CLICK HERE FOR BLOGGER TEMPLATES AND MYSPACE LAYOUTS »

Friday, December 13, 2013

Što se bore misli moje

Try to have a thought of your own, Baldrick, thinking is so important. 
What do you think?

(Blackadder II) 


Zahvaljujući britkom jeziku genijalno sarkastičnog uma Crne Guje, moja soba danima odzvanja od mog smeha. Za one koji ne znaju kultno delo, prekinite sve što radite, skinite sve serijale i častite sebe. Za one koji znaju, preporučujem da urade isto.

Činjenica je da se u određenim nivoima razvijenosti društva rađaju određena ponašanja i institucije. Ono što Crnu Guju čini vanvremenskim fenomenom (uostalom, kao i naša inačica, sveprisutna realnost otelotvorena u serijalu Crni Gruja) jesu upravo ta ponašanja i institucije. 
Primera radi, mafija nije samo italijanska pojava (za sve koji i dalje misle da je sicilijanska najjača - kalabrijska je preuzela primat); ona je rasprostranjena po celom svetu, postojala je i pre, postojaće i kasnije i znamo za više grana, ali suština je ista - različiti oblici organizovanog kriminala.

Praveći paralelu, našla sam nešto karakteristično, što se uvek provlači, a to je odsustvo razmišljanja.

Poslednjih nekoliko meseci čitam komentare po portalima, jer vesti gotovo i ne vredi čitati (drugi put o tome kako mislim da je redakcija Njuza ostala bez posla jer ne mogu da pobede Blic). Naišla sam na neke komentare dosta hvalospevnog karaktera, a ubrzo sam videla i neke koji govore o SNS botovima. Posle ohoho vremena sam ukapirala o čemu se govori.

Dakle, 21. vek, čuda tehnologije, gde se marketing vodi? Na internetu, naravno. Profili po društvenim mrežama (pogledajte Predsednikov instagram) nas održavaju u stalnoj predizbornoj kampanji. Mi, kao dobro stado, to verno pratimo i čak se i članci pišu na osnovu toga što neko napiše na Tviteru (obično se revoltirani članovi iste stranke prozivaju, što je baš bitna vest).
I, dolazimo do krajnje genijalne ideje - hajde da okupimo par ljudi koji će komentarisati vesti, naravno, u korist te stranke, i lupati pluseve i minuse, opet, u zavisnosti od koristi određene stranke. To su SNS botovi. Da se ne lažemo, svaka stranka ima svoje, da ne ispadne da sad podržavam jednu opciju. NE PODRŽAVAM NIKOGA, SIMPATIZER SAM RAZMIŠLJANJA.

Kako prepoznati komentare? 

Prvo, providni su. Verovatno imaju neke kartice, pošto se uvek spominje sledeće - prvi koji se usuđuje uhapsiti (ubaciti ime kriminalce ove nedelje); ako je neko sposoban da izvuče ovu državu, to je on; izgubio sam veru u političare zbog prethodnih vlasti, ali sad kad vidim kako on radi, opet verujem u boljitak (ove se uglavnom odnose na jedinu vlast, pardon, premijera, pardon, ne znam šta mi je danas, vicepremijer je u pitanju); on je predsednik koji ne izlazi iz ustavnih okvira i domaćin čovek se odnose na našeg Instagram Predsednika. Nije bitan mnogo, jer ne izlazi iz ustavnih okvira njegovih ovlašćenja kao njegov prethodnik.

Drugo, prema odnosu pluseva i minusa. Obično oni koji govore kako je ova vlast loša imaju sledeći odnos - 23:345, pa je evidentno da tu ima nečega, jer oni komentari, koji su diktirani, pardon, poručeni, imaju 345:5 odnos. 

Treće, i najbitnije, komentari su prazni.
Bez argumenata. Bez logičkog razmišljanja, tj. bez bilo kakvog razmišljanja. Samo slepo praćenja uputstva.
To je ono što mene nervira najviše.
Mogu da razumem oportunizam, tj. da neko voli makijavelističku politiku, pa ne bira kako će doći do novca. To su ljudi koji nemaju obraz, uglavnom oni i jesu u strankama.
Ali, kako neko može ceo život da provede, a da se nijednom ne zapita? Zar postoji toliki stepen indoktrinacije da se čovek u potpunosti prepusti drugima, da misle umesto njega, da rade umesto njega, da žive umesto njega?
Vrlo lako sam mogla da budem kadar Demokratske stranke. Mogla, jer ja ne verujem u ideale. Pouzdam se u argumente i dela, ne u puka osećanja izazvana patetičnom demagogijom. 
Recimo, udžbenici su prepuni subjektivizma, to stoji, ali se ja uvek zapitam da li je to baš tako kako ova strana tvrdi, hajde da vidimo šta i druga kaže, pa da donesem sama svoj zaključak. Po prirodi sam lenja, ali za ovo uvek imam snage jer u pitanju moj zdrav razum, koji želim da očuvam, a ne da se utopim u masu budala.
Cilj jeste da ti niko ne diktira, da sam misliš za sebe, da budeš svoj čovek.

