CLICK HERE FOR BLOGGER TEMPLATES AND MYSPACE LAYOUTS »

Friday, October 24, 2014

Carevo novo odelo (da, kreativna sam)

Koliko vas se danas nasmejalo fotografiji domaćinskog predsednika Tome s ambasadorom Pakistan na manifestaciji Selo slavi šljivu?
A koliko vas se zgrozilo na istu prokomentarisavši kako su pametni oni što beže iz ove zemlje?
Obe grupe koje se ponašaju tako rade na štetu. Svoju. Smeh ili zgrožavanje nije rešenje i nije početak ispravljanja problema u kojima smo. Rešenje je u revoluciji.

Nisam anarhista, dakle, ne pretim državnom poretku ili samim državnim institucijama. One su nelične, stavljene na raspolaganje narodu. Dakle, narod ima svu moć u svojim rukama. Zar nije to demokratija koju smo tražili tako očajnički petog oktobra? Da nam se vrati moć, da više ne leži uskladištena u jednoj osobi zauvek? Šta se onda desilo?

Nedostatak civilne svesti. 

Pogledajmo malo unazad. Na ovim prostorima slobodna misao je oduvek bila sputavana. Ono malo ljudi što je putovalo je dolazilo u dodir s novim idejama i otkrićima i tako pokušala da prenese taj pelcer na naše tlo. I, to nije uspevalo. Gotovo nikad, jer su te osobe bile i ostale u manjini od koje svi zaziru. Godine, štaviše vekovi, različitog tipa okupatora su nas osudili na jaram neznanja. Jednostavno, čekamo da nam neko kaže kako bi nešto trebalo da se uradi jer ne postoji osećaj inicijative kod nas. Isto tako ne postoji kultura mišljenja i udruženja. Zašto se niko ne zgrožava kada su ugrožene novine, novinari, emisije, kad se svaka manifestacija deli na državno okej (vojna parada) i sve ne-okej (sve ostalo, prokleti bili strani plaćenici). 
Iz razloga što je normalno da se stvori jedno mišljenje i da ga pratimo slepo. 

Hajde da uradimo mali eksperiment. Izađimo na ulice i upitajmo ljudi da li znaju koja su njihova prava. Setite se samo kako ima milion ljudi koji misli da kontrolori u javnom prevozu imaju pravo da vas legitimišu. Zar to ne govori dovoljno o odsustvu svesti  o našim pravima?

Prava su nešto sa čime smo mi rođeni. Isto kao i obaveze. Juče, gledajući fantastičan dokumentarac Everyday Rebellion, Srđa Popović je dao hipotetičku situaciju koja mi je zagolicala maštu. Šta bi bilo kad bismo svi prestali da plaćamo porez? Država više ne bi imala sredstava da kupi arsenal suzavaca, pendreka, plastičnih i pravih metka koji se koriste protiv demonstranata. Porez je naša obaveza. Ali, ako vama neko ne obezbeđuje osnovna zagarantovana prava, zašto biste vi plaćali porez? Plaćate isporuku namirnica ako vam ih ne isporuče? Naravno da ne. Razmislite malo. 

Nas je tog famoznog 5. oktobra pokopala činjenica da mi nikada nismo bili vlasnici prava i sloboda. Nismo znali šta ćemo s njima kad nismo poznavali koncept. Na našu nesreću, to su uvek prisutne osobe koje znaju da profitiraju i eto nas tu.

Zašto se zakoni ne komentarišu? Zašto poslanici u Parlamentu, državnom telu koji narod direktno bira, ne rade po mandatu naroda? Zašto imamo premijera koji nas tretira kao mentalno zaostale? Zašto je civilno društvo gotovo neaktivno? Zašto se prekomponuju vlasti bez aminovanja građana? Zašto na najnižem nivou vlasti, lokalnom, nemamo pravo da biramo direktno osobu, a ne listu? Zašto trpimo sve ovo?

Jer smo jeftine ovce za šišanje. 

Komentarisanje članaka i prepucavanje političkih grupica skrivenih iza kojekakvih nikova neće doneti boljitak. Pozivanje na revoluciju preko fb event-a neće pomoći. Sedeći kod kuće i smejući se fotografiji predsednika koji nas sramoti na svakom koraku (ali ostaje unutar svojih ustavnih ovlašćenja, aleluja) ne vodi ka onom snu o životu posle 5. oktobra. 

Dotle vodi revolucija. Nenasilna. Inicijativa. Promene zakona. Izmena Ustava. Borba da se čuje svačiji glas, ne samo struja režima. Borba da se očuva zdrav razum jer nije normalno da imamo video kako premijer ulazi u skupštinu, kako se bori protiv snega, poplava i svega živoga.

Revolucija traje 365 dana u godini, svake godine, svake decenije dok udišemo vazduh. Promene su moguće. Verujem da će doći dan kad će Srbija biti ona zemlja koju ja želim, kad će ljudi shvatiti značaj glasanja, kad će shvatiti značaj učestvovanja u vlasti, kad će shvatiti sebe kao nosioca prava i obaveza koje su nam zagarantovane. I tad će konačno država da se vrati u svoje okvire, nelične, gde će da stoji na raspolaganju građana u slučaju eventualnih sporova i da bude čuvar prava zagarantovanih Ustavom.

Nisam sanjar. Nisam pripadnik nijedne partijske opcije. Nisam strani plaćenik.
Ja sam patriota.