje su dovedena i prijateljstva. Kao što već ranije rekoh, i stojim pri tome, sve je stvar navike. Zato, ne zamerite mi ako sam izgubila kontakt sa vama, jer, prvi put čim se vidimo, samo ćemo da nastavimo tamo gde smo stali. Moć navike je čudo.

Kad smo kod navike... Imala sam osobu koja mi je dane činila interesantnijima. Ali, i to proleti.

Na kraju, ujedno i najbolje, videla sam šta je moj potencijal. I shvatila sam da mogu bolje.

Sad čekam oktobar.

Protesni skup podrške zemljoradnicima. Pravda za zemljoradnike!

2011-06-02T17:55:00.005+02:00

DOKLE VIŠE?!

Budim se svaki dan u 6 ujutru. Dan je poprilično rutinski. Uvek imam problema. I uvek se žalim. I uvek mislim da sam ja u pravu. I uvek sebično sebe opravdavam.

Zemljoradnici štrajkuju. Pardon, blokirali su puteve, pošto oni nisu toliko fancy da mogu da uhvate korak sa sindikatima, pa da štrajkuju, nego, protestuju.

Potičem iz Vojvodine. Mama mi je sa sela.
Njeni roditeji su onda seljaci. Tupavi, glupavi, ljudi prostog duha koji cio dan rade štogod, ali to zato što nisu učili škule.
Njen brat je ostao na selu. Onda bolje rečeno, zaostao.
Moj brat će da upiše srednju poljoprivrednu školu. Jer nema prosek, a i zna da vozi traktor.

Ovo što sam napisala je samo delić onoga što većina ljudi misle.

Deda nije otišao na fakultet, jer je najstariji sin i njemu ostaje gazdinstvo. Baka je završila četiri razreda osnovne škole, ali je pismenija i načitanija od velike većine današnjih školovanih ljudi. Oni žive na selu i prostog su duha jer posle celodnevnog rada, njima nije potreban Šopenhauer, kvanitativna teorija ili Dostojevski, nego san. Ponekad tamburaši.
Mamin brat je ostao na selu jer je jedini muški potomak dede, a to izgrađeno gazdinstvo treba neko da nasledi. Zahvaljujući svojoj upornost i odanosti oranici, izgradio je farmu za uzgoj svinja; postoje samo 3 takve na svetu.
Brat je odlučio da upiše tu srednju školu pošto ujak nema dece, a ima gazdinstvo. Još su se i afiniteti poklopili, kud ćeš bolje?

Oni nisu seljaci. Ponašaju se kao gospoda i dame. Imaju osnovnu kulturu, za razliku od mnogih urbanih gradskih faca. Što bi se dalo reći, postoji seljak i seljačina. I Velja.

Ono što me najviše boli ovih dana jeste taj protest. Seljak cele godine radi za neku minimalnu naknadu. Nema više odakle da crpi. Velike su njive, velika su gazdinstva. Država mu daje na kašičicu sve. Kaže, ne može, treba i drugima.

Iskreno, ne vidim gde je drugima to otišlo. Jedino što znam da može biti drugo jeste nestašica mleka. Sirota država, pa ne može ona sama sa monopolom. Znači, nije tamo otišlo.
Sad kažu, moraju da uvoze meso. Neću više da vidim crno na belo kako će stočarstvo da subvencionišu. Hoću da vidim stočare koji će da kažu da je njima otišlo. I da je to sada perspektivna grana. U suprotnom, moraćemo neku drugu granu da smislimo. Čini mi se da nestaje ribe... Ako ćemo da slavimo slave grada, brzo-bolje subvencionisati ribolov. Al' takim.

Ali, pošto volimo da idemo iz krajnosti u krajnost, održava se četvrti protest protiv noćne prohibicije. Iskreno, nemam razumevanja za to. Imam samo sažaljenje za te ljude.

Ne znam šta nije u redu sa nama. Zašto se toliko oseća paternalistički duh? Pobogu, nismo ovčice. A čak i da jesmo, onda ćemo da čekamo Isusa, a ne tu neke samoproklamovane mesije. Imam osećaj kao da je ovo neka mentalna ustanova, gde su mi, građani, koji dajemo legitimitet, samim time vlast vladajućoj eliti, mentalni bolesnici, a ta elita, koja uživa našu bezuslovnu podršku, jer za gore znamo, a bolje ne, nam svaki dan gurne oronuli žele za ručak. I tako svaki bogovetni dan.
I prošli put sam se pitala dokle više. I ovaj. I, nažalost, ali iskustvo kaže da ću se opet pitati.
Jer, svaki protest je unapred osuđen na propast, jer smo mi, ljudi, jedna sebična stvorenja, koji gledamo svoja posla (barem smo svi jednom liberalni) i žalimo se što nam tamo neki seljaci preprečuju put, jer ne možemo da kupimo hleb, pa da idemo kući na ručak posle osmočasovnog radnog dana.

Mi

2011-05-31T17:03:00.002+02:00

Ne znam šta da vam kažem, baš ga mrzim.
Iz dna duše.
Mesecima smo se uigravali da bi kroz par dana izgubila oslonac.
Ponekad sam zaspala čekajući ga. A u poslednje vreme sam se uvek dizala s njime.
Nekada je to išlo lakše i brže, a nekada teško i dugo.
Nije baš uvek bilo vedro. Ali ni oblačno.
Poslednjih par dana ga uopšte ni ne vidim.
Nisam ni sigurna da ga želim videti.
Ipak... žudim za onim danima kada smo bili usklađeni.
Tako je mirno, tiho, spokojno bilo kada smo se budili zajedno.

Fali mi.

I danas sam propustila jutro. Fale mi prvi jutarnji zraci. Fali mi jutro.

Joj, živote, tužan li si

2011-05-20T21:02:00.005+02:00

Redovno čitam Blic, doduše, više u elektronskoj formi. Ono što sam nedavno primetila jeste da u gornjem levom uglu imaju prozorče dobre vesti. Inicijalno sam se oduševila, jer, zaista, pored svega ovoga što čujemo svaki dan, upravo nam tako nešto i treba - da uvidimo da nije sve tako crno. Međutim, dobrih vesti ima malo, a ono što nas prvo dočeka jesu ekonomske i političke nestabilnosti, propraćene morbidno crnom hronikom, prošarano kojekakvim zvezdama i zvezdicama i njihovim mučkim sudbinama, da bi na kraju zapečatili sa nalaženjem haških begunaca, zaustavljanje evropskih integracija, štrajkova sindikata, opozicionarnih političara, i moje omiljeno, samospaljivanje ili samopovređivanje napaćene duše koja ne može više protiv onih odgore.

Čini mi se da smo se i navikli na takve vesti. I onda iz vedra neba - par ljudi opljačkalo SOS prodavnicu.

Pitam se dokle. Dokle ćemo više kolektivno da se srozavamo? Jeste, mnogi će reći, to je tranzicija, to je moralna kriza, to je kriza društva. A ja ću reći to je tragedija, jer zaista više ne znam koliko ćemo se dugo izvlačiti na tranziciju, na moralnu krizu i krizu društva.

Pre nego što neki pametni doskoči, bavim se ovim temama na mnogo višem nivou nego većina vas. I vrlo dobro znam šta je tranzicija teorijski, a šta je praktično. Ono gde se podudara jeste da traje dugo, da je to proces. Ali, opljačkati SOS prodavnicu, u smislu, uzeti dnevni pazar, to je tranzicija? Ne interesuje me ko su ti ljudi, da li su izgubili posao, da li će da prežive sutra, da li imaju potomke. Postoje pravila. A pravila jedino funkcionišu ako se svi pridržavamo, a ne samo dvoje-troje. Zato i tranzicija traje tako dugo, jer prokletu autoritarnu političku kulturu nije tako lako iskoreniti, ali je moguće. Moguće ako se prihvate određeni standardi, određena pravila. Nije vlada kriva. Nije država kriva. Krivo je stanovništvo. Jer se uvek stavlja u poziciju izgubljene ovčice i traži i dalje, autoritarnu, čvrstu ruku da je vodi. Umesto da oslobodi paternalističkog duha, trebalo bi da prihvati ograničene blagodeti demokratije i da uradi nešto za sebe i za svoju budućnost. Najlakše je sedeti skrštenih ruku.

Dalje, što se tiče moralne krize, to je veoma slična priča kao i sa krizom društva, samo je ovo na pojedinačnom nivou. Jednostavno, tokom svih ovih previranja i nesrećnih okolnosti na brdovitom Balkanu, ljudi su izgubili moralni kompas. U ratu nema pravila. Samo, prestalo je ratno stanje odavno. I nema vanrednog stanja. A ljudi su i dalje u euforičnosti prošlih događanja. Nekako, opet očekuju da će sada doći neka viša sila i reći da su od danas vrednosti svakog pojedica da ljubi bližnjeg svoga ili da čuva mačku komšiji ili da ide u crkvu tri puta nedeljno. To je nepromišljeno, pogotovo za ovaj narod koji uporno ističe svoju dvovekovnu tradiciju, pardon, osmovekovnu tradiciju. Podrazumeva se da imaju neke date vrednosti koje čine osu zajednice. Da li je to sloboda? Jednakost? Pravednost? Ljubav? Sreća? Cveće?
Oni ne znaju. Čekaju da im se kaže. Nije ni čudo što su i dalje u krizi, s obzirom da imamo mnogo neobaveštenih, pa dolazi do nesporazuma u komunikaciji.

Na kraju, što se tiče krize društva, ona je samo opštija od moralne krize, jer osim stanovništva, zahvata i ustanove. Svojevrsni korov. Pitanje koje se nameće jeste da li mi želimo taj korov ili ne. Mnogi odgovori indikuju da je ovo tlo savim plodno. Ali, nema onda posle da se žalimo kako su svi korumpirani, birokratija spora, vlada loša, posla nema, prokleta tranzicija, bolje je bilo u socijalizmu, propalice, bitange, klošari, prostitutke, neefikasne škole, glupa deca...

Sami smo krivi. Da stvarno želimo da promenimo nešto, danima bismo svi stajali ispred mesnih odbora, gradskih i opštinskih veća, republičkih ustanova i zahtevali zdravo društvo. Ali, klasična socijalna psihologija - ako može njih par da izađe i bori se za ono što meni odgovara, ja ću sedeti kod kuće i hvatati krivinu.

Previše nas hvata krivinu, a provalija je odmah iza ćoška.

Kiša?

2011-05-15T18:07:00.002+02:00

Volela bih da postoji neki životni restart kao što kiša dođe prirodi.

Jedan profesor je rekao da je ekvivalent kiši ljudske suze. Da spere sve što je negativno i posle ostavi prostora za novi početak. Možda je u pravu.

Samo, šta kad ne možete da pustite suzu, a iznutra vrištite koliko vam je dosta svega i svakoga?
A šta kada posle toliko držanja u sebi suze poteku same i ne mogu da se zaustave?

Smatram da je plakanje jedna vrsta blagodeti. Em što se misli razbistre, em što se primetno oseti rasterećenje. Skoro da je vazduh čistiji posle toga.

Iako većina misli da su ljudi koji nas rastuže, pa se rasplačemo, zli i veoma jadni, možda im treba jedna velika zahvala. Jer, da nema njih, njihove bezobzirnosti, nikada se ne bismo rešili tereta.

Tako da, kupite pakovanje maramica i pravac kod tih ljudi. Mora da pomogne.

Kockice

2011-04-12T13:03:00.003+02:00

Procvetao je jorgovan.

Imam osećaj da ove godine kasnim. U svemu mogućem. Osećam se kao Zec iz Alise. Doduše, nemam tako otmeni džepni sat, ali i sa njim i bez njega, opet kasnim.

Nemam vremena. Dan svane posle mene, a noć padne pre mene.

Prošle nedelje su procvetale magnolije.

To je jedina nedelja do sad kada sam mislila da imam vremena za sve. I imala sam. Jer nisam previše marila za sutra. Iako sam znala da će me sve to sačekati i opasno rezultirati.
Ali, živela sam. Bez pogleda na sat.

Treba mi još minut. Ne sat, samo minut.

Oduvek sam bila namćor

2011-04-11T22:02:00.003+02:00

Vraćam se dobrom starom običaju - pisanju postova u najnezgodnijim situacijama za to.

Imala sam par dana da razmislim o jednoj temi. Vezivanju.

Iako još uvek gradim mišljenje o čoveku, što iz knjiga, što sa ulice, jedno je sigurno - postoje razni tipovi, ali je svima potrebno neko društvo ponekad. Kad kažem neko, mislim na raznorazna, počevši od ljudskih bića što mogu da budu kolege na poslu, prijatelji koje viđate na žurkama, porodica na porodičnom ručku, crkvena zajednica, prijatelji na MSN-u, pa do umiljatih mačaka ili vernih pasa, preko kaktusa do osmeha prodavačice (što je retko, ali se desi!). Svi nekako iznalazimo te kratke trenutke koje nam ulepšaju dan, ali se ubrzo vraćamo svom samotnom životu koji gubimo ležeći u krevetu, vozeći se u prevozu, provođenju vremena u kancelariji ili učionicama, sedeći u parku, čitajući novine, pretražujući internet ili, jednostavno, spavajući.

Šta je onda ono što izaziva kratki susret, osmeh mesto pozdrava i ispod stola dodir tvoga kolena?
Duboko sam ubeđena da je sve navika.

Danas me je cimerka pitala zašto još uvek grickam nokte. Iskreno, imam perioda kada ne grickam, kada sam izolovana od stresnih situacija. Ali, s druge strane, čim se pojavi naznaka stresa, nemam više noktiju. Ipak, mogu da ne grickam. Šta je onda ono što me tera da grickam nokte kad se iznerviram? Navika. Da sam umesto grickanja svaki put žvakala žvake, sad me prsti ne bi boleli. Ali, nisam, jer sam navikla na grickanje kao jedini način nošenja sa stresom.

Ako nije, trebalo bi da postane opštepoznato, ali, neke ljude ne mogu da podnesem, neke u maloj količini, neke u većoj, ali nikoga stopostotno. Na neke sam se više navikla, na neke manje. Osećam da mi fale u određenim trenucima. Da li je to prijateljstvo? Da li je prijateljstvo navika?

Smatram da jeste. Da nije, ti ljudi mi ne bi uopšte bili potrebni sa vremena na vreme, u određenoj situaciji. Prija kada mi izmame osmeh na lice ili kad sve vreme provedemo u dobrom raspoloženju, ali ponekad mi se javljaju misli da kada odem do određene osobe neću imati želju da pričam. Ne da neću imati šta, nego da neću hteti. Sve mi se češće to dešava.

Da li je isto tako i sa ljubavlju? Ne bih znala reći. Ubeđena sam da je to najbolja kategorija za moju teoriju. Posle duže veze se obično pati. Tuguje. Samuje. Fali nešto. Nešto poznato. Nešto na šta smo navikli. I sad treba ispočetka, naći drugu naviku.

Zapravo, navika je konstanta. Samo ljude menjamo. Tretiramo ih kao objekte. Vodimo se ličnim interesom. Altruizam nije moderan.

Nisam asocijalna. Samo ne volim ljude.

Omnes homines sunt asini vel homines et asini sunt asini

2011-04-08T23:02:00.005+02:00

Večeras me krenulo. Pre nego što me iko optuži da sam zavidna kravetina, da kažem da je tako. Sasvim je izvesno da sam zavidna kravetina, ljubomorna kučka, ali, verujem da uvek pogodim srž, kao što ću i sad. Na onaj spisak gore možete dodati i narcisoidna, egoistična, i veoma skromna.

Nego, da krenem da otkrivam problem.

FB je uveo promenu izgleda profila. Sada postoji mogućnost da se postavi grad u kojem prebivate, iz kojeg ste ponikli, kada ste rođeni, vaši ljubavni status, kao i jedna nova i jedna stara, ali sad m upečatljiva opcija. Prva se tiče jezika, a druga trenutnog posla.

Mogla bih reći da pomalo podseća na CV. Navedete sve nivoe obrazovanja, jezike koje govorite, šta radite u slobodno vreme, koje su vaše veštine, i ono najbitnije, da li ste ranije bili zaposleni i da li imate određenog radnog iskustva.
Naravno, opcije su veoma korisne, pošto možemo mnogo štošta da saznamo kako proganjamo druge po FB-u, ali su generalno nekorisne.

Ako niste znali, svi odlično govore latinski. Srpski, hrvatski, crnogorski, makedonski, slovenački, slovački (koji ne pravi razliku između Slovenije i Slovačke), bosanski, bošnjački, srpsko-hrvatski, hrvatsko-srpski, srpskohrvatski, hrvatskosrpski, jugoslovenski, jugoslovensko-srpski. Neki znaju i ruski i bugarski. U tom duhu mislim da još treba da stave da veoma tečno govore staroslovenski. Ili da razumeju Lužičke Srbe. Siroti, verujem da bi hteli i da razgovaraju sa njima, ali nisu još toliko savladali. Mislim, sasvim je opravdano, gde bi pored svih ovih jezika još i to uspeli?!

Druga grupa je engleski, ruski, francuski, španski, italijanski. Nemački se vrlo retko pojavljuje. Da objasnim, ako smo išli u gimnaziju, i od stranih jezika učili jedan od ovih, pa makar i sa zaključnom dvojkom, to znači da smo apsolutni stručnjaci u jeziku. Znate, pasivno znanje koje se ne koristi i ne obnavlja. Raduje me što smo svi male poliglote* zahvaljujući FB-u.
*inače, divim se ljudima koji govore 2 ili više jezika, isključujući maternji. Zaslužuju svaku pohvalu, samo su se malčice izgubili u ovom moru lingvinista.

Druga opcija vredna mog pljuvanja jeste zaposlenje, a sa tim ću da dodam i obrazovanje.
Naime, sećam se, letos, čim smo završili srednje škole, svi su brže-bolje uredili to polje sa obrazovanjem. Moram reći da sam ostala stoka neobrazovana. Najsmešnije mi je bilo što su svi postavili na koji su fakultet dospeli. Kao da to nismo saznali iz statusa, komentara i kvizova proteklih nekoliko meseci, ali, dobro. Nisam stavila svoj. Ne zato što me je sramota ili zato što me nervira (mada, moglo bi to da bude), nego, jednostavno, nisam imala potrebu za tim. Kad jednog dana završim, akko završim, onda ću da popunim to polje. S druge strane, šta nekome znači u koje sam zabavište išla, to je pravo pitanje... Konformizam.

I tako dolazimo do zaposlenja. Moram da priznam, prva sam koja sam se narugala, pošto imam izuzetno imaginarno zanimanje u imaginarnoj kompaniji, ali imam pravu saradnicu, ako ništa drugo! Ipak, neki ljudi to previše ozbiljno shvataju. Recimo, jedna devojka je stavila da je zaposlena u debatnom klubu (PR). Sad, da li je to PR kao public relations, ne bih znala. Jer, koliko ja znam, ako deliš bedževe i letke, onda si PRomoter. Možda grešim.
Uglavnom, svi su u skladu sa svojim jezičkim sposobnostima dodali i zaposlenja. Ponosna sam što među prijateljima* imam toliko radnih ljudi koji su već sa svojih 20 godina vodeći eksperti. Ne znam u čemu je problem sa ovom državom kada imamo toliko perspektivnih ljudi. A, da. Problem je što država ne prepoznaje njihov kapacitet. Eh, i ova država.
*na svu sreću, postoje ljudi koji stvarno znaju dosta jezika i koji su stvarno zaposleni. A postoje i oni koji se zezaju, i te isto toliko poštujem kao i prvu grupu. Jedino nemam razumevanja za raznorazne samozvane profesore klasičnih jezika i promotere.