Uostalom, lepo je sročio genije od gore - pokušaj da stvoriš sopstvenu misao, jer je razmišljanje bitno.
A šta vi mislite?

Friday, December 6, 2013

Učiš ti škole, sine?

Ovih dana smo imali prilike da čujemo kako smo se proslavili na PISA testu za 2012. godinu.

Kažem, proslavili, jer nam je ministar predstavio to dostignuće epohalni razmera kao razlog da se otvori šampanjac, okrene prase i masnim prstima u'vati neka sekretarica. 

Ako niste upoznati koje je to naše dostignuće, evo vam. Dakle, 43. od 65 testiranih zemalja. Inače, Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) svake treće godine organizuje PISA (Programme for International Student Assessment) testove za petnaestogodišnjake. U pitanju su veštine, za koje se smatraju da su stečene do kraja obaveznog školovanja, a to su testovi u oblasti matematike, čitanja i nauke. Test se sastoji od pitanja otvorenog i zatvorenog tipa i radi se dva sata. U pitanju je primena stečenog znanja.

Videvši članak, odlučila sam da se poigram. Na sajtu imate primer kakvi su zadaci iz oblasti matematike.
Imala sam uvek četvorku ili peticu. Sve zadatke sam uradila sa mnogo zadovoljstva (jer volim matematičke zadatke) i sve je bilo tačno. Pa, gde je onda problem?

Flešbek, prvi razred gimnazije, čas fizike. Profesorica radi zadatak na tabli, prepisujući urađen zadatak iz njene sveske. Ne pravi skicu. Ne izvlači koji su podaci poznati, koji ne. Drugi učenici se ne bune.

Naime, u osnovnoj školi nas je profesorica fizike naučila da uvek moramo da crtamo, da predstavimo sebi šta je problem, i uvek da se pišu nepoznati i poznati podaci. Meni je taj pristup rada sasvim normalan i nisam mogla da zamislim da postoje drugi pristupi. I onda se sretnem sa osobom koja predaje fiziku tako što čita ono što je prepisala iz knjige u svesku, radi zadatke na isti način, ne ume da objasni, ali zato zna da te izvređa pošteno, pogotovo ako ispraviš njen očajan računski rad. Neki su govorili da je imala sve desetke na fakultetu. I da je posao dobila preko veze. 
To, tačno to je ono što ceo sistem gura dole i što nas čini, ne prosečenim, ne ispodprosečnim, nego zatupljenima.

Kad bih sad raščlanjivala ceo obrazovni sistem, videlo bi se da su i udžbenici zastareli (iako neki misle da ako se osveži dizajn knjige i dalje važi da je Pluton planeta), da je stanje u većini škola vrlo žalosno, ali ću se ja ovoga puta koncentrisati na stručan kadar, dakle učitelje, nastavnike i profesore.

Prvo, danas svako može biti profesor i, zaista, svako i jeste profesor. Kao, hmm, šta bih mogla kad već nisam ništa drugo uspela, hajde, upisaću Višu učiteljsku. Kad već na početku imate tako motivisanu i vrlo zainteresovanu osobu, znate da će ishod biti i više nego savršen. Bolonjom se ispolažu ispite, svima se prodaju priče kako su profesori teški, pokupe se šestice i sutradan ti neko vezom namesti posao. Ta učiteljica pojma nema šta je njen zadatak, ali, ima platu da se frizira dva puta nedeljno.

Milion puta sam rekla da je primarna socijalizacija porodica i okolina, a sekundarna jesu ustanove, među prvima vrtići i osnovna škola. Gde deca treba da se podstiču, da razvijaju svoje kapacitete, da svako nađe svoje mesto pod suncem, vi dobijete frustrirane pojedince koje kinje sve okolo zbog njihovih sopstvenih neuspeha. Kad su profesori rekli da ne znaju šta je najbitnije iz njihovih predmeta da bi spremali decu za treći test na prijemnom, mene je bilo sramota. Pa, za šta onda primaš platu?

Drugo, kad bismo svi mogli da se ohladimo od ideje da je kraj univerziteta kraj učenja za ceo život. Parola školujem se, zaposlim i čekam penziju ne postoji više. Danas, uporedo sa razvojem tehnologije, moramo da nastavimo da se razvijamo. Recimo, neko je završio istoriju 1986. i radi u srednjoj školi. Istorija jer predmet koji većina mrzi jer je suvoparna. Naprotiv, istorija je vrlo zanimljiva, jer pored taksativnog navođenja godina i događaja, postoji milion i jedna grana. Međutim, kako jedan profesor, koji, očigledno, nije kreativan, da učini čas interesantnim ako prvi on nema volju da se dodatno bavi svojom strukom?
Vrlo često sam čula kako se pojedini profesori žale jer moraju da idu na te seminare i samo gube vreme. Sa takvim stavom, vi gubite vreme svakako. Dakle, početak vaše karijere u školi jeste nastavak vašeg učenja. Dok to ne bude tako, ne može da bude bolje.