Na kraju se nameće dobro pitanje - zašto ne izbrišem kada mi toliko smeta?
PRe svega, ne bih imala o čemu da pišem na blogu. Lažem, verovatno bih imala, ali, jednostavno, ovo me toliko uznemiri da moram da bljujem vatru negde.
Dalje, žao mi je dobrih prijatelja.
A ako mogu i Medvedev i Putin da imaju profile, valjda mogu i ja.

Prokrastinacija i tako

2011-04-08T21:07:00.004+02:00

Nikada nisam mislila da ću ovo reći, ali, evo - POČELA SAM DA ZABORAVLJAM PRAVOPIS!

Neki bi rekli da preterujem, ali, za mene je to alarmantno. Naime, do gimnazije sam bila koliko-toliko pismena, znala sam koje reči se pišu velikim slovom, pravilno sam rastavljala na slogove, negacija odvojeno od glagola, zajedno sa imeničkim rečima, tačka ide iza rednog broja, iza rimskih brojeva ne ide i tako dalje.
Tada sam otišla u gimnaziju, i dobila naci-profesora srpskog koji je užasno uživao u našim gramatičkim i pravopisnim greškama. Tamo sam se opismenila. Skroz na skroz. Zareze sam doktorirala. Ipak, ovaj blog sam uvek tretirala kao mesto gde važe neka moja pravila, kao da je sasvim ispravno da se rečenica počinje sa veznicima i, a, ali ili da poštujem neku svoj redosled reči u rečenici.

Ovih dana sam lenja, što i nije ništa novo, ali me sada muči i dugme razmak na tastaturi mobilnog telefona. Ranije sam i marila, pa sam dosta jako pritiskala, ali, u poslednje vreme mi je svejedno. I, zarezi su odjednom postali irelevantni. Upravo tada sam došla do zaključka - onepismenila sam se.

Međutim, izdvojila bih nešto što mi smeta i što mi je smetalo. Šta će da mi smeta, još uvek ne mogu da spoznam.

Pa, da krenemo.

Ranije:

nebi. - jedino više iritirajućeg od ovoga može da bude ako bi u sred rečenice n bilo veliko slovo. Ja ne bih, ti ne bi, on/a/o ne bi; mi ne bismo (zajedno!), vi ne biste (zajedno!), oni/e/a ne bi.
nepravilna glasovna promena; uglavnom kao podpredsednica, isčekivajući, radostna. Postoje određena pravila. Postoje zvučni i bezvučni suglasnici. Postoji tvorba po mestu. Molim vas, naučite to. Nije teško.
Vi će te to uraditi. - ova rečenica je pogodna za analizu pošto ukazuje na jednu veliku glupost i jednu zanimljivost. Naime, ćete je enklitički (nenaglašeni) oblik pomoćnog glagola hteti u prezentu. Ja ću, ti ćeš, on/a/o će; mi ćemo, vi ćete, oni/e/a će. Drugo što upada u oči jeste uraditi. U srpskom jeziku favorizuju i smatraju ispravnom konstrukciju da + prezent glagola umesto infinitiva, kao što je slučaj u hrvatskom jeziku. Naravno, svi ponekad više volimo upotrebljavati infinitiv, ali s vremena na vreme mogli bismo da upotrebimo i gorepomenutu konstrukciju.
... - najiritantnija pojava. U istom rangu sa ?! znakom. U redu je da ih koristimo u situacijama gde je zaista neophodno izraziti da je to nedovršena misao, ili da smo se neverovatno začudili, ali, lepo je rečeno da sve što je previše jeste i preterano.

Ovih dana:

zarez iza veznika a i ali - to se nauči. Kraj priče, nema ali.
jako, puno, mnogo - za sva vremena: jako izražava intenzitet i suprotno je slabo. Puno izražava količinu i suprotno je prazno. A mnogo jeste ono što niko ne koristi kada želi da iskaže da je nešto suprotno od malo. Tako da, jako hvala, puno hvala... Zaboravite. Mnogo hvala je sasvim u redu. I hvala lepo može da prođe.
u vezi - ne postoji. Može biti u vezi sa tim predmetom, nikako u vezi predmeta. Nikako.
reko, proso, kazo, prepado - rek'o, pros'o, kaz'o, prepad'o. Isto važi i za il', al', reko'.
glagol trebati - treba da pođem (prezent), trebalo je da pođem (perfekt), trebalo bi da pođem (futur). Glagog trebati se drugačije menja u srpskom i hrvatskom jeziku; u srpskom jeziku je bezličan.
pasiv - u engleskom jeziku je sasvim opravdano, zato i imaju passive voice. U srpskom nema. I trebalo bi da se izbegava. Uvek može da se zameni, samo treba da budemo kreativni.
instrumental - za društvo ide s kim, za sredstvo ide čime. Znači, došla sam busom. Ne došla sam sa busom. Osim ako bus nije nadimak. I tada treba da stoji veliko B.

Sad bih malo da skrenem sa priče. Pojedine reči smetaju mom poimanju srpskog jezika. Bruka, brutalno, haos, fenomenalno i mahinalno.
Uvek moram da dodam izvorno značenje kada spomenem jednu od prve tri reči. Tako kada nekome objašnavam kako je to bilo brutalno, znači da nije brukica i da je sve super prošlo, pošto smo napravili haos, nego da je to bilo svirepo i okrutno.
A što se tiče druge dve reči - uvek se setim dve narodnjačke pesme kada ih koristim u govoru. Šteta, prava šteta što se rečnik popriličnog broja ljudi tako proširuje.

Nažalost, to je sve čega se mogu setiti. Verujem da ima još mnogo. Nekako, na kraju mi izgleda sasvim iskreno i legitimno da se zahvalim svojim profesorima jezika, pri tome misleći na profesoricu engleskog i ruskog jezika, kao i gorepomenutnog profesora srpskog jezika i književnosti. Utuvili su nam (bar se nadam) da uvek treba da se potraže rešenja koja odgovaraju jeziku koji nam je maternji.

Ponosna sam što sam pismena. Tr00 sam.

Čudan je ovaj april.

2011-04-07T11:45:00.002+02:00

Retko čega se mogu veoma jasno sećati iz detinjstva. Obično su to neke sekvence koje ne traju duže od par sekundi. Imam izlomljeno sećanje.

Jedino čega se jasno sećam jeste period kad sam imala oko šest, sedam godina. Zapravo, nije ni period, nego određena radnja koja se ponavljala. Na lokalnoj televiziji su pred vesti puštali blok pesama Enye. Tata bi me uvek pozvao da sednem pored njega. Kada bih se smestila, tata bi pojačao tv i počeo da mumla tekst. Tek sam kasnije uvidela da je to mumljanje, s obzirom da moj tata ne zna tekstove, pogotovo na irskom. Uglavnom, sedeli bismo na trosedu i gledali u taj tv. Iskreno, meni je to bilo mnogo dugo. Još uvek imam osećaj da je to trajalo oko sat vremena, iako mi isustvo i razum govore da je to trajalo mnogo manje. Tata bi povremeno rekao kako je Enya lepa žena. Kako ima kvalitetne i lepe spotove. Kako ima divan glas. I kako je lepa žena. Mislim da je Orinoco flow najviše voleo.

Otišla sam da poslušam neku pesmu što mi je prijatelj poslao. Nije me oduševila. Pomislila sam šta bih mogla da poslušam u susret ovom divnom danu. Mahinalno sam ukucala Caribbean Blue.
Suze su potekle.
Valjda sam se setila te slike iz detinjstva.

Nekako... Fali mi da bude mala i zaštićena. Život za odrasle je daleko uzbudljiv, ali, isto toliko i naporan u nekim segmentima. Da mi je barem na sat sklupčati se pored tata i gledati spotove dok on govori kako je ona lepa.

Only if.

Nacrti

2011-03-31T17:04:00.002+02:00

Uskoro će april.
To mi je omiljeni mesec. Ne zato što sam onda rođena, nego, verujem da se onda zaista mogu osetiti sve čari proleća. Prolećne kiše, posle kojih se oseća miris zelene trave u vazduhu. Mirisni cvetovi koji su pre par dana bili pupoljci. Šarenilo. Duži dani. Sunce sa povetarcem.
Ono što ja najviše volim jeste jorgovan, koji taman cveta oko mog rođendana.
Moram da priznam, ovom proleću sam se radovala kao nikada pre.

Naravno, sve je to propalo. Svi planovi su se srušili kao domine, jedna za drugom. Cap, cap, cap.

Mrzim fakultet.

S druge strane... kupila sam cvetne helanke. I koristim voćne šampone. I sad sedim na terasi sa laptopom i slušam Nouvelle Vague. Gledam pupoljke u Beogradu. Iskreno, ne smeta mi. Ali, nekako više volim kad nemam ispit oko mog rođendana, ili možda čak, i na moj rođendan.

Upropastila sam danas jedan od omiljenih džempera. Kardinalna greška. Juče sam dovela knjige u red. Grickam nokte.

Nemam inspiracija više. Mislim da je kreativnost nešto što se mora negovati. Ne sećam se kada sam poslednji put uzela da nacrtam nešto. Kosa mi je mokra i uvija se jer je ne sušim.

Usne su mi ciklama. Podočnjaci veliki. Bili su i ranije, tako da, čisto da neko ne pomisli da se razbijam od učenja. Mada bih mogla.

Češkam se. Šugava sam.

U poslednje vreme kuvam mnogo. Nedavno sam oprala prozore terase, ali usled kiša, opet su se zaprljali. Sizifov posao, rekla bih.

Fale mi ljudi. Sledećeg vikenda idem za NS da vidim prijatelje. Volela bih da mogu da produžim.

Mislim da je najbolje da od danas prekine sve prijateljske i rodbinske veze i da se nikada više ne vratim u rodni grad. Fukala me akademska karijera, ali, doista.

Jutarnja kafa

2011-03-11T21:30:00.003+01:00

Ponekad se zapitam: koji most?

Izašla sam na terasu. Nije to ideja vredna prezira. Spustila sam kafu na pločice. Bosa sam. Naoblačuje se. Neko je ostavio cigarete. Verovatno Rols.
Nikad nisam probala.
Kresnuh šibicu. Svetlost obasja lice.

Izmučeno. Pod maskom podočnjaka. Ulepljeni obrazi od suza. Tunjav pogled.

Povukla sam prvi dim. Neiskusno. Počela sam da kašljem. Bacila sam cigaretu preko ograde pri tom proklinjući je.

Prokleta i ja bila.
Suze su opet potekle. Stropoštala sam se u ćošak.

Kukavica sam. Nemam snage. Volje. Želje.
Fali mi. Falim sebi.
Ne želim da jutro svane. Ne želim da osetim bedu svog postojanja. Ne mogu više.
Postala sam slabić. Senka. Lunjam i lutam. Samo... ne mogu da odlutam.

Čujem prve kapi kiše. Zapravo, osetim miris. Izlazim napolje. Četiri ujutro. Nema mnogo ljudi. Grad spava. Kiša pada sve jače i jače. Poneka kap zaboli.

Potreban mi je dom. Toplina. Ljubav.

Žedna sam.

Pojavila se prva zvezda na večerašnjem nebu. Tek je 4.16 i Suncu nema ni traga. Još uvek.

iz dnevnika Ave L.

Nedeljni ručak uz Nouvelle Vague - nova tradicija

2011-03-06T12:31:00.002+01:00

Uvek me je bilo sramota običaja. Prezirala sam tradiciju, pošto sam kul mlada osoba i to mi nije potrebno u ovom postmodernističkom globalnom društvu.

Uvek sam se stidela kada sam čula kako pričaju lokalni dijalekt. Nisam ih poštovala jer sam bila učena da je to gramatički nepravilno, i stoga, te osobe mora da su glupe kad ne poštuju standardni književni jezik države u kojoj žive.

Uvek sam prevrtala očima kada sam bila primorana da slušam zvuke tamburice. Nervirao me zvonki zvuk.

Uvek sam bila na drugoj strani porodice. Sama.

Sećam se, letos, sa napunjenih 19 godina, prevrtala sam očima na pevanje, moglo bi se reći, himne, moje nacionalne manjine unutar crkve u okviru jednog običaja u tradiciji mog naroda.

Sećam se, jesenas, sa isto toliko godina, stajala sam na Neuplatz u Klagenfurtu i pevala iste te pesme, koje sam prethodnog dana tražila na internetu, da bih, u agoniji ne iznalaženja, poslala bratu SMS poruku da mi prekuca tekst, da bih sutra dan mogla da nastupim sa pesmama moje nacionalne manjine iz mog zavičaja.

Ne mogu reći da sam odrasla preko leta.
Ni preko zime.

Jednostavno, kada sam se odvojila od doma, zavičaja, zvonkog zvuka, običaja, tradicije, shvatila sam koliko je to deo mene ma koliko se ja toj ideji opirala. Ponekad mi i previše nedostaje da čujem bunjevačke reči. Nekako mi se ozari lice kad sa pojedinim ljudima mogu da koristim majka za baku i dida za dedu.

Nedavno mi je zafalilo prisustvo na jednom običaju. Naime, svake godine, pred početak Uskršnjeg posta postoji Deb'o četvrtak. To je dan kada se jedu fanci, nešto kao krofne. Meni je to veoma neukusno, i pogotovo masno, ali, ove godine sam htela da pojedem barem jedan, makar sutra otkrila da mi se holesterol opasno povisio.

Danas sam odlučila da napravim nešto što se jede u ovom periodu. Nazvala sam mamu, a potom i majku. Mama još treba ponešto da nauči, a ja mnogo.
Ipak, ova vrsta učenja mi ne pada teško.

Jedva čekam Uskrs! Ili Cvijetnicu. Ili Pepelnicu. Svejedno, sve čekam. Ne zato što volim crkveni pogled na to, nego jer mi je to prilika da se iskupim za sve one godine neznanja i nepoštovanja tradicije.

E, sad još samo da zavolim pesme Zvonka Bogdana...

2011-02-14T09:26:00.001+01:00

Drage single devojke,

Ne očajavajte za Dan zaljubljenih! To što još uvek niste pronašle srodnu dušu koja bi vas za ovaj praznik vodila na romantičnu šetnju kroz Prag ili na kratkih predah na Karibima, ne znači da ste jadne i mizerne. Iako pretprošli broj mnogih ženskih časopisa tako tvrdi.

Da biste izbegle depresiju, neke novine i emisije vam predlažu da jedete mnogo čokolade jer je to milion puta bolje od seksa. A kada se ugojite, pošto opet nećete biti atraktivne drugom polu, onda treba da krenete na besmislene dijete od kojih ćete za 1.5 dan izmršavati čak 15 kilograma ako ujutro jedete kavijar, za ručak kokosovo mleko, a za večeru jastoga. S obzirom da to iziskuje nešto malo više novca, onda možete čitati horoskop da vidite kako da vaš život prilagodite vašem znaku. Kada ste Queen of the day, onda sklapajte poslove, uplaćujte loto i pazite na bubrege.
A pošto ne možete da zablistate bez nove odeće, šminke i frizure, naći će se već neko ko će reći koja boja odgovara vašem tenu, kako da koristite ono što imate u frižideru da napravite opuštajuću masku, ili kako da odaberete kožnu odeću u skladu sa vašom zdepastom figurom.

Nemojte se nervirati, uvek će se naći neko ko će vama, singl, devojkama pomoći da što lakše prebrodite Dan ljubavi i da se spremiti za antivalentine'sdayparty.

S druge strane...

Srećno Valentinovo svim devojkama koje imaju nekoga!
One sad mogu da očekuju skupocene poklone, ne moraju da ugađaju sebi praveći torte kao singl devojke. Njih će njihovi momci paziti, maziti, i razmaziti vodeći ih po prestonicama Evrope, gde će uživati u dugim šetnjama, romantičnim večerama i ružinim laticama rasutim po krevetu. One su srećne i sad mogu da čitaju kako da udovolje svom muškarcu. Kako da se obuku za svog muškarca. Šta da kuvaju za svog muškarca. Kako da ga opčine. Kako da budu nedodirljive. Kako da ih zadovolje u krevetu. Kako da provere da li su im horoskopi usklađeni i da li mogu da započnu zajednički život.

Dame, mislim da u novom broju nekih novina ima kako da naterate vašeg muškarca da odluči kojim prstenom da vas zaprosi!

Tragično. Časopisi i emisije koje postoje zarad žena su zapravo toliko ponižavajući. Ono što ja nalazim najžalosnijim jeste da je to mnogim ženama orijentir za svaku bitniju odluku u životu. Šta beše o kafici sa prijateljicom gde se ovakve stvari pretresaju? Milion puta je zanimljivije. I nije toliko jadno kao članak o ženskom mozgu, ili, tajne koje žene kriju. Sve mi se čini da to pišu muškarci koji su izašli iz neke odvratne veze i sad imaju potrebu da budu dr mr specijalizovani za ženski um. Alo, bre, ne radi se to tako.

Ode emancipacija. Verujem da su mnoge feministkinje ogorčene.
Žene, ne budite isprazne i ne tražite visoku mudrost u časopisima i savetima estradnih zvezda.

Srećan Dan zaljubljenih!

Bellum omnium in omnes

2011-02-03T23:11:00.005+01:00

U slobodi kontempliranja pokušavam da pronađem odgovore na filozofska pitanja. Zato što nisam u ispitnom roku i nemam šta pametnije da radim.

Elem (kako mrzim ovu reč!), razmišljala sam o istini. Da se ne lažemo, ne baš o istini, ali, ako bismo moje prvobitno razmišljanje sveli pod najširu kategoriju, čvrsto verujem da bi to bila istina.

Aristotel je rekao da je istina takvo saznanje koje odgovara stvarnosti. Bez obzira na ograničena znanja tada, i antički ljudi su imali spoznaju o apstraktnim pojmovima kao što je sloboda, pravda, istina i tako dalje. Međutim, kao i onda, i danas je teško doći do onog saznanja koje odgovora stvarnosti. Na tom putu prosvećenja smo sami, nažalost.

Zapravo, uvek smo sami. Usamljeni. Jedini.
Kad pomislite kako vam je teško, uglavnom se tešite, ako ste zlobni, da ima još nekome kome je gore i onda se tome naslađujete jedno desetak minuta, pa se opet vraćate u stanje opšte apatije.
Druga vrsta, meni ne omiljena, takozvani optimisti se sete svojih milih i dragih ljudi koji se opredmećuju kao prijatelji, porodica i osobe koje su tu uvek za vas. Naravno, oni vas podrže, kažu vam da gurate dalje i da će sve biti u redu.

Neće sve biti u redu. Zašto to mnogi ne mogu da shvate? Ako ti je život šugav od početka, i ako si krajnje mizantropski i pesimistički, uz sitnu dozu cinizma i sarkazma, nastrojen, život je šugav. Konstanta. Kraj priče. Nema mesta za poboljšanje. Ostatak života treba da prihvatiš neizbežnost.

Jer, činjenica je da smo sami. I da će nas svi izneveriti. Prijatelji će imati preča posla u datom trenutku ili ste im dojadili. Porodica će vas pokušati podržati, ali, i oni, kao i prijatelji, ponekad imaju neizbežne obaveze ili ih apsolutno ne interesujete. Ljudi vas iznevere. Ljudi vas razočaraju. Ljudi vas napuste. Sami ste.

Istina je da je svaki čovek sam za sebe. Pravo hobsijansko stanje. Homo homini lupus est.

To my surprise, and my delight
I saw sunrise, I saw sunlight
I am nothing in the dark
And the clouds burst to show daylight.

Do tad

2011-01-27T19:45:00.002+01:00

Dragi čitaoci i čitačice ili čistačice i čistaoci (politička korektnost i emancipacija),

Otupela sam. Šteta što ne postoji glagol potupeti. Potupela sam. Eto, sad postoji.
Naime, moraću ozbiljnije da se pozabavim svojom akademskom karijerom, ne bi li jednog dana nešto ispalo od mene. Lažem. Akademska karijera mi i onako nije previše bitna.