Treće, odnos između materije, udžbenika i profesora. Velika većina prihvati zdravo za gotovo sve nastavne jedinice u okviru udžbenika od Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva i to drlja cele godine, celu deceniju, celu karijeru. Zašto ne bi moglo da se napravi sledeće - profesor biologije kaže đacima kako će se sledeći čas raditi genetika, da pročitaju prvo poglavlje i nađu nešto na internetu, pa da se to prodiskutuje. Kasnije se napravi summa summarum i tako svima ostane u glavi, jer su učestvovali u tome.

Kad sam bila u Danskoj, davne 2009. godine, imala sam priliku da budem na času sociologije religije. Čas traje 60 minuta, prvih deset minuta je profesorica pričala nešto, pa je 20 minuta trajala diskusija između nje i đaka, ali i đaka i đaka, da bi tražila da 10 minuta imamo grupni rad i da preostalo vreme iskoristimo za prezentaciju. Prvo, nije bilo dosadno. Drugo, odmah sam se zapitala šta je sa nama. Svaki put kad sam pokušala diskusiju sa drugim učenikom u razredu u Srbiji, oni bi mi odgovorili ali u knjizi piše ovako. Zabole me šta piše u knjizi, je l' imaš ti mozak? 
Takođe, uvek se setim profesorice sociologije u gimnaziji koja je, tobože, htela da diskutujemo o temi, a onda čim neko nešto kaže, onda se prodere kako ta osoba nema pojma, kad u knjizi ne piše tako. Dakle, nije samo da učenici ne znaju da razmišljaju svojom glavom, nego i profesori. I, kako sad da mi očekujemo da će profesor da podstiče i razvija kreativnu diskusiju?

Na kraju, jeste pitanje političke volje. Na vrhu ministarstva neko treba da kaže DOSTA JE! i da se lepo izvrši jedan opsežni uvid u stanje. Da se sastavi plan i program u saradnji sa nastavnicima i profesorima, a ne da jedan lobi uvek pobeđuje, pa se taj predmet radi izvan granica potrebnog; da se svi profesori provere, koji nisu podobni, doviđenja; da se udžbenici sastave ispočetka, bez uticaja kojekakvih političkih struja (DSS, ministarka koja je htela da izbaci evoluciju iz nastavnog plana i programa jer Bog kaže da je evolucija glupost) i da se jednom za svagda ozbiljno shvati da je obrazovni sistem bitan. Ne neka sporedna stvar, koja se dodeli kao resorno ministarstvo da bi tamo neki u koaliciji bio zadovoljan. 

Aman, dosta više.


P.S. Skidam kapu onim profesorima koji ne mogu da se pronađu u ovim opisima, jer znam da su retki.

Wednesday, December 4, 2013

Ovčice

Ušli smo u neko mračno doba. 

Dete sam devedesetih. Ne mogu reći da se sećam svega. Sećam se restrikcija, sirena, malog šporeta na butan i bundaš kenjera iliti prženice. Stoga nemam pravo da kažem da mi je život bio težak tada, da znam šta znače devedesete, koji su to niski oblici života tada postojali i zbog čega su nastali.

Ono što jeste evidentno jeste činjenica da se godinama urušavao vrednosni kompas društva. Kolaps svih sistema jeste ono što je obeležilo taj period. Velika većina (i tu je problem) je dočekala promene vrlo optimistično, sa nadom u bolje sutra. Od tada su prošle godine i godine (ne želim da zvučim patetično kao svi na dan 5. oktobra i 12. marta) i  taj prvobitan entuzijazam je počeo da jenjava. Danas se želja za promenom ogleda u pisanju ljutitih komentara po portalima novina. I to je vrhunac svega. 

Juče, uporedo sa vešću o revoluciji u Ukrajini, čitam kako postoji mogućnost da predsednik Republike postane počasni građanin Čačka. Osim toga što je predsednik (ista fora kad je Barak Obama dobio Nobelovu nagradu za mir čim je inagurisan) države, završio je fakultet i napisao čak 13 knjiga. Slovima: trinaest!
Odmah sam se setila Šešelja, jer je on napisao čak i više, pa, verovatno postoji neki grad u Srbiji koji želi da učini čast Vojvodi.

Jutros sam videla link ka jednom blogu, i sam naslov me je naterao da pročitam. Naime, dok se mi zabavljamo kojekakvim vestima o diplomama, ordenju i knjigama, drugi ljudi vredno rade u pozadini. Sve svoje snage fokusiraju da urade nešto ispod žita. 

O čemu se radi?
O tome da od prošle nedelje država ima pravo da sačini registar žena koje su abortirale prema najnovijem Zakonu o zdravstvenoj zaštiti dece, trudnica i porodilja.
U tom kritičkom osvrtu se nalaze dobri argumenti, toplo savetujem da pročitate, a za one koji i dalje ne razumeju šta to znači, evo, da približimo scenu. 