Hoću da čitam. I da gledam filmove. Da posećujem predstave. Izložbe takođe. Hoću da radim sve ono što trenutno ne mogu jer sam u grču oko učenja i rokova.
Ono što je najbitnije, hoću da se izorganizujem. Da, organizacija. Red, rad i disciplina, a onda možda dođe i inspiracija za blog.

Volim da trabunjam, ali isto tako volim i da koristim kompleksne reči.

Do tad,

Vaša Naive

Tok misli

2011-01-23T16:31:00.002+01:00

Napolju se beli. Do te mere da zaslepljuje. Unutra je ponekad zagušljivo. Kad otvorim prozore, postane hladno.

Suva mi je koža. Ispucala. Kao i usne.

Fali mi lenčarenje kod kuće. Ležanje na krevetu koji nije kauč i koji ne škripi.

Domaći kolači i torte. Kao i hrana koju sam ne moraš da spremaš.

Metodičnost.

Organizovanost.

Urednost.

Rutina.

Nedostaje mi proleće. Nema ga više. Ljubitelj sam majici dugih rukava. Njih možeš bez ičega da nosiš lepim prolećnim ili jesenjim danima.

Želim da mi život bude pojednostavljen i ukrašen do te mere kao osnovnoškolski sastavi kao Proleće je došlo u moju ulicu, Zima je stigla u moj grad na leđima ledenog vetra itd. itd. itd.

Volim tirkiznu.

Imam zelenu hemijsku. Moram i ciklamu da uzmem. To jest, kupim, pošto se ništa ne dobija otkako smo utvrdili novac kao opšte sredstvo razmene. Ne mogu da verujem, bez problema sam reprodukovala jednu od tristo miliona definicije za ispit iz Političke ekonomije koji imam u utorak.

Izgubih mobilni. I sebe usput, u prokletom, žalosnom hedonizmu.

Fale mi ljudi.

Nadam se i ja njima.

23. januar, sredina januarskog ispitnog roka 2011. godine, u 16.39 kad bi trebalo da ponavljam sve naučeno, a ne da još uvek izučavam.

Primavera

2011-01-08T23:36:00.003+01:00

Nije ni tražio, a sve je dobio.
Nije ni znala, a sve je dala.

Gde ćeš većeg očaja, kad je moć ova benigna?
Sedi sama, s knjigama u rukama. Sedi sama sa suznim očima.
Izgubi sve.
Dade sve.
Evo joj glupe šizofrenije.
Dušu joj guši nespokoj, a u utrobi cveta novi plod.
Hoće da uguši glas, tišina joj mila. Tišine nema, pa na jastuku rida.

Samoća je spas. Otišla je u kupatilo na čas.
Brzo će ona da ućuti savest sad. Pogleda se u ogledalo pred pad.
To više nisam ja. Nema više kajanja.
Vreme je da padnem u san, beo k'o snežni dan.
Sad, laku noć, uzeh svu moć.

Žiletom preko vene, krv polako krene.
Išetala je ona sad.
Samo što on nije znao kad.
Njoj se osmeh vrati,
Vreme je da on malo pati.

Amin!

2011-01-06T20:37:00.003+01:00

Tata, šta je to bit Božića?
Ha, sine, neki ljudi misle da je bit Božića u tržišnoj-ekonomskoj eksploataciji, marketinškoj kompetenciji izražen kroz histeričnu kupovinu u lancima supermarketa. Vidiš, danas slavimo rođenje Isusa Krista. (Gitak tv, Božićni aid singl)

Ovih dana vlada kolektivno ludilo. Pardon, traje vreme božićnih i novogodišnjih praznika.
Ako bih rekla da je bit Božića provođenje vremena sa porodicom, to bi se moglo uzeti u obzir kao relativna tvrdnja. Da li je onda kupovina bit? Takođe relativno. Da li je zapravo srž svega ostala religija i samo rođenje Isusa? I previše relativno.

Postalo je pomalo žalosno čekati Božić. Jer, Isus svake godine umre, pa se opet rodi, i tako. Više ni Bogu nije interesantno. S druge strane, tu je uvek pritisak - te što bolju hranu spremiti, te srediti kuću, okititi jelku, okititi kuću, ako može, i psu isplesti džemper sa nekim snežnim trendi irvas motivom, pa onda pokloni za decu, muža, svekrvu, onog sestrića što viđamo kad izađe sa rehabilitacije, pa mu je potreban novac...

No, danas sam dočekala vrhunac ludosti. Mislim da se Pohvala ludosti ne može meriti sa ovim.
Naime, 6. januar je Badnje veče kod pravoslavnih hrišćana. Znači, ne samo kod Srba ili kod Rusa. Kod pravoslavnih vernika. Naravno, u ovoj izopačenoj državi biti pravoslavac znači biti Srbin, i po mogućnosti navijati za neki propali fudbalski klub svim srcem, i sve pisati ćirilicom apsolutno gramatički netačno, ali ћирилицом. Prva sam ta koja ne voli da tako bedno kategoriše ljude, ali sam večeras imala prilike prisustvovati nečemu krajnje žalosnom.
U centru grada su postavili binu sa natpisom Христос се роди! a ispred je bilo opšte narodno veselje sa pesmama koji ljudi zovu narodnim, a to su one iz predgrand ere. Naravno, da cela manifestacija bude na nivou, vatrometi i petarde na sve strane, a srpske zastave se vijore i ponosno nose kao Supermenov plašt.
Ono što je u celoj priči apsurdno jeste da je sve to upriličeno radi paljenja badnjaka. Samo, nekako, taj motiv se izgubio u dimu petardi i povicima narodnih masa.

Da se razumemo na kraju, nije da ja mrzim pravoslavce ili Srbe. Ne, ja samo mrzim bilo koji vid ekstremizma, pa makar to bio i Hindus, katolik, strejt, gej, Albanac, Hrvat, šišmiš, motorna testera i tako dalje.

Na kraju bih volela da završim sa jednom divnom definicijom sa Vukajlije.

Uživajte u praznicima!

Think locally, fuck globally.

2010-11-30T23:57:00.005+01:00

Ovih dana se svašta dešava u prestonici! Ljudi se ubijaju - klasično; otkrivaju se prljave diplomatske igre - klasično; proziva se šef države - klasično; nestašica mleka još uvek traje - klasično; studenti pokušavaju da se izbore za obećana prava - klasično.

Moja studentska karijera je počela ove godine u oktobru, i za impresivna dva meseca, već sam uspela da pohvatam šta valja, a šta ne valja. Dakako, mnogo toga ne valja. Počevši od načina primene Bolonje na većini fakulteta, preko neorganizovanosti Univerziteta, a zatim i pojedinačnih fakulteta, do cene ručka za samofinansirajuće učenike, pa kvote za budžet na fakultetima, i proširavanje liste za dvadeset mesta da bi se uštekalo još dvadeset hiljada evra i tako dalje i tako dalje i tako u nedogled.
Poslednji aktuelni protesti jesu za 48 bodova, odnosno da država, kao ugovorna strana, ispoštuje studente i omogući im da se školuju o njenom trošku ako su uspeli da sakupe 48 ESPB u jednoj godini. Studenti su se okupili ispred zgrade Vlade zahtevajući da im ministar prosvete omogući kroz pregovore to što su već jednom dobili. Usto su se još neki uticajni ljudi, bivši studentski lideri, obratili žalosnoj gomilici rekavši im da će se naći način da se studenti u prestonici isfinansiraju na način koji im je obećan.

Pošto sam završila sa čitanjem vesti, odlučila sam, iz puke dosade, da pregledam komentare i da vidim šta ljudi kažu. Ništa pametno, samo tristo i nešto ogorčenih komentara. Čitajući to, prvi put sam se osetila kao student, Bolonjac i predmet mržnje i podrške starijih osoba.
Naime, taj osećaj kolektiva me naterao da tu celu diskusiju razbijem na najbitnije tačke:

ljudi nemaju da jedu

Dosta komentara se osvrće na glad. Uvek kažu ljudi nemaju šta da jedu koliko je bedno, a vi se žalite za budžet ili komentari prostudentske/proprotesne strane kada poplaćam sve knjige i školarinu, ja nemam šta da jedem.
Pre svega, mislim da ovde nema neki univerzalni odgovor koji bi nas zadovoljio. Naprosto, UN beleži da 925 miliona ljudi nema dovoljno da se prehrani, što znači da glad u Srbiji ne može da bude lokalni problem. S druge strane, kada se pogleda studentski život - hrana je itekako bitna, a jedini načini su da kupujete i sami kuvate (što je skupo) ili da se hranite u menzi (ako ste samofinansirajući, to je tri puta više novca nego da ste na budžetu). Ali neki ljudi u Srbiji gladuju.

neradnici

Neki se osvrću na pitanje studenata koji su na budžetu i na samofinansiranju, i to sasvim nepravedno. Naime, na Pravnom fakultetu se godišnje upisuje oko 1500 studenata, a od toga oko 500-600 na budžet. Imaju skripte za prijemni koje izuče i to je to. S druge strane, postoji Fakultet političkih nauka koji je od ove godine smanjio sa 55 na 35 budžetskih mesta na međunarodnom odnosu, a prijemni se sprema iz nekoliko knjiga, bez unapred datih mogućih pitanja. Onda opet imamo primer kao Fizički fakultet, gde se na odseku za teorijsku fiziku upisuje 45 učenika na budžet i 5 na samofinansiranje. Sama raspodela budžetskih i samofinansirajućih mesta je veoma loša, i to što je neko na samofinasiranju ne znači da je neradnik, da se nije trudio i da neće završiti sledeće godine na budžetu. Isto tako, ovi sa budžeta su mogli na razne načine da završe tamo i uopšte ne mora da znači da će oni sledeće godine i biti na fakultetu.

samo izlaze i opijaju se po kafanama

Veoma interesantna opaska. Osim što su deca na samofinansirajućem jer su glupa, lenja i buržujska, sasvim je logično onda tvrditi da i ceo faks provode u obližnim kafanama, a uveče dobro raspoloženje neguju na splavovima. Pre svega, to je malo licemerno reći, jer ispada da dotična gospoda i gospođe nikada nisu izlazili niti su se zabavljali. Valjda je bilo drugačije u periodu druga Tita. Kada je, očigledno, obrazovanje bilo besplatno i privilegija.
Druga stvar, kafana je mesto gde se srpska elita okupljala krajem 19. i početkom 20. veka. Možda se i dan-danas tu stvara elita. Kulturna, politička ili ekonomska - videćemo.

samo blokiraju ulice

Još jedan od finih argumenata u nizu. Država je loša, penzije su niske, spoljna politika gubi kurs, privreda je u kolapsu, cepkaju zemlju nekim ujedninjenim regionima, političari se izvinjavaju za nešto što nisu krivi, imamo nove portrete u skupštini i sada su tu neki studenti odlučili da se pobune. Umesto da sede i da uče (pošto ne rade ništa, ne gladuju i propijaju se po kafanama), oni, oni, zamislite bezobrazluka, došli su tu da blokiraju ulice i sada je u haosu, kasnite kući pola sata! Strašno! Ma, sve bezobraznike i izgrednike popisati i odmah slati prijavu na kućnu adresu! Sramota! Umesto da razmišljaju kako neko nema da jede i kako su penzionerima niske plate, oni se bore za tu neke olakšice pri studiranju. Kad sam ja bila njihovih godina...

posao?

Danas svi jurimo za hlebom, a da bismo to obezbedili treba nam novac, a novac... Pa, posao se čini kao fino rešenje. Međutim, danas zbog nazovimo Bolonje, studenti su obavezni da prisustvuju većini predavanja (nazovi Bolonja) jer se to boduje. I tako se isključuje fleksibilnost radnog vremena. Druga stvar jeste diploma, jer će posao pre dobiti neko sa završenim fakultetom, nego neki balavac koji je prva godina. Opet, ako pogledamo samu zemlju, zaključićemo da obim radne snage i nije nešto najbolji s obzirom na mnoge zakone i socijalne pojave. Ah, kako je ovo sve tužno.
Neki su se javili sa pričom da su oni paralelno studirali i radili. Svaka njima čast. Mene jedino zanima u kom su periodu studirali.

Bolonjci

E, ovo mi je omiljena tačka. Naime, Bolonjci su nezadovoljna razjarena masa koja je odlučila da starijim generacijama poništi validne diplome uvodeći nekoliko stepena višeg obrazovanja. Sada imate klasičan obračun - fini, mirni, povučeni Indijanci (osobe koje su pošteno zaslužile diplomu odradivši sve što je trebalo pod okriljem starog sistema) i kauboji koji ruše sve pred sobom (halapljivi Bolonjci koji žele da pokose konkurenciju tako što im poništava diplomu). Moram da priznam, malo me boli jer ne volim kategorisanje kao što su mnogi učinili. Kao da sam ja kriva što sam rođena kada sam rođena, pa idem po ovoj Bolonji ili kao da su oni krivi što je neko odlučio da povuče tako nesmotren potez.

školarine

Možda je ovo najviše zanemarena tačka, a zapravo predstavlja okosnicu cele priče. Da školarine nisu tako visoke, da finansijska situacija mnogih nije tako ugrožena, da fakulteti ne deru studente za svaki papir koji moraju da ispune, da ih ne deru u menzi (pri tome mislim na samofinasirajuće), da ih fakultet ne dere za knjige, skripte, praktikume, sveščice i svu ostalu potrebnu literaturu, možda tada i cele ove priče ne bi bilo. Ali, da se ne zavaravamo, ovo nije socijalna država u smislu blagostanja. Ovo je samo država - teško ju je ponekad tačno odrediti i smestiti u određenu kategoriju.

solidarnost

Strukturu čine elementi i delovi koji su povezani u jednu celinu određenim načinom. Bez tog određenog načina ostaje samo sastav.
Neko je pomenuo kako fali solidarnost i kako svi treba da se pomognemo u teškim trenucima. Sada da ispomognemo studente, sutra radničke sindikate, prekosutra penzionere i tako dalje. Mnogi su odgovorili da solidarnost ne postoji. Žalosno, ali istinito. Zato ova nacija nikada neće imati niti jednu jedinu strukturu, nego će se samo sastav stanovništva menjati.

Na kraju, solidarnost jeste ono što se provlači kroz ove tačke. Tačnije, nedostatak iste. Sve se svodi da svako od nas ima svoje probleme, i da su oni najvažniji, pa ako nam se interesi podudare, to je fino. Ako se ne podudare, onda treba ispljuvati sve ono što ste i vi jednog dana bili ili ćete da budete. Zato što je to ispravan način - gledati svoja posla.

Ono što nikome ne dolazi do glave da treba da se preispita društveni ugovor. Očigledno je da ne valja. Ili se država promenila ili ljudi. Divide et impera.

Između redova

2010-11-27T11:11:00.003+01:00

U Beogradu je osvanulo poprilično hladno jutro. Pogledala sam na sat i videla da je tek osam sati. Tek, zapravo je pravo vreme za rad (i, opet moje klasično, pišem blog posle pet meseci kada sutra imam neki bitan rok da ispoštujem), samo mi treba snage da se pokrenem. Ustala sam iz kreveta, otišla do kupatila, oprala zube i obukla termo čarape, ne bih li se smrzla. Pri povratku sam uzela kafu i knjigu i legla da bih shvatila da su mi sinusi začepljeni, i da paketić maramice ne bi bilo loše imati kraj sebe. Tako sam se vratila do kupatila, kad mi zazvoni telefon.

Stigao mi je paket od kuće. Prvi paket. S obzirom da je moja mama bila prošle nedelje u stanu, i donela većinu stvari, ovo su samo neki predmeti o kojima smo onda razgovarali da će poslati. Znači, znam šta je u paketu, ali me to nije sprečilo da kao dete, brže-bolje, dovučem taj paket do sofe, da odem po nož u kuhinju (jer mi je to jedino palo na pamet kao sofisticirani način otvaranja paketa) i da razrežem onaj diofan da bih što pre došla do sadržaja.
Moje staklene oči, od nespavanja, su verovatno poprimile one iskrice kao kada ti je rođendan, pa dobiješ masu poklona, ali ti izabereš najveći, jer ti je gušt otvarati da vidiš šta je unutra. Mislim i da se neki iskrivljeni osmeh pojavio, mada, rano je.

Uglavnom, kidala sam diofan, i stranice kutije i kada sam konačno rešila tehničke probleme, stigla sam do poklona. Bila sam oduševljena. Dobila sam poklon u subotu ujutru u Beogradu, koji je sada toliko maglovit i hladan. Pomalo me atmosfera podseti na predstojeće praznike. Topli napici, ušuškanost, pokloni i ljudi koje voliš.

Te ljude koje volim su me podsetili da kroz nekih pet meseci slavim svoj 20. rođendan. Ne znam da li sam ovde ikada rekla, ali, ja stvarno volim svoj rođendan. Ne znam zašto, ali ga baš volim. I, uvek mi je gušt proslavljati ga. Recimo, 18. rođendan sam proslavila na ekskurziji u Pragu, i nije bilo loše, ali, tamo nisu bili svi koje ja volim. Više je bilo kojih ne volim.
Sledeće godine jedan seminar pada na moj rođendan. I, biće super, verujem, počastiti se putem u Nemačku i uživati nedelju dana izvan ovog grada i ove države. Ipak, pomalo me rastužuje činjenica da opet neću biti sa voljenim ljudima, nego sa strancima, koji ni ne znaju da mi je rođendan. Neću imati zadovoljstvo dobijanja poklona, niti kidanja omota istih na najviše mogući varvarski način, samo da bih spoznala šta je unutra. Pokloni su super. Poklonite nekome nešto danas, ulepšajte ovaj hladan darvinistički dan.
Ah, Mate, mene ovo tak' rastužuje... ma, morati ću trgnuti jednu!

Uglavnom, nisam ni sigurna šta sam napisala, niti da li ima smisla. Znate, baš je pravo zimsko jutro. A ja sam dobila paket od kuće. I pismo.
Ohladila mi se kafa.

Kasni razgovori

2010-11-25T23:23:00.002+01:00

Šta je psihički stabilna osoba?
Ne bih umela reći.
Šta je psihički labilna osoba?
Želite možda i primer?

Juče je cimerka tražila kofer i rekla je da je pogleda sva mesta gde bi normalna osoba stavila. Na moje pitanje da li je pogledala sva mesta gde bi nenormalna osoba stavila, rekla je da ne zna, jer više nije jedna.

Šta je zapravo normalno i nenormalno? Pre svega, ružni izrazi koji se ne mogu iz prirodnih nauka integrisati u društvene. Lepše su reči obično i neobično. Učeći sociologiju (koliko je učim, valjda sam ubola poentu) i kulturne strukture, sociolozi su došli do zaključka da različiti kulturni obrasci zavise od istorijskih, društvenih i kulturnih parametara. Šta su hteli da kažu, je li? Pa, da su Astecima bile ružne izbočine na licu, kao što je nos, izbačenije čelo i punije usne, pa su onda od rođenja stavili daske sa oba strane glave i ta osoba je tako hodala nekoliko godina. Mi bismo se sada zgrozili, pa kako je to moguće, ta osoba ima pravo na izbor, ima pravo da se pobuni itd. Mrzim pseudotekovine moderne demokratije.
Uglavnom, poenta je da je u tom istorijsko-društvenom okviru postojao kulturni obrazac koji je terao ljude da nose daske. A danas ljudi smanjuju nos plastičnim operacijama. Da, to nije licemerje, to je nešto drugo. Da, naravno.

Isto tako, danas postoje osobe koje su obične i neobične. Obične su uglavnom konformisti, trude se da žive savršenim malograđanskim životom, da ne bi uvredili komšiju, učiteljicu, koleginicu sa posla koji su isto izgubljeni u toj malograđanštini. S druge strane, za neobične bismo rekli da su očigledno pripadnici neke supkulture, jer, bože, kakva je to frizura, odeća, šminka? To je sekta. I oni se svi tamo drogiraju dok slušaju Metaliku. Verovatno su i loši učenici, jer dobra deca ne izgledaju tako. Dobra deca nose džempere i zlatne satove. Mnogi će za ovu drugu grupaciju reći da oni pokušavaju da privuku pažnju zbog nekih nerešenih problema iz detinjstva ili da pokušaju da izraze bunt i revolt zbog trenutnog stanja državne ekonomske politike.