Recimo, u braku ste deset godina. Nemate stalni izvor prihoda i vaša žena nema overenu zdravstvenu knjižicu. Ona konačno zatrudni i prema novom zakonu stiče pravo na zdravstvenu zaštitu tokom trudnoće. Nažalost, usled zdravstvenih problema, trudnoća mora da se okonča. Sad, prema novom zakonu, njen ginekolog mora da taj prekid trudnoće prijavi RFZO-u, da bi njeni osetljivi podaci ušli u registar, a istovremeno ona gubi pravo na zdravstvenu zaštitu. 

Šta meni bode oči, pitate se?

Prvo, kako žena prevaziđe abortus? Lečenje posle toga evidentno nije potrebno, a i mi, kao nacija, ne hajemo mnogo za duševno zdravlje. Naša parola je - Kad se desi, pričaćemo. Preventiva je kod nas strana reč u svakom smislu. 

Drugo, kako će to podaci biti zaštićeni? O tome se pita i Poverenik za zaštitu informacija od javnog značaja. Problem je u Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti koji ne dozvoljava obradu osetljivih podataka bez pristanka osobe. Međutim (ovo uvek postoji sa nama), član 2. istog zakona navodi da neki o gore navedenih podataka, kao podaci o zdravstvenom stanju, mogu da se obrađuju i bez pristanka ako je to predviđeno nekim drugim zakonom, što znači da usled novog zakona to više nije problem protivustavnosti i protivzakonitosti.
Sad pitanje za pametne glavice - šta je svrha?
Jedini registar za koji sam čula jeste register of sex offenders iliti registar seksualnih prestupnika, dakle, za ljude koji su počinili zločin. Ako vučemo istu paralelu, šta je jedna žena uradila protivzakonito što je izgubila dete? Šta je cilj ovoga, obeležiti nekoga, da se njegovi lični podaci vuku po kojekakvim službama?

Ljuti me, da, ljuti me što se ovo dešava jer mi je dom u Srbiji, ali ja ne osećam patriotizam jer u toj istoj Srbiji postoje ljudi kojima je normalno da Crkva određuje kurs politike, kojima je normalno da se lični podaci rasipaju na sve strane, pa vam od Parking servisa stigne kazna, jer imaju vašu adresu, a vi niste dali; kojima je normalno da se pišu hvalospevi, diktirani, trenutnom predsedniku, jer ne izlazi iz ustavnih ovlašćenja kao prethodnik. Sugrađani kojima ovaj zakon nije ni najmanje sumnjiv.

Dakle, punite budžet silnim nametima, na sledeće izbore nemojte da izađete da glasate i lupajte pluseve i minuse na komentare o budućem počasnom građaninu.

Ali, nemojte ni slučajno da kažete E, SADA JE DOSTA! i da uzmete stvar u svoje ruke. 

Naći će se neko drugi umesto vas, sasvim sam sigurna.



Sunday, December 1, 2013

Bicikl

Ponekad smo previše upućeni na svoje probleme.

Pre neki dan, dok sam se vraćala kući i proklinjala moje pametne izbore, jedan bicikl me je zaobišao. Iz proste znatiželje, valjda, bacih pogled da vidim. Dvoje ljudi. Muškarac vozi bicikl, a žena sedi iza. 
Stranci su, rekla bih, iz Azije. Prvo što sam pomislila jeste da su se ovako sigurno vozili po pirinčanim poljima. U tom momentu sam sasekla samu sebe jer sam bila i više nego bezobrazna.
Šta je njihova priča? 
Zbog čega su došli tu?
Šta su ranije radili?
Šta sada rade?
Da li su srećni? Ili, možda, srećniji?

Dok je moja mrzovoljnost delovala, oni su već nestali u daljini, a ja sam i dalje ostala sa svojim problemima. Bilo mi je potrebno par dana da mi dođe iz dupeta u glavu, što bi se reklo. 
Podignite glavu tu i tamo i videćete  da niste usamljeni slučaj sa milion problema.
Ako vam i ne pomognu direktno, barem vas teši činjenica da su se neki borili, drugi se bore, a treće tek čeka da se izbore. Jer očigledno ne postoje nerešive prepreke, samo trenutne blokade.

Sunday, October 20, 2013

Trabunjanje

Disclaimer - ništa pametno, ništa prosvetljujuće ili nadahnjujuće.

Posle Tvoje lice zvuči poznato, odlučih da malo pretražim diskografiju Skaj Viklera, koga, jednostavno, volim. Prošla sam raskid slušajući ga. Otpisah propalu godinu života sa Pobednikom. Visila sam na Myspace profilu iščekujući nove pesme. Ma, za ime boga, napisah i par postova o njegovoj muzici, gotovo sam sigurna!