Naravno, sve to ne može da prođe bez predrasuda i stereotipa. Danas organizuju raznorazne radionice i seminare na temu prevazilaženja predrasuda i stereotipa, ali, to je tako duboko ukorenjeno u ljudski rod da se to ne može rešiti tako. Jedino neko ispiranje mozga, ali, ljudska prava kažu da to nije OK, pa onda nećemo tamo da zalazimo.

Mislim da su norme, kao ukorenjena pojava, najveći problem. Čak i ako želim da lupim nekog, meni moja kultura normativno iskazuje da to nije način kako se rešava konflikt. Ako želite da vređate i kažete da je kod primitivnih zajednica, odnosno kod plemena to rešeno na taj način, to je laž, jer oni jedino i funkcionišu pomoću normi. Da li to znači da su norme izmišljene da ograniče slobodni ljudski duh i pretvore ga u roba dispozicija i sankcija? Ne, to znači da su se samo neki setili manipulacije, a mi to danas prevodimo kao pokušaj da se uvede red u neorganizovane grupe i samim se udaraju temelji demokratije i države. Da. Manje-više da.

Sad, zašto postoji mržnja između običnih i neobičnih? Vrlo jednostavno - svi smo podjednako isfrustrirani zbog modernog sveta, masovnih medija, predviđanja smaka sveta za 2012. godinu, zbog lošeg vođenja spoljne politike, zbog svetske ekonomske krize, zbog ratova, ubistava, silovanja, novih poskupljenja osnovnih životnih namirnica, loših ocena dece, prevare bračnih supružnika, zbog nelojalnosti prijatelja, zbog gubitka radnog mesta i tako dalje. I tako, svi razvijemo odbrambeni mehanizam - ili postanemo savršene porodice iz Visterije lejna ili ogorčeni, mizerni, odbačeni jadnici koji se skupljaju u podrumu i zazivaju Satanu dok piju apsint.

Da, zaista je svet crno-beli. I, očigledno, uvek ima samo dve opcije.

I tako...

2010-11-13T14:04:00.002+01:00

Ustala sam danas oko deset. Tačnije, 11.15, još uvek prepodne. Ni blizu podne.
Želim da učim. Knjiga je pored mene. Kao i laptop. I još jedna knjiga, mnogo zanimljivija, koja verovatno može nešto više da mi kaže o korenima mog naroda.

Sad je već dva. Poslepodne. Podne je prošlo, a laptop i knjige još uvek stoje i čekaju.
S obzirom da mi je laptop već pri ruci, mogla bih i napisati nešto.

Znate, juče sam pobegla iz Beograda za svoj rodni dan. Pod pobegla ne mislim da sam uzela prnje i put pod noge, nego, pozvala moje roditelje i rekla da moram da dođem kući. Uz njihovo odobrenje, pozdravila sam cimerku i krenula ka stanici. Sve vreme sam samu sebe kritikovala kako sam veoma dvolična i licemerna. Pre dve nedelje sam se vratila kući, posle skoro pola meseca, možda i više, u Beogradu. Trebalo je u ponedeljak da se vratim u Beograd, na Svi svete. Da se razumemo, meni ti praznici ne znače ništa, nego sam se uželela porodice. Tako sam odlučila da rizikujem jedan minus, u nadi da ću već u utorak da se vratim. Vratila sam se u četvrtak uveče. Mogla sam da ostanem do sledećeg ponedeljka, jer profesor nije upisivao minuse tog petka. Vikend sam provela pomalo žaleći za domom. Tinette mi je, dakako, vikend učinila zanimljivijim, ali, opet, dom je dom.

Tako, išla sam u ponedeljak, u utorak, u sredu sam se razbolela, četvrtak me je još držalo to, a u petak sam skupila snage da odem. Juče kada sam otišla na fakultet, shvatila sam da me je to još uvek držalo. Kad sam stigla do stana, bila sam već toliko uništena psihički i fizički da mi je najlogičnije bilo sesti u autobus i poći ka mojoj miloj Vojvodini.

Sad se vi verovatno pitate zašto čitate kratak sažetak moje dve nedelje? Sad će sve da bude jasnije, ne sekirajte se.

Naime, ja verujem da je čovek satkan od više ličnosti. Nijednu ne stvaramo sami. To su uglavnom tvorevine naše okoline, počevši od roditelja, uže i šire porodice, preko prijatelja, sipmatija, profesora i tako dalje. Neke osobine prihvatamo zato što moramo, a neke zato što su nam se dopale kod drugih ljudi. Neke usvajamo iz trenda, neke usvajamo iz gregarnog motiva. Uglavnom, tako se nakupi gomila osobina koje treba da rasporedimo, da napravimo model svake ličnosti koja će se javiti u određenim situacijama, jer, naravno, nećemo deliti životnu mudrost sa bakom koja veruje u Boga i ubeđivati da je Bog ne postoji sve dok žena ne doživi infarkt. A opet, sa društvom ateista, koji su nam jako moćni i kul, nećemo pričati o tome kako je ponekad lepo otići u crkvu radi onog osećaja samoće.

Posle mog kratkog uvodnog filozofiranja, sada mogu reći šta sam htela. Kod mene postoje dve krajnosti koje su, sasvim neočekivano, najjače izražene. Tako bih ja istovremeno da sledeće godine uspem da uhvatim neku razmenu preko Erasmusa, a isto tako, čim malo zagusti, ja bih kući. Sviđa mi se jedan dečko, ali, mrzi me da se trudim, pa je onda bolje da uopšte ne razmišljam o tome. Ide mi se na koncert da bih otišla, ali moram da učim (iako verovatno neću učiti nego ću provesti sve vreme ubeđujući sebe kako moram da učim). Upisala sam društveni fakultet gde se veoma ceni sposobnost da se izrazi svoje mišljenje, a ja sedim i ćutim, jer kad čujem kako drugi odvaljuju ne bih volela da drugi misle o meni to što ja mislim o njima dok govore. Htela sam da studiram istoriju umetnosti, ali, od toga ne može da se preživi. Htela sam da kupim jaknu i da potrošim novac, ali sam odložila kupovinu uz reči ne moram baš sad da trošim iako mi je potrebna ta jakna. Hoću da izaberem neku interesantniju temu, ali, verovatno ću da uzmem za prikaz onu knjigu koju imam kod kuće. Htela sam juče da dođem kući, ali sam htela i da ostanem samo zato što je mama obećala da će sledeće nedelje doći.

Ono što se lepo primećuje jeste da ja uvek želim nešto, hoću nešto ili sam želela i htela. Nigde nema uradila sam. Uspela sam. Pitam se u čemu je problem sa mnom. Kako da rešim tu glupost koja cveta u meni?

Ne znam. Zaista. Dok ne nađem zlatnu sredinu, ja ću da pokušam da čitam političku ekonomiju. Ili ću barem da ubeđujem sebe da ću da učim.

Cheerios!

Ponekad je čitanje prevelika privilegija

2010-10-28T22:01:00.005+02:00

Poslednja nedelja oktobra još uvek traje. Naravno, za stanovnike ove zemlje to znači da se održava Sajam knjiga u Beogradu. Iskoristila bih reči jednog asistenta - Idite na Sajam, lepo je tamo.

Zbog čega da idemo? Zato što je stvarno lepo tamo. Hiljade i hiljade ljudi su pohrlili na Sajam da bi kupili knjige po, možda, malo nižoj ceni nego li u knjižarama. Lepo je to. Gledati kako ljudi kupuju knjige iako su mi dostupna izdanja u elektronskoj verziji. Još mi je draže gledati ljude koji imaju tačan spisak i plan koje knjige će da kupe i gde će da kupe.

S obzirom da nam stalno trube o tome kako ćemo mi činiti akademsku elitu, odlučila sam šta ću da kupim na ovogodišnjem Sajmu. Rešila sam da za četvrtak ostavim Sajam, što iz ličnih razloga, što iz činjenice da će možda biti manje ljudi.

Kada smo kod manje ljudi, juče mi je došlo da išutiram neku decu na Slaviji, jer su toliku gužvu i pometnju pravili da sam skoro propustila prevoz do fakulteta, a već sam dobro kasnila zbog neke gužve u saobraćaju. Tek kasnije mi je palo na pamet da su ta dečica trenutno u velikom, glavnom gradu. Grad koji ima Mek. Grad koji ima Knez Mihajlovu. Grad koji ima prodavnice odeće i obuće. Velegrad.

Brat mi se javio pre neki dan s vešću da dolazi na Sajam, i ja sam ga pitala gde će ići posle Sajma, pa da se vidimo. Odgovorio je da ne zna. Danas kada smo se na pet minuta videli na Sajmu, odgovorio je da idu na Ušće. Ušće?! - upitah pomalo začuđeno jer obično puste decu tokom slobodnog vremena u centar. Da, Ušće. - odgovori on.
Ubrzo se oprostimo, a ja pohitah sa prijateljicama u Halu 1, da brže-bolje pronađem knjige koje su mi potrebne jer se užasavam odvratne gužve.
Na samom ulazu u Halu su bila neka deca. Sa balonima. I lupali su se tim balonima. Kao i sve prolaznike. Kao i mene.

Hajde, zanemarih to, nastavila sam ka cilju. Sišla sam dole u centar gde su bili neki kauči. Naravno, zauzeti. Dokoni srednjoškolci koji su došli iz unutrašnjosti više nisu znali šta će od sebe, pa eto, da iskoriste ono što je Bog očigledno za njih namenio. Kada smo kod Boga, videh previše verski nastrojenih štandova - to je ono klasično propovedanje, kako Crkvi nije potreban novac, ali, ako ne daš barem nešto, onda ti neće pomoći da uspostaviš bolju saradnju sa Bogom. Tipična ekonomija.

No, da ne skrećem sa teme. Kad god sam pokušala da se približim nekom štandu da bih videla naslove, neka grupica đaka (više nisam ni pokušavala da saznam da li su u pitanju osnovnoškolci ili srednjoškolci, a i svejedno je, jer neke devojčice sa svojih trinaest godina izgledaju kao devojke sa 24 godina) bi me odgurnula ili nagazila. Samo malo ili pomerite se više nije bilo delotvorno. Posle neka dva sata na Sajmu, odlučila sam da odem. Nije bilo smisla.

Svi govore da je moj grad provincija. Moja provincija ima Mek. Uvek sam mrzela da idem u Mek kada bismo došli u Beograd na Sajam. I mrzela sam da šetam Knez Mihajlovom, jer je osećaj kao da šetam Korzom kod kuće. Prodavnice i sa jedne i sa druge strane, a ti svakako nemaš dovoljno novca da uđeš u bilo koju.

Ipak, najviše od svega mi je zasmetala činjenica da se ekskurzije i izleti ne organizuju više zbog toga da se upozna novi grad, država, kultura, nego da se šopinguje do besvesti. Sam put do Beograda je jedno 1200 dinara. Ako želiš jednu knjigu na Sajmu da kupiš (da, biću prepuna predrasuda), a to je neki bestseler, naravno da ti potrebno još hiljadu dinara. A onda razmažena derišta žele i da jedu. U Meku, naravno. Nisu valjda došli čak do Beograda da bi se smucali po kojekakvim kafićima i pekarama?! To je još nekih 500 dinara. Onda kreće šoping. To je još nekih, hajde, recimo da je to 3000 dinara, za svaki slučaj. Da zaokružimo, to je 6000 hiljada. Pre dve nedelje, cimerka i ja smo kupile hranu i hemiju za 4500 dinara.
Da, zaboravih napomenuti da neke škole smaraju, jer organizuju da se posete predstave, tamo neke bezvezne. I onda se svi oni moraju ostaviti šetnje Knezom i naći kod Konja, da se smore. A mogli su još da uživaju u razgledavanju izloga.

Rezime je da će se vratiti sa Sajma, roditelji će biti srećni jer su im deca izvidela velegrad, bili prosvećeni i prosvetljeni na Sajmu, a pored svega, tih 6000 i nije tako mnogo. To je nešto više od 1/5 prosečne plate u Srbistanu. Ali, neka, jednom je godišnje i deca su zaslužila. Za decu sve najbolje!

Da, u jednom trenutku sam rekla da ako uzmem ovu knjigu, neću imati dovoljno novca za sutrašnju autobusku kartu. Prijateljica je prvo pokupovala knjige, pa je onda izračunala da neće imati dovoljno za ručak. Druga prijateljica je sve vreme osećala grižu savest što je uzela pet knjiga po neverovatnoj ceni, jer je planirala udžbenike da kupi, a ne da udovolji svom hiru (zamislite, pet knjiga Selimovića za 900 dinara!).
Na kraju smo nas dve ogladnele. Deca su sedela ispred sa balonima, krkala pljeskavice i pili sokove od 150 dinara. Nas dve smo se oduševljavali knjigama, izgladnelošću i umorom.

Nas dve smo otišle do Meka. Ali, nismo imale vremena da se prošetamo Knezom. Zato, nadam se da su se bratovljeve nastavnice nakupovale u šoping molu. Zato se ide u Beograd.

S ljubavlju

2010-10-08T23:23:00.002+02:00

U mom skromnom mišljenju, ljudska prava su najgora pošast 21. veka. Da se ne lažemo, i 20. i 19. veka. Sve je počelo kao fina ideja i onda se sve to izvrglo ruglu kao što obično i biva sa svim idejama koje poteku od par inspirativnih i veoma naivnih boraca.

Živimo u svetu gde su ubistva svakodnevica. Kada čujemo na vestima da su neku devojku izboli na smrt, prođe nas jeza, možda ispustimo poneki zvuk i nastavimo sa životima. Jer, iskreno, postalo je normalno. Izlile su se ogromne količine radioaktivnog mulja u reku. Pa, život ide dalje, kao što će i reka da teče dalje i da raznosi taj otrov. Usput, odlučili su da podignu cenu energentima. Bilo je konačno vreme, jer smo na trenutak zaista dobro živeli. Ne bi valjalo da je to potrajalo?

Ipak, to je ništa u poređenju sa dugoočekivanom i predstojećom Paradom ponosa. Posle oplakivanja propuštenih šansa posle 5. oktobra, počeli smo da iščekujemo 10. oktobar. Sad je veoma važno odigrati kako treba - da država pokaže da ume da ispoštuje pravo na seksualnu opredeljenost, i uopšteno izbor i da se odupre zatucanosti navijačkih i ekstremno patriotskih grupa.
Da se razumemo na početku - meni se savršeno jebe ko će se šetati gradom. Može svaka manjina da se prošeta, pošto ima to pravo. S druge strane, više ne postoji većine, pošto su nas razbacali po kojekavim manjinama nekim levim kriterijumima. Uz, naravno, politički korektne termine. Da ne bismo grešili dušu, iju!
Sad, šta će ova naša divna državica da uradi? Da li će uspeti da podrži LGBT zajednicu ili će da doživi neuspeh nesrazmernih veličina i tako zapečati sebi sudbinu pred 13. oktobar?

Pretpostavljam da ćemo da vidimo da li će se Srbijom liti krv ili gej parade neće biti (kao što kaže jedna Fejsbuk grupica - morate da ih volite, toliko su otvorene, tolerantne, i povrh svega, još se i rimuju!). Kao što je jedan veliki mudrac rekao da posle 9. dolazi 10. septembar, isto tako i ja mogu reći da posle 10. dolazi 11. oktobar i da se vraćam u prestonicu, u nadi da ništa neće biti demolirano ili zabarikadirano.

I onda me posle ljudi pitaju zašto toliko želim da izađem napolje. U suštini, svi smo mi ljudi ista govna, ali tamo cveće lepše miriše.

Početak

2010-10-02T22:00:00.003+02:00

Drugi grad.

Prve impresije - velik. Bučan. Prenapučen. Ljudi koji ne poštuju saobraćajna pravila, ni kao pešaci, ni kao vozači.

Druga impresija - naporan. Osvetljen. Hladan. Mračan.

Treća impresija - nije ravan. Užurbano. Neljubazno. Strano. Nepoznato.

Četvrta impresija - neudobno. Poznato na tren. Gužva. Nerviranje. Smrad.

Stižem na glavnu železničku, vučem kofer do glavne autobuske stanice, kupujem kartu, sedam u autobus, vadim svoj rokovnik, stavljam naočare i uživam u trenucima preplavljenosti srećom jer se vraćam domu.

Vraćam se malom gradu. Gde nije samoubilačka misija preći preko pešačkog prelaza. Koji nije naporan. U kome se snalazim. U kome do svega mogu stići za 10 minuta bez korišćenja prenatrpanog gradskog prevoza. Grad koji ima sporiji ritam. Gde mi je udobno. I vetrovito.
Gde je ravno. Gde je dom. Gde je srce.

Kiša

2010-09-11T00:42:00.002+02:00

Juče je padala kiša. One jake kapi koje se odbijaju od asfalta mnogo jače od običnih.

To je kiša koje spere bol. Tugu. Jad. Nesreću.

To je kiša koja daje nov početak.
Svež, čist, a najbitnije od svega - nov početak.

I danas je padala kiša. U Beogradu. Sitne kapi. One koje guše. Koje vraćaju sećanja. One kapi koje bole više od onih jučerašnjih.

Nije logično. Kao ni život.

This is the end, beautiful friend, this is the end, my only friend, the end.

P.S. Ko zna kakva će kiša sutra da pada?

Ne mogu da verujem...

2010-09-04T00:25:00.002+02:00

da sam zaboravila da čestitam blogu rođendan!

SREĆAN ROĐENDAN SA ZAKAŠNJENJEM OD TRI DANA!

U nadi da ćemo sledećeg prvog septembra 2011. godine slaviti peti rođendan, želim ti još mnogo postova u predstojećoj godini, da me uvek trpiš ovako kao i sad, da me uvek saslušaš i da podeliš sa svetom sve što je i dobro i loše!

Živeli!

Još mnogo rođendana ti želi tvoja Naive!

Suncokret za 30 dinara

2010-09-03T23:20:00.004+02:00

Volim ljude ponekad.

Pre dve nedelje sam se vraćala kući sa seminara i gledala sam koliko novaca imam kod sebe. Imala sam nekih trideset dinara i odlučila sam da ih istresem za semenke. To je šest časica suncokreta!
No, idem tako i već stižem ka svom cilju, Semenkari. Tamo radi jedan čovek koji je izuzetno pristojan, uvek me pozdravi, a ja, kao svako fino vaspitano dete, otpozdravim ga.

Ponekad poslednji novac dam na semenke i onda malo popričam sa njim. Obično mi kaže kako me je video u novinama i kako prati šta radim. Osećam se počastvovano, pošto je očigledno da imam obožavaoca.
Nego, da se vratim priči. Ušla sam u semenkaru i rekla sam mu da želim suncokret za trideset dinara. Pošto je video da oko vrata nosim karticu sa imenom, pitao me je šta je to. Pošto sam mu veoma učtivo objasnila čime se trenutno bavim, usledio je kratak govor.

Život je izazov.
Život je borba.
Znanje se stiče učenjem i trudom.

Ruku na srce, nije rekao ništa novo, ali, u tom trenutku i na tom mestu, kao da su mi se otvorile oči.
Da, život je izazov. Svaki dan donosi nešto novo. Nikada ne znaš čemu se možeš nadati. Nikada ne znaš kada će telefon zazvoniti i da li će te vesti oduševiti ili rastužiti. Poenta je što nikada ne znaš. I, živiš u neznanju i nadaš se najboljem.

Život je borba. Uvek bila i uvek će biti.
Od trenutka kada udahnemo vazduh, do trenutka kada ispustimo poslednji dah, sve je borba. Svaki dan je borba. Svaki sat je borba. Svaki minut je borba. I uvek ima gubitnika i pobednika. I to je normalan tok stvari.

Što se tiče znanja, čovek je u potpunosti u pravu. Mogu ja da imam svo znanje ovog sveta, ali, šta mi vredi, ako se ne potrudim da uradim nešto konkretno sa njim? Isto tako, mogu da se trudim da nešto uradim, ali džabe kada mi fali znanje. Jednostavno, to su dve stvari koje idu zajedno. I to je prirodni tok stvari, valjda.

Obožavam da tamo kupujem semenke, rekoh vam to već?

Kratka poduka

2010-09-03T23:12:00.003+02:00

Ljubav je tako varljiva konstanta.

Pojavi se kada je najmanje očekuješ i nestaje kada ti je najviše potrebna.

Nervira me što svi misle da je ljubav moguća samo između zaljubljenog para. Šta je sa bratskom ljubavlju? Očinskom? Majčinskom? Prijateljskom?

Zašto smo zaboravili na druge vrste ljubavi? Kao da ovaj svet nije dovoljno težak sam po sebi, pa da još samo moramo da tražimo našu drugu polovinu? Šta je sa onim celim osobama što nas bezuslovno vole i čekaju da se opametimo i da shvatimo da je njihova ljubav najjača?

Volim te, majko. I uvek ću dolaziti kod tebe makar mi to bilo skroz na drugom kraju sveta. Jer ja znam da cenim pravu ljubav.

Uskomešanje

2010-09-02T01:16:00.002+02:00

Volim činjenicu da sam emotivno osakaćena. Volim činjenice, uopšteno. Sa činjenicama i podacima uvek znaš na čemu si. Možda je to razlog zašto volim debatu. Činjenice i same činjenice. Divota! Nema komplikacija. Nema bespotrebnih objašnjavanja sasvim očiglednih stvari. Samo razum. I činjenice.

Emocije su komplikovane. Zahtevaju više rada. I pažnje, pogotovo pažnje. Zapravo, oduzimaju i vreme, dragoceno vreme koje se moglo iskoristiti na pronalaženje nekih činjenica i prihvatanje istih.

Srce mi se cepa već par dana. Mrzim emocije. Volim emotivnu osakaćenost moje ličnosti. Nedostaje mi. Bili su lepi dani kada nisam marila za tuđa osećanja, pa se nisam bavila ni svojima. A sada, poželim da nestanem koliko me duša boli.

Želim da plačem. Ne mogu.
Želim da se smejem. Ne mogu.

Danas je na koncertu s vremena na vreme dunuo vetar, pa sam imala holivudski osećaj u mojoj kosi. Prokleti vetar koji nosi neku notu sete i tuge je duvao u lice dok sam se vraćala kući, podsećajući me svakim korakom na neminovnost događaja i na prošle sekvence. Poželela sam da pada kiša. Da spere sve što je loše. Da očisti ulice i krovove. Da nam da još jednu šansu za novi početak.

Želim da plačem, ali ne mogu. Ponekad je prokleta i ova emotivna osakaćenost....

Sobičak

2010-08-15T00:54:00.005+02:00

Ali, mama, ja bih još da ostanem! Neću da idem, sviđa mi se ovde! Mamaaaa!

I to je bio još jedan san. Zapalila sam cigaretu i otišla do prozora. Isti grad, ista svetla, iste zgrade, isti ljudi. Da sam barem završila psihologiju, pa da proniknem duboko u svoju podsvest i objasnim joj nešto. Lep je nov život, dobar je nov život. Najbitnije - nov je.

Drago mi je, Petar. Prvi put si ovde?
Da, ali, ne nameravam da se vraćam. Čudni su ljudi...
Hahah... primetih. Hoćeš li na kafu?

Aaaaaa! Dobro je, još jedan san. Valjda je san. Petar, Petar, Petar... Ne sećam se. Davno je. Daleko je. San je. Treba mi kafa. Na stolu su papiri, treba da završim i to. Kiša je počela da pada. Nikada mi se nije sviđalo kako zvuči na prozorima ovde. Lepše je kod kuće.
Ne, to je prošlost. Ovo je kuća, ovo je dom.

Vrati se! Vrati se! Molim te! Neću više! Volim te, vrati seeeee!

Huh! Beše to još jedna mora. Pokrih se ćebetom. Zvuk tišine. Konačno. Buka grada je naporna. Umara. Iscrpljuje. Ne, ne fali mi selo. Nikad nije postojalo. Sve je to izmišljotina. Ovde su moje stvari. Ovde je moj život.

Ako ti obećam, da li ćeš me voleti?
Ako, ako. Pada kiša, nemoj ići na sred ulice, dođi.
Volim te. Dođi i ti.
Obećavaš?
Uvek.
Ček da ostavim kese. Pazi!
Šta?
Auto! Neeeeeee!

Da li je to bio san? Probada me bol u srcu. Treba mi vazduha. Ne mogu da dišem. Žedna sam. Nema vode. Nema struje.

Život je težak....

Gde je izbor?

Suv đevrek

2010-08-04T00:11:00.002+02:00

Vraćajući se kući od prijateljice, već sam isplanirala da za poslednjih 50 dinara kupim nešto u pekari da pojedem. Ušla sam unutra, i izvadila 20 dinara za đevrek, premda sam htela perec.
Izašavši iz pekare, odlomila sam deo đevreka. Bio je suv. Zaista suv. Ali su zato moje slane suze natopile ono parče đevreka i učinilo ga podnošljivim.

Nisam emotivac. Ili se nisam smatrala jednim. Završila sam srednju školu, upisala sam fakultet, našla sam stan. Pomirila sam se sa činjenicom da idem u jedan drugi grad, da napuštam svoj život u svom rodnom gradu. Više ni ne spavam u svojoj sobi. Spavam na kauču u dnevnoj sobi. Zapravo, ceo dan provedem u dnevnoj sobi, kao da se gadim svoje sobe koju delim sa bratom. Prepustila sam mu izbor boje sobe. Nije mi svejedno. Ali, takav je život. A život nikoga ne čeka.

I, opet, na kraju dana, ja ostajem ovde. Ostajem utkana u ovoj kući, u ovoj ulici, u ovom gradu. Iako to više nije moje u potpunosti. Ali, zato drugi odlaze. U druge zemlje. Na druge kontinente.

Nije mi svejedno. Ali, takav je život. Kada ti ponudi nešto izvanredno, ne možeš da odbiješ. Možeš samo da slediš svoje snove i ideje i da se nadaš da si najbolje odlučio u tom datom trenutku.

Faliće mi ljudi. Ne znam da li ću ja njima. Započećemo druge živote, a krv nas ne veže. Vežu nas uspomene. A uspomene blede. Samo je pitanje koliko brzo.

Uvek uzimam perec. Đevrek je samo zamena. Suva zamena. Izgleda da ipak nije svejedno.

Koprive

2010-07-27T23:21:00.002+02:00

Izvoli, imali su jedino čaj od brusnice. Ponekad zaboravim gde sam rođen.
Faune, zar ne bi trebalo da odeš kod doktora i da se raspitaš za stanje Lili F.?
Opet ti. Da nešto zaista nije u redu, pozvali bi nekoga od nas dvoje, je li? Jeste. Nego, Flora, šta radiš ovako?
Nema šećera? Ovaj... pa, ništa, životarim. Uglavnom. Zapravo, manje-više. Išla sam dosta kod Lili F. u poslednje vreme. Bila je, ovaj, usamljena.
Hah, ne sumnjam. Ali, ne bih želeo o njoj da pričam zaista. I, ako želiš, mogu otići da proverim da li imaju šećera.
Neka, sve je u redu. Faune, ne bih želela da silim situaciju, ali, šta nije u redu..
Siliš, Flora, siliš tim pitanjima! Mnogo siliš! Prokleta reč siliš!
Izvini, zaista, nisam hte...
Dobro je. Idem da vidim da li ima šećera...
Izvini, molim te.
U redu je, nisu mi potrebna izvinjenja.
Šta mogu da uradim da se iskupim?
Ništa.
Nešto sigurno može, uvek može.
Ništa, zaista.
Osećam se jadno. Mogu li nečim da te častim?
Neka, Flora, pusti.
Faune, pogledaj me. Previše pričam ponekad, a malo kažem. A kada malo pričam, previše kažem. I, ne mogu sebe da menjam. Jedino uvek mogu da nosim novčanik da bih ispravljala svoje greške. Dopusti mi da te častim nečim. Molim te.
Haaajde. Možeš me častiti nekim kolačem u ovoj tragičnoj kantini.
Koji najviše voliš?
Bilo kakav čokoladni.
I ja. Dobar dan, dva čokoladna kolača.
I, kesica šećera!

Pločice u kupatilu

2010-07-25T23:52:00.003+02:00

Jednog kišnog nedeljnog jutra, ona je otišla, a on je ostao.
Posle dvadeset i kusur godina.
Voleli su se.
Valjda.
Ali, posle dvadeset i kusur godina, nestalo je to.
Kao što se vatra ugasi.
Verovatno su se voleli na početku.
Zapravo, prvo su bili savršeni.
K'o jin i jang.
Ona umetnica, meka duša, a on sportista, čvrsta ruka.
Mladi i naivni, odlučiše se za brak.
Prvih par godina kao medeni mesec.
A onda im se rodi ćerka, u početak rata.
Voleli su se, i voleli su nju.
Ali je bio rat.
I ljubav je postala potreba, ne zadovoljstvo.
Rodi se i sin.
U ratu, takođe.
Još su se više voleli, ali su sada tu ljubav i delili.
Godina za godinom i stigoše do dvadeset i kusur godina.
Njena meka duša postade još mekša.
A njegova čvrsta ruka očvrsla još više.
Razlike bole.
Varnice na sve strane.
Ali ne dobre.
Nego one koje razaraju zajednice.
Ni ognjište više nije toplo.
Ni ljubav više nije potreba.
Nego obaveza najcrnja.
I, dvadeset i kusur godina prođe.
Postadoše punoletni, kao i ćerka.
Ćerka svesno odlazi u beli svet.
A i oni polako idu.
Samo sin ostaje.
Posle dvadeset i kusur godina.
Jednog kišnog nedeljnog jutra, ona je otišla, a on je ostao.
Sada on leži i razmišlja kome pre da kaže.
Sinu ili ćerki.

Svi sveti

2010-07-20T00:06:00.006+02:00

Faun F. može da uđe u sobu 111.

Stabilna je? Mogu i ja da uđem?

A vi ste...?

Flora, ja sam njena...

U redu, ona je njena ćerka, može da uđe sa mnom, zar ne? Ipak joj to mama.

Dobro, u redu, može. Soba 111, ne zaboravite.

Nismo se upoznali, ja sam Flo..

Znam ko si, i, mislim da bi najbolje bilo da ti uđeš kod Lili F., verujem da će tebi da znači mnogo više nego meni. Pozdravi je samo, reci da sam čekao, ali da nisam mogao da dočekam.

Ali, zar ne želiš da vidiš svoju majku?

Ne baš. I ona je Lili F. - talentovana pijanistkinja. Ne nečija majka.

Zovite doktora u sobu 111, pacijentu se pogoršalo stanje!

Šta, šta?

Gospođice, molim vas, pomerite se sa puta!

Dođi, Flora, idemo nazad u čekaonicu.

Ali, ali, Lili F., šta je sa njom? Šta se dešava?!

Đođi, Flora, idemo nazad u čekaonicu, popićemo nešto.

Ček, zar nisi rekao da ne možeš da dočekaš?

Izgleda da uvek imam pet minuta viška, dok neki godinama nisu mogli da skupe tih pet minuta.

Nemoj da mrziš, Lili F., ona te voli. Mnogo.

Ne sumnjam u to. Hoćeš kafu ili čaj?

Svejedno. Samo neka bude zašećereno.

Jesi li gladna?

Ne.

Dobro.

Doktor Flanert u sobu 111. Doktor Flanert u sobu 111. Doktor Flanert u sobu 111.

Bucky Kentucky

2010-07-01T20:14:00.001+02:00

Kada opet budem zaslužila da napišem nešto na blogu (čitaj NIKAD), napisaću.

Do viđenja.

Trip

2010-06-28T21:25:00.003+02:00

Iznurena ispitom, putem i vozom iz pakla, leškarila sam sa prijateljicom u našim sedištima. Odjednom, pojavi se neki dečko na stanici u Novom Sadu koji je seo na sedište koje se nalazi na drugoj strani voza.

Fatamorgana me ufatila i počela sam da haluciniram, pa sam došla do prostog zaključka - taj dečko je Skaj Vikler koji govori mađarski.

Bila sam oduševljena, zaista. Mislim da mi je bilo savršeno tada. Krišom sam ga posmatrala, pokušavajući da razaznam o čemu priča sa prijateljem.

Nadala sam se da Vikler silazi u istom gradu kao i ja, ali je on sišao u Malom Iđošu. Pratila sam ga kroz prozor.

Izgubio se u daljini i moja iluzija se raspršila u milion kapljica.

Kako je došao, tako je i otišao.

Detinjarije

2010-06-23T21:50:00.002+02:00

Pre svega, želela bih da svi čestitaju gospođici Knežević na izuzetnoj gluposti.

Hvala, hvala.
Sada, kada sam dovoljno posramljena, mogu da nastavim. Pogledala sam tuđe blogove i došla do zaključka da se stalno jedan motiv provlači, a to je prijemni ispit. Očigledno da ja nemam takvih problema, jer upravo sada mogu sebi da priuštim luksuz da pišem post. Divota, ne?

Ukratko rečeno, da me nema, trebalo bi me izmisliti. Jedina sam budala koja je sebi dozvolila da se zaglavi sa četiri knjige i neizvesnim prijemnim četiri dana do prijemnog. Mašala! I, ono što je apsolutno interesantno u celoj situaciji, sada sam umorna i želim da idem da spavam. I verovatno ću i otići.

Ah, da, propustila sam ono fantastično u celoj priči! Ovaj prijemni mi je jedina opcija, pošto, zašto bih polagala još nešto? Uvek mogu da čuvam ovce! Naravno, ako mi to dozvole...
A verovatno neće.

I, tako, mrzim sebe. Mislim da je to prikladno za kraj.

Čestitke svima koji su iole pametniji od gospođice Knežević!

Sumrak bogova

2010-06-07T12:28:00.005+02:00

Opet u čekaonici. Flora je mrzela čekaonice. Napetost, iščekivanje, neverica. Krhkost ljudske duše. Čekanje. Patnja. Čekajući nekoga ili nešto. Neizbežne životne istine.
Nikada nije videla ništa vedro u čekaonicama. Za Floru su čekaonice bile monstrumske nakazne mašine za cepkanje duše.
Prvi put je sedela u čekaonici kada su joj baku dovezli u bolnicu. Uskoro je izašao doktor i pozvao Florinu mamu na razgovor. Flora je razgledala čekaonicu u međuvremenu. Posmatrala je ljude kako čekaju, kako se svađaju, kako ćute i kako se nerviraju. Nije mogla da izdrži među tim tužnim licima, pa je pogledala u plafon. Gledala je u žuti svod sve dok čekaonicu nije proparao plač njene majke. Flora se stresla i zavukla ispod svog kaputa želeći da pobegne daleko od ovog očaja.

Vremenom, Flora je bila sve češći i češći gost čekaonice. Prošle godine ju je napustio otac. Dok je čekala u čekaonici. A sada čeka vesti o Lili F., svojoj profesorici klavira i svojoj prijateljici.

Otišla je do automata. Da spere ukus sećanja.

Lili F. je prebačena u sobu 111. Sačekajte doktora.

U redu.

...

Opet u čekaonici. Kada bi Faun napravio kratki rezime svog života, čekaonica bi bila glavni motiv. Lili F. ga je uvek ostavljala u čekaonici. Sa sobom bi uvek nosio knjigu ili strip, da mu vreme mine. Vreme u čekaonici mu je prolazilo. Ne brzo, ne sporo. Samo je prolazilo.
Čekanje Lili F. je ponekad bilo zaista iscrpno, pošto je Lili F. želela svakom ponaosob da se zahvali što su došli na njen koncert i da još malo čavrljaju.
Faun je čak i više od nje osetio njenu slavu.
Kada je otišao u internat, očekivao je manje čekaonica. Međutim, čekajući internat, Lili F. je završila u bolnici. Doktori su rekli da je u pitanju premor. Lili F. je pozvala Fauna da uđe u njenu sobu. Čim je ušao, Lili F. mu je rekla da sedne na onu stolicu i da mama mora malo da se odmori. Faun je seo na stolicu i gledao u plafon, u žuti svod koji se na trenutke učinio kao Sunce koje se spušta dole. Čekao je da mu se Lili F. obratio, ali Lili F. je spavala. Faun je uzeo ćebe sa ormara i prekrio se njime, nastavljajući da gleda ono ogromno Sunce koje ga greje umesto majčinske ljubavi.

Kako je vreme prolazilo, Faun je sve više i više mrzeo čekaonice. Kada su ga nazvali iz bolnice u stan, čekao je vesti o unapređenju, a sada, i još jednom, zahvaljujući Lili F. svoje vreme troši na čekanje u čekaonici. Otišao je do pulta da bi se raspitao za Lili F. kod medicinskih sestara.

Lili F. je prebačena u sobu 111. Sačekajte doktora.

U redu.

Praskozorje

2010-06-04T19:26:00.006+02:00

Lili F. je bila Florina profesorica klavira. Zapravo, još uvek je. Valjda.
Jednog kišnog popodneva, Florina mama je prvi put odvela Floru na koncert čuvene pijanistkinje, Lili F. koji se održavao u ogromnoj koncertnoj sali. Čim su ušli u zgradu Muzeja, gde se nalazi koncertna sala, Flora je ispustila ručicu iz maminog stiska i počela da razgleda reljefne detalje. Nikada ranije nije videla tako intenzivne boje ili tako neuobičajene spojeve različitih materijala. Svojim krupnim okicama je pomno pratila svaki detalj na ogromnom svodu, gledajući gde se prostire svaki zrak naslikanog Sunca. Dok se okretala u mestu, tražeći sledeći zrak, Flora je naletela na jednu stariju ženu pitomog lica. To je bila Lili F. Žena sa zelenim očima. Lili F. je uzela Floru za ručicu i odvela je do čekaonice. Počela je da priča sa njom, da bi ubila malo preostalog vremena pred koncert. Ali, ubrzo i sasvim nesvesno, Flora se Lili F. uvukla pod kožu svojim krupnim očima i iskrenim osmehom. U tom trenutku je istrčala Florina mama, u ogromnoj panici, tražeći svoju jedinicu. Videla ju je sa Lili F. i već na pola puta je krenula da se izvinjava ako joj je Flora pričinila neku nelagodnost.

Naprotiv, Flora mi je učinila veliku čast! Htela bih nešto da vas pitam, mogu li da je podučavam klaviru?
Moju Floru? Iskreno, nikada nismo zapazili muzički talenat kod nje..
Bitan je rad. Talenat igra sporednu ulogu u životu, a rad je osovina.

I, tako je Flora krenula na časove klavira. Lili F. ju je terala da radi i radi i radi. Ne zato što je nije volela, nego baš zato što ju je volela.
Florin sudar sa Lili F. je uveliko odredio njen život. Posle časova klavira, Flora je trčala u najbližu biblioteku i satima prelistavala knjige o arhitekturi. Najviše je volela da čita o gotici.
Upisala je arhitekturu. I dalje svira klavir. Svi se dive njenom talentu, ali samo Lili F. zna da je to rad u pitanju. Povremeno Flora ode kod Lili F. da joj odsvira Devojku sa lanenom kosom, Florinu najdražu kompoziciju.

Dobar dan. Došla sam da vidim Lili F., u kojoj sobi se nalazi?

...

Lili F. je bila Faunova mama. Tatu nikada nije upoznao. Rodila ga je sa dvadeset pet godina, ali joj je karijera bila bitnija. Odlučila je da se u potpunosti posveti klaviru. Fauna su čuvali baka i deda, ali, oni nisu dugo poživeli. Lili F. je stalno govorila da će posvetiti sinu, ali ne sada. I taj trenutak, ne sada, nikada nije došao. Kada je Faun napunio šest godina, Lili F. ga je poslala u internat.
Faun je povremeno dolazi kući, kada Lili F. nije bila zauzeta koncertima ili, pak, držanjem časova.
Nikada ga nije zvala na svoje koncerte, osim kada je držala koncert u svom rodnom gradu, u koncertnoj sali Muzeja. Međutim, on bi je uvek čekao u čekaonici dok se ona pozdravljala sa gostima, a u toku koncerta bi sedeo u poslednjem redu.
Faun je odrastao bez majke. I navikao je na to. Sve je ređe i ređe dolazio kući.
Nije imao ništa zajedničkog sa svojom majkom. Mrzeo je muziku, i uz inat, okrenuo se tehnologiji, koju njegova majka prezire svim srcem. Radio je vikendima, praznicima, godinama. Postao je inženjer. Lili F. mu je ostavljala poruke na sekretarici. Na poslu, kod kuće. Nije imao vremena da odgovori. Nije želeo. Jer on majku nikada nije ni imao.

Dobar dan. Došao sam da vidim Lili F., u kojoj sobi se nalazi?

...

Još je uvek na intenzivnoj nezi.

1.38

2010-05-29T01:20:00.006+02:00

U mojoj omiljenoj seriji (How I Met Your Mother) Tedova mama kaže da se ništa dobro ne dešava posle dva ujutru. Iskreno, pogledala sam na sat i pomislila da će ovo moje trabunjanje možda onda i vredeti nešto.

Imam vremena. Valjda. Iskrena da budem, ne znam da li je to dobro.

Pretpostavljam da svi znate da ne volim letnji i zimski raspust, jer tada imam vremena da mučim sebe činjenicom da nemam dečka dok svako ima nekoga. Obožavam sebe ponekad, zaista.

Međutim, ove godine je sve to nekako drugačije. Nemam vremena da mučim sebe. Sada samo sanjarim. Bez opasnosti i posledica. Ponekad me prijemni trgne. Ponekad i ne. Ne mogu baš reći da se prepoznajem.

Želim leto. I da čitam. I da ležim na travi. I pijem hladnu limunadu. I grizem kockice leda. I da leškarim. I da se baškarim. Jer, carpe diem, baby, život je jedan!

Popodne jednog fauna

2010-05-28T15:04:00.001+02:00

Kiša pada. Ušla je unutra. Od hladnoće se pogrbila. Ubrzo se otresla od suvišne vode i bacila mokar kišobran u ćošak hodnika. Uletela je u dnevnu sobu, uzela svoje omiljeno ćebe i zaogrnula se njime.
Otišla je do kuhinje da bi napravila nešto za jelo, međutim, Flora je uvidela da bi joj jedna ogromna topla šolja čaja bolje legla. Otvorila je ormarić tražeći čaj. Dok je kopala rukom po posudama, razmišlja je o današnjem danu. Nije trebalo tako da se desi, stalno je ponavljala sebi u bradu. U nekom trenutku bi prestala da kopa po posudama i u potpunosti bi odlutala u neke neistražene kutke mašte, fanatiziranja, dnevnog sanjarenja.
No, kao što bi otišla, tako bi se i vratila. Voda je počela da kipi i u tom trenutku zgrabi kesicu čaja od mente. Sa zadovoljstvom je natopi par puta i ode u dnevnu sobu. Usput je uključila grejanje.

Sela je ispred uključenog laptopa i krenula je da gleda slike. Razgledala je slike sa putovanja, rođendana, porodičnih proslava ili najobičnijih druženja. Ponekad bi se nasmejala, a ponekad bi se samo namrštila. Ubrzo se izgubila u bujici slika i uspomena, a u vazduhu se osetio miris mente koji je parao onaj ledeni vazduh koji se ljubomorno prilepio za spoljašnu stranu prozora.
Zazvonio je telefon...

...

Kiša pada. Ušao je unutra. Prvo je skinuo onaj ogroman težak kaput koji se natopio kišom, a zatim se izuo što je najbrže mogao. Zaputio se u kupatilo gde je mokre čarape bacio u tuš kabinu. Smrznut i pokisao, odjurio je do ormara, usput duvajući u šake ne bi li se zagrejao. Našao je suvu odeću i odmah se presvukao.
Pogledao je poštu. Bilo je tamo nekih reklama koje su srećno završile u smeću, kao i dva računa za kreditnu karticu. Faun je preturao po ormarićima u nadi da je još uvek ostalo nešto za grickanje. Posle desetak minuta, odustao je od potrage i otišao do frižidera gde ga je čekalo hladno pivo. Uzevši pivo, protegnuo je noge do dnevne sobe i bacio se na kauč. Gledao je televiziju, ali ga emisija nije preterano interesovala, pa je uključio laptop.
Otišao je da baci praznu limenku, iako to nikada ne radi. Zastao je kod kuhinjskih vrata i zastao na tren, kao da ga je hvatala nesvestica.
Zazvonio je telefon...

...

Dobar dan. Zovem iz bolnice sv. Elizabete. Lili F. je doživela saobraćajnu nesreću. Ako možete...
Stižem!

Ograničena bezgraničnost

2010-05-21T21:06:00.003+02:00

Ovih dana smo mnogo patetični. Sve nam je poslednje - poslednji čas sociologije, poslednji izlazak zajedno, poslednji ples, poslednji pas na ulici kojeg ćemo svi videti i tako dalje. Razumite me, volim ja svoje odeljenje, ali, zaista, ispada da ćemo svi da umremo. Kolektivno. Eto, poslednji kolektivni pokušaj nečega.

Ma koliko da sam pesmistična, ne volim to poslednji. Kao da dižemo ruke od svega, pa, evo, da se poslednji put potrudimo oko nečega. Iskreno, osobe koje žele da još jednom vide tog psa ili da izađu negde, one će to i uraditi. Uostalom, retko gde je odeljenje kompaktna celina. Sasvim je normalna ta fragmentacija.

Ta fragmentacija me podstiče na priču o jednom paradoksalnom sindromu koji se javlja. Nazvala sam ga retardirani sindrom aplauza u mom odeljenju. U poslednje vreme svemu plješćemo. Uđe neko u učionicu - aplauz. Izađe neko iz učionice - aplauz. Završim intervju - aplauz. Skoro dobijem jedan neopravdani - aplauz. Devojka ustane da seče tortu - aplauz. Druga devojka krene da joj pomogne - aplauz. Šampanjac je otvoren - aplauz.

Osećanje je neopisivo. Kao da pohađam specijalnu školu. I retko kada aplaudiram. Nepotrebno mi je. Štaviše, previše mi je. Negde u svojoj mržnji se setim da ljudi to rade iz jednog razloga (i ne, ne zato što nemaju pojma sa životom) - da se ovih poslednjih nekoliko meseci, nedelja, dana osećamo što bolje, bez obzira na tužnu realnost, a to je da je sutra poslednja zabava na kojoj smo svi prisutni.

Aplauz za nas!

A gde dalje?

2010-05-21T20:30:00.003+02:00

Ovih dana stalno imam nešto da rešavam. U tom užurbanom maturskom životu ponekad nešto i primetim, osim sebe, razume se.

Pre par dana sam negde išla, više se ni ne sećam gde. Na dobroj udaljenosti sam spazila grupicu dece, verovatno predškolci. Trebalo je da pređu preko pešačkog prelaza, a vaspitačica je vikala da skrenu desno kada pređu. Jedan dečak je rekao drugom dečaku: A kako da znam gde je desno?, a zbunjeni drug mu je odgovorio: A šta je uopšte desno?

Ti dečaci su me pomalo podsetili na mene, odnosno na moju trenutnu situaciju. I ja tako stojim na pešačkom prelazu i slušam mnoge glasove koji mi govore da skrenem desno, a ja niti znam gde je desno, niti znam šta je desno.

Kroz meseca dana treba da položim prijemni, kroz tri meseca treba da se uselim u novi stan, da upoznam novi grad, kroz desetak meseci treba da dajem prve ispite. Deluje zamorno. I ne deluje mi kao moje desno, desno koje bih volela. Treba da ostavim stare prijatelj uz reči videćemo se svaki vikend, a svi smo veoma svesni da je to veoma teško. I dalje, to desno se ne nalazi gde je moje desno.

Kažu, promene su dobre. Kažu, nađu se novi prijatelji. Nova biblioteka. Novo društvo. Sve novo. A šta ako ja želim ono staro desno, kao najgori mogući konzervativac?

Eto, tako ja već par meseci stojim na ono pešačkom, zbunjena kao onaj dečak i čekam da mi neko objasni šta je desno i gde se ono nalazi. Ipak, mislim da ćemo oboje morati sami da dođemo do odgovora.

Which right is right for you?

Borhes u meni

2010-04-27T20:06:00.003+02:00

Juče sam otišla na svoj profil na Twitter-u, što ne praktikujem. Posle dužeg vremena, naletela sam na ovo - Još 249 dana do Nove godine. xD Hm, jej...

To je cvrkut moje prijateljice. Iskreno, meni je to bio šamar. Direktno u mozak. Prvo što mi je palo na pamet je bila smrt, jer, zaista, izdržati još 294 dana do Nove godine, a zatim sve ispočetka... Previše je. U svakom smislu.

To je još toliko mučenja do Nove godine da me uhvati muka čim se setim. Dalje, čak i kada stignem tamo, moram sve ispočetka, opet januar, opet februar, opet mart, opet april... I tako u nedogled.
To ponavljanje me izluđuje, zaista. Taman nešto postigneš i onda sve ispočetka. Pomisao na novi početak me dotuče pre tog početka. Ne mogu tako.

Živim da bih živela, a to nije život.

Don't fear the reaper.

For She's a Jolly Good Fellow

2010-04-16T22:43:00.004+02:00

Eh, pa doživela i ovu devetnaestu godinu.
A šta sebi da poželim?
Da upišem fakultet koji želim?
Da proputujem svet?
Da se nadam da ću da ostanem u kontaktu sa svim prijateljima?
Da konačno nađem sreću u ljubavi?
Da za sledeći rođendan procveta jorgovan?
Da zavolim tirkiznu boju?

Zaista, mogla bih svašta, ali, jedino što želim jeste da što bolje i lepše provedem ovu poslednju tinejdžersku godinu.

Cheers, mate!

Časovnik

2010-04-07T14:09:00.002+02:00

Moglo bi se reći da sam neki pseudohumanista. Naime, ponekada sam u stanju da se u potpunosti oduševim ljudima i da danima budem inspirisana njima, dok, sa druge strane, mogu da se tako razočaram u celo čovečanstvo nekoliko hiljada godina unazad. Ipak, s vremena na vreme se pojavi neka svetla tačka. Valjda je to neko pravilo da bi ljudi bili optimistični, a ne duboko zakopani u svom pesimizmu.

Nego, da započnem priču. Juče smo brati i ja obećali da ćemo otići kod tetke. Moram da priznam, veoma sam bolesna i ovih par dana nisam uspela da iskoristim za san i odmor, nego za neko trčkaranje od prijatelja do porodice. Nekako sam se naterala da isključim alarm na mobilnom, premda me je nervirao. Tada sam se odvukla do kupatila, oprala kosu, uprkos činjenici da napolju kiša pada već dva-tri sata. Tako, veoma dobro raspoložena i veoma zadovoljna svojim trenutnim životom, sačekala sam tetku koja nas je obavestila da pre njene kuće moramo da svratimo do njene prijateljice. Prvo što mi je palo na pamet je bilo - show off. I bila sam u pravu.

Pošto je brat doneo tamburicu, moja tetka je isplanirala da svratimo kod njene prijateljice i da moj brat odsvira nešto majci njene prijateljice. Ono što sam ispustila u svojoj namrgođenosti jeste da ta žena ima devedeset godina.

Naime, kada je čula prve note, ona se oduševila, a to oduševljenje je propratila aplauzom. Kada je moj brat završio, ona je počela da priča. Da se smeje. Jednostavno rečeno, počela je da se raduje. Rečenice koje su mi se definitivno urezela jesu - Blago našim roditeljima. Svako ko ima ovakvu decu, treba da je srećan, jer je uspeo u svom životu. Blago njima.

Jedna starica, koju sam videla možda jednom u životu, potaknula me je na razmišljanje. U ovom savremenom svetu, gde svi žurimo, hvatamo neke apstraktne poslove, ljude, misli, gde nemamo vremena da sednemo ili popričamo sa prijateljem, u ovom užurbanom i sve okrutnijem svetu, još uvek postoje ljudi kao ta žena. Jeste da ti ljudi žive povučenim i mirnim životom, ali su oni tu da nas, ljude zaboravljene u vremenu, podsete da je život jedan i da treba i uživati u životu. Ali, istinski. Kao što je ona uživala dok je moj brat svirao.

Carpe diem!

Dome, slatki dome!

2010-04-04T16:56:00.003+02:00

Pre nedelju dana mi se ukazala fantastična prilika! Naime, radi se o seminaru na kojem su učestvovale skoro sve države Evrope. S obzirom da moj veoma naporan raspored, jedina misao koja mi se pojavila u veoma ispraznoj glavi - zašto da ne?

Krenuvši sa tim stavom, uvidela sam da je to zaista pametna odluka, barem u tom trenutku. U pitanju je organizacija koja se na nivou Evrope bavi očuvanjem različitih narodnosti i trudi se da poboljša njihove uslove u nedomicijalnim zemljama. Rekli su mi da su dva zvanična jezika engleski i nemački i to sam prihvatila kao konstantu. Naime, ako se logično razmisli, ima mnogo nacionalnih manjina koje žive u Nemačkoj ili su pripadnici nemačke nacionalne manjine u drugim zemljama. Međutim, posle nekoliko dana sam uvidela koliko je loš osećaj ako ne znaš nemački. Pogotovo na Skupštini, gde smo imali čak i prevodioce. Zaista je bilo mnogo zeznuto za nenemačke govornike.

U isto vreme, ima mnogo slovenskih naroda koji će pre pričati nemački (ako znaju), nego svoj maternji. I tada me ta cela situacija neodoljivo podsetila na Habzburšku monarhiju u XIX, tačnije na Austro-ugarsku nagodbu iz 1867. godine. Konačno su Mađari dobili priliku da se donekle izjednače sa vladajućim nemačkim narodom, ali su isto tako i Sloveni želeli istu priliku. Sloveni su u Austrougarskoj monarhiji bili treći narod po brojnosti i smatrali su da zaslužuju da budu izjednačeni sa Nemcima i, sada, Mađarima.

Iskreno rečeno, razumem ih. U potpunosti ih razumem. Skoro bih predložila istu ideju i ovde, jer, poenta svega je praktikovati jezik svojih predaka. Asimilacija koja je izvršena, sigurno nije toliko jako uticala na njih kada su oni sada aktivni članovi te organizacije. Jedino što vidim kao prepreku kao ostvarenju te divne panslavističke ideje jeste problem prevođenja. Jer postoji više slovenskih jezika i mogu da zamislim koliko bi kabina i prevodioca bilo potrebno da se sve to ispuni onako kako sam ja zamislila.

Ipak, možda je najbitnija ona misao - održati jezik i kulturu svojih predaka u eri globalizacije koja se izvrće u okrutnu amerikanizaciju (čisto objektivno, neNATO pogled).

Cela ova priča me dovodi do sledeće. Kako neko može reći da nešto što ti radiš od srca nije bitno? Pre svega, odakle toj osobi tolika komotnost i lagodnost? A drugo, koji kriterijum ta osoba može da koristi prilikom selekcije tuđeg rada?

Zaista, danas sve olako odbacuju i smatram da više ne postoji konsenzus vrednosti, nego svako vodi neku svoju spoljnu politiku. Iskreno, veoma sam povređena jednim činom, pogotovo što se to već drugi put dešava, ali, ako neki ljudi smatraju da nije vredno ono što radim, reći ću samo ono što sam naučila na ovom seminaru:

SCREW THEM.

Žermenal

2010-03-26T22:57:00.005+01:00

Kant je postavio tri pitanja - šta mogu da znam, šta treba da činim i čemu mogu da se nadam.
Naravno, poštujući Kanta (shvatite sami), dodala bih još jedno pitanje - čemu sve to?

Zašto tako pesimistično, mladi blogeru? Pa, ti ne čitaš moj blog dovoljno dugo. Ali, za sve upućene u moju melanholiju i pesmističnost, ovo je još samo jedan običan dan u mom običnom životu.
Verujem da je kriterijum za običan život isuviše subjektivan, pa ću koristiti ono što mi drugi govore - Predahni malo, umrećeš.

Mogu slobodno reći da sam se ove četiri godine u gimnaziji prepošteno naradila. Pogotovo ove dve godine. A najviše ovih par meseci unazad. Zaista, nemam slobodnog vremena, to je ujedno i jedan od razloga zbog kojeg sam napustila blog privremeno. Vikendima nisam kod kuće, nego na seminarima, turnirima, pripremama za fakultet i takmičenjima. Ostalim danima se trudim da održim prosek u školi, a u onih 68 minuta dnevno pokušavam da održim socijalni život na FB-u.
Može se reći da zaista živim po principu dan za dan, ali ne u onom smislu da je to moj poslednji dan na svetu, nego više carpe diem. Doduše, ekstremni carpe diem.

I, upravo u tom haosu iz kojeg bi trebalo da se rodi neki poredak, kosmos, dolazim do moje sumnje, ne sveopšte, pa i ne mogu da izađem preko kartezijanskog stava Cogito ergo sum, dolazim do pitanja čemu sve to.

Kant u svom delu Kritika praktičnog uma govori o moralu, o vrhovnom zakonu ili kantovski rečeno o kategoričkom imperativu. Odlučio je da se metafizika, nauka o biću, suštini svega, ne može baviti pitanjima postojanja Boga, besmrtnost i slobode. I upravo je te ideje spekulativnog uma prebacio u svoju etiku. Iz prostog razloga, razume se. Naime, ako mi činimo moralne stvari iz dužnosti prema vrhovnom moralnom zakonu, ko nam garantuje da to išta vredi, da činimo nešto dobro. U to prazno polje uskače Bog, kao vrhunsko dobro koje je stvorilo ovaj svet i koji nam garantuje nešto zauzvrat našeg moralnog delanja.

Kakve to veze ima sa mojim pitanjem? Dobro pitanje. Sve vreme se pitam čemu to. Zašto se trudim, zašto preuzimam milion obaveza na sebe, zašto želim da budem sveprisutna? Hm... Sebi uvek odgovaram na sledeći način kako me je mama naučila - Ko znam zašto je to dobro.
A zapravo, uvek se nadam nečemu višem, kao svako drugo biće težim nečemu višem. I u toj svojoj težnji nadam se da neću proći kao jadan Faust, marioneta viših sila i planova.

Jedino čemu mogu da se nadam da sve to ima svoju svrhu. Ne treba mi svrha svih svrha, niti forma svih formi, niti Deus sive natura. Ponekad je dovoljna i jedna najobičnija svrha, jer je to ono gorivo što me još uvek održava živom i radnom.

Nacionalna himna

2010-03-12T13:33:00.006+01:00

Trenutno sam u strci, i veoma je interesantno kako uvek u najvećoj gužvi nađem vremena da napišem nešto, a kada sam slobodna, onda nemam vremena. Ja sam apsurdna i paradoksalna ličnost.

Nedavno su mi rekli kako sam veoma hermetična u govoru. Da kažem da mi je žao? Pa, i nije baš, skoro, pa mi je drago, jer sam ceo život veoma zatvorena osoba.

Razmišljajući o zatvorenosti, shvatila sam da bih sada najviše volela da pada kiša. Ali bih bila u sobi, ne napolju. Može ona lepa aprilska kiša. Može i da grmi. Uostalom, ni magla nije na odmet, taman bih se sakrila u njoj. Uvukla bih se u svoje purpurno ćebe. A krupne kapi koje udaraju u prozor bi me mamile da dođe do prozora. Posle nekog vremena bih i otišla. Naslonila bih svoje lice na hladno staklo i razmišljala o svemu. Najviše o onom drvetu prekoputa. Divlja vanila.
Kada bih se trgla iz sanjarenja, legla bih na krevet. Ne na bokove, ipak, želim da budem budna. Međutim, ne bih se mogla dugo opirati snu. Jedino bi me još vetar budio. Onaj silan ravničarski vetar.

Kroz san bih čula neka zvona u daljini, verovatno ljudi idu na misu. A ja bih sve više i više tonula u san... Gde nema takmičenja, učenja i ostalih neobaveznih stvari i rutina.
I san bi me korio kako pričam previše komplikovano. Ipak, u pozadini još uvek čujem nešto.

Čujem...
Claude Debussy - Clair de Lune
Pink Floyd - Breathe, Eclipse, The Great Gig in the Sky
The Doors - Riders on the Storm, The Crystal Ship
The Ponys - Double Vision

Dobro jutro!

2010-03-12T13:16:00.002+01:00

Pre nekih... skoro, pa mesec dana šetala sam se sa tatom, tačnije, išli smo na besedništvo. Bilo je veoma hladno predvečerje. Šal sam nekoliko puta obmotala oko vrata, a ruke sam strpala u džepove, na sigurno. Prolazeći pored semenkarnice, miris tek sveže pečenog suncokreta mi se uvukao u nozdrave, a ona toplina me je oborila sa nogu. Pomalo omamljena, rekla sam tati kako mi je već dosta zime i tog strašno hladnog vremena i da ne volim zimsku odeću i obuću jer nemam slobodu kretanja u njoj. On me je samo pogledao i rekao - Doći će i proleće.

Naizgled veoma obična rečenica, ali, kada sam ja u pitanju, ništa nije obično. To njegovo doći će i proleće me je povuklo i odvuklo u zabačene kutke moje svesti. Naime, svi mi imamo odvratne periode u životu. Ili nas niko ne voli ili nam ništa ne ide od ruke ili već neka treća petostruka negacija. To je naša zima. Vreme kada je sve ogolelo, veoma monotono, belo ili sivo, dani su kratki, noći duge da možemo sebe da krivimo i mučimo do besvesti pitanjima šta bi bilo kad bi bilo. I ta tri meseca nikako da prođu, samo se lenjo razvlače čineći nas nervoznima.

I odjednom, kao iz vedra neba, počinjemo da primećujemo da je dan nešto duži. Da je nebo nešto svetlije. Da drveće izgleda nešto manje žalosnije. Iznenada, lakše se diše. I, voila, proleće je tu.
Sve cveta, sve se kreće, sve se raduje, sve živi. I nema vremena za gubljenje. Ima samo vremena za rad, napredak, razvoj! Imamo energije, entuzijazma, euforični smo i sve što počinje na eu, jer to na starogrčkom znači dobro.

Radosni smo. Konačno, jer je stiglo proleće. I, možda, ali samo možda ponekad vredi proživeti onu tešku, surovu, izuzetno bolnu zimu da bismo uživali u čarima proleća i da bismo slavili život kakav poznajemo.

Ni martovske Ide više nisu toliko strašne.

28. dan Borhesovog meseca

2010-02-28T18:09:00.003+01:00

Eh, najzad dođe i ovaj dan. Iskreno, u početku sam se veoma radovala svakom danu, najviše prvom, podrazumeva se. Međutim, kako su dani prolazili, zatrpala sam se u školu i ostale vansvakakve aktivnosti, i nažalost, entuzijazam je opadao, rapidno.

Ipak, nadam se da sam uspela u svojoj nameri - da približim Borhesa. Veoma je interesantno kako časovi književnosti mogu da unište volju u čoveku da sazna nešto više ili pročita neko drugo delo osim onog obrađivanog, i verovatno me to delimično podstaklo da pokrenem virtuelnu priču o Borhesu kao neki posthumni čin kojim bih podsetila ljude na veličinu koja je prošla ovom planetom.
Zaista, trudila sam se da otkrijem Borhesovu ličnost, da pokažem da postoji nešto pored Vikipedije, i na kraju, da pokažem da je on bio čovek od krvi i mesa, a ne neki dosadni dedica koji je pisao dela da bi srednjoškolcima zagorčao život.

Borhesa smo upoznali kroz nekoliko različitih aspekata. Pre svega, kao veoma sarkastičnu osobu koja se nije uklapala u tražene profile. Zatim kao osobu koja je osećala veoma jaku privrženost prema Japanu i uopšte istočnjačkim narodima. Prepoznali smo ga kao veoma obrazovanog i načitanog čoveka koji je moral isticao kao osnovni zakon života koji svi treba da poštujemo. A na kraju smo ga upoznali kao čoveka koji je ume da voli svim svojim srcem. U tome i jeste njegova veličina.

(Ženevsko jezero)

27. dan Borhesovog meseca

2010-02-27T11:20:00.002+01:00

Evo, obećano i dugoočekivano slovo K.

Ima previše dobrih pojmova, ali sam odabrala jedan iskren, ispunjen latentnom zaljubljenošću, što posle skoro mesec dana niko ne bi očekivao od Borhesa.

KODAMA MARIJA*

Kao sve stvari sveta, i posveta knjige je magičan čin. Mogao bih ga okarakterisati i kao najdivniji i najosećajniji način na koji izgovaram njeno ime. Ja ću sada izgovoriti njeno ime: Marija Kodama. Koliko jutara, koliko mora, koliko vrtova Istoka i Zapada, koliko Vergilija (1981).

(Marija Kodama i Horhe Luis Borhes)

*Marija Kodama (Maria Kodama, rođ. 1945), argentinska književnica, udovica H. L. Borhesa (Borhes se njome oženio neposredno pred svoju smrt 1986). Ćerka oca Japanca i majke Argentinke. Poznavala je Borhesa od svojih studentskih dana; mnogo kasnije, posle smrti Borhesove majke, od 1975. pratila Borhesa na putovanjima u inostranstvo, drugovala i sarađivala sa njim.

26. dan Borhesovog meseca

2010-02-26T11:05:00.003+01:00

Kao što sam već ranije rekla, moja matematika ide malo naopačke. E, zbog toga danas ide slovo Š, a sutra slovo K koje sam želela da izostavim, kao i slovo I.

I danas je izbor bio težak, ali sam ipak odlučila da izaberem čoveka kojeg je Borhes izuzetno cenio i poštovao.

ŠO BERNARD*

On se potpuno razlikuje od mene; nije bio stidljiv. On je jedan od malobrojnih, veoma retkih književnika koji je uspeo da stvori herojske likove kakve gotovo da nemamo i koji su važniji od drugih. Šoovi likovi su: Julije Cezar, Beli Posnet, Lavinija, Šotover iz Đavolovog učenika, to su likovi koji žive punim životom, koji nemaju svojih ličnih muka, koji teže da dostignu uzvišeniju sudbinu. Međutim, u suštini su mnogo omiljeniji tragični likovi (1976).

(Epidaurus)

*Džordž Bernard Šo (George Bernard Shaw, 1856-1950), engleski dramski pisac, rođen u Dablinu; humorist i satiričar.

25. dan Borhesovog meseca

2010-02-25T10:56:00.001+01:00

Eh, još malo pa kraj. Moram da priznam, slovo Dž i nije nešto specijalno, ipak, ima svega tri pojma. Ali, eto, da ispunim obavezu.

DŽOJS DŽEMS*

Bila je Džojsova greška što se posvetio romanu, njega su interesovale reči! Ulisa nisam čitao, mislim da ga niko nije čitao, ne mogu se prepoznati likovi (1981).

(Ulisis i sirene)

*Džems Džojs (James Joyce, 1882-1941), engleski književnik irskog porekla; pisao pesme, pripovetke i romane. Njegov neobični roman Ulis izazvao je velike polemike u svetu.

24. dan Borhesovog meseca

2010-02-24T20:38:00.003+01:00

Vrlo često uzmem da čitam lektire i već prilikom prve dve, tri stranice odustanem. Ipak, postoji nešto što me natera da uzmem i da pročitam do kraja jer je to lektira. Mada, nisam sigurna da li dobro postupam. Jer, ako mi se nešto ne sviđa, ne bi trebalo sebe da silim, ne?

ČITANJE

Čitanje u kome ne preovladava zadovoljstvo nije korisno. Zbog toga sam govorio svojim učenicima: Ako vas neka knjiga ne zainteresuje, odmah je ostavite. Ne povodite se za slavom autora (1978).

(Zašto su onda lektire obavezne?)

23. dan Borhesovog meseca

2010-02-22T22:01:00.000+01:00

Moram da priznam, moj izbor kućnog ljubimca je presudio prilikom izbora pojmova na slovo C. Nadam se da ćete se barem malo nasmejati.

CISTERNA

Ranije nisam znao za to... Majka mi je neposredno pred svoju smrt rekla da se na dnu svake cisterne nalazi kornjača, a u Montevideu žaba krastača. Tako ispada da sam odrastao pijući kornjačinu vodu, moja majka, koja je doživela devedeset devet godina, pila je kornjačinu vodu, na šta bismo se danas zgrozili. Ipak, to nam nije ništa naškodilo... Majka mi je takođe pričala da je ovde, u Buenost Ajresu, kada bi neko iznajmljivao ili kupovao kuću pitao: Ima li cisterna kornjaču? A odgovor bi glasio: Da, gospodine, budite bez brige. Međutim, danas bi se čovek zaprepastio na ideju o kornjači (1978).

(Da li sve ima dublji smisao i da li je taj kamen baš toliko visok?)

22. dan Borhesovog meseca

2010-02-22T01:15:00.004+01:00

Bilo je gusto - ili homoseksualnost ili Hristos. Zahvalite se Ivi na odluci.

HRISTOS

Uvek sam imao neko posebno divljenje prema Hristu. On je putokaz istorije sveta i dalje će biti, a u budućnosti možda i više. Međutim, osećam da ima nešto što je suvišno u Hristu, ili što mu nedostaje, što ga ne čini dovoljno simpatičnim da bi bio voljen. Na primer: meni je Sokrat simpatičniji. Buda takođe. Hristos mi liči na neuverljivog političara. U trenucima mi čak liči na demagoga: kaže da poslednji mogu biti prvi. Zašto? To je nepravedno. Apsurdno je. Ili ono kada kaže da će siromašni duhom nastaniti zemlju. Zašto? Ne razumem. Još manje razumem podlu ideju da bogati neće moći da uđu u carstvo nebesko zato što su ovde na zemlji već dobili svoju nagradu. Ako je nebesko carstvo večno, kako se može uspoređivati sa prolaznošću? Nepravedno je večno prokletstvo. Ne mogu da verujem u muke koje bi se nastavile tamo posle našeg boravka na zemlji i pošto je on sam po sebi već dovoljno bolan (1976).

(Razmišljao je u metaforama; u tom smislu je jedan od najvećih pesnika sveta.)

21. dan Borhesovog meseca

2010-02-21T22:31:00.003+01:00

Nikada nisam volela da pratim neki sport. Sećam se, dok sam trenirala plivanje, tata bi me pitao da gledam sa njim. Iskreno, i dan-danas ne razumem zašto se plivanje prenosi. Čemu gledanje osam ljudi koji plivaju u bazenu? Shvatila bih da ima nekih interesantnih preokreta, ali, ovako je samo trošenje vremena i čekanje da neko prvi ispliva.

FUDBAL

Strast za sportom, obožavanje sporta, u stvari je jedna od argentinskih mana. Kako je čudno da Engleskoj, tako mrskoj zemlji - tako nepravednoj omraženoj - nije niko zamerio što je ceo svet zarazila glupim igrama kao što je fudbal, koji predstavlja jedan od najvećih engleskih kriminala. Jednom prilikom mi je neka žena rekla: Ali siromašni ljudi su oduvek igrali fudbal na zapuštenim terenima. Pogrešila je. Kad sam bio dete, fudbal nije igran na zapuštenim terenima. Održavane su borbe petlova (1975).

(Zapravo je sve ovde počelo. )

20. dan Borhesovog meseca

2010-02-20T12:28:00.003+01:00

Moram da priznam, slovo U i nije nekakav izazov. Osim što ima malo pojmova, usto su još i neprivlačni. Ipak, našla sam jedan gde se malo govori o Borhesovom poreklu, i pomislih, zašto da ne.

URUGVAJ

Mnogo volim Urugvaj; moj deda, pukovnik Borhes, bio je iz Istočne republike i ja sam potomak porodice Aedo i porodice doktora Luisa Malijana Lafinura. Ovaj poslednji je bio omražen jer je govorio protiv Artigasa i gauča, a to je nešto što se tamo smatram najvećim zločinom. Sećam se slučaja kad je vršeno neko istraživanje u Montevideu u vezi sa gaučima da su svi govorili pohvalno o gauču i kada je moj stric rekao: Naš seljak (što je smatramo za omalovažavanje) zaostaje u mnogim stvarima osim, naravno, u slučaju incesta (1978).

(Kabo Polonio, Urugvaj)

19. dan Borhesovog meseca

2010-02-19T18:36:00.003+01:00

Danas ste zahvalni Tini što je izabrala odrednicu tuga. Što se tiče same misli, moram da priznam, da sam i ja mnogo tvrdoglava, ali, na kraju, moje izvojevane pobede u diskusiji nisu toliko bitne kao mogućnost da još neko iskaže svoje mišljenje u diskusiji. Da, ako se zapitate kakve veze ima slika sa postom, ne bih umela da vam odgovorim. Neuroni su čudo.

TUGA

Imao sam mnogo tužnih trenutaka. Tri dana posle smrti moje majke bio sam ophrvan tugom koja se pojavila u obliku griže savesti. Tek kada neko umre, čovek shvati da se nije nimalo potrudio da bude bolji prema njemu dok je bio živ. U suštini je malo potrebno da bismo bili bolji prema svojoj okolini, ali ljudi više vole da se posvećuju sitnim problemima. Ja, na primer, uvek nastojim da budem u pravu kada diskutujem. Bilo bi mnogo bolje i učtivije da pustim i druge da budu u pravu (1981).

(Zahvalan sam i iznenađen, jer smatram da ono što pišem ne zaslužuje toliku pažnju.)

18. dan Borhesovog meseca

2010-02-18T22:25:00.004+01:00

Slovo S je problem, pa sam zamolila moju prijateljicu Ivu da mi pomogne. Naravno, ona je dala par opcija, pa sam odlučila da joj uslišam želju i da spojim dva Borhesova pojma pod slovom S u jedan. Nadam se da izbor neće biti previše depresivan, mada, ako ne bude, kako ćete spoznati pravog Borhesa?

SMRT

Za mene je smrt optimizam. Verujem u smrt. Voleo bih da umrem što pre, ali tvrdoglavo nastavljam da živim. Kao mlad sam mislio da izvršim samoubistvo, sada ne. Vreme je zaduženo da izvrši naša samoubistva (1984).

(Najbolje bi bilo da Borhes nestane potpuno... zaista sam sit Borhesa.)

17. dan Borhesovog meseca

2010-02-17T22:50:00.003+01:00

Niko mi ne priča ništa novo: tako pričam sebi o sebi samom.

Dok sam tražila idealan pojam pod slovom R, ta Ničeova misao mi je stalno prolazila kroz glavu. Naravno, na kraju sam shvatila da bi trebalo da pričam sebi o sebi samoj. I eto, došla sam do večnog grada.

RIM

Pre nekoliko godina sam prvi put posetio Rim. Nikada ga ranije nisam video pošto sam još 1954. godine počeo da gubim vid. Međutim, osetio sam ga, osetio sam njegov miris, a njegovi glasovi oživljavali su moje zapreteno znanje latinskog. Nisam mogao da razlikujem jedan deo grada od drugog, ali sam ponekad mogao razlikovati atmosferu jednog kraja od drugog. U svakom slučaju ne bih mogao da kažem koji njegov brežuljak najviše volim. I zašto da izabiram samo jedan kada želim da ih imam svih sedam (1984).

(Roma Aeterna)

16. dan Borhesovog meseca

2010-02-16T21:25:00.003+01:00

Ima previše na slovo P kao pisac, pisanje, pesnik, poema itd. Odlučila sam da izaberem jednog umetnika jer sam se setila da smo danas na engleskom radili lekciju o umetnicima. Baš sam kreativna, ne?

PIKASO PABLO

Ja sam protivnik kubizma i svih izama, ali svaka linija koju Pikaso povuče je puna života. Izgleda kao da će se iz mesta pokrenuti. A to je za crtača najvažnije: da njegove linije ne budu tvrde, da ne budu linije bez života. Moraju biti linije u kojima čovek naslućuje početak života (1978).

(Da li je pristalica pikasizma jer je Španac?)

15. dan Borhesovog meseca

2010-02-14T23:17:00.001+01:00

Splet okolnosti me primorao da izaberem ovaj pojam pod slovom O. Međutim, videćete da Borhesova razmišljanja i kategorija u kojoj su svrstane te misli nisu baš preterano povezane.

No, da ne produžavam agoniju iščekivanja...

OSVETA

Ako mislim na neku osobu koju mrzim - sve je napisano, plagiram samog sebe - čovek zavisi od drugoga, u neku ruku je rob druge osobe. Njegov je sluga. Kao kad muškarca ostavi žena, pa jedino što on može da učini, to je da je zaboravi, jer ako to ne učini, onda samog sebe osuđuje na muke. A pre svega ako je preterano osetljiv, ako traži da se ponovo sastane sa njom, ako ponovo obilazi kraj gde ona živi. Sve je to neprijatno za onu drugu osobu koja to zna, a za njega je nesreća. Naravno da nije lako biti jak. Ali kad prođe vreme nastupa zaborav, a snaga se vraća. Jer život donosi druge stvari. Realnost je vrlo inventivna, realnost nam pruža nova interesovanja i nova poznanstva (1974).

(Ima i sunca, ponekad.)

Light a candle...

2010-02-14T18:57:00.005+01:00

Zato što život nije ni brz ni spor, ni lep ni ružan, ni ugodan ni neprijatan. Zato što život nije fer.
Živeti znači provoditi vreme, reče Borhes.

Ona je od retkih koja je ukrotila vreme i provela život.

Zbogom.

14. dan Borhesovog meseca

2010-02-14T00:06:00.005+01:00

Svakim danom sve više i više spuštamo naše kriterijume. Pohvale i nagrade su izgubile svoju vrednost, jer ih ima previše i dodeljuju se svakome. Izgubile su svoj značaj i specijalnost. Isto tako, danas svi mogu da imaju blog i da budu pisci. Realno, ako nagrade nisu značajne, zašto nam još uvek tako znače?

NOBELOVA NAGRADA*

Stari je skandinavski običaj da mi obećaju tu godišnju nagradu, a zatim je dodele drugom. Nagrada je veoma star običaj koji više ne može i ne treba da se prekine.

Dobio sam mnoge nagrade. U Španiji, u Parizu, Rimu, Meksiku... Takođe sam proglašen za doktora na mnogim univerzitetima: Harvard, La Plata, Tukuman, Andski univerzitet u Kolumbiji, Rio Pjedras u Portoriku... sve to dugujem mojim švedskim prijateljima koji su prvi osnovali inicijativno društvo sa idejom: Nagrada i Borhes. Kada je već jednom bilo osnovano, ovo društvo je sugerisalo ljudima iz drugih zemalja da podrže predlog, ali svi oni potiču iz Stokholma, što će reći da su svi Skandinavci, mada je Nobel najslavniji.

Pretpostavimo, iako do toga neće doći, da se Švedska akademija prevari i dodeli mi tu nagradu, ja bih bio veoma zahvalan i primio bih je, naravno, punim srcem.

Znam da je nagrada dodeljena jednom Australijancu. Nije mi poznata australijska književnosti niti znam da ona postoji; u svakom slučaju nisam imao priliku da je upoznam. Verovatno se manje mislilo na autora, a više na taj prostrani kontinet koji obiluje eukaliptusima i kengurima. A opet, ova nagrada se redovno svakih nekoliko godina dodeljuje Jevrejima, mislim da je dodeljena i jednom crncu, a bez sumnje neće proći dugo vremena, pa će se pojaviti i neki Eskim sa Nobelovom nagradom.

Umirem od želje da dobijem sledeću Nobelovu nagradu. Toliko se priča o njoj da mnogi ljudi misle kako sam je već dobio. A ne verujem da je zaslužujem. Švedski akademici sa oduševljenjem prihvataju i slažu se sa mojim mišljenjem. Čudno! Tako važna nagrada, a osobe koje je dodeljuju nisu. Zar to nije čudno? Niko se ne seća imena nekog švedskog akademika. Pa ni ja (1974).

Istina je da je godinama strpljivo čekam, zamišljam je. I uprkos tome što je neću dobiti, ja je iščekujem (1977).

Nobelovu nagradu za književnost dodeljuje beznačajna akademija koja bira samo osrednje književnike (1977).

Bog je uspeo sa Kiplingom i Šoom. Oni su dobili Nobelovu nagradu. Izgleda da sa mnom nije uspeo jer mi nisu dodelili. Bilo bi divno da mi je dodele. Ja sam uvek pokazivao mnogo ljubavi prema Skandinavcima. Nagrada bi bila posvećenje, kao proglašenje za sveca, mada ima dosta književnika koji su primili nagradu, a nisu proglašeni za svece (1979).

Običaj da meni ne dodele nagradu postao je skandinavska tradicija; još od mog rođenja - 24. avgusta 1899 - nisu mi je dodelili (1982).

(Možda posthumno?)

*Pretpostavlja se da Borhes nije dobio Nobelovu nagradu zato što je 1974. primajući diplomu doktora honoris causa Univerziteta u Čileu od diktatora Pinočea, u svom govoru odao priznanje njegovom režimu i time ogorčio naprednu svetsku javnost. Međutim, ako se ima u vidu njegovo celokupno držanje, Borhes je veoma napredan čovek i umetnik.

13. dan Borhesovog meseca

2010-02-13T14:16:00.003+01:00

Pošto je danas slovo M na redu, moj brat je imao čast da izabere pojam. Oni koji ga poznaju veoma lako će uvideti zašto je baš odabrao nešto za šta je Borhes uskraćen.

MUZIKA

Zapazio sam da se u svim zemljama izmišljaju veoma lepe reči za ime slavuja i trude se da one bude što zvučnije. A sećam se i one Kitsove* poeme, koju je posvetio grčkoj urni, gde govori o muzici koja se ne čuje. Govori o zvučnim oblicima reljefa i muzici koja je nežna... i što je muzika nežnija, sve se manje čuje... i što duže svira, sve se više gube tonovi melodije...

(Pitagorejci su verovali da je u osnovu kosmosa harmonija, ista harmonija kao u muzici.)

*Džon Kits (John Keats, 1795-1821), engleski romantičarski pesnik; cenjen kao najveći umetnik engleskog stiha pored Šekspira. Napisao ode: Oda slavuju, Oda grčkoj urni, Oda jeseni i dr.

12. dan Borhesovog meseca

2010-02-12T21:26:00.003+01:00

Reče Borhes i umre u 86. godini života.

LJUDSKI VEK

Treba živeti do sedamdeset godina. Posle toga, po Bibliji, sve je dosadno i tužno (1984).

Nel mezzo del cammin di nostra vita.

11. dan Borhesovog meseca

2010-02-10T23:04:00.000+01:00

Zašto ljudi teže komplikuju svoj život? Verovatno da bismo svoje prljave tajne i delove ličnosti sačuvali za sebe. Pa, onda gradimo utvrđenja oko nas, čitav sistem utvrđenja. Ograđujemo se od ostalih, i umesto da sačuvamo sebe, na kraju gubimo sebe. Čemu poenta toga? Čemu poenta tih utvrđenja?

LAVIRINT

Lavirint je najočitiji simbol osećanja izgubljenosti. Mnogo puta se osećam izgubljenim. Simbol lavirinta je najočitiji simbol. Osim toga, svi čovekovi izumi imaju prilično jasan kraj. Na primer, trpezarija služi za obede, spavaća soba za spavanje, čekaonica za čekanje. A ideja da se izgradi jedan lavirint, jedna zgrada u kojoj će se izgubiti onaj ko u nju uđe, veoma je neobična (1985).

(Zašto želimo da budemo sami?)

10. dan Borhesovog meseca

2010-02-10T00:26:00.003+01:00

Dvoumih se između Japana i javne kuće. Teška moralna dilema, kao što vidite. Međutim, zapitala sam se šta bi Borhes pre izabrao i odgovor je bio kristalno jasan.

JAPAN

Japan je tačka susretanja Istoka i Zapada i prava sinteza novog najvitalnijeg internacionalnog humanizma. To je zemlja koja je okrenuta budućnosti, suprotstavljena ponašanju Zapada koji je veoma često okrenut obnavljanju prošlosti (1984).

(Ima nešto magično u tom cvastu...)

9. dan Borhesovog meseca

2010-02-09T21:05:00.003+01:00

Iako sam se prevarila i svima ovde dokazala kako ne umem da sabiram sa prostim brojevima, sada moram da ubacim i slovo I koje sam veoma pravedno izbacila. Možda je trebalo da idem na privatne iz matematike, ili da menjam profesore...

E, da. I Borhes je bio profesor, ako niste znali. I, danas vam donosim njegov stav o najvećim mukama svih studenata bez obzira na godine i iskustvo.

ISPIT

Ja sam ispitivao studente na poseban način. Studenti su u većini slučajeva veoma nervozni, obično uzimaju aktemin za smirenje, žene plaču. Imao sam običaj da kažem: pre svega vam obećavam da neću postavljati pitanja, daću vam jednu temu i vi o njoj sami raspravljajte, a ja ću da slušam, ne razmišljajte o ispitu kao o posebno važnom činu... Nikada neću zaboraviti ispit koji je držao jedan profesor u vezi sa savremenom španskom književnošću. Tema je bila Kreativna zanimanja od Benavente,* a on je postavio pitanje: Šta se dešava u drugoj sceni drugog čina? I sam Benavente ne bi znao da odgovori. Pomislio sam u sebi: Kakav teror? Kao kada se postavi pitanje kad je umro neki pisac, što ni samom piscu nije poznato. Šekspir nije mogao znati da će umreti 1616. godine (1978).

(Kakvu je haljinu nosila Ana Karenjina na balu u Moskvi?)

*Hasinto Benavente (Jacinto Benavente, 1868.1954), španski dramski pisac; dobio Nobelovu nagradu 1922.

8. dan Borhesovog meseca

2010-02-08T20:31:00.004+01:00

A, b, v, g, d, e, ž, z. Znam. Fali slovo đ. Znam, vrlo dobro znam. Malo mi se sada poremetila matematika, ali, eto, zato ću uključiti jedno od dva slova koja sam želela da izostavim. U svakom zlu neko dobro, a? Previše sam rastresena i zaboravna...

ZABORAV

Najveći nedostatak zaborava je to što on ponekad uključuje i sećanje.

Da li je onda zaborav blagoslov?

7. dan Borhesovog meseca

2010-02-07T11:25:00.004+01:00

Moram priznati, dok sam učila Evropu u osnovnoj školi, Švajcarsku sam doživljavala kao neku egzotičnu zemlju. Sam Bog zna zašto. Uostalom, Ženeva me je oduvek intrigirala, jer osim što se nalazi u evropskoj egzotičnoj zemlji, poseduje nešto u imenu, nešto magično. I uvek sam je želela posetiti, ali mi se nikada nije ukazala prilika.

Sada, kada sam starija i pametnije, Ženeva me podseća na Kopenhagen. Ne bih umela objasniti zašto, jednostavno, zato. I, veoma mi je jasna Borhesova želja, jer, isto to osećam u vezi sa Kopenhagenom. Šta bih dala da barem opet mogu lutati tim ulicama...
Znam da ću se jednom vratiti Kopenhagenu.

ŽENEVA

Od svih gradova planete, različitih i intimnih domovina koje čovek traži i zasluži u toku svog životnog putovanja, Ženeva mi se čini nasličnija sreći. Počev od 1914. godine, njoj dugujem otkrivanje francuskog, latinskog, nemačkog, učenja Bude ili taoizma, Konrada, Lafkadija Herna* i osećanja nostalgije za Buenos Ajresom. Isto tako, ljubavi, prijateljstva, prezira, razmišljanja o samoubistvu. Pri sećanju je sve prijatno, čak i nesreća. Ovo su razlozi lične prirode. Navešću jedan sveobuhvatan utisak. Za razliku od drugih gradova, Ženeva ne zadivljuje preterano. Pariz zna da je Pariz, ugledni London zna da je London, Ženeva ne zna da je Ženeva. Tu se nalaze seni velikana, Kalvina,** Rusoa,*** Amijela**** i Ferdinanda Rodlera, ali ih niko ne pamti doživotno. Ženeva je obnovljena, slično Japanu, a da nije srušila prošlost. Ostali su da i dalje žive brdovite uličice Vjej Vil, crkve, vodoskoci, ali pored toga postoji i drugi, veliki, grad knjižara i zapadnjačkih i istočnjačkih trgovina. Znam da ću se uvek vraćati u Ženevu,***** možda i posle telesne smrti (1984).

Znam da ću se uvek vraćati u Ženevu...

* Lafkadio Hern (Lafkadio Hearn, 1850-1904), rođen u Grčkoj, od oca Britanca i majke Grkinje; sebe je smatrao američkim piscem. Najpre britanski podanik, da bi 1895. postao državljanin Japana. Bio novinar, prevodilac, pisao priče; u Japanu pisao o kulturi te zemlje.
** Žan Kalvin (Jean Calvin, 1509-1564), verski reformator, osnivač kalvinske protestanske crkve crkve; od katoličkih progona sklonio se u Ženevi.
*** Žan Žak Ruso (Jean-Jaques Rousseau, 1712-1778, rođen u Ženevi), književnik i filozof prosvetitelj; izvršio veliki uticaj na mnoge umove svog veka, osobito na vođe Francuske revolucije.
****Anri Frederik Amijel (Henri Frédéric Amiel, 1821-1881), švajcarski književnik, poznat po zanimljivom delu Intimni dnevnik.
***** Poznato je da je Borhes umro 14. juna 1986. u svom ženevskom stanu; u Ženevi je po svojoj želji i sahranjen.

6. dan Borhesovog meseca

2010-02-06T11:39:00.002+01:00

Slovo E je problem. Zaista. Ima mnogo finih rečenica i interesantnih misli o Evropi, ekonomskoj krizi, enciklopediji, engleskom jeziku, Edvardsu Džonatanu, estetici i etici. Nisam mogla da se odlučim šta da izaberem, pa sam izbor prepustila mojoj prijateljici Ivani.

Nadam se da ćete uživati u njenom (tako predvidivom, iako bi se Borhesu veoma dopalo) izboru.

ETIKA

Bilo bi bolje kad bi svaki čovek mislio više o samom sebi i o tome kako da postane što bolji, i to ne samo u intelektualnom nego i u moralnom smislu. To nam svima pomalo nedostaje; gledati na stvari sa etičkog stanovišta. Etika je starija od religije, a ja ne ispovedam nijednu veru.

Religija se ocenjuje jedino na osnovu morala. Etiku nije potrebno definistati, to nisu deset zapovesti nego nešto što osećamo dok radimo (1985).

U početku beše reč (logos), i reč beše u Boga, i Bog beše reč...

5. dan Borhesovog meseca

2010-02-05T20:29:00.004+01:00

Da bih uspela Borhesa relativno verno da prikažem, ovaj put sam uzela nešto što ga čini osobom u konfliktu sa sobom. Naime, ako do sada niste uvideli, verovatno ćete kasnije, ali Borhes ističe kako je potrebno da se moral vrati u društvo kao vrednost koju smo negde u procesu razvitka izgubili.

A sledeći pojam je u kontrastu sa tom pričom. Zaista ne bih znala šta ga je navelo na to, ali, to je divota Borhesa - još jedna misterija u lavirintu njegovog uma.

DROGA

Ne znam da li sam sa drogom dobro ili loše prošao; probao sam kokain tri puta uzastopce i shvatio da je efekat isti kao kada se uzimaju bombone od mente. Verovatno se isto dešava sa marihuanom ili drugim stvarima i da se ljudi slažu sa mnom... (1972).

Kao bomboni od mente, je li?

(gaučo ispija mate čaj)

4. dan Borhesovog meseca

2010-02-04T22:21:00.002+01:00

Možda sam sebična, ali današnji pojam sam izabrala na osnovu mog interesovanja. Naime, obožavam debatu i bavim se govorništvom (ali ne pričam u prazno kao većina ljudi na televiziji u udobnim foteljama), tako da će današnji pojam biti govor.

Međutim, uvidećete da se u Borhesovoj interpretaciji govora nalazi i sarkazam. Kako neko može da ga ne voli?!
Nego, da ne produžavam prazno pričanje...

GOVOR

Nastavnike zovu docentima; psihoanalitičare psiholozima; đubretare ekološkim zaštitnicima; policijske racije operacijama (1984).

Mislim da se ovo može povezati sa današnjim trendom mase magistara i doktora. Kao i sa trendom da prosto zanimanje molera učine interesantim preimenujući ga u dekoratera zidnih površina (ne ismejavam zanimanje molera, nego potrebu da se jedan posao učini bitnijim kada je svaki podjednako važan).

Viva academia!

3. dan Borhesovog meseca

2010-02-03T00:15:00.008+01:00

Dvoumih se između večnosti i vremena da bih na kraju shvatila da je veoma glupo odvojiti ta dva pojma. Ipak, njegovo shvatanje večnosti je mnogo interesantnije nego vreme, jer vreme posmatra kao reku koja teče od prošlosti ka budućnosti i od budućnosti ka prošlosti.

Uostalom, uvidećete.

VEČNOST

Večnost je zbir svih prošlosti. Taj duh večnosti nastoji da se projektuje na sve postojeće stvari. A to ne može učiniti zbog svoje večnosti: mora to učiniti postepeno, sadašnjost-prošlost-budućnost.Večni život je naša neostvarljiva želja. Vreme je osnovno pitanje metafizike. Živeti znači provoditi vreme. Naša svest prelazi postpeno iz jednog stanja u drugo, a to je vreme; postepenost. Mi smo delo kako sećanja tako i zaborava (1984).

Zapamtite: Živeti znači provoditi vreme.

2. dan Borhesovog meseca

2010-02-02T19:53:00.002+01:00

I dalje me ne napušta nada da barem neko čita ovo, i eto, tog jednog čitaoca ću da nagradim sa dva Borhesova pojma koja počinju na slovo B. Prvo sam htela da izvadim nešto iz odrednice Borhes, međutim, ovako je mnogo zanimljivije, jer posle 26 dana ćete sklopiti mozaik o Borhesu.

BESMRTNOST

Verujem u besmrtnost: ne ljudsku besmrtnost nego u kosmičku. Nastavljamo da budemo besmrtni; dugo posle naše telesne smrti ostaje naše pamćenje, a još duže od našeg pamćenja ostaju naši postupci, naša dela, ponašanje, celo to sjajno razdoblje istorije čovečanstva, mada je ne poznajemo, i bolje što je ne poznajemo (1979).

BOG

Dovoljno je da osetimo bol umnjaka, pa da ne verujemo u postojanje svemogućeg Boga (1984).

... mada je ne poznajemo, i bolje što je ne poznajemo. Da li je bolje? Ili je gore? Ako bismo poznavali, možda bismo znali da ispravimo greške, međutim, možda je ponekad lakše preći preko onoga što smo već uradili i obećati kao svojim roditeljima da ćemo se popraviti. Samo, bojim se da čovečanstvo neće doživeti to obećavam, popraviću se, od sutra okrećem novi list.

(Ponekad je sve tako jednostavno, ne?)

1. dan Borhesovog meseca

2010-02-01T20:48:00.003+01:00

Na slovo, na slovo, na slovo... A!

(Sve se tako fino složilo - prvi februar i prvi dan u nedelji!)

Pogledavši pojmove pod slovom A, naišla sam na mnogo interesantnih rečenica, ali, kao što sam rekla, samo jedan pojam. Ipak, kada sam prvi put čitala Borhesov rečnik naletela sam na jedan pojam koji je toliko blizak i sasvim običan, a opet tako poseban i svima drag.

ADROGE

Kada se zadesim u bilo kom kraju sveta i osetim miris eukaliptusa, ja se prenesem u Adroge. Adroge je izgledao ovako: dug tih lavirint ozelenjenih ulica, gvozdenih ograda i letnjikovaca; lavirint dugih mirnih noći u kojima su moji roditelji uživali šetajući. Letnjikovci u kojima je čovek naslućivao život izvan njih. Na izvestan način sam uvek bio tamo i uvek sam tamo. Mesta se nose, mesta su u čoveku. I dalje sam među eukaliptusima i u lavirintu, mestu u kome se čovek može izgubiti. Mislim da se čovek može izgubiti i u raju. Statue su tako ružne i smešne, koje su nekad bile lepe, jedna lažna ruševina, jedno tenisko igralište. A zatim u onom istom hotelu Las Delicias, veliki salon sa ogledalima. Naravno, ogledao sam se u tim beskrajnim ogledalima. Mnoge priče, mnogi prizori, mnoge pesme koje sam smišljao nastali su u Adrogeu, ili su se u njemu dogodili. Kad god sam pričao o vrtovima, kad god sam pričao o drveću nalazio sam se u Adrogeu; mislio sam na taj grad, nema potrebe da ga imenujem (1981).

Mesta se nose, mesta su u čoveku. To je ta misao u kojoj se svi možemo pronaći. Znam po sebi - čim vidim ravnicu, srce mi govori da sam kod kuće, iako to možda nije moja ravnica. Ali je nosim u sebi.

(kuća u Adrogeu)

Švedska akademija

2010-01-17T10:42:00.005+01:00

Interesantno je kako ponekad sasvim slučajno možemo da otkrijemo nešto fantastično. Naime, tražeći literaturu za moj seminarski rad iz književnosti, naletela sam na knjigu koja se zove Borhesov rečnik.
Priznajem, teška srca sam krenula da čitam, pošto je raspust još uvek trajao, ali, kada sam se konačno naterala, nisam mogla da ispustim iz ruku.

Pre svega, Borhes me oduševio kao čovek, pošto je izuzetno načitan i obrazovan. Dalje, svideo mi se njegov smisao za humor i sarkazam, jer sam se pomalo pronašla.
I kako sam sve više i više čitala, mislila sam da je to moj rečnik, ali bi me korice s vremena na vreme podsetile.

Uglavnom, odlučila sam da ću februar da posvetim njemu, što u prevodu znači, jedan dan, jedna njegova misao ili rečenica. Pošto je ovo moj blog, trebalo bi i meni drage ljude da utkam, a eto, njemu posvećujem ceo mesec. Međutim, februar me ograničava sa brojem dana, pa ću dva slova morati da izostavim. Ipak, ne treba sve svako da zna.

Iskreno, nadam se da će vas njegove misli oduševiti u najmanju ruku ili barem naterati da se zamislite.

Željno iščekujem februar!