Poenta nije hvalospev, nego činjenica da sam se muzikom vratila u neku 2008. i Trenchtown. U period kada sam bila završavala drugu godinu gimnazije, kada nisam preterano mislila o fakultetu, poslu i ostalim životnim sitnicama. Kada sam bila odlična učenica sa ogromnim potencijalom, okružena prijateljima i skladnim porodičnim životom. 

Posle toga je naletela pesme koju sam čula letos, u pitanju je jedna hrvatska grupa, mislim da se zovu Connect, a pesma je Game over (možda, ne mogu garantovati). Setila sam se tog leta. Opraštala sam se sa Beogradom, Univerzitetom i svojom akademskom karijerom na godinu dana. Sećam se kauča iz stana. Gde sam toliko vremena provodila. Sprave za vežbanje, jer sam odlučila dovesti se u red posle psihičkog i fizičkog sloma.

Na kraju je došla od Hladnog Piva - Samo za taj osjećaj. Flešbek, nazad u leto 2006. godine, kada sam čekala da počne gimnazija. Navire mi plavi džemper i smeđe cipele za prvi dan, da ostavim dobar utisak. Mama mi nije dala da idem u crvenim starkama (kao Hrvoj Kečkeš iz Bitange i princeze, na kojeg sam se mnogo ložila tada). Sećam se leta, odricanja, vožnje bicikle. Konačno osećanje pripadnosti.

I evo me, nazad u 2013. godinu. Šta imam sad?Avaj, novi početak, neke prijatelje, moju porodicu. I 22 godine. Nije ovo pitanje nostalgije, jer osobe koje žive u prošlosti ne mogu da napreduju. Osobe koje prave desetogodišnje planove su zarobljeni u budućnosti. Dok je momenat sad. Dok sedim u krevetu u 2.19 i dok slušam Skaj Viklera i dok priželjkujem da se i ja vozim u autu obalom kao momci iz Connect i dok žudim za nošenjem crvenih starki bez bolova. Šta imam sad? Neki osećaj da će sve biti dobro ako nastavim ovako.

Friday, September 20, 2013

Svet na dlanu

Zovem se Naive i rasista sam.

Tako sam barem videla sebe pre nekoliko nedelja. Da bi tvrdnja bila jasnija, moram se vratiti na početak priče.

Naime, nedavno sam se našla u jednoj državi koja ima povećani broj imigranata usled dešavanja na Bliskom Istoku i severu Afrike. Iako je ova država prva na udaru, krajnji cilj su uglavnom države na severu Evrope.

Pre mog dolaska sam gledala reportaže na nacionalnim stanicama te države i gnušala se na pomisao kako se domoroci udružuju protiv dođoša. Kako se organizuju, štite bodigardima i šire mržnju. Tada, svesna ljudskih prava, a opet, udaljena od centra događanja, sam se zapitala kako lokalci nemaju srca i odmah isključuju nekoga jer je osoba druge boje.

I ubrzo posle sam se našla na  ulicama nepoznatog grada te države, gledala ljude koji prolaze pored mene, čuvala kofer i ranac kao oči u glavi, jer, videh crnce. Imigrante.  Koji su jači i veći od mene. Koji  znaju kraj, za razliku od mene. Koji verovatno imaju iskustva u otimanju torbi i u čemu sve ne još. Upravo tada sam shvatila da sam rasista.

Sutradan je trebalo da obavim nešto. Ušla sam u najbliži lokal u tom kvartu. Pun crnaca i kojeg zalutalog Arapina. Nisam bila srećna, strahovala sam za svoj novčanik. Posle nekog vremena sam izašla, jer više nisam imala strpljenja da čekam. A zapravo nisam više mogla da toliko pratim svačije pokrete i poglede.
Kasnije tog dana sam išla u razgledanje stanova. Otišla sam u jedan stan gde me je vlasnica pitala gde odsedam trenutno. Kad sam joj rekla koji je kvart u pitanju, videla sam zabrinut izraz lica. Odmah sam dodala kako taj kvart nije siguran, jer ima mnogo imigranata, na šta je ona potvrdno odgovorila i rekla da je tokom dana u redu, dok uveče nije preporučljivo. Odmahnula sam glavom u znak odobravanja i pošla, jer, uskoro će mrak.

Taj kvart, kako sam ga nazvala, imigrantski, je stožer crnaca i sveta s Bliskog istoka. Tamo se nalazi policijska jedinica koja reguliše pitanje boravka stranaca. Potom, tamo je železnička stanica. Pošta.  I, naravno, mesto gde se prodaje kebab.  Tik što sam stigla vozom u to mesto, na parkingu ispred stanice je stao jedan crni auto, izašao je jedan crnac u nekoj haljini, rekla bih da je u pitanju neka ceremonijalna odora, a drugi crnci su prišli i ljubili mu ruke. Samo sam skrenula pogled, ne bih li još upala u neke nevolje.

E, i to je poenta. SKRETANJE POGLEDA. Naš najveći problem je što ne znamo kako da reagujemo u takvim situacijama, nego skrenemo pogled jer su nas tako učili. Ne kradu svi Cigani, ali, svi su nam u detinjstvu govorili da se čuvamo na ulici kad vidimo Cigane jer kradu.  Urezano nam je u mozak, kao kod, da se odmah sklanjamo.  Ta generalizacija je stvorena iz određenog straha od nepoznatog, ali isto tako, niko se nije potrudio da to nepoznato pretvori u poznato. Lako je sedeti  kod kuće i podržavati manjine, njihova prava i njihovu inkluziju kad ne postoji stvarni dodir, prilika da se testira naše ponašanje. Oduvek sam bila zastupnik ideje da svi zaslužuju da imaju ista prava i obaveza, ali, eto, našla sam se u realnoj situaciji gde sam videla da je moje pređašnje vaspitanje, koje je poteklo od društva i njegovih ustanova, prevladalo moj rezon o jednakosti. I vrlo sam ubeđena da nisam jedina osoba sa takvim ishodom.

Nekoliko dana kasnije, šetala sam po gradu, još uvek misleći kako sam rasista. Dok sam čekala da se promeni semafor, videla sam jednog Pakistanca koji drži za ruku neku staricu, belkinju.  I tada sam konačno shvatila da smo isti. On je u potrazi za boljim životom, kao i ja.  Ništa nas ne deli, imamo iste snove, iste probleme i oboje znamo šta znači kad pojedinci iz našeg naroda ne mogu da se prilagode sredini, krše propise i kaljaju naše ime, a da to nema veze s tim da li je neko crn ili beo, nego sa bahatim ponašanjem pojedinca.  Vreme je da počnemo da kapiramo da nas sličnosti vežu, a razlike pružaju drugačiji ugao posmatranja. Zato, svim koji ginu da proputuju ceo svet, osvrnite se oko sebe, pogledajte po komšiluku, pobedite strah od nepoznatog i učinite onog stranca da se oseća dobrodošao kao kod kuće.

Wednesday, September 18, 2013

Par misli o nama

Čitam vesti ovih dana i jednostavno ne mogu da se načudim gde je otišao onaj grumen zdrave logike. Ono što me je pokrenulo kao žuč jeste činjenica da je SNS predložio da se mala matura kao takva izbaci. Nažalost, trebalo je da znam, da je naslov samo vrh ledenog brega. Otvorila sam članak i počela da čitam dok nisam naišla na nešto se se protivi svemu što zastupam – Genetičar Miodrag Stojković (DS), predsednik Odbora za obrazovanje, kaže da bi to bio samo dodatni trošak roditeljima za privatne časove.  (Blic, apropo trećeg predmeta u okviru male mature)

Da pojasnim o čemu se radi. Naime, godinama pokušavamo da otkrijemo koja je magična kombinacija prelaska sa jedan na drugi sistem. I to uvek rešavamo na isti način – postupnim prelaženjem, i gotovo uvek se nađemo u istoj rupi bez dna, a to je da dobijemo loš proizvod dva sistema. Umesto da se lepo preseče i kaže, od sutra, prva generacija je ova, ide kompletno po novom sistemu, nema izuzetaka. Ne, mi to tako ne radimo. Mi imamo sto i prvih generacija, u svakoj menjamo nešto malo, da se deca ne šokiraju, da se roditelji ne sablazne, da se građanstvo ne prenerazi, a neki da se ne konsterniraju.

Sad da se vratim na priču od gore.
Dok je priča o ukradenim testovima bila u jeku, naslovi su me izluđivali, a sve na istu foru – Moje dete je išlo na časove, a sad je sve propalo! Ili Nema posla, dajem celu platu da moje dete ide na privatne! Pri tome, vrlo jasan akcenat je stavljen na to na nije dete krivo, nisu roditelji, nego ministar i ona ženska što je u grudnjaku iznela testove. Da, smisleno skroz.

Problem je u tome što se problemu pristupa na pogrešan način. 

Prvo krećemo od premise da svako dete treba da upiše srednju školu. Zakonom, ona još uvek nije obavezna. Drugo, apsolutno mi je neverovatno da jedno dete koje se školovalo osam godina (plus vrtić, ako i to računamo) nije u stanju da nakupi par bodova na srpskom (gde se sad traži i razumevanje teksta) i matematici  da bi ostvarilo prag za upis u srednje četvorogodišnje škole.  Dakle, to su osnove koje se traže za par bodova (pazite, osnove , osnovna škola, ima negde veze, ne?). 

Sledi ono što mene užasava, a to su privatni časovi jer dete ne shvata, loš profesor, i tako dalje. Privatne časove podržavam u potpunosti ako se radi o sledećim – za napredno shvatanje predmeta (ako to interesovanje koje postoji ne može da se zadovolji u okviru školskog plana i programa) i popunjavanja rupa u gradivu (ako se izostaje iz nekih opravdanih razloga, ponekad je teško uhvatiti jedan ili dva koraka koji su itekako bitni). Sve izvan toga je čista nebuloza u kojoj su roditelji portretisani kao paćenici koji odvajaju poslednji zalogaj od usta, a dete kao bespomoćno stvorenje koje hoće, ali, eto, ne može samo. Budalština, ako pitate mene. U velikoj većini slučajeva takva deca dolaze na časove bez bilo kakvog osnovnog znanja, kao da su pali s Marsa, kao da nikada nisu išli u školu. 

I onda kad predsednik Odbora za obrazovanje kaže javno da će to biti teret roditeljima u vidu dodatnog opterećenja budžeta za privatne časove, ja se pokrijem od sramote umesto svih koji bi trebalo. Da smo toliko izopačeni da su nam privatni časovi postali dobar dan? Čemu onda škole? Školstvo svakako nije besplatno, troškovi postoje, pa hajde onda da izbacimo to, više novca za privatne časove i svi zadovoljni. Otpustimo profesore, zakatančimo škole, obradujmo đake da više neće biti smaranja, osim kad je vreme privatnih, jer se deca onda skenjaju, pošto je, je l' te, određena obaveza u pitanju. Mala matura u tom sistemu nema mesta, i eto, rešen problem. 

Tuesday, September 10, 2013

7 (slovima: sedam)

Da je ovo biljka, do sad bi već bila osušena. 

Ali, s obzirom da se ipak nekada i setim - 

Srećan rođendan, moj dragi blože! 

Družimo se zajedno od 1. septembra 2007. godine i jeste da bi ti ovo godine napunio tek šest, ali, imajući u vidu moje uvrnuto računanje, srećan nam 7. rođendan!

Voli te, 

Naive

P.S. Za posetioce - pripremam jedan novi projekat i jedan novi post koji neće biti tako lako progutati. Do narednog čitanja!

Friday, July 12, 2013

Lokal-patriotizam

Porušeni nadgrobni spomenici na Jevrejskom groblju. Procena štete oko 250 000 dinara. 
Tokom noći premeštene, tj. isčupane klupe sa svojim betonskim postoljem. 
Akt vandalizma, akt vandalizma, akt vandalizma, akt vandalizma, akt vandalizma, akt vandalizma...
Brojne prijave protiv N.N. lica, ali šteta iziskuje popravke.

AKT VANDALIZMA.

Ovako su počele lokalne vesti. 
Vandali su bili germansko pleme koje je opljačkao Rim. Elem, odatle i potiče koren reči vandalizam - uništavanje ili nanošenje štete tuđoj imovini. Ono što mene zanima u celoj priči jeste šta je to toliko nagrađujuće u tome. 

Pretpostavimo moguće scenarije. Prvo što bi narod rekao, a možda čak i sociolozi i psiholozi, jeste - deca su nam neiživljena, poremećaj devedesetih, ne znaju šta će od sebe, bez budućnosti lutaju i jedino što im preostaje jeste da pokažu svoj bunt i revolt. I to, naravno, kako ikako drugačije, nego kroz destruktivno ponašanje. 
Ova teorija ne pije vodu. Ako postoji bunt i revolt jer ti je mladost u ćorsokaku (a život je ono što ti napraviš od njega, a ne mesto gde se rodiš), iskaži to drugačije. Organizuj se. Imaš osnovno ljudsko pravo na okupljanje i izražavanje mišljenja zagarantovano konvencijama. Pokaži se, pokaži svoje lice, iznesi svoje ideje. Ako neko viče da mrzi sve ovde, to je mnogo jasnije izraženo nego kad je jedna daska nogom odvaljena na klupi. 
Grafitiraj koliko želiš, budi kreativan, prenesi bes i bol, veltšmerc do kraja, ali, molim te, nemoj mi narušavati fasadu navijačkim pesmicama kojekakvih trećerazrednih fudbalskih klubova. Ili, moj favorit, prosto, jednostavno - pička. Poruka je ostala nejasna do kraja. Da li sam ja pička ili moja mama, ili, pak, tvoj drug ili možda i ti? 

Sledeći scenario jeste da je određena (recimo, neofašistička, neonacistička, antisemitistička) grupa želela da pošalje jasnu poruku kada je uništila neki određeni objekat. Bez obzira što bi trebalo da su zabranjeni ustavnim poretkom jer narušavaju isti, oni sveprisutno pokazuju da su tu i da se čuvamo. Ono što meni ne ide u glavu jeste sledeće - kako da znamo ko su ti ljudi ako im je modus operandi posle ponoći? Zar nije pomalo kukavički srušiti nadgrobne spomenike? Uvek osuđujem svaki akt vandalizma izvršen nad svetim mestima jer, bez obzira da li neko veruje u boga ili ne, groblje je groblje i svaki čovek, bio živ ili odavno mrtav, zaslužuje svoje dostojanstvo i mir. 

A kad smo kod osuđivanja, to je najveći problem. Posle ovakog nemilog događaja, kreću obaveštenja za štampu gde se oštro osuđuje akt vandalizma i izražava se nada će se počinioci uskoro biti uhvaćeni. Profesor mi je rekao da je nada za budale, jer, nadajući se, ostajemo zarobljeni u mašti, dok stvarnost teče bez nas. Upravo to poručujem i vlasti. Komunalna policija valjda postoji radi nečega. Što ne radi ovoga? Zar to i nije poenta? Nemamo Busplus sistem, dakle, mogu da budu na ulicama i da budno motre. Dosta je bilo nade i lepih želja, čestitki i pozdrava. Vreme je da se dela. Nije istina da ti počinioci nisu od ranije poznati, nije istina da ne može da se primeni odgovarajuća kazna i NE MOŽE SVE OSTATI NA OŠTROM OSUĐIVANJU AKTA VANDALIZMA I NADI U BOLJE SUTRA. NE SME.

Što se tiče tupoglavaca, besne i revoltirane omladine, kojekakvih organizacija sa opasnim namerama - budžet grada se puni i kroz doprinose koje plaćaju vaši roditelji. Popravke se finansiraju iz budžeta. Verujem da znate da saberete dva i dva.


Monday, May 27, 2013

Tramvaj zvan izvor

Pre neki dan, u tramvaju, čujem razgovor dvojice dečaka. Naime, prava drama je bila u toku, neki treći dečak je rekao jednom od dvojice da će dobiti kečeve na kontrolnom iz matematike, a dobili su petice. I onda je ovaj drugi dečak rekao najveću mudrost - znaš, neki ljudi ti žele da dobiješ loše ocene. 

Taj dečko je izrekao najveću istinu, doduše, kroz prizmu njihovog aktuelnog problema, ali, istina koja se vrlo lako može primeniti na bilo koju situaciju. Uopšteno, to bi zvučalo ovako - postoje ljudi koje ti žele zlo. Nisam ni razmišljala da taj tip odrastanja, tj. spoznavanja sveta oko sebe, počinje već sa nekih devet, deset godina. Danas je meni sasvim normalno da razmišljam da postoje ljudi koji ti umanjuju uspeh ili, štaviše, uopšte ne priznaju, koji te gaze jer su ljubomorni i, na kraju krajeva, onih koji ti uopšte ne žele ništa dobro, zbog nekih umišljenih problema. Moje pitanje je kad smo postali tako bolesni. Da li smo samo mi ovde? I, naposletku, je l' toga bilo i ranije?

Ne bih znala iskreno, ali, vodeći se da je to sastavni deo društva, rekla bih da ima svoje uzroke u nemaštini, nesreći, bedi. Tada vidimo kako su drugi bolji od nas, iz nekog nama nepoznatog razloga, i krećemo sa ljubomorom. U međuvremenu strah nas preplavi, zamrzimo osobu, jer se sve bazira na nečemu iracionalnom, i onda dolazi finale - ta osoba ne vredi ništa. Iako je sve to samo slika našeg bolesnog duha, a ne realnosti. Zbog čega ne možemo da se odupremo tome? Zbog čega ne može istinski da se radujemo zbog druge osobe? Šta je to što nam uskraćuje bilo koju vrstu radosti? 

Ne znam. Nije ni čudo što ima toliko ljudi smrknutog i namrgođenog pogleda na ulicama. Nije kriva kiša ili to što dete ne uči. Nije globalna kriza, niti gužva u saobraćaju. Krivica leži u nama, jer ne umemo da iskoristimo onu trunku humanosti i da budemo srećni i radosni zbog drugih. Da ih podržimo i poguramo. Jer, sreća se menja, dođe Sunce i nekom drugom, ali, džaba, kad od sivila duha ništa ne dopire...

Sunday, March 17, 2013

Mladost

Mladost.

Sledećeg meseca punim 22. Nije loše. Prošle godine me uhvatila panika je dvadeset i dve znači samo osam godina do famoznog tridesetog rođendana, do trenutka kada bi trebalo da budem odrasla, odgovorna, zaposlena supruga i majka jednog deteta. 

I onda se desi život. Neke neočekivane situacije, prilagođavanje na iste i evo me, sledećeg meseca punim 22 i imam potpuno drugačiji plan. 

Imala sam prilike da upoznam ljude različitog kova, različitog porekla i različitog pogleda na svet i moj zaključak se svodi na sledeće - ove godine su najbolje da se iskoristi svaka prilika koja naleti i da se iscedi iz nje sve što može. Svaki period nosi nešto posebno, a za većinu je ovo dosta bezbrižan period, bez obaveza prema drugim osobama. I, naravno da treba da se iskoristi svaki slobodan trenutak i da se ugrabi svaka šansa za drugačijim danom. U suprotnosti, sa pedeset godina žalimo svaku promašenu priliku, osećamo se kao promašen slučaj i tu energiju prenosimo na druge. Nema ništa tužnije od nezadovoljnog čoveka, i to čoveka koji je nezadovoljan samim sobom. 

Dakle, za sve postoji šansa i način, ako se zaista želi. Stoga, samo napred